ЗОРАН М. МАНДИЋ
ТУЖНИ СЛУЧАЈ
МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА
Да ли
је случај или не
Тужан
или било које
Друге врсте
Не
знам
Али
знам
Да сам
заборавио
Да је
он
Не
само данас
Сада
Него
да је икад био
Песник
Он
Матија
Бећковић
Метак
луталица у
Лирским
беседама онако
Како
их је говорио
Онај
пређашњи
Матија
Боже
како Срби
Сурово
потрошише човека
Говорљивог
Глагољивог
и талентованог
Позивајући
га и
Истуравши
га годинама
У прве
редове
Са
рођенима господње 1930.
И неке
Са
умрлима
Овако
или онако
Да се
опрашта и
Испашта
Док
казује нешто о њима
Духовито
и закључно
Са
увек истом формом
Капе
на глави
Као
поп најсличнији женама
Професионалним
нарикачама
У
црном
Које
запомажу док кукају
Због
чије кукњаве се засрамио
И сам
покојник
Који
се јадан од недовољне
Сопствене
Смрти у
сандуку окретао
С
једног на други бок
Свог
сасвим потрошеног тела
Не
знам да ли је по
Јачини (само)казивања овај
Пролирски
случај
Тужнији
или радоснији
Од
статуса својих других
Агрегатних
стања
Али
осећам
Да је
превише
Матије
Бећковића и
Њему самом
и да му више
Не
требају нове и
Ново измишљене
Награде
(Нема
више где ни да их
Стави
и поређа)
Нити
му требају
Националне
пензије
У
динарима или еврима
Ове
или оне државе
Државице
Која
се добрано уморила од
Доказивања
свог свеколиког
Идентитета
За
крај да кажем и ово
Много
се Матија уморио
Јер га
мало сасвим мало
Срби
Пусташе
да се одмара и
Не истроши
до краја
У оном
што му је остало
Непотрошено
од душе
Речи
Хумора
и језика
Док се
Да га цитирама
Ћера
још увек са самим собом
Са
увек истом капом
На
глави
Због
које ми и пада на ум
Мисао
блаженопочившег
Песника
и сатиричара
Недељка
Радловића из Кикинде
И
Новог Кнежевца да
Свака
капа има своју главу
На дан
бахатог нуклеарног
бомбардовања
Хирошиме
господње 2019.
