МУКА КЊИЖЕВНИХ АЛАВАЦА И НАСРТЉИВАЦА

ЗОРАН М. МАНДИЋ  

 МУКА  КЊИЖЕВНИХ АЛАВАЦА И НАСРТЉИВАЦА

            Увек је мука – написати добру књигу. Која ће, превасходно, личити на милину после извађеног кварног зуба, али и на зубобољу. Пре призивања те милине, добра књига може да конкурише код читалаца, критичара и жирија књижевних награда, само, са оствареним имагинарним јединством – своје главе и свог репа, с којим ће ступити пред њих. Као, пред какав суд, али, не онај инквизицскији, берлински, или хашки. Без свега наведеног у овој „цртици“ – књига је увек у „були“ и нема шансе да се промакне навише, чак ни у идеологијама и политикама код покварених претплаћених: лобиста, мешетара и букача. Који са својим прљавим: језицима, рукама, папцима и ципелама, загађују: локалне, регионалне и светске – чистине.

Субота, 11. jануара господње 2020.

СМОКВИН ЛИСТ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СМОКВИН ЛИСТ

(Мали есеј о скривању и сраму)

                Смоквин лист се у равни метафоричке флоре провлачи од постанка старозаветне библијске књиге „Постанак“. У којој се наводи да су, након догађаја, у Еденском врту, са „јабуком“ и „змијом“ – Адам и Еве започели са скривањем најинтимнијих места на својим телима. Потпуно несвесни да ће временом, много касније, старогрчки и римолатински вајари та „места“ истицати као део својих уметничких достигнућа, Вајајући њихове „апликације“ дословно у природним величинама (димензијама), као најпознатије примере еротских „алата“. „Одговорних“ за постанак Света. И светова.

                Тако је започела ера ритуалног скривања свега што ће ирационално подстицати судбину јава и ескалације будућег срама / стида - људи. И на његовом еволутивном путу развијати га до крајносних граница појма греха – мушког и женског. Наравно - змијског и јабучног. Али, не наравног, већ смешног, ако се проповеда и тумачи да је Бог створио човека, као материјалну основу за стварање и буђење – нематријалности сексуалног нагона. Као пројектоване потребе у коју су укључена сва човекова чула и осећања/емоције. Уз опипљиво невидљиву унутрашњу помоћ главних органа човековог телесног бића – срца и мозга. Са њиховим комуникацијским и управљачким: сензорима, импулсима, синапсама... И, све то за стварање, или, прозводњу, органских „струја“ ниског и високог напона. А, након што се „утичница“ удене/утакне у тачно позиционирано шалтерско место. При чему се с њиховим спојем ствара, већ поменута, органска „струја“ ниског и високог напона, позната као – узбуђење.

                Остварење тог струјног и драматично узбудљивог „процеса“ блиско је - сцени на којој сликари, попут Ван Гог или Милорада Бате Михаиловића, умачу своје четке (кистове) у одређену боју. Те, када се, након њеног наношења на подлогу будуће слике - ставара нелажни високонапонски утисак присуства „струје“, као узбудљиве магије оствареног ликовног дела. И то, без потребе за скривањем њеног чина испод, или, иза – СМОКВИНОГ ЛИСТА.

                Без даљег проширивања текстуалне материје - тематског круга, или, квадратуре, расправе започете  у овом „малом наслову“, поднасловно представљеном, као „мали есеј о скривању и сраму“ – скоро да би било довољно додати још, само, садржину једне реченице:  „Данас највише смоквиних листова користи се  по неуропсихијатриским клиникама, азилима и заточеништвима у којима се, или, где се, под разноразним: дијагностичким, терапијским и медикаментским „опсадама“,  штићеници муче. Тугујући – изнутра. Иза – СМОКВИНЕ ЗАВЕСЕ. У ишчекивању – ВИЗИТЕ. Или – СМРТИ. О, којој уопште не умеју да - размишљају. А, камо ли, да је: призивају, изазивају, или дозивају, као било који облик – ПОМОЋИ.

Четвртак, 6. јуна господње 2019.

СВРАБ УНУТРАШЊИ И СПОЉАШЊИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СВРАБ УНУТРАШЊИ И СПОЉАШЊИ

(Мали наслов о мишљењу и сврабу)

            Сећам се да сам одувек желео да, у неком од мојих текстова, „насликам“ – СВРАБ. Онако и онолико верно, колико је то изводљиво са оловкама и бојама из магичних кутија језика. А, те кутије су ми увек биле – ПРЕД ОЧИМА. Као на полицама књиге: Достојевског, Мајаковског, Кафке, Бекета, Џојса и Рембоа. Од којих се нисам одвајао. И раздвајао.

                И да будем, дословно до краја, искрен – признаћу и на овом месту,  да сам о СВРАБУ - много више читао него размишљао. И трагао у својим искуствима. Чак, сам у неким од раванградских кафана, умео добрано да потрошим део свог драгоценог антрополошког времена – слушајући на ту тему – неке од надри, или ликовно неописмењених, сликара, који су као стравично упорни наивци, мислили да су се, уз лестве својих жврљотина испели до – БОЖИЈЕ БРАДЕ. И, да будем мало, што би се рекло „дегутантно непријатан“, рећи ћу да сам из њихових неповезаних прича о сврабу схватио – да су га они највише осећали, илити, осетили, због чињенице што су се – најмање купали. И посвећивали личној и менталној хигијени својих „физикуса“. Како је тим закључком, с врха своје српске и европске ликовне громаде, волео да им се подсмева Милорад Бата Михаиловић.

                О сврабу ништа нисам нашао у рукописима својих покрадених – дневника и путописа. Можда и због оног памфлетића у ком сам изјавио: „Да не треба писати дневнике и путописе да се писац не би – ЗАГЛАВИО У БЕСМИСЛУ.“ И, тако остадох без важних трагова размишљања, можда баш добро забележених, на страницама свог искуства. А, сврбело ме је често до раскрвљења на местима на којима сам се лудачки чешао. Можда и у превеликој жељи да у будућности имам где да копкам по крастама.

                Иначе, моја искуства са сврабовима, унутрашњим и спољашњим, углавном потичу из мојих филозофских промишљања појма -  БЕСМИСЛА. Вероватнода сам једног тренутка, због мисаоног свраба написао да постоји мишљење, не истичући да је оно моје, по коме је ПРАШУМА БЕСМИСЛА увек – БЕСМИСАО. Коме ни најстравичнији ПОЖАРИ баш – НЕ МОГУ НИШТА. На полеђини листа на коме сам ово ово написао – стајао је дописан само НАСЛОВ – Мали наслов о мишљењу и сврабу. Само то и толико. А, на месту „ограђеном“ за фусноту – НИШТА.

                6. марта господње 2019.

ДНОПОЉЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДНОПОЉЕ

(Портрет села у ком је

рођена моја мајка Драгиња)

                Днопоље је једно, по уређењу, од (нај)лепших српских села, које се географски налази на територији данашње Хрватске. Смештено је поред Доњег Лапца, некада – административно среског, или, котарског центра овог географског краја. У ком је, борећи се у партизанским редовима, против фашистичких легија Италијана - током Другог светског рата - погинуо народни херој Стојан Матић. Прецизније Днопоље се налази подно Главице Опачића, а која припада породици брдских и планинских узвишења. Која су неретко носила имена, или, презимена настањених сеоских група на тим топонимским котама. Као што су: Опачићи, Вигњевићи, Шашићи, Почуче, или – Тишме.

                У том селу са очаравајућом питомином, углавном српске, природе родиле су се моја мајка Драгиња и њена Сава. Обе умне и чврсто васпитане у духу оних највиших патријахалних вредности, које је српски народ неговао и подизао. Као децу. Као пријатељства са укућанима суседних кућа и њихових имања. У том селу родио се и мој рођени ујак Душан Опачић Чаруга. Надимак Чаруга добио је у Другом светском рату у коме је блеснуо његов јуначки лик неустрашивог: комунисте, борца и партизанског комаданта чувеног батаљона „Огњен Прица“.А, све то, у формацијским редовима „Шесте Личке пролетерске дивизије“. Али, шта вреди, када је тај чувени лички јунак, брзо –одмах после рата, напустио овај свет. И све то од последица тешких рањавања. У првим редовима крвавих борби. Али, ипак, успело му је да иза себе, поред силних високих и највиших ратних и мирнодопских одликовања, остави и троје деце. Сина Јована и ћерке Зорицу и Татјану. И тако настави чувени Опачићки низ, који се и дан данас спомиње и препричава као – ПРИМЕР. Као нека непокорива врста незаобилазног поредбеног – УЗОРА.

                Село Днопоље имало је само једну улицу, илити, више, државну цесту, са неколико „огранака“, који су се штрчећи одвајали и одвијали у правцу многих заселака. Било је то, колико ме прецизно служе слике из детињства – лепо ушњирано селце. С једном улицом, али и са традиционалним редоследом презимена врховних „глава“ сељака и њихових породица, које су генерацијски извирале – једне из других. Као потоње из пређашњих. Које су, као реке утоке, утицале једна у другу. Вигњевићи у Опачиће, Опачићи у Шашиће, па све државном цестом узбрдо до шуме „Каменско“. И, до кућа у којима су живеле Почуче и Тишме.

                У то бајковито село – ирационална, тобоже антифашистичка, хрватска политика је после победоносног завршетка Другог антифашистичког светског рата (1941-1945) – мало, или, готово – ни мало, улагала у цивилизацијску инфраструктуру (струју, путну, водоводну, канализацијску мрежу...). У таквим српским крајевима није било ни: домова здравља и културе, школа и фабрика. Сељани су живели  у резерватима, као амерички Индијанци. Искључиво ослоњени на своју памет, осећај за одговорност и бригу о себи. Својим породицама, рођацима и комшијама. И гробљима. Бавили су се сточарством, узгојом крава, коња, оваца и живине. И пчеларством. А, обрађивали су и по које парче слободарске земље, ослобођене од Талијана, усташа и домаћих издајника.Ту земљану парчад, добрано натопљену српском крвљу и знојем, користили су, нарочито, за засаде поврћа и детелине. У селу су одлично, уз божију помоћ, рађали дрвореди са пристојним приносима полупитомих јабука из редова „петровача“. Тако да је права дечија радост била када су се те јабуке, заједно са клиповима тек приспелог младог кукуруза – натицале на дрвене ражњиће, да би се потом пекле на ватрама запаљеним поред пашњака, на које су се у пашу изводили: коњи, краве, овце и њихови младунци.

                Зашто све ово пишем – ЈА, који сам се више посвећивао књижевности, него ли историји и географији. Осим у мери колико су то од мене, као од ученика, захтевали гимназијски програми и они факултетски на студијама права? Веровато, зато што – мало мало сањам то бајковито селце – престоницу мог детињства. У којој сам растао са добрим делом тог првотног узраста на дах растојања, или, одмах до запоичињања пубертета. И, све то уз моју баку Саву. Коју сам, као студент назвао – Сократицом. Неприкосновеног ментора и уредника мојих будућих знања и искустава. И животних „трикова“. Она је утицала на мој физички и интелектуални развој – до те мере, да ми и данас, у овим годинама – битно недостаје. Као и мој рођени брат – Душан. Који се ето, хоћу да верујем – по позиву, извукао, сада већ далеке 2007. године, на извесно време – да одради неке више и важније послове. Неке – ГОРЕПОЉСКЕ задатке. А, и да мало посети нашег блаженопочившег оца Манета, од првог дана Другог светског рата – борца „Шесте Личке пролетерске дивизије“ и, после тог времена, мајора Југословенске народне армије. И нашег, у овом тексту с великим уважавањем, поменутог рођеног ујака Душана Опачића Чаругу – Сократициног сина јединца.

                Ето, мислим да сам се с овом малонасловном причицом, колико – толико, одужио престоници мог детињства – ДНОПОЉУ. Уз то одужење – ОВДЕ У ТЕКСТУ - прилажем и велике поздраве мојим блаженопочившима: оцу Манету, мајци Драгињи Драгици, баки Сави Сократици, ујаку Душану Чаруги и брату Душану, резервном капетану прве класе ЈНА.

Написах овај „мали наслов“ са добрим прекидима у

 оквиру још увек неистекле и незавршене

господње 2019.

ПЛАТНИ СПИСАК

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЛАТНИ СПИСАК

(Мали есеј о хоботници и аутохтоним сортама белих вина)

            У реалном животу постоје такозване осетљиве ситуације, које су стриктно везане за платне спискове њихових креатора. Осетљивост тих ситуација ситуирана је у строго поверљивом кругу разнотоних опасности , увелико конципираних и акционо пројектованих,  да изазивају, и производе, класичну зависност за – све учеснике, илити „играче“ у том ланцу „пословних“ и персоналних веза и обавеза. У смислу да наручени посао његов прихватилац мора сто одсто да обави, односно изврши – у одређеном задатом року. И да за (не)извршење одговара својом главом. И главама своје породице.

                Платни спискови у савременом турбулентном свету су најопаснији књиговодствени документи, који обједињују владавину криминалних повезивања у свим сферама свакодневног живљења и пословања. Њихову „златну подлогу“ одређују „парајлије“, као неприкосновени наручиоци опасно осетљивих послова. У које су често умешани и „прсти“ из највиших: државних, политичких, дипломатских и међународних владиних и невладиних кругова. И, то без обзира о чему, и о којим трансакцијама се ради. Да ли о прању новца, или, о „бесцаринском промету“: оружија, дроге, лекова, ауторских права и интелектуалне својине.

                Владари „платних спискова“ су углавном она врста психолошких типова, која је себи уврзла у главу да су они богом дати кровни делиоци: истина, слобода и правде. Много више и височије од држава и њених политичких и репресивних: апарата, алата и механизама. А, међу којима увек имају добро селектоване: узданице, јатаке и „заштићене сведоке“. Нарочито, из редова оних, који наводно и бескомпромисно брину о „независности“ правосудних органа.

                Зато никада не треба сметнути са ума да у случају изненадних поремећаја персоналних односа – наручиоци остљивих и опасних послова, прво што потежу против својих неверних и издајничких „узданица“ јесу – „платни спискови“. И то са отисцима многих пипака накачених и прикачених на њих и њихове карике. Метафорички та слика је најближа лику хоботнице. За чије пипке, испржене на маслиновом уљу, кажу да су веома, по укусу, цењени кулинарски специјалитет. Који се сјајно уклапа када га „заливате“ са неким од високо категорисаних „сувих“ белих сортних вина. И, није важно одакле сеже њихово географско порекло. Да ли из Србије, Француске, Португалије, Италије, или Шпаније. Важно је да је реч о аутохтоним сортама. За чије винограде и „винарије“ својим капиталом – гарантују чувене „парајлије“.

Последњи дан јуна господње 2019.

КРАТКИ СПОЈ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КРАТКИ СПОЈ

            Кратки спој је, што би рекли врли „стручњаци“ – прекид на везама. „Негде је пукло“, волела је да каже моја, по мајци - бака Сава, с оним њеним, обавезним коментаторским додатком: „ да ништа више није као пре“. Као пре Другог светског рата. Али, и после те крваве светске грозоте. Када су на важна места државних послова дошли неучесници у четворогодишњим ратним збивањима. Ратни профитери. Незналице, преваранти, неписмењаковићи, лаици и фолиранти. Који су све жене из виђенијих и добро стојећих предратних грађанских породица у свом суседству – силовали. И направили им невину копилад.

                Њима за та злочинства нису судили успостављени „народни судови“. Нити су их јавно стрељали, као што се то чинило, и чини, у Народној Републици Кини. Неки од њих су чак и унапређени. Постали су слободни и недодирљиви. Ето, зашто је „кратак спој“ – „кратак спој“. И, прекид, пре свега, са „чистом памети“.

                Нажалост и данас је тако. Ма, како се и колико бранили од те истине. И њених „ванбрачних полуистина“.

                Кратак спој, колико метафорички описиван, толико и поредбено сведен – највише наликује гардеробном формату кратких панталона. Из чијих ногавица вире „девастирана“ ратничка колена и неиздепилиране длаке. Које ником не сметају и поред силних јуриша на њих. Зато се, слободно може рећи, да су и те кратке панталонице и неиздепилиране длачице – „кратки спојеви“. Илити, неповезани редови величина и вредности, као тековина нове државе. Њеног федеративно социјалистичког поретка. И, новог „јединствено збратимљеног“ друштва.

                Дакле. Није „кратки спој“, само, - прекид електричне струје. Који настаје када под екстремним теретом леденог снега – падне неки далековод. Нарочито у сеоским срединама брдовитих крајева. Или, пукне нека високонапонска жица.

                Кратки спој је и када пукне „жица“ у глави. Или, се распадне довод(ник) крви у њу. Због: загушења, зачепљења и заглављења – крвних угрушака алијас „тромбова“. Од триглицрида и лошег холестерола. Тада долази до бучног „пуцања“. Као, оно, код филмског „О.К. корала“. Као, ономад у Сарајеву. Када је Гаврило Принцип морао да исправља „ствари“. И заврши посао. Због кога су, уз част „светлим“ примерима изузетака, на испиту срамно пали: страшљивци, тремароши, слабићи, плашљивци, па и – кукавице. Речју – све „ситна боранија“, да би се помињала у тексту овог антиратног „малог наслова“.

                Кратки спој је, дакле, да поновим – гори од сваког политичког атентата.

Последњег дана екстремно претоплог јуна господње 2019.

КАДА СЕ ИЗГУБИШ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КАДА СЕ ИЗГУБИШ

(Микро есеј о: прашини, сврабовима и Шекспировим зановетањима и загонетањима)

                Када се изгубиш из свог сећања – то је горе него када си превише у њему. Када попут архивара, пред пензијом, годинама гуташ све облике и сва годишта прашине. Искашљаваш себе из себе. Кретајући се нон-стоп између бројних: предмета, књига и кутија одложених на горњим и доњим полицама. Које личе на горње и доње светове. И све то у неподношљивом реалном времену.

                Када се изгубиш у свом, све траљавијем, сопственом сећању, прво настају муке са датумима, а онда и са свим осталим подацима са страница историје на којима треба да су чврсто, а што ће се сликовитије рећи – необрисиво, заведена, разврстана и размештена аутобиографска поглавља. И успомене.

                Губитак сећања је као свраб, који ти не да мира ни дању ни ноћу. Као кашаљ. Као уједи комараца. Као муке са искашљавањем – себе из себе. Из немогућности да се исчачкаш из себе, а камо ли опереш, изнутра. Из стравично перфидних наслага прашине. Која се годинама таложила у плућима и другим унутрашњим органима, нарочито, код оних, који су рођени у прошлом веку. И прошлом миленијуму.

                Када се изгубиш у сећању онда ти графитна, или хемијско оловка, постаје недруг, јер не знаш шта ћеш с њом, нити како се она нашла у твојој торби. Чему служи и одакле ти је тај шиљати предмет у џепу.

                Изгубљено сећање тако временом постаје опаки губитников непријатељ. Због кога његов мозак почиње поваздан да неконтролисано лије сузе. Сав унезверен у времену и простору. И међу сликама, које више не може да хронолошки ређа и разврстава на – садашње и прошле.

                У таквим тренуцима човек без сећања све мање зна да прави разлику између живота и смрти. Годишњих доба. Прилика и неприлика.Постаје немоћан, као успаничени гимназијалац из своје прошлости, на писменом делу испита из математике. Онај исти, који је више волео да сањари него да учи, па су му стресови, а поготово страхови од незнања, ђаволски призвали губитак сећања. А, затим га појели као – банану, сладолед, или црну чоколаду.

                Храни ли се то ђаво са нашим сећањима? Или, смо опет несмотрено, а Бога ми и непотребно, на путу у ништа, забасали у луталиште низијама и висијама – илузија? Питање је, које по мишљењу овог текста, апсолутно не одлучује о оном Шекспировом зановетању и загонетању – бити, или не бити?

Понедељак, 24.06.2019. г.

СВЕ НА ОВОМ СВЕТУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СВЕ НА ОВОМ СВЕТУ

(Мали есеј о: месту, сврси, смислу, Јуди,

проф. др Стојану Богадовићу и Сергеју Муравјеву)

   

                Пишући, мада бих радије у први план овог малог есеја истурио квлификацију – „смишљајући“: почетак текста смештеног испод наслова „Све на овом свету“, хтео сам да се опробам у творењу наративног обруча о есејморфном промишљању „свега што на овом свету има место, сврху и смисао“. И, што се стилски унутар тог српског језичког „обруча“ може допуњавати - именима и презименима оних појава, које то заслужују. Као што су: Јуда, савремени српски песник порф. др Стојан Богдановић, или руски сликар Сергеј Муравјев.

                И, одмах да се у тој накани, одмакнем, илити, боље речено – измакнем од сваколиких очекивања, да ћу се у овом текст(ић)у, што је у деминутиву волео да каже један мој, нажалост блаженопочивши, књижевни пријатељ – сместити у фотељу дежурног: есејисте, коментатора, колумнисте, или превејаног критичара. Не, нећу то учинити ни по коју цену од било којих очекивања и ишчекивања. Једноставно, остаћу у првом реду одбране само својих идеја. И, то оних у којима сам се напрсно вратио коришћењу муниције из запостављеног арсенала ироније. Па, када је тако – ево да почнем са операцијом „отварања новог поглавља“ у кругу територије на којој суверенство, над њом, припада мојим „малим насловима“. И, ако Бог да да се то поглавље одмах и „затвори“ с читалачком љубави само мојих верних читалаца, а не с оштрицом „бритве“ неке сулудо изражене самовоље.И њене „слободе“. Која наликује оној с којом ЕУ увек поставља нове захтеве. Изводеће их из станишта „права и слобда“ сталних проширивања оних „старих“. Крутих и пристрасних. Са применом „дуплих стандарда“.

                Наравно да овај „мали видовдански наслов“ није ни политикантска колумна о непримерном нефер понашању ЕУ. Зато се, одлучно враћам уводу у овај текст:

                „Све на овом свету има неку сврху. И неки смисао.“ Па, зато џаба оном и куле и градови, који у свему само, за себе, тражи најбољег: саветника, судију, или рецензента,а, да се, при том, сам понаша и показује, као најгори „голи“: калкулант, циција и пиздун.

                Онај, који никада неће разумети, а камо ли, изговорити истину да Јуда није био издајник, већ да је, само, показао на оног ПРАВОГ, без кога овај СВЕТ данас, као ни јуче и сутра, не би имао своје –МЕСТО,СВРХУ, СМИСАО и ТРИ ПРСТА.

                Део опсега тог неразумевања је и констатација по којој су „најгори“ увек апсолутно најгоре: уштвице, пицајзле, пришипетље, увлакачи, јебиветри, дркаџије, улизице, трупци (балвани) и продане душе. Тако да им због тако дијагностикованог здравственог поремећаја - тела поваздан безглаво базају од тачке „А“ до тачке „Ш“. Зато, таквима не треба приближавати приче о вредностима саденутим испод имена и презимена, рецимо -  проф. др Стојана Богдановића, или Сергеја Муравјева. Јер, не вреди – зато што неће ништа: ни разумети, ни осетити.

На Видовдан господње 2019.

ИЗМЕЂУ ПОДСЕТНИКА И УВОДНИКА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗМЕЂУ ПОДСЕТНИКА И УВОДНИКА

            Промишљајући меморијске способности и складишта сопственог памћења уочио сам да све оно што материјално не личи на добро зарезану ХБ оловку, или на парче домаћег мајчиног црног хлеба, у детињству, намазаног са свињском машћу и прекривено са ситно исецканим „старим“ црним луком, је беспрекорно трасиран и лоциран коридор за – БЕКСТВО СЕЋАЊА И УСПОМЕНА.

У том промишљању, као да сам чуо неки умилни глас, који ме је директно опоменуо речима: „Не треба никада одустајати, а поготово одустати – ни од подсетника, као ни од писања уводника. У причама, а Бога ми и у песмама, У којима се одвијају најсложеније операције на „мозгу“ књижевности. Окупирну од стране разних добрих и лоших тумороидних „момака“!“

               У „подсетницима“ сам редовно, с почетка дана – уписивао задатке, које сам сам себи постављао. Шта треба да урадим пре почетка писања. Шта још једном да прочитам. Шта да домислим простим размишљањем. Шта да не чачкам. Како бих сву текстуалну кондицију усмерио и концентрисао на језичко самеравање и имагинирање – ПОСЕБНИХ УВОДНИКА. За сваки нови текст. Нови „мали наслов“. Нову причу, или нову песму.

У тим „уводницима“ требала је да буде сабрана моја дубока посвећеност дневничким записима, које сам годинама остављао иза себе. Као важне трагове. И отиске сталне жеље за осветљавањима и исказивањима – уочавања и запажања - СТВАРНОСТИ. У свим њеним облицима. Хаљинама. Оделима. И „агрегатним“ стањима, па и оним - АПСТРАКТНИМ. Која све агресивније наносе облаке у медицини познате као, катаракте, или, замагљења. А, што сваког човека, нарочито „простог“ - збуњује. У његовим свакодневним гледањима. И разврставањима важних од неважних погледа. Без обзира на карактер и снагу менталног напона с којим се служи људско око. Да ли они – НЕКОМ ДРУГОМ били омиљени, или мрски, као – ИЗБОР. И, његова – ОДБРАНА.

Ето, на крају листа овог исписа, зашто се обистинила – УПОТРЕБА ових неколико реченица. У њему. Које су камијевски у „извесном смислу“ покушале да на „слободним“ уличним билбордима инсталирају – ДРУГАЧИЈУ СЛИКУ тзв. реалне ставарности. За коју никда не можемо рећи да – ОНА ЈЕСТЕ САМО ОНО ШТО ЈЕ. Или – ШТО СЕ МИСЛИ  ДА ЈЕ ИЛИ НИЈЕ. Што је у – НЕКОМ ДРУГОМ ФОКУСУ. Фокусу – НЕСТВАРНОСТИ. И пригушеном поретку елемената од којих су склопљени механизми и функције њених СТВАРИ. Све паметнијих – ДА БИ БИЛЕ САМО СТВАРИ. Са заклоњеном емотивном атмосфером и духовним нацртима – САМОПРОМЕНЉИВИХ ПРОСТОРА АМБИЈЕНАТА. Тишине и галаме, рецимо – НАЈНОВИЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ. Која је изгледа одустала од тражења смисла личне – САМОСПОЗНАЈЕ. И све више распадајући се разлаже на неповезана слова, интерпункцијске знаке и – РАЗМАКЕ ИЗМЕЂУ ЊИХ.

Трећег јунског дана под налетима летњих киша и бујичних дивљања планинских речица господње 2019.

ШТА ЋЕ БИТИ?

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ШТА ЋЕ БИТИ?

                Шта ће бити с нама, и са вама драги неверни читаоци, ако се деси све црно као фашизам? Све ледено бело као на Артику? Све црвено као комунизам? Да ли ће последњи човек са ове наше зелене планете стићи да одговори на ово  питање – пре него што угине као последњи мужјак Суматранског носорога из Малезије? И да не заборавим – шта ће бити ако се ништа не деси? Да ли ћемо и тада јурити незадовољне терористе и грубо одвраћати несрећне мигранте да уђу у наше земље? Да ли уз ова питања може раме уз раме да стане и оно о судбини огледања, а које гласи – Шта ће се десити када се полупа последње огледало, а дрзници униште фабрике за његову производњу?

                А, и како да одговоримо на сва та питања када нас није било пре него што се било шта десило? Пре него што је Бог почео да одобрава свет. И црта наше ликове у њему. Сваког са својом Евом. И сваку са својим Адамом. И каква корист од одговора у којима ништа не можемо доцртати, или прецртати? Без божијег одобрења, и његове руке.

                Има ли смисла даље: писати, певати и цртати? Има ли смисла даље: говорити, читати и ћутати? И, то када умиру последњи мужјаци. Када последња жена гаси светло. Закључава кућу и са кључем у џепу кецеље скаче у понор.

                Има ли смисла не веровати у оно – У ШТА СЕ МОРА ВЕРОВАТИ­­? Као у гладни плач празних црева. Када све постане илузија. И све престане. Као љубав. Као храброст. Као нада да ће гладни устати из ничега. И кренути у ништа. Наводно, ресетовани, или, рестартовани. На празним листовима беле хартије. Са којих су у паници побегли песници. А, добри Бог склонио своју руку – ЦРТАЧА.

Поново „нешто“ 29. маја господње 2019.

КОМШИЈЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КОМШИЈЕ

            Комшије су као ограда око куће. Што је боља ограда то су и укућани - заштићенији. И безбеднији. Нешто слично је и са комшијама. Јер се њихова природа и карактер могу подвести под изразе: заштићености, безбедности и поверења. Ако се има поверења у комшију онда се носилац тог осећања – лагодније осећа. У свом комшилуку и суседству комшијином. Поготово у овом данашњем дрогираном „наопаком времену“.

                У извесном смислу комшилук је као, неписано заједништво уже и шире породице. У коме једни иду код других на: славе, рођендане, нарочито прославе пунолетства, испраћања мушкића у војску и на свадбе. Некада у неким комшијским окружењима се „потроши“ и по пола календарске године на обележавање таквих – ДАТУМА. Јер, у комшилуцима нема дана када се нешто не обележава и не прославља. У најближим комшилуцима се поверавају тајне, чувају завети и читају тестаменти. Зато је код Срба некада прави комшија омиљенији од кума. Меница и гаранција за такву комшијску омиљеност је њихво апсолутно међусобно поштовање. И поверење једних у друге, које расте и нараста, као традиција. Као тековина, која за комшијским столовима седи, раме уз раме, с најближим рођацима, или сродницима с: родитељима, браћом сестрама, стричевима, ујацима, теткама... Речју, праве комшије су, као посебни галактички провизорији. Као мала васељена у чијем се градском центру налази црква у коју сви заједно одлазе на саборовање, поводом венчања и крштења. И да се моле. Сутрашњем дану. Милом сунцу да их огреје. И увек хваљеном Богу да их никада не остави неудомљеним и – БЕЗ КОМШИЈА.

                Комшије су и својеврсне радне бригаде / мобе, када се нешто – НОВО ГРАДИ. Или, када се, не дај Боже, гасе изненадни пожари. И подижу насипи пред налетима потопних таласа набујалих река. Која све лудачки носе, крше и уништавају пред собом. Комшије прве стижу када треба дати крв. Или, стати пред крвника, који насрће на његовог комшију.

                Код Срба је, како нас историја учи и подсећа о томе, СВАКО је село било – ЈЕДАН БРАТСКИ КОМШИЛУК. Уређен као какав западњачки кварт, или јеврејски кибуц. Као - ЗАЈЕДНИЦА у којој је, за сваког њеног ЧЛАНА, било немогуће да – НЕШТО И НЕЧЕГА НЕМА. Ако тога, макар и мало – ИМА КОД КОМШИЈЕ. Уз напомену да је некада цео српски комшилук живео под истим презименом. А, Бога ми, некада и са истом крвном групом.

                Српске комшије су у свим ратовима прошлости, углавном у истим редовима, биле – НАЈВЕЋЕ И НЕПРЕМОСТИВЕ ПРЕПРЕКЕ. За своје непријатеље, освајаче и мрзитеље. Те исте комшије су тако чувале, браниле и одбраниле слободе и независност својих: дворишта, амбара, њива, бунара, пчелињака, кућа и окућница.

                Зато и написах на почетку овог текста - да су код Срба праве комшије биле, као чврста ограда око куће. Можда и најсличнија чудесном здању Кинеског зида. Кога је тешко било провалити, а камо ли, прескочити. А, склон сам и да верујем да нас ЗЕМЉАНЕ ратнички не дирају цивилизације са других планета, управо због тога што нас осећају – КАО ПРАВЕ И БРАТСКЕ КОМШИЈЕ.

Уторак, 5. јуна господње 2019.

ОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ

            Све је у овом свету постављено на – одређено време. А, та одређеност је ограничена, или што би стари Латини волели да кажу лимитирана – ЖИВОТОМ, који је, такође, као трајање: замишљен, нацртан и израчунат божијом руком, само на – ОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ. Отуда, ваљда и толико агресивна пожуда људи, да се не каже алавост, или њихов „проваљени апетит“ за освајањем и својтањем свих појомова на – НЕОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ, Као што су: љубав, слава, богатство, новац, радни однос, привилегије и наравно – ВЕЧНОСТ.

                Суштински „одређено време“ фигурира искључиво као геометијско растојање / размак између две тачке. Рецимо, растојање, које се одвија од тачке, или места, А до тачке, или места Б. Без обзира како се то растојање, или, размак мери(л)о: метром, педљом, шестаром, календаром, часовником, или одокативно. Одређено – НЕШТО не могу другачије да измере ни физичари. А, Бога ми, ни математичари. А, геометри? Они могу то „нешто“ само да премеравају, фиксирају и бележнички фокусирају кроз форме катастарских правила и јединица. А, што је опет сасвим – ОДРЕЂЕНО. И – КОНАЧНО. Као КРУГ (геометријска слика, затворско шеталиште, ореол над главом анђела, мета...), или геометријско тело – ЕГИПАТСКЕ ПИРАМИДЕ.

                По неписаном Закону одређеног „нешта“ живе и трају као: импулси, интервали, откуцаји (срца, сата, Морзеове азбуке...), удаси, погледи, пубертет, школски час...

                Дакле, по – БОЖИЈЕМ ДИКТАТУ појмови одређеног и коначног имају: свој бајковити почетак и свој неумитни крај. Јер, како би се, иначе, рађали нови људи, биљке и животиње, ако постојеће не би умирале? И, како би се производили нови технолошки изуми и „алати“, као што су нпр.: роботи, лаптопови, паметни тачскрин телефони, телевизори, ако се постојећи ресурси ствари не би руинирали, кварили и попадали?

Бог је све те смене и месечеве мене – ЛЕПО СМИСЛИО. Па, је зато живот у досадашњем уређењу света постао и остао као – НЕНАДМАШНА СЕНЗАЦИЈА. Или – Чудо божије: васељене, природе, маште и човекових снова. Али, за веровати је да је и смењиве циклусе те сензације Бог њеним корисницима подарио само на –ОДРЕЂЕНО ВРЕМЕ.

А, ево, како, људи ко људи: годинама, вековима и миленијумима, својим болесним умовима и њиховим проклетствима – ЗАГАЂУЈУ ПРОСТОР, ВРЕМЕ И ЖИВОТ.

                Вероватно да је Бог, након низа подељених цунами и земљотресних укора, спремио много болнију, ригорознију и катастрофичнију „одмазду“ за све – ПОЧИЊЕНЕ ЉУДСКЕ ГРЕХОВЕ.

29. маја господње 2019.

СРПСКЕ РЕЧИ КОЈЕ СЕ ЗАВРШАВАЈУ СА НАСТАВКОМ – НИК

      

 ЗОРАН М. МАНДИЋ

 СРПСКЕ РЕЧИ КОЈЕ СЕ ЗАВРШАВАЈУ СА НАСТАВКОМ – НИК

            Прелиставајући недавно, ако је тај временски податак уопште – важан, моје старе рукописе посебну пажњу ми је, из њиховог корпуса, привукао један од 20. августа 1970. године.  У њему је обухваћено младалачко гимназијско размишљање о српским речима које се завршавају са наставком – НИК. И, одмах на почетку да се истакне да је у дну текста тог „старог рукописа“, у форми „напомене“ с елементима „фусноте“, забележено да он није замишљен, нити имагиниран као „експозе“ о стриктном познавању граматике српског језика. Већ, као, један лагани и необавезујући, разговор са доживљајима матерњег језика. С његовим граматичким поставкама, пулсацијама, миграцијама и упадима „туђица“ на његову суверену језичку територију.

                А, реч је о двадесетак именица, са оном челном – „предводник“, које се даље, као перле, нижу. И, то без понаособног стављања под „заставу“ знака навода: песник, уметник, управник, гласник, доушник, победник, наставник, ученик, разбојник, или устаник. И, као у каквом позоришном „комаду“ те речи, груписанне под ознаком „ник“, међусобно без: зађевица, подбадања, натпевавања и провоцирања – комуницирају, Као, права дисциплинована: фаланга, гарда, или легија странаца и плаћеника. А, комуницирање је обавезно на – СРПСКОМ ЈЕЗИКУ. У том  језичком „намастиру“ сва: обавештења, заповести и писма, написана и пишу се искључиво – ЋИРИЛИЦОМ.

                Неке из групације тих речи са „репом“ – НИК, као граматичке „заједнице“, које означавају звања, везане су за имена чинова официра и подофицира Југословенске народне армије (ЈНА): пуковник, поручник, заставник, водник и разводник, који се налази на дну те војно-чиновске   лествице.

                И када будући потенцијални читалац буде набасао на живу или појмовну слику - разводника, није на одмет поменути и његовог имењака – разводника страже, који је постојао у хијерархији војне праксе у свим родовима бивше ЈНА. Део тог помињања је и моје лично присећање на време када сам као војник Ратне морнарице ЈНА служио војни рок у Диоклецијановом поморском граду Сплиту. А, то присећање је везано за наредбу старешене Команде стана јединице да три месеца на дужности „разводника страже“ замењујем болесног војника. Стража у коју сам ступио као њен нови разводник обезбеђивала је магацине са стратешки веома важним и опасним ресурсима. А, тај посао захтевао је апсолутну концентрацију и опрезност. Највише из разлога што се стража разводила по стражарским местима на којима су били распоређени неискусни и уплашени – регрути. С полуаутоматским пушкама –ПАПОВКАМА, напуњеним бојевом муницијом.

                Реч „разводник“ од тог мог војног „доба“ дубоко се уписала у моје памћење, сећање и крв. А, причало се да сам тај посао беспрекорно одрађивао. И одрадио. С тог разлога реч „разводник“ постала је „редовни“ члан заједнице српских речи, које се завршавају са наставком – НИК, а које живе, станују, хране се и чувају „стражу“ у мом списатељском речнику.

                Једном сам у шали за наставак – НИК рекао да је то скраћена скраћеница речи – НИКО. Нико као што може и јесте мој – ЋИРИЛИЧНИ СРПСКИ ЈЕЗИК.

На рођендан моје ћерке, господње 2019.

   

КОМУНИЗАМ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КОМУНИЗАМ

            Веома занимљив есеј о комунизму написала је Пеги Гугенхајм. Та занимљивост је слична оној с којом је њено мишљење маштовито обухватало и друге теме. Теме, које бисмо могли назвати - „фантасмагоричним сном“. Али, овога пута прича о мишљену Пеги Гугенхајм мора да сачека, јер се не уклапа у циљ аутора овог „малог наслова“. Штрчи.

                У овом есеју сам, као сваки озбиљан писац, хтео сам да развијем расправу, или што би филозофи рекли дискурс о нечему. О оном што ме враћа у далеку 1977. годину када сам као ученик трећег разреда на природно-математичком смеру апатинске Гимназије, данас под именом „Никола Тесла“, примљен за „редовног“ члана Савеза комуниста Југославије, чувеног СКЈ. У то време било је то тешко и пожелети, а камо ли – остварити. Али, успело је. Постао сам „црвени“ борац за комунистиче идеје познатог немачког филозофа – Карла Маркса. И, у њиховом бурном кругу, сабрата, скоро истомишљеника – Фридриха Енгелса. Али, и истог оног филозофског „магарца“ који је бахато и некултурно мрзео Србе. Њихову историју, науку, књижевност... Ово о „магарцу“ односило с на неошишаног и неокупаног – Карл Маркса, јер Фридрих Енгелс је био чистији – и духом и телом.

                А, да сам то о болесно сујетном Карлу Марксу знао пре мог пријема у чланство Савеза комуниста – сигурно је да би, на било који начин, избегао то учлањење. И „црвено“ повезивање у крутој, историјски касније и све бахатијом - федералној социјалистичкој држави с једнопартијским системом.

                И, ко зна, да ли бих овај текст икада написао, да недавно нисам прочитао, један глупи „фејсбушки“, илити, „фејсбуковани“ афоризам у коме се каже, и означава, да је комунизам – бол. Изазавало је то себично и непаметно означавање, па и, ако ништа, онда невешто  поређење – у мени, да аутору тог мишљења узвратим коментаром. И у њему напишем да - комунизам није бол, нити (је) бол комунизам.

                Зато  одбранашки морам да истакнем да је за мене – комунизам света идеологија. Као и лепеза религијских избора и вероисповесних опредељења. Коју су нажалост лажни и надобудни комунисти – покварили. Јер, комунизам је је све ОНО за шта се данас утопистички, па и смешно и неоригинално, залаже Европска унија. Са својим такозваним вредностима. Позивајући се при том на „борбу“ за ижваканом и офуцаном „владавином“ права и слобода: полова, политика сексуалних оријентација, говора, медија, изражавања и, каквих све не, илузорних прича о свим облицима и карактерима - непостојећих равноправности људи. Са територијалним суверентетима њихових независних и слободних држава.А, све то са многим позајмицама из библијских записа: откровења, посланица и песничких текстова.

                У том контексту креће се и моја мисао по којој комунизам није никаква романтичарска идила, већ концепт живота људи. Уређеног тако да се у њему живи без: гладних, болесних, неписмених и необразованих грађана. Да ти грађани битишу у државама без: глади, загађења ваздуха, нездраве пијаће воде, крвавих ратова, сурове владавине фармацеутских индустрија... И, све то са кровном владавином права и слобода грађана. Слобода: говора, изражавања, кретања људи, имовина и идеја...

                Комунизам је прогрес који захтева и прогрес моралног развоја човека без црвене, жуте, зелене, па и кариране бирократије. И корупционашких „рекета“. Нарочито у здравству, запошљавању, школству, јавном предузетништву, државној и локалним управама.

                На крају да поменем и мог блаженопочившег брата Душана, узвишеног математичког ума, резервног капетана прве класе Југословенске народне армије (ЈНА) и комунисте по дубком убеђењу, кога смо због тога, онако из миља, звали – бољшевиком. А који је волео да цитира мисао Ал Капонеа (1989-1947), познатог америчког мафијаша, који је изрекао ону чувену дефиницију капитализма, а која гласи – Капитализам је озакоњени „рекет“ диктатуре владајуће класе. Мој брат је ову Ал Капонеову дефиницију „частио“ својим мисаоним додатком. Истакавши у њему да се лепо замишљени комунизам, управо због таквог „рекета“ –срозао и никада није ослободио, нити изашао из прљавог социјализма: лопурди, каријериста, лажова и превараната. Које су  после завршетка Другог светског рата у ФНРЈ и, касније, у њеним правним наследницама – опљачкале све тековине Народно - ослободилачке борбе. Која је победила на челу са часним комунистима и партизанима. Од којих је већина после рата – игнорисана. И изгурана са позиција које су им припадале на крилима слободе.

                Ето, како је завршио јадни комунизам. Ни Марксов, ни Енгелсов, ни Лењинов, ни Титов, већ онај исконско библијски – ХРИСТОСОВ.

Последњег дана маја господње 2019.

               

ГЕНОЦИД

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГЕНОЦИД

(Прилози за сценарио документарног филма – Од убијања бизона и Индијанаца до истребљења пчела)

            Скоро да сам коначно сигуран да је током модерне историје света, појава – ГЕНОЦИД, увек више приписивана - НЕКОМ, или, ДРУГИМА, него ли, што се о њеној: језичкој, етимолошкој, карактеролошкој и ДНК појавности – ПИСАЛО. Па, и онда кад се то скромно, или, послускривено чинило, превагу су, и у феноменолошком и значењском самеравању, односили политички разлози и интереси. И, све то под смешним ускличницима у име „демократије“, „права“, „слобода“ и одбрана „вредности“. А, сви они, који су се по заговорницима тих идеја дрзнули да другачије мисле, сурово су дискредитовани и гурани, па чак и неповратно гурнути, у дантеовски понор:  опасне, болесне, лоше и неподобне стране друштва. Ма где оно наста(ја)ло, ројило се, васпитавало и израстало из круга: свог језика, своје културе и њене матичне памети.

Познати амерички филозоф и лингвиста Ноам Чомски је таквој „деоби“ друштвених кодификација и класификација вредности и њених филозофских „заврзлама“, посветио низ својих чланака у којима је јасно указао на ауторе „производње“ и лиферовања таквог мишљења. Мишљења, које је у својој агресији настојало да се уздигне изнад свих конвенција: споразума, повеља и консензуса Уједињених нација и њеног кровног органа - Савета безбедности.

               Та прича је отишла толико далеко да би се у разним војно насилничким коначницама завршавала нуклеарним бомбардовањима појединих делова заједничке земаљске лопте и њене гравитације. И то без милости, или уз ироничну помоћ „милосрдног анђела“. И усред њеног кружног кретања.

               А, појам – ГЕНОЦИДА? Послужио је, не само, као, релевантна прича о убијању, или, убиству, из обести, неког народа, него као повод за ирационално отимање одређених – нечијих, апсолутно матичних територија. И сатирања на њима суверенитета државе, која је кроз време и историју: „рата и мира“, векова и миленијума, стекла и „задужила“ – ТАПИЈУ на тај део света. И земаљске творевине познате као: кугла, лопта, зелена планета, глобус...

               Из тог анемичног питања искрснуло је, са генима и еритроцитима највише важности, а које захтева темељан, па и егзактан одговор: ново неанемично питање – ШГА ЈЕ ГЕНОЦИД? Осим, ако то није, само мишљење, неформалног самопроглашеног владара света. Које се често базира на његовим бесмисленим измишљотинама. И, (зло)употребљава према сопственим потребама. И, потребама својих слепих поданика – тзв. савезника.           

               Да ли је реч о фактичком истребљењу људи и укидању њиховог колективног памћења. О историјској припадности, по принципу – СВОЈИ НА СВОМ. Огњишту и буњишту! Или, забораву времена, када су ти исти самопроглашени владари извршили сурово истребљење бизона, познатијих као буфала, да би с њиховим истребљењем  до смрти изгледнели читаву једну расну популацију – Индијанаца, илити, црвенокожаца. Да ли је, такође, геноцид – бацање атомских бомби на јапанске градове – Хирошиму и Нагасаки?

               Наравно, да није лако доћи до „прага“ испред улазних врата поменутог „егзактног“ одговора, а камо ли целовито формулисати тај одговор. Поготово, што и друга убиства у невиној природи имају право на њега. И то највише када се спомену геноциди белоглавих орлова. А, у новије време и пчела, којима колективно прети смртна опасност од широких употреба заштитних средстава – хербицида. Наводно, против биљних болести.

               И, на крају још једно мало, по великим самопроглашеним владарима света – неважно питање, или, питањце. Да ли су на листама за геноцид, или одстрел: ДАНАС - СРБИ, као НЕКАДА – ХАЗАРИ?

У среду, 22. маја господње 2019.