31. децембар 2019.

НЕПОВРАТ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕПОВРАТ

Све што измиче
Све и
Одлази у
НЕПОВРАТ
Као стварност
Као издах и
Распрскава се у
Мендељејовом систему
Хемијских елемената
У дубоком океану
Атмосфере
Која се све више
Подсмева човеку
Склепаном од воде и
Илузија



Среда, 12. јуна господње 2019.

30. децембар 2019.

ТЕШКО ЈЕ БИТИ СТРПЉИВ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ТЕШКО ЈЕ БИТИ СТРПЉИВ

Тешко је бити
Стрпљив
Теже него уловити
Разјарену
Гладну звер
Увек је то
Нажалост
Непролазно
Понашање
Оног
Неког
Који хоће да се
Извуче
Овде морам да
Станем јер
Не знам
Колико и
Увој песми
Смем да
 Напишем
О свом
(Не)стрпљењу


26. октобра господње 2019.

29. децембар 2019.

МАНДИЋ У БЕОГРАДСКОЈ ПОЛИТИЦИ



                     МАНДИЋ У БЕОГРАДСКОЈ ПОЛИТИЦИ


            У Додатку за културу,уметност и науку београдаске дневне новине ПОЛИТИКА, изашлом у суботу 28. децембра 2019. године, објављена је песма „Сапињање песме“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА, а поводом награде МИЛАН РАКИЋ, коју је Удружење књижевника Србије једногласно доделило Мандићу за господњу 2019.







ЗОРАН М. МАНДИЋ

САПИЊАЊЕ ПЕСМЕ

Сваку сопствену песму
Након завршне лектуре
И конектовања за линк
Неке будуће  књиге
Треба сапети као коња
Уколенчити је
Не дозволивши јој да
Да врда и
Пробије зид поседа
Који је матичи и означава
Изнутра и споља
Песма не сме да се
Намеће као пабирак и
Помахнитали коњ
У галопском трку
Само њему знаном јер
Неуколенчене песме
Нису ни песме
Ни оно друго хипотетичко
Што би наводно могле
Да  буду
Јер ако ниси
Како да будеш
Јеси
О чему Достојевски
Поставља дилему
У једном свом путопису



28. децембар 2019.

МУКА




ЗОРАН М. МАНДИЋ

МУКА

Мука је
Када ништа
Не знаш
О ономе
О чему би
Требало да бар
Нешто мало знаш
Зато ме ова
Изјава тера и води
Да муку појмовно
Претресем
Као сумњивца
Који је нешто дрпио у
Самопослузи
У том претресању
Паде ми наум да
Без муке као што то
Већ пре мене рекоше
Мудраци и лингвисти
И нема  науке
Али ни буке ни муке
У основном језичком
Стању
Јер мука је и када ти
Није мука
А не само када
После смрти ближњег
Неко жестоко кука
У извесном смислу
Мука је и
Спасоносна лука


2. децембра господње 2019.

27. децембар 2019.

УНУТРА




ЗОРАН М. МАНДИЋ

УНУТРА

Унутра је
Мрак
Гробна тишина
Нигде зидова
Ни прозора
Као у тамници
Сви прилази
Северни и јужни
Источни и западни
Поплочани су страхом
Кроз жице којима су
Опасани пушта се језа
Двадесет четири сата
То је једино место
У људском разуму
На коме се време не дели
На дан и ноћ
То је једино место
На свету које се не чува
Које постоји без портира
Граничара и чувара
Без шерифа и полицајаца
Без видео надзора и
Термовизијских  камера
У поређњима
Обичним нестилским и
Метафоричким
Фигуративним
Аушвиц је рај за
Унутра
Јер сви који уђу
У ту бесмислeну
Грађевину
Без зидова
Истог тренутка и нестају
Без праха и пепела
Без трагова


Децембра (8) господње 2019. 

26. децембар 2019.

ИСТРАГА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИСТРАГА

Истрага није прича
О трагу и историји
Његове судбине
У књижевности нема
Жанровских типова
Таквих прозаида
Новела и
Есејморфних романа
Истрага је процес
Враћања
У равнотежу
Свега што служи њој
Њеној гравитацији
И васпостављању
Њене стабилне
Равнотеже  
А да би се нешто
Успоставило
Захтева да се у
Пређашње стање
Мозаика
Врате сви његови
Делови
Украдени или
Померени из матичних
Лежишта
Зато у обнови мозаика
Једино мозаичари могу да
Учествују


Децембра (8) господње 2019.

25. децембар 2019.

СВЕ СЕ ИЗОПАЧИЛО




ЗОРАН М. МАНДИЋ

СВЕ СЕ ИЗОПАЧИЛО

Све се
Драматично
Изопачило
Осим
Бога
Творца
Створитеља
И његових
Искрених и
Верних апостола
Наравно да
У овој песми
Нема
Места
За корупцију и
Разноразна муљања
Црквене бирократије


10. децембра господње 2019.

24. децембар 2019.

СТАНИ ИБАР ВОДО



ЗОРАН М. МАНДИЋ

СТАНИ ИБАР ВОДО

Увек сам волео песму
Стани Ибар водо
Из те љубави ево
Она стиже у наслов
Мојих песничких кретања
Која не долазе само из
Мог опрезног ума него и
Из срца у коме чула
Непрестано двадесет
Четири сата дневно
Спроводе обуку осећања
Уче их како да нишане
Пуцају а да не пукну
Одрже се на површини
Ибар воде када некуд
Тако жури
Када и сам морам
Драгој поћи


На Дан ЈНА господње 2019.

22. децембар 2019.

РАКИЋ 2019




ЗОРАН М. МАНДИЋ

РАКИЋ 2019

Милану Ракићу

Наравно да
У овој песми
Нећу и не могу да
Певам о Ракићевој
Биографији
Житију које је текло
Од 1876 до 1938
Господње
Нећу и не могу
Да том уоквиреном
Времену певам
До његових
Крајносних граница
Успаванку или ону
Чувену оду из
Хомерове Илијаде
Али дужан сам да
Не оставим
Незабележеним
Догађај
Како је песник
Милан Ракић
Ове господње 2019
Ушао у моју
Биографију и
Разбашкарио се у
Мојој библиографији
Посебно у одељку награда
Један писац после
Поводом те прилике
У рубрици утисака и
Коментара написао да је
Ракићева награда награђена
Доделом мени
Скромном рабу божијем
Ако је тако не марим
Само да не морам разлоге
Таквог исхода
Тешитељски да објашњавам
Онима који
Ракићеву награду
Нису добили
Нити ће је добити
Нити ће она бити награђена
Њиховим добитничким именом
А обично они који чекају
Да живе своје недобијене
Награде
Умреће чекајући


20. децембра господње 2019.

21. децембар 2019.

ПРОПАЛЕ СУ ИДЕЈЕ О ВЕЧНОСТИ И ПРОЛАЗНОСТИ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРОПАЛЕ СУ ИДЕЈЕ О
ВЕЧНОСТИ И ПРОЛАЗНОСТИ

Време као
Караван пролази а
Гладни и болесни
Пси више не лају
Ускоро ће и
Гладно и болесно
Време престати да
Пролази
И као што може
Из ових реченица
Да се закључи
Пропале су идеје о
Вечности и
Пролазности


10. децембра господње 2019.

20. децембар 2019.

ПРЕД ВРАТИМА СМРТИ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРЕД ВРАТИМА СМРТИ

Иако је
Све  привид
Осећам да чекам
Да ће се нешто
Драматично десити
Али којој памети то
Приписати
Ваљда зато и осећам да
Више чекам него што
Размишљам
А све то док гледам
Како умиру
Нијагарини водопади
Како је и Фејсбук
На самрти
Како највећа територија
На нашој планети Земљи
До крајносних граница
Припада
Светском гробљу
Наравно карираном
Са белим
Црним
Жутим и црвненим
покојницима
Изгледа да се и последњи
Посмртни остаци
Свеколиког смисла
Спремају за кремирање
А у питању је исти онај
Смисао који одвајкада
Није ником и ничем служио
Зато сам сигуран
Поготово у овој тамној песми да
Време као караван пролази док
Гладни и болесни пси више
Не лају
Ускоро ће гладно и болесно
Време престати да пролази
И као што може из ових
Реченица да се закључи
Пропале су идеје о
Вечности и пролазности
А наш свет се сурвао у
Дубоку јаму коју је сам себи
Ископао


11. децембра господње 2019.

19. децембар 2019.

ПЛАН ЖИВОТА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЛАН ЖИВОТА

Сваки план је
Више немогућ
Него могућ
План живота је
Најсложенији и
Најкомпликованији
План међу плановима
Док се планира
Он
Кашље
Штуца
Повраћа
Пролазно време
Га надмаши
У тим радњама
У смислу што га означи
Прошлим
Демодираним
Неуспелим планом


9. децембра господње 2019.

18. децембар 2019.

ПОРОДИЦА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОРОДИЦА

Породица је
Најчвршћи
Најлогичнији
Најпатриотскији и
Најпробитачнији
Савез
Који је Творац
Понудио појединцу
Из састава
Свих разнобојних и
Разнотоних врста
Људских
Биљних и
Животињских
Шуме
Пчелињи ројеви
Колоније мрава
Номадски каравани
Реке избеглица
Циганске черге
Краљевске и царске
Династије
Батаљонске
Пуковске
Бригадне и
Дивизијске јединице и
Друге војне формације
Све су то породице
Илити савези
У којима су по
Својим правилима живели
Самураји
Мускетари
Трубадури
Хајдуци и ускоци
Лавови
Тигрови
Слонови и
Мајмуни
Човекова породица је
Круна облика
Таквих емоционалних и
Економских сједињавања и
Продужавања њихове врсте
А све то у ватри
Сазнања и самосвести
О пролазности једних и
Доласку других појединаца
При чему
Нико не може два пута да
Стане у ред
Своје појаве
Породица је
Јединствена војска
Свих нас од пре
Од данас и од сутра
Амин


8. децембра 2019.господње

17. децембар 2019.

ЉУТЊА И ПОДСМЕВАЊЕ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЉУТЊА И ПОДСМЕВАЊЕ

Понекад сам љут
На моје песме када се
Понашају
Као енциклопедије
Ларус и Британика
Од моје љутње
Спашава их
Што се у њима
Подсмевам
Малописменим и
Малоумним
Пискаралима
Који као што то
За своје крвнике и
Зликовце
Римске легионаре
Слатко рече
Исус Христ
Не знају они шта раде


14. децембра господње 2019.

16. децембар 2019.

МАНДИЋЕВА ПРИЧА У ЧАСОПИСУ „СТРЕМЉЕЊА“




МАНДИЋЕВА ПРИЧА У ЧАСОПИСУ „СТРЕМЉЕЊА“

                У септембарској свесци за господњу 2019. часописа за књижевност, уметност и културу "СТРЕМЉЕЊА", који заједно издају „Панорама“ из Приштине и „Јединство“ из Косовске Митровице, објављена је, на странама од 59. до 60., прича ЗОРАНА М. МАНДИЋА  под насловом „Улица Матије Гупца“ (Прилог историји једне улице и моје породице).





УЛИЦА МАТИЈЕ ГУПЦА

(Прилог историји једне улице и моје породице)

            Улица Матије Гупца  у Апатину - годинама се тискала, са својим шваписким кућама, тик уз зидине јеврејског гробља. Поред кога је била једна њива, површине од пола јутра, коју је могао да обрађује, и с ње убира плодове, само онај колониста из српске Лике, након што је претходно пристао да одржава то јеврејско „склониште“ за мртве.
                И, тако је у историји те улице, и било: смењивали су се они, који су обрађивали ту јеврејску њиву. Сваки пут, када би се променили они други, који су одржавали јеврејско гробље.
                А, улица Матије Гупца? Она се попут стуба носача слова „Т“ уливала у његову горњу хоризонталну црту, илити водоравну покровну пречку, коју је у реалном простору чинила друга апатинска улица – Радничка.
                А, у кући на броју 3. Улице Матије Гупца, живела је од 1957. године, жена-удовица са два малолетна сина. Она је била супруга покојног партизанског мајора. Њена два сина, од којих ће један, онај млађи, ратоборнији и продорнији, потписати ову причу, из духовног корпуса његових будућих „малих наслова“, расла су тако из свог детињства – окружена мртвим Јеврејима. И, не само, са мртвим Јеврејима. Због чињенице, да се на супротном, „низводном“, или доњем крају Гупчеве улице, налазило и друго „опште“ градско гробље – на коме су, као „дођоши“, равноправно сахрањивани, поред староседелачких „нађоша“, Шваба, Мађара, Цигана и шиптарских пекара, и – пристигли лички колонисти.
                Браћа из куће са броја 3. улице Матије Гупца, чији се родитељи нису у њој настанили са „пасошима“ досељених колонистиа , били су одлични ученици. Њих двојица су рођена на два географски различита краја Србије. Један, на њеном северу, у бачком Бечеју, а други доле на југу у Владичином Хану Боре Станковића и његове Коштане.
                Старији брат, познат по својим прелепим плавим очима, био је одличан математичар.Врстан интелектууалац. И, веома талентован фудбалер за „послове“ у покривању и креирању рада тимске „одбране“. Временом Гупчева улица постала је позната по њима. Илити, што би прецизан приповедач нагласио – по тој браћи.
                А, када је млађи брат почео да пише и објављује своје песме и приче у неслућено великом броју периодичких наслова (књижевних часописа и сличних других гласила) – градски поштари су почели да мрзе кућу на броју 3. Гупчеве улице.
                Та мржња се код њих родила, због пристизања, готово свакодневно, великог броја пошиљки (писама, књига, часописа и новина) на исту адресу. А, адресирана на млађег брата, који је у свету књижевности постојао све познатији. С тим, што би његова бака Сава тој констатацији додала и свој закључак – и све признатији. И, да се не заборави податак о природи поштарске мржње - адресе на кућном броју 3. Гупчеве улице. Та мржња је иницирана карактером времена, у коме су поштари, без бицикала и моторцикала, морали сваког дана пешке да достављају приспеле пошиљке за млађег брата на кућном броју 3. И, то у Гупчевој улици, која је била од зграде градске поште прилично удаљена. Док поштари, тада, често, и по више недеља и месеци, нису морали да „ходају по сличним мукама“ достављајући поштанске пошиљке у другим улицама. Јер, их једоставно није било. Нити су (при)стизале.
                И, као што то увек бива, у хуку пролазности, време је брзо отицало за браћу из куће на броју 3. После завршене локалне основне школе и гимназије – браћа су се по „наредбодавној“ вољи њихове брижне мајке, отиснула у покрајинску престоницу на даље високо школовање.
                Занимљиво је, да за све то време и прилично после њега, комунистички политички прваци, нису дирали име Матије Губца. Које је припадало вођи једне балканске сељачке буне. Оно је трајало, нешто слично, као и јеврејско гробље на почетку улице, које је то ме носило.
                Временом се, након одласка старијег брата, на неко службено, или туристичко „путовање“, појавила иницијатива да се име Гупчеве улице промени преименовањем у улицу -  Синови партизанског мајора. Верујем, да се тој промени не би противио ни – Матија Губац, као претходни улични именилац. А, мислим да своје противљење не би изразли ни преостали живи Јевреји. Као, ни мртви са „горњег“ јеврејског и „доњег“ општег градског – гробља.
                Али – чему све то, упитао се, у овој причи, млађи син партизанског мајора. И млађи брат његовог старијег сина.
Упитао се, јер је знао да имена не могу да промене историју, а још мање будућност, која се обично угаси, пре него што би стигла на време, да јој се неко обрадује. Као и имена мртвих Јевреја. И колониста пристиглих 1945-46 године са простора српске Лике, по наређењу „врховног комаданта“ партизанског мајора. Који се прерано, на Светог Николу господње 1957, придружио на небу – умрлима, пре њега:  Јеврејима, колонистима из Лике, илити, „нађошима“, „дођошима“ и „прођошима“.


На Светог Василија Острошког господње 2019.

14. децембар 2019.

ЗОРАНУ М. МАНДИЋУ НАГРАДА „МИЛАН РАКИЋ“ ЗА 2019. ГОДИНУ



ЗОРАНУ М. МАНДИЋУ  НАГРАДА „МИЛАН РАКИЋ“ ЗА 2019. ГОДИНУ


            Жири за доделу награде „Милан Ракић“, коју традиционално додељује Удружење књижевника Србије, у саставу: Гордана Влаховић, члан, Радомир Стојановић, члан и мр Душан Стојковић, председник, једногласно је ово високо књижевно признање за 2019. годину доделило песнику ЗОРАНУ М . МАНДИЋУ. Мандић је, у конкуренцији седамнаест приспелих збирки на конкурс, награђен за књигу „ОДБРАНА ИЗБОРА“ у издању Књижевне заједнице „Борисав Стаковић“ из Врања.
                 
                У образложењу жирија истакнуто је да је Зоран М. Мандић несумњиви poeta doctus, један од најбољих које српска поезија уопште има. Мандић је, једним – цитатним – сегментом свога певања прави песник библиотеке. Из његових песама струје непатворени животни сокови,  комбиновани са фрагментима снова којима се лечи сваки  страх од неписања (Смрт у котарици колача“). Постоје и „приче“ у песмама. И дијалошке. Уношење елемената сновиделног. Сан који се инкорпорира у јаву, навлачи њено рухо. Брисање граница временских, али и оних које би међиле реално са измаштаним. Допеваним / досањаним. Песник своје песничке слике твори, епифанијски, блеском. Менталном стрелом. Његове слике налик су на харпун. Оне су од меса и крви. Дрхтаве. У „Крајњој личној причи“ Мандић пева – дефинишући тако своју поезију – о есејморфној песми. Основна његова песма управо је то. Најбоље песме у књизи су „Бојим се да ћу писати“, „Зашто сам престао да сањам“, „Исповест“ и, надасве, „Мандић“.



У његовом књижевном делу мисао се не одваја од емоција. Проосећана мисао следи  рефлексивне емоције. Песнику је певање попут сећања. Пише се читавим телом. Свим чулима. Наученим. Одсањаним. Наслућеним. Нема никаквих граница. Предвајања, одвајања, елиминације. Певање је увек преливање преко руба. Поунутрашњивање спољашњег; оспољавање унутрашњег. „Мешање“, синестезијско, сензација које су нам једна чула добавила са онима које су плод неких других.      
                Одбрана избора и више је него одбранила избор онога што се у књизи обрело.

                                                                                                                мр  Душан Стојковић

САГЛАШАВАЊЕ





















ЗОРАН М. МАНДИЋ

САГЛАШАВАЊЕ

Саглашавам се
Као читалац да
Свака прича
Може (и треба)
Имати
Више вагона али да
Има и две локомотиве
Једну која је вуче а
Другу која је гура
Да не исклизне са
Шина књижевности


12. децембра господње 2019.