МНОГО ТОГА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МНОГО ТОГА

Много тога је

Нагурано

У мојим песмама и

Малим насловима

Много

Избора речи

Речи избора

Избора избора

Читава правописна

Шума је у њима

Суверено

Са нагађањима

Сваког њеног стабла

Која ничу и живе

У миленијском миру

Као митови

После постављања

На своја постоља

Нека тај мир објасни

Разлоге рађања и

Писања мојих текстова

Нека се он и потпише

Испод њих

А мене

Када време дође

Нека

Смести у тишину гробнице

Правописне шуме

Првог дана српске Нове године господње 2019.

ПОДВАЈАЊА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОДВАЈАЊА

(ПОНЕШТО О ТАКТИЦИ ФУДБАЛСКЕ ИГРЕ И ИЗВОРИМА ИРОНИЈЕ)

                Модерни српски „језикословци“ воле да уместо речи – ПОДВАЈАЊА, користе множину туђице – ФАВОРИЗАЦИЈЕ.

                Подвајања су акције својтања нечега, а тиме и истицања, на рачун, или штету, других - ПРИМЕРА. Из ових, или оних, разлога. Најближе оним како то раде савремени лобисти, односно букачи. Или, моћни одлучиоци, који подвојенике, или подвојенице, сматрају и регрутују, као своје фанове на друштвеним мрежама.

                А, те подвојеничке војске најверније личе на људе-креатуре без: самопоштовања, сопстевног става, укуса, морала, интелекта и маште. На људе: превртаче и пришипетље... који би на „велико“, или „мало“ продали и своје најдрагоценије фанове. Када за то дође време, или се „баци коцка“. Наравно, не „Рубикова“ за чије бацање је потребно да бацач има: машту, чуло за преглед ситуације, интелект, добре нерве, мишиће, па и коцкарски дух.

                Подвајање је и својеврсни модификовани облик присвајања. Нешто као изотоп, као озон који се љути када га удишу: људи, биљке и животиње. И, не љути када сам себе „једе“ и „пије“ да би о(п)стао за трпезом стања, које људима, у временском кључу, означава појам – СТВАРНОСТИ. Да би тај метафорички изотоп, или озон контролисао – СТВАРНОСТ. Њену дипломатију. И њене билетералне односе са прошлошћу и будућношћу.

                Подвајање није увек, како је то изустио један недовољно запамћени филозоф – ОПОЗИТНО СТАЊЕ ИЗДВАЈАЊА. Оно је више, као нешто – ИЗА. Иза могућности да се преобличи у маску и с њом заклања (скрива) све време док се служи са туђим (другим) – УКРАДЕНИМ или ПОЗАЈМЉЕНИМ ИДЕНТИТЕТОМ.

                У фудбалској игри подвајање је популарно под именом – УДВАЈАЊЕ. Када се најбољи противнички фудбалер „удваја“. На начин да га у његовим: акцијама, дриблинзима, 'шутевима и центаршутевима, чувају по два одбрамбена супарничка играча. Један са „северне“, а други са „јужне“ стране игре. И њених смерова. Док су бокови игре ослобођени таквих тактичких акционих поставки и обавеза.

                Ових неколико редова о једном од модела тактике фудбалске игре, као заједничком сликовитом наводу у овом тексту, такође су један од облика подвајања зарад потребе у формулисању и дефинисању оног „што је писац хтео да каже“. А, да га при том – РАЗУМЕ ЧИТАЛАЦ.

Другог дана Светог Јована Крститеља господње 2019.

ИЗДВАЈАЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗДВАЈАЊЕ

(О МУВАМА И ЗАШТИТИ ЊИХОВЕ ВРСТЕ)

            Најтеже је између добрих ствари издвојити – НАЈБОЉУ...  Као, што се, још увек, са сигурношћу  НА ЗНА, колико се појединац може издвојити из: групе, тима, састава, екипе, одреда, гомиле...у поступку „само“, или „про“ – ОЦЕЊИВАЊА. Издвајање у многоме зависи од својих издвајача и оцењивача. Нарочито од оних склоних узимању мита и качења за друге корупцијске мамце и лепокове. Некада на држачима тих лепкова, окачених о кућишта лустера, они личе на – ЗАЛЕПЉЕНЕ МУВЕ. Сећам се да је мајка такве мухуловке, током нашег детињства, куповала од једног накупца из комшилука, који их је набављао у суседној Мађарској. Морам, у овом тексту, да истакнем и свој детињи утисак, који преточен у слике, и данас, после толико година: гледања и претакања – НОСИМ СА СОБОМ. Као нотес, мобилни тачскрин телефон, или лично наоружање, а који се односи на – МУХОЛОВКЕ ИЗ МАЂАРСКЕ. Суштина тог утиска је да и похватане, или прилепљене јадне, али веома досадне, муве, на муволовкама из Мађарске личе на- ИЗДВОЈЕНЕ актере у борби против ширења разноразних зараза, које су досадне муве „дисциплиновано“ – ПРЕНОСИЛЕ. Данашњи, у многоме модернији – СВЕТ, убија муве нечујним смртоносним – СТРУЈНИМ ТАЛАСИМА. Па, је зато баш данас, у овом трећем миленијуму, битно смањен број и улога – МУВА. А, моје задовољство је – ВЕЛИКО, што ми је успело да ево нешто напишем и о – МУВАМА. Али, не као о – ВРСНИМ ЛЕТАЧИМА, него, као о – ОПАКИМ ПРЕНОСИОЦИМА ЈОШ ОПАКИЈИХ ЗАРАЗНИХ БОЛЕСТИ.

И, да не заборавим, данас ћу завршити и опширно писмо, адресирано на Министарство заштите човекове средине Републике Србије, да се што пре направи програм за заштиту мува. Како не би дошло до њиховог трагичног истребљења. Желим, на тај начин, да их – ИЗДВОЈИМ. Као равноправну врсту коју је Бог створио заједно са: човеком, биљкама, животињама, вирусима и бактеријама. Која, уз одређене мере преваспитавања – ТРЕБА И ДАЉЕ ДА ЖИВИ.

На Светог Јована Крститеља господње 2019.

ИЗАЗОВ(И)

                                                     Имање дворца Фантаст

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗАЗОВ(И)

                Ево, коначно, на дневни ред мојих „малих наслова“ дође, стиже та чудесна, вишезначно одредничка, реч – ИЗАЗОВ. Равноправно са својом – ЈЕДНИНОМ и МНОЖИНОМ. И, одмах: да се ауторски испрсим у противљењу да се та „одредница“ не меша с речју „мотив“, Која, наводно долази из неког собичка, или, ако хоћете: лажног западњачког „апартмана“ енглеског језика и његовог речника. У коме изгледа ништа није његово, већ само она (пре)узета и вешто префарбана, и то прво темељном бојом, грчка и латинска лингвистичка и порекла. И етимолошки корени.

Али, да се, ипак, након овог уводног одељка, вратим: наслову, како не бих лутао и залутао: улицама, сокацима, булеварима и „пречицама“ с којима су ишарани, а Бога ми, и израњавани „рукавци“ (да не кажем дигресије) мојих шетњи. И шестарења. Отргнутих од мог, у сваком тексту постављеног, списатељског управљача. Који је научен да се служи мојом књижевном памећу. И, уз помоћ ње: освојеним и усвојеним – СТИЛСКИМ ФИГУРАМА.

Изазов(е) сам одувек, признајем: ДОЖИВЉАВАО, као разврставање издвојених фигура покретача унутрашњих односа мог бића. Међу којима се све надмоћније надмеће, па и намеће – ПСИХОЛОГИЈА, као велики центар мешетара неког тајног друштва: живих и мртвих песника. Или, слободних зидара, који масонским рукописом, на најупечатљивије подигнутим зидовима стварности, односно њених тргова и стадиона: цртају и боје ликове својих опредељења. Која ће славити, или за њима туговати и жалити у „дубокој црнини“. Ако, им их неко: отме, бомбардује, или поруши. Или, наружи: КЛЕВЕТАМА И ЛАЖИМА.

То – ЗА МЕНЕ, значи да ме изазов увек: подстиче, гура, или вуче за нос – НАПРЕД ИЛИ НАТРАГ. Са Сизифом, или без њега. За катедром (наставничким столом), или на распећу: између,чијих катета, или кракова, опрезно, и са пуно надахнућа: тамо – амо, кретао, још увек - ОСПОРАВАНИ ИСУС ХРИСТ. О, коме и неталентовани сликари све брже журе: да кажу по коју преличну  своју – ГЛУПОСТ. О, рецимо: историјском пореклу – (НЕ)УМОРНОГ ХРИСТА.

Изазови су, најсличнији, изгледу позлаћене чиније, из једне моје песме, из које је наша мајка, узимала на „дуг“ - „НАЈЛЕПШЕ ПРИЧЕ СВЕТА“. Да би нам што јасније и сликовитије протумачила његове – РУЖНЕ СТРАНЕ. Добро маскиране и сакривене код јатака у насељу речи: ИСТОК, ЗАПАД, СЕВЕР И ЈУГ.

На крају- морам да кажем и ово: да ми у овим неопрезним годинама, обузетим старењем и заборављањем – ИЗАЗОВИ, све више и више, личе на запишане аутобуске и железничке станице. Неко ће од читалаца приупитати: КОЈЕ И ГДЕ? Па, највише оне – ОДГОВАРАМ, које се налазе у: Лондону, Берлину, Риму, речју на „западним страницама и литицама“ стварности, а не само у: СРБИЈИ.

На Светог Стефана господње 2019.

ОБЕЋАЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОБЕЋАЊЕ

Обећавам

Да ћу написати

Ненаписиву песму

А онда ћу замолити

Ваздух да вам је

Одрецитује у вашем сну

Како вам је нико не би

Украо

Биће то песма о

Вама

Страху

Сенки и

Космичкој тишини

Из које ћете сазнати да

Човек без страха није

Човек

Као што ни сенка

Без страха није сенка

Сазнаћете да је страх

Страх да ћемо остати без

Страха

Који је доказ да

Никада нисмо сами

На крају ћу вам још ово

Поручити

Сан је космичка тишина

У којој је сваки мој читалац

Добро заштићен и добро

Опремљен страхом од

Непожељних изненађења

МАЛИ ЉУПКИ ДОДАТАК 

Античке и друге народне хероје измислио је богобојажљиви СТРАХ како би имао неког и нешто да га забавља. Док га је Бог на тренутак остављао самог да доколичари у космичкој тишини његовог сна. У коме му је ваздух рецитовао ову моју Песму. О њему и непостојању неустрашивости.

Јануара господње 2019.

ГРАНИЦЕ ТАЈНИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГРАНИЦЕ ТАЈНИ

Зашто су границе

Тајни

Увек добро чуване

Питање је

За које никада нисам био

Сигуран

Коме ћу га пре поставити

Творцу

Или самом себи

И гле изненађења

То непостављено питање

Ево нашло се у мојој песми

Да га гледају

Како се у њеној васцелој

Слободи слободно шетка

Од мила до недрага

Муке с њеним изражавањем

Са границама слободе њеног

Мишљења

Са питањем о једнакости и

Равноправности

Граница слободе са

Са границама тајни

Које створитељ чврсто држи

Под кључем

Као вечну причу о појму

Аксиома

Који може и не мора него

Како му се свиди

Од јутра до мрака

Јануара господње 2019.

НАРОДУ ЈЕ НАЈБОЉЕ У КРПАМА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НАРОДУ ЈЕ НАЈБОЉЕ У КРПАМА

            Док смо били мали наша мајка је волела да каже (посаветује): „Спавајте, спавајте! Што се тако рано будите, када је данас света недеља? Народу је најлепше у крпама. Јер, народ тада не мора на њиву, или на други посао. Рецимо у млин по самлевено пшенично зрневље. А, деца не морају да трепере и трзају се мислећи на школу, задаће и учење. А, све то због тога што увек има сасвим довољно потребног времена, ако га добро и правилно испланирате и распоредите. Као, што се сваког дана планирају и распоређују залихе хране – на оброке главних обеда и ужина.“            

                Волела је, кажем, наша мајка да нас својим саветима подучава за одговорно „руковање“ сопственим животом у будућности. И, то, поготово, за случајеве, који ће непозвано испилети и измилети – када ЊЕ не буде било. Када страх нашег неискуства замени њен глас. И потону лађе на којима треба пловити по олуји и другим још снажнијим невременима. Када понестане залиха хране. Када испод ногу измигоље ослонци. Па, и неретко дволична моћ гравитације. Када останеш сам као суза. Када нема ко да ти притекне у помоћ, макар и са опонашањем мајчиног гласа. Оног истог с којим је бдела у молитвама над нашим уснулим детињим главицама. Одлуталим у дечијим сновима препуним чарки на такмичењима из разноразних надметања. У обарању руке или рецитовању народних песама из Косовског циклуса.

                И, заиста, наша мајка беше добра вила. И, поред тога, што је умела да буде строга у изрицању казни. И, још строжија у њиховом извршавању уз помоћ гајтана који се у њено време, на нашу велику жалост, могао извући из кућишта електричне пегле. А, с којим је знала добро да нас оплете по ногама. И зими. И лети, због чега смо у: том дугом топлом годишнем добу, по ваздан морали бити у дугачким панталонама. Због модрица. И чекања да посветле. И, нестану испод коже, како би се мање виделе.

                Зато хвала нашем добром и милом Богу на свим добрим вилама које је створио за децу. А, највише због стварања мајке, као њихове јединствене – богиње.

Уочи српске Нове године господње 2019.

ЈОШ УВЕК СЕ ЛОМИМ ДА КАЖЕМ ОНО ШТО БИХ ИМАО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЈОШ УВЕК СЕ ЛОМИМ ДА КАЖЕМ ОНО ШТО БИХ ИМАО

(Скица за слику бунара пролазности)

            Још увек се ломим да кажем оно што бих имао. Оно што не сме да остане прећутано. Скрајнуто. Запостављено. Заглављено. Заборављено. Што има свој живот, али и своје болести. Досадне горушице и штуцања. И своју смрт. Што вуче за собом траг своје личне одговорности за сваки повучени потез у имагинарној шаховској партији. Са другима, али и са самим собом. Што за собом, као какав офуцани реп, вуче и траг своје захвалности за све божије дарове. И за сва осећања божанске дражи када је, усред онтологије свог трошног бића, могао да их подели с другима, па и за столом за којим су Бог и Ђаво играли шах. Као у оном безименом руском филму када Бог не жели да понизи Ђавола, па му предлаже да се њихова шаховска партија заврши ремијем.

Да, још увек се ломим да кажем све своје емоционалне и интелектуалне доживљаје док сам читао: Достојевског, Сиорана и Хамваша. Док сам тада на ивици разумевања тих својих читалачких доживљаја позивао из октобарске Москве - песника Мајаковског да ми помогне. Да ми чита своје песме у којима је слутио своју смрт. У којима је много пре своје смрти убијен. Кукавички, с леђа. И то право у потиљак. Да клоне. Да, клонуо је, али никада није пао. Као, што још увек нису пала моја сећања на мог блаженопочившег брата Душана. На Милорада Бату Михаиловића. И на све друге који нису стигли да ми пренесу све оно што су имали да ми кажу. Због чега су се ломили. Некако чудно. Као да су се цењкали са собом.

А, ево ја се не цењкам. Не чиним то ни у једном мом, лекторисаном или нелекторисаном, тексту. Хоћу да све изађе из мене. Из мог ума. Из срца мог. И крене у шетње какве не могу да им организујем у себи. У мојим мрачним и загушљивим телесним унутрашњостима. Лавиринтима и ходницима којима понекад пролазе само божији хигијеничари. Да преконтролишу владавину чистоте у њима. Али, драги мој читаоче, да ли ми верујеш да су све контроле, па и божије, бесмислене. Бесмислене, јер су немогуће. Тешко је и компликовано живети. И физички и у фикцији. А, камо ли надзирати и контролисати, било ког. Поготово, не све.

Знам ја о томе – доста. Али, то не треба и не вреди стављати на штедњу. Нити то знање орочавати у било којој, па чак и у божијој, банци. И у оној његовој централној. Јер, све нестаје и брише се у великом бунару пролазности. И њених кружења, како би то рекао Никола Тесла – у светлости. У његовим вировима испод површине памети. Уз напомену да и плитка памет има своју дубину. Игриву, или како год. Али дубину.

А, сада – још ово.

Ових дана сам добио писмо од мог блаженопочившег брата Душана. У коме ме моли да престанем са објављивањем сећања на њега. Како бих се што жешће и интезивније посветио истискивању из себе свега оног што сам имао да кажем. И због чега сам се ломио да ти учиним. И, због чега сам, коначно, још увек – жив.

 Диван је то савет драги читаоче – зар не? Али, како да се не сећам Великог брата, док још увек то могу мој ум и срце моје. И моја крв. Како да заборавим његове савете о поштовању логика – читања, писања и говора. Уз све то још увек се живо сећам његовог гласа, сав устрептао и утрнуо у чекању тренутка када ће мој Велики брат Душан закуцати на врата моје самоће. Ући унутра, отворити врата фрижидера и узети пиво из њега. А, затим наспрам мене сести за сто на коме га неуморно чека шаховска табла да одигра симултанку против мене, Бога и Ђавола. Наравно да нас у тој игри он неће понижавати, али ни дозволити да га победимо. Да ли је опет на видику – реми? Као један од исхода с којим се у својим „закључаним“ причама бави – Нови завет.

2018.

УСПЕХ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

УСПЕХ

            У мноштву дефиниција о успеху током мог живота – учења и памћења, највише ми је годила, и лепила се за моје мишљење - она, која казује да је успех најсличнији жеђи. Или, још тачније и више – осећању да се она утоли. А, потом - да се жедни утољивач дубоко унутар свог бића, и свог тела - препусти задовљству осећања. Испуњења те радости. И, готово да је - та дефиниција најтачнија, а, нарочито, када се повеже са мишљењем да је – сваки успех састављен од низа  неуспеха. И, то највише из разлога како би се његова неописива драж исцедила /истиснула до краја његовог поимања. И доживљавања. Чак, и из оних најзабитијих (за)кутака емоционалних пејзажа, који човека одвајају од: машина, робота, интернета и вештачке интелигенције.

                Само са тквим осећањем: суштине, бити и сржи – те некада и прегломазне грађевине успеха, човек коначно успева и да – упозна самог себе. И, да на путу путовања - тих остварења: са много преседања, стално има на уму – добронамерну поруку и савет: „Свако,  у свом игривом и осетљивом животу, треба да се чува и превише не залеће у прављењу представа за сопствени успех. И неуспех.“ Јер, они су: успех и неуспех, као - једнојајчани близанци: увек ту – заједно. У својој сијамској нераздвојивости. Као кисеоник и човекови и животињски удаси. Као проза, која без поезије у себи - нема шансе на било какав литерарни и читалачки успех.

На крају 2018.

ФИЛОЗОФ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ФИЛОЗОФ

            Он живи у напетости. Као у: казамату, логору, кампу болничке и политичке изолације. Његови мисаони напони, и токови, стално и скроз су у ватри велике жеље – да се издвоји. Као, другачији: мислилац, критичар, па и критизер. Као, онај, који мисли и промишља свет. И себе у њему. Као, онај, који мисли (и рачуна с тим), да довољно – познаје себе. Као онај,  који се одупире познавању других – ЊЕГА. И, његове приватне и друштвене усамљености. Емоционалне и интелектуалне.

                Језик, филозофа је обично запуштен.Превише херметичан. И експресионизован. И замршен. Понекад нелогичан. Натрунтан, натруњен и оптерећен товарима страних речи, алијас – туђица. Он је у извесном смислу жртва – употребе интерпункције. Која се у његовим текстовима руга – С ЊИМ. И, акробацијама његове мисаоне енергије.

                Ипак, филозоф је јединствени авантуриста, који не престаје да ровари и претура по себи. И по: бројним фајл-фиокама и њиховим инсталацијама. По којима су, често неповезане, његове раштркане – МИСЛИ.

                Али, ово није дефиниција, чак ни: спинована - ФИЛОЗОФА. Као, рецимо, сложене фигуре творчеве замисли, постављене и представљене: негде између – мислиоца, професора и мудраца.

На крају 2018.

ЈЕДИНИ ЖАНР СУ РЕЧИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЈЕДИНИ ЖАНР СУ РЕЧИ

Заболе ме за куће

Њиве и аутомобиле

Навучен сам на поезију

На жанр* речи

Из којих све цури

Осетљивост

                               Љубомора

Непристајање

На победу

На само једну лопту

Ни на само један пораз

На само једну лопту

Пристајем само

Земљину лопту  

Која страшно шкрипи

Док се окреће

Која ми ствара несвестицу

До бесмисла

Зато ме заболе за

Истраживања на Марсу

За лажна искрцавања

Како неки кажу

На Месецу

Јер и тако сам се већ

Уселио у урну

У којој не морам да се бријем и

Усисавам прах пепела

У који сам се претворио

Као Нико који никада

Није постао Неко

И претворио се у прах

Пепела

Заболе ме и за

Жанр речи

Јер после мене многих

Од њих неће бити

Заболе ме и за

Контроле штете и

За отказе

Јер све су то јадни

Опсесивни поремећаји

Од који пати и поезија

Када не пристајеш

Када напишеш текст о

Царству новца

Привилегија и корупција

Када ти се захваљују они

Који су наводно прочитали

Твоје ненаписане текстове

Зато повлачим речи

По којима су оне једини жанр

Јер ни за њих

Ја

 ЗММ

Нисам једини жанр

А и зашто бих

Када ме заболе и за то

*(p. genere) род, врста; сликарство и приче са темама из свакидашњег живота

С краја године господње 2018.

МОСТ(ОВИ)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МОСТ(ОВИ)

            Мост(ови) су знаци, који представљају појмове повезивања између две раздвојене стране. Као: обале на рекама, или литице размакнуте кланцима, илити, кањонима и клисурама.

                Неки, они немаштовити архитектонски замишљени, личе на велике картонске кутије (у које савремени обућари пакују зимске женске чизме) на штулама. Које подсећају на старинске кочије чији су нацрти измилели из главе једног од учесника неког маскенбала у Каталонији.

                Преко мостова најчешће журно пешаче људи, који на другој страни раздаљине имају њиву, коју морају да обрађују према агротехничким прописима друге општине, или, чак државе. Они тамо одлазе као амбасадори, али на својим ораницама, на туђим административним територијама, сеју: кукуруз, пшеницу, јечам, соју, или шећерну репу – српског семенског порекла.

                Људи воле мостове, једнако када их гледају, или, прелазе. Они су грађевине, које умеју, за тренутак, да зауставе и најздравији дах у човеку – да би он, тај исти, у биолошкој тишини сагледао и ослушнуо лепоту линија, вертикала и водоравнала. Из свог угла. Као са прозора своје куће,

                У тој лепоти живе и сви порушени мостови, као они на Дунаву, Петроварадински, Жежељов и Мост Слободе, које су: Америка, НАТО и деветнаест чланица Европске уније – сурово у још суровијим бомбардовањима порушиле 1999. године. Али, и они, тако раскомадани, поново се родише. И обновише. Да човек и путник уживају у лепоти њиховох служења повезивању раздвојених страна Дунава. И његових невиних обала.

                Без мостова живот би личио на велику пустињску гробницу.

Првог дана српске Нове године господње 2019.

МОНАХ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МОНАХ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА

            Пчела је Страјнићево хтонско божанство у чију кошницу је он претворио своје срце да би симболички претражио метафизички пут до дискутзивне, али, пре свега, поступне спознаје оног литургијског клатна песме, и његове невидљиве месечеве музике, у којем све улоге других краљевстава бивају разобличене у својим калкулабилним пословима и рачунима.

                Пчела по Страјнићу није симбол само општег ускрснућа, него и васкрсни сигнал песме, поезије с којом њени „врели кругови“ сна и нестварности обезбеђују имагинантно краљевство њеног сопства ослобађајући заводљиве импулсе који долазе из главе без стања очију и срца, који у „врелом кругу гњече гроздове сна и нестварности“. И када се притаји пчела у Страјнићевим песмама не губи ни трунку конарне ни менталне самосвести где мора без ичије помоћи, интуиције и посредовања извирати, тећи и понирати, па чак и у својој невидљивости. Песма је песма кад репрезентује своју, а не песникову, душу, када се реинкарнира у пчелињи дух и његово биће „слатке ватре“, у културу предања високо узвишеног симбола из изгубљених књига постања. 

                Ови Страјнићеви стихови су надмоћно интелектуално и вешто самерени на превлаци песме из њеног парадигматског извора, односно иницијације у знак и цртеж слова. То је у извесном смислу и језичка промоција слике писма чија је поетичка комуникација подвргнута једној врсти интелектуалне самоодбране филозофије песме како би се прва секунда њеног бића, а потом и њен исконски артефакт у целини, одбранио од поетичких манипулација, смишљања, намештања, царина и контрола. Страјнићеве песме „претражују празнине настале рођењем“ објективног сазнања. Оне „са својим шареним товарима“ беже од њега као од мртвог људског сећања истрајавајући у заједничкој изреци да је песми најважнија песма, јер све остало је што долази и остаје иза – варка. И нестанак вечности.

                Такви начини песама деле светла невидљивости у себи, али и по себи на „зрења“ и „незаситости заспалих окрилићења“ времена која нећемо никада препознати. Они одазнају путеве пратећи њима прелазак анђела некуд и некад у тишини, у кристалу самоће кроз коју се у одежди хлорофила Бог појављује сваког трена. Такве песме личе на аутохтоне ларве из којих је настала  њихова свила.

                Страјнић је монах српског песништва.

У ОКВИРИМА ПОЕЗИЈЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

У ОКВИРИМА ПОЕЗИЈЕ

У оквирима Поезије

привилегована је само Једнина

светих зачина

Разбијање камена у отеклом бубрегу

Без вина и морских таласа на убогој

Земљи на шта би живот подсећао

Питаш ли се човече

својеглави оквиру

Песма (стр. 44.) из књиге ОКВИР (Центар за културу, Библиотека Дуборез, књига 6, Едиције Браничево, уредник Александар Лукић, Пожаревац, 2011.)

ДАТУМИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДАТУМИ

                Датуми, у стопу од рођења, прате сваког божијег раба. По пакленој жеги, великој киши, или добро палом снегу. Прво, као дани: рођендана, па крштења, па оног што се као крилатица чита – „Радо иде Србине у војнике.“... И, све тако до оних потпуно интимних, подвучених црвеном оловком, или словом означеним црвеном календарском бојом... Црвеном као – црвена линија, испод које се не сме нико спуштати. Ни пропуштати. Као: уљез, ухода, јатак, луталица, исељеник, досељеник, или, какав модеран разбојник. Датуми се посебно интригантно помињу у текстовима разних старих историјских докумената, па и Старог и Новог завета. А, у додиру са сличним писанијама најчешће падају под удар оштрих критичких дисквалификација и порицања. Датуми су и својеврсни обележивачи појава истина и лажи. У овом све противуречнијем и дигиталнијем - свету наопаких облика и опаких наказа. Које, би да завладају целом површином и запремином земаљске кугле. Њене гравитације и свеколиких достигнућа у еколошким свађама природе са њеним ненормалним и изопаченим загађивачима.

                У насељима и камповима датума бораве и станују имена и презимена свих догађаја који су се десили. Или, су наговестили своја дешавања. Као што је смак света или његов нови потоп. Као изненадан нестанак диносауруса и Хазара. Као помор метафора у црном мору стилских фигура од којих је напрасно тешко оболела књижевност. Домаћа и светска. И то, од потпуно неизлечивих болести на свим језицима света.

                Датум је и време смрти.Пропасти. И време оног што се неће никада десити, иако је требало да се деси, макар, као добра нада, или обилан доручак . Датуми не воле да ручају заједно са тзв. професионалним историчарима, који превише чепркају по њиховим архивама и залихама рубрика и колона за уписивање нових пристиглих божијих рабова.

Уочи српске Нове године господње 2019.

ПОЛОК ЈЕ БОСИМ НОГАМА ГАЗИО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОЛОК ЈЕ БОСИМ НОГАМА ГАЗИО

Полок је босим ногама газио

по оквирима боја

ругао се њиховим односима без цртежа а

цртачима лекторисао семинарске радове из

Анатомије

Душе и Чула

Колико је био близу ватре у којој

није могао да изгори

У којој изгореше незаписани Сократови

беседнички списи

Бетовеново чуло слуха

Средњи светли инквизицијски век

Последње Христове монаде о

Чињеницама живота

Оригинални Џојсови нацрти за Улис

Улисове конфузије и Оно

Миљковићево

Ватра и ништа

Песма (стр. 37.) из књиге ОКВИР (Центар за културу, Библиотека Дуборез, књига 6, Едиција Браничево, уредник Александар Лукић, Пожаревац, 2011) 

НАСТУПАЈУ ЧИЊЕНИЦЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НАСТУПАЈУ ЧИЊЕНИЦЕ

Наступају чињенице,

Њихов оквир сија као реденик

На сунцу. Било је то, ипак

Сметилиште језика. Прљаве пропорције

позирају отуда. Плишане меце

увијене у завоје. Ручници

са извезеном поруком: „Добро јутро“

Прогања ме јеловник неког

Ресторана напуштеног намах у страху.

Дух наше куће на гласу.

Језик његов штампан на

најфинијој хартији уз обавезан  превод.

Он нека куда из себе из свог

Уоквиреног станишта. ОК! Вир

који га усисава удавио је и Византију.

Падају метеори, али куд нестаје светло

Хоћу да знам. Шта остаје за светлом?

Песма (стр. 14.)  из књиге ОКВИР(Центар за културу, Едиција Браничево, Библиотека Дуборез, књига 6, уредник Александар Лукић, Пожаревац, 2011)  

ПЕСНИЦИ ВАМПИРИ УВУЧЕНИ У СИРОВЕ КОЖЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСНИЦИ ВАМПИРИ УВУЧЕНИ У СИРОВЕ КОЖЕ

Песници вампири увучени у сирове коже

на таквим местима шта траже?

Зар стихове неважних слика још?

На првој страни песмарице

Башкари се окупан Бош, а потом следе

Згаришта, историје писма, књиге

куси рамови нечијих нарави.

Они гасе жеђ између граница сонета.

Тако неприметно окончавају у строју.

Они? Ми? Множина.

Песма (стр.9.)  из књиге ОКВИР(Центар за културу, Едиција Браничево, Библиотека Дуборез, књига 6, уредник Александар Лукић, Пожаревац, 2011)  

СВЕТ КОНТУРА – КРУПНА БОРДУРА СЛИКЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

 
СВЕТ КОНТУРА – КРУПНА БОРДУРА СЛИКЕ

Свет контура – крупна бордура слике

миленијумима одолева вирусу оквира.

Он сам је оквир. Бактерија посматрана

Оком микроскопа.

Нагнут над својим најновијим лаптопом

Занесени Бог ћути. Песник будућности,

Помишљам разбиће оквир у парампарчад.

Какво ће нићи ђубриште за њим?

Каква јека парчића, на малом

Простору.

Песма (стр.11.)  из књиге ОКВИР(Центар за културу, Едиција Браничево, Библиотека Дуборез, књига 6, уредник Александар Лукић, Пожаревац, 2011)  

НАЈВИСОЧИЈА КУЋА У ВАСЕЉЕНИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НАЈВИСОЧИЈА КУЋА У ВАСЕЉЕНИ

(О ЗЕМАЉЦИМА И МАРСОВЦИМА)

Још увек ми се у глави

Врте слике

Како смо мој брат и ја

 Могли да саградимо кућу

Височију од оне планине на

Марсу

Да надмашујући њених

Двадесет пет километара висине

Поставимо нови рекорд у нашем

Соларном систему

Могли смо али нисмо или

Нам се се није дало од Бога и

Оних других околности

Које се обично испрече када не иде

Када нема ко ни са чим да подмаже

Подлогу

На којој се подиже споменик

Градитељима и њиховим

Неимарским идејама

Кућа је затвор говорио је мој брат

Непотребно улагање ако већ

Имаш добар и удобан кревет

У коме можеш да сањаш до миле воље

Колико Земљу која се уз стравичну

Шкрипу окреће око себе и Сунца

Око много других небеских детаља

Толико да сниш и загонетни Марс

На коме се ништа мање

Ни незагонетније

Не дешава оно што и на шкрипавој

Земљи

Пренасељеној планети с пролазношћу

Њених неспретних насељеника

Огрезлих у кругу себичних емоција

Које се у месту врте око себе

И своје осе

А и шта ће вам кућа

Ниска или висока

Да ли

Да се затварате међу њене зидове

У

Квадрате и запремине њезине

Додавала је у тој расправи

Наша мајка речи

Као прилог њеној пристрасној

Подршци мом брату а њеном сину

Зато не качите се за ствари

Шугавог материјалистичког света

Поготово  да би обарали неке

Бесмислене рекорде

Јер коначно

Сваком човеку је довољно само

Једно једино место

У чију заветрину ће унети свој

Удобни кревет

А јести може и стојећи

Као слон или жирафа

А плакати и смејати се може и висећи

Као наги облак или онај у панталонама

Којег је тако у својој поезији крстио

Владимир Владимирович Мајаковски

И све то да ли је лирски јунак

Ове моје песме

Имао или немао

Кућу височију од оне планине на Марсу

Са својих двадесет пет километара висине

Највисочијег чуда у нашем соларном

Систему

На Бадњи дан господње 2019.