РЕЦЕНЗИЈА ЗА СЛИКУ „ЈЕДНОСТАВНИХ СТВАРИ“ СЕРГЕЈА МУРАВЉЕВА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РЕЦЕНЗИЈА ЗА СЛИКУ „ЈЕДНОСТАВНИХ СТВАРИ“ 

                         СЕРГЕЈА МУРАВЉЕВА

         Ова слика доима се као колаж ликовне заједнице лепо обојених "једноставних ствари" неуморног Сегеја Мурављева. Боже, колико тај руски сликар уме да "скаче" с теме на тему. Из једног у други почетак и крај жанра. Да сања од "ове" до "оне" поетике. И да се при том хвата за "руке", често супростављених, техника и приклањања разним примењеним уметничким страстима. Њиховим лавиринтима, тунелима и ребусима.

ЛИКОВНЕ ПРИЧЕ ЈЕДНОГ СЛИКАРА

                       ЛИКОВНЕ ПРИЧЕ ЈЕДНОГ СЛИКАРА

            У последњем овогодишњем броју, 1291-92 за новембар- децембар господње 2019. КЊИЖЕВНИХ НОВИНА Удружења књижевника Србије, објављен јр приказ ЗОРАНА М. МАНДИЋА у којем је представљена Монографија „У ПРОСТРАНСТВУ СЛИКЕ“ сликара ЗОРАНА СТОШИЋА ВРАЊСКОГ, а коју је приреди Сава Степанов.

                                             ЗОРАН М. МАНДИЋ

 ЛИКОВНЕ ПРИЧЕ СА ИКОНОСТАСА ЈЕДНОГ ЖИВОТА

            Ових дана, иако у ЦИПУ стоји да се то десило господње 2018., из штампе се појавила Монографија „У ПРОСТРАНСТВУ СЛИКЕ“, коју је приредио познати  новосадски историчар уметности - САВА СТЕПАНОВ, а укојој је на 311 страна – осветљен, више него полувековни, ликовни пут и стваралачка „епопеја“ сомборског сликара ЗОРАНА СТОШИЋА ВРАЊСКОГ (1936, Врање). Листајући ову монографију, као својеврстан „извештај о раду“ њеног главног јунака, може се веома успешно, из његовог прегледа, извршити увид о том „раду“, коме је тај „главни јунак“ - Зоран Стошић Врањски, у ликовном пољу - посветио више од пет деценија свог реалног живота. У атељеу и по бројним галеријским просторима. У земљи и иностранству. А, што значи да сваки заинтересовани читалац, пре свега, као поклоник Стошићевог сликарства, може наћи обиље библиограгских ставки и читавог низа критичких запажања познатих аутора попут: др Павла Васића, Милоша Арсића, Ђорђа Јовића, Срете Бошњака, академика др Тихомира П. Анђелића, Василија Б. Сујића, Ђорђа Кадијевића, академика Миће Поповића, Беле Дуранциа и др. Уз важну напомену да свака „ставка“, дужине неколико редова, или страница, придоноси причи о колекционарском духу, самоодговорности и вредноћи с којом је Зоран Стошић Врањски годинама и деценијама сакупљао, сакупио и штитио мноштво, да се не каже море, података и других детаља, које је уредно слагао и чувао за пласирање у овквој издавачкој прилици. А, Бога ми, и графичко-дизајнерској представи.

                У рукописном делу, одељку, или депоу, те архивске, па и музејске, ризнице/чуварнице – нашли су се и текстови, новинских и критичких карактера, интонација и формата, које је у том вишедеценијском одломку прошлог реалног времена – потписивала рука моје маленкости, илити, лично песник - ЗОРАН М. МАНДИЋ. Те текстове сам објавио на страницама новина и часописа: Политике (Београд), Дневника (Нови Сад), Недељног Дневника (Нови Сад), Православља (Београд), Ликовног живота  (Стара капетанија, Земун), Сомборских новина... Признајем да за потребе овог текста, баш и нисам имао довољно концентрисаног стрпљења, како би ауторске прилог мог мишљења – посебно, хронолошки, или како год другачије, послагао, а потом – издвојио, као неку врсту анекса. Зато сам се и одлучио да моје мишљење о овој монографији позајми из једног мог ранијег текста, или, „резимеа грађе за једно житије“, а које, помало допуњено и преаранжирано, гласи:

                „Оно што је најважније за сваког аутора, без обзира на карактер духовне области или поља у које је Божијом вољом, изабранички послат да ствара, или помаже стварање, сликар Зоран Стошић Врањски – нанизао је своје слике као реченице. Он претура у њима по чињеницама живота. По искушењима метафизике на која га наговарају „спорови“ разних имагинарних и еггзистенцијалних загубљењ. У шуми математичких прорачуна разлика између неба и земље. И поштовања дужности грешака да сав тај рачун закомпликују говором непристајања на које нас навикава глас сопственог срца. Врањски је сликао иконостас једног живота. Непропустљивог,  тамног и целовитог као време. И не мора више да понавља исте приказе. Нити да слика доказе њихове повести. Идући, у свему томе, малом, стрмом, кривудавом и опасном стазом – Зоран Стошић Врански једноставно на олтар свог ликовног стваралаштва – приносио своју уметничку судбину. Своју сликарску нарав. За коју је довољно рећи: Зна – напамет, на јави и у сну. Читаво једно врањско житије. Уз поглед, бачен, или разбацан – горе ди доле. По вољи Божијој.“

                За крај у овом „извештају“ да придодам и следећу завршну реченицу: „Био бих заиста нескроман – када бих помислио, а камо ли покушао, да  још нешто додам свом мишљењу о овој књизи – сећања и подсећања, која ће, ето – живети и после нас. Надајмо се – дуго.“.

ЛИКОВНЕ ПРИЧЕ СА ИКОНОСТАСА ЈЕДНОГ ЖИВОТА

           

              ЗОРАН М. МАНДИЋ

    ЛИКОВНЕ ПРИЧЕ СА ИКОНОСТАСА ЈЕДНОГ ЖИВОТА

            Ових дана, иако у ЦИП-у стоји да се то десило господње 2018., из штампе се појавила Монографија „У ПРОСТРАНСТВУ СЛИКЕ“, коју је приредио познати  новосадски историчар уметности - САВА СТЕПАНОВ, а укојој је на 311 страна – осветљен, више него полувековни, ликовни пут и стваралачка „епопеја“ сомборског сликара ЗОРАНА СТОШИЋА ВРАЊСКОГ (1936, Врање). Листајући ову монографију, као својеврстан „извештај о раду“ њеног главног јунака, може се веома успешно, из његовог прегледа, извршити увид о том „раду“, коме је тај „главни јунак“ - Зоран Стошић Врањски, у ликовном пољу - посветио више од пет деценија свог реалног живота. У атељеу и по бројним галеријским просторима. У земљи и иностранству. А, што значи да сваки заинтересовани читалац, пре свега, као поклоник Стошићевог сликарства, може наћи обиље библиографских ставки и читавог низа критичких запажања познатих аутора попут: др Павла Васића, Милоша Арсића, Ђорђа Јовића, Срете Бошњака, академика др Тихомира П. Анђелића, Василија Б. Сујића, Ђорђа Кадијевића, академика Миће Поповића, Беле Дуранциа и др. Уз важну напомену да свака „ставка“, дужине неколико редова, или страница, придоноси причи о колекционарском духу, самоодговорности и вредноћи с којом је Зоран Стошић Врањски годинама и деценијама сакупљао, сакупио и штитио мноштво, да се не каже море, података и других детаља, које је уредно слагао и чувао за пласирање у овквој издавачкој прилици. А, Бога ми, и графичко-дизајнерској представи.

                У рукописном делу, одељку, или депоу, те архивске, па и музејске, ризнице/чуварнице – нашли су се и текстови, новинских и критичких карактера, интонација и формата, које је у том вишедеценијском одломку прошлог реалног времена – потписивала рука моје маленкости, илити, лично песник - ЗОРАН М. МАНДИЋ. Те текстове сам објавио на страницама новина и часописа: Политике (Београд), Дневника (Нови Сад), Недељног Дневника (Нови Сад), Православља (Београд), Ликовног живота  (Стара капетанија, Земун), Сомборских новина... Признајем да за потребе овог текста, баш и нисам имао довољно концентрисаног стрпљења, како би ауторске прилог мог мишљења – посебно, хронолошки, или како год другачије, послагао, а потом – издвојио, као неку врсту анекса. Зато сам се и одлучио да моје мишљење о овој монографији позајми из једног мог ранијег текста, или, „резимеа грађе за једно житије“, а које, помало допуњено и преаранжирано, гласи:

                „Оно што је најважније за сваког аутора, без обзира на карактер духовне области или поља у које је Божијом вољом, изабранички послат да ствара, или помаже стварање, сликар Зоран Стошић Врањски – нанизао је своје слике као реченице. Он претура у њима по чињеницама живота. По искушењима метафизике на која га наговарају „спорови“ разних имагинарних и еггзистенцијалних загубљењ. У шуми математичких прорачуна разлика између неба и земље. И поштовања дужности грешака да сав тај рачун закомпликују говором непристајања на које нас навикава глас сопственог срца. Врањски је сликао иконостас једног живота. Непропустљивог,  тамног и целовитог као време. И не мора више да понавља исте приказе. Нити да слика доказе њихове повести. Идући, у свему томе, малом, стрмом, кривудавом и опасном стазом – Зоран Стошић Врански једноставно на олтар свог ликовног стваралаштва – приносио своју уметничку судбину. Своју сликарску нарав. За коју је довољно рећи: Зна – напамет, на јави и у сну. Читаво једно врањско житије. Уз поглед, бачен, или разбацан – горе ди доле. По вољи Божијој.“

                За крај у овом „извештају“ да придодам и следећу завршну реченицу: „Био бих заиста нескроман – када бих помислио, а камо ли покушао, да  још нешто додам свом мишљењу о овој књизи – сећања и подсећања, која ће, ето – живети и после нас. Надајмо се – дуго.“.

ЏЕЗ АПЛИКАЦИЈЕ НА СЛИКАМА ДРАГАНА НЕШИЋА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЏЕЗ АПЛИКАЦИЈЕ НА СЛИКАМА ДРАГАНА НЕШИЋА

                На најновијим ликовним радовима ДРАГАНА НЕШИЋА, познатог слкара, који живи, ствара и предаје физику гимназијалцима у Прибој у на Лиму, доминирају маштовито структуиране композиције урађене комбинованом техником. И, то са идејом да се тематски на ограниченом простору, различитих, малих и великих, формата слике, истакну рубне и метафоричке везе и додири сликарства и музике. Потеза, боје, трилера и звука. Асоцијација и алузија, које се међусобно комешају и све више зближавају. Нешић је ту идеју покушао амбициозно да опредмети у циклусу под називом ЏЕЗ. А, у оквиру тог опредмећења определио за комбиновану технику, односно за колажни спој, или спајање, апастрактних цртежа са фотографијама на којима се појављују ликови познатих џез музичара, или џезера, попут оних у свету најпознатијих, као што су: Ђанго Ринхарт, Џон Колтрејн, Мајлс Дејвис, Пет Метини, Рон Картер, или Ришар Галиано. Ти исти џезери на тим фотографијама не статирају, као какви сценографски детаљи, нити су на њима заузели прописане позе, које се траже у процесу фотографисања за израду личних карата, пасоша или војних и новинарских књижица. И акредитација. Сви они одабрани, на тим снимцима, су у друштву својих инструмената (бубњева, удараљки, клавира, гитаре, контрабаса, кларинета, трубе, саксофона или тромбона) из којих суверено извиру и разливају се магичи звуци афро-америчке џез музике. Исте оне којој у у изводу из књиге рођених пише да је овај свет угледала на крају 19. века. За коју је Дујк Елингтон рекао да је она једноставно – музика.

                Нешић је своју идеју, за маштовито имагинирање и смештање џез апликација на својим ликовним остварењима, подредио неограниченом броју радова, па је тако, већ, настао импозантни опус од преко 600 њихових отисака и одраза. Или, покушаја да се, макар асоцијативно, истраже везе у којима се сликарство и музика међусобно: подржавају, подстичу, заступају и афирмишу. Отуда и тако велики комплекс Нешићевог џез - циклуса из кога извирују његови цртежи са „двогледима“ да би радознало осмотрили околни свет у ком се крећу идеје њиховог творца. Сликара и професора физике, који разуме, и придрижује се, веровању у постојање хармоније сфера и оне митолошке шкрипе која се звуковна развија у непрестаном окретању земље. А, тај вибрато припада и џезу и то нарочито тзв. „немогућностима“ дефинисања његовог музичког ега. Зато је заједништво музике и слике, тона и боје, тако инспиративно постављено на ликовној сцени Драгана Нешића, које се на њој креће попут хоботнице из Борхесове фантастичне зоологије. И за крај, да не остане непоменуто, мора се рећи да – без музике нема сликарства, а ни без сликарства музике. У тој нераскидивој заједници свакако је и узвишени дух поезије. И њеног ега.

ЕМОТИВНО ИЗМАШТАНА ЛИКОВНА ПРИЧА О „ДРУГИМ СВЕТОВИМА“

ЗОРАН М. МАНДИЋ

       ЕМОТИВНО ИЗМАШТАНА ЛИКОВНА ПРИЧА

                     О „ДРУГИМ СВЕТОВИМА“

            Писати данас о сликарству готово да је приближно настојању да се језиком одраслих дечијем уму објасни суштина феномена ризика, његов цртеж, који не постоји чак, ни као белешка, на „зидовима плача“, или, на онима насилнички умрљаних графитима, који пролазнике цинички позивају да угасе телевизоре и компјутере и да „упале“ мозак. Да, започну са довршавањем, или, досањавањем својих незавршених, или, недосањаних, индикативних снова. Истих оних, који у разним смешним расправама о политици поделе стварности на „стару“ и „нову“, и о страстима и мерама уметничких вредности, стају у одбрану уверења да није исто сликати данас, као јуче и као сутра, без обзира на карактер покрета и порекло година, којима су та времена у историјама уметности, њихови правци, технике, преписи, плагијати и други  предикати, припадала, са Полаком, или са Полоком, са баварским фрескописцем олтарских панела, наспрам америчког романтичарског реалисте, који је под Рајдеровим утицајем вежбао да слика „велике“ експресионистичке пејзаже и „мале“ морске призоре.

                Уводне речи овог текста у настајању, попут каквог лиценцираног туристичког водича, наговештавају шетњу кроз изложбу ДУШАНА САВКОВИЋА (1984, Нови Сад), младог академског сликара, који је сво своје, школовано и образовано, уметничко „ја“ везао за Нови Сад, па и место постављања његове последње изложбе у скученом галеријском простору „Малог ликовног салона“ (5-17.2. 2018.), коју је храбро именовао синтагмом – Није све тако црно. Подаци о тој везаности гледају нас и броје са прозора његове биографије. Нас, који смо се усудили, да ли храбро (?), не само да гледамо, већ и да: коментаришемо, разврставамо,сврставамо, просуђујемо и пресуђујемо о: статусу, укусу и судбини угледаног „које није тако црно“. А, какво је онда, ако би тако упитао поменути „дечији ум“? И, какав би одговор на то упућено питање требало имагинирати? Да ли са,или, без драстичне употребе термина попут оних из речника лако узетих и неповезаних речи: поетика, крајност, вредност, енергија, фантастика, модерно, искуство, пракса, апстрактно, реалистично...? Које попут контемплативног вајарског „Бескрајног стуба“ Константина Бранкузиа нестају у „доњим“ и „горњим“ дубинама света, који гледамо и видимо свако на свој начин, како на јави, тако и у сну.

                А, шта смо то у новосадском Малом ликовном салону  угледали на puzzlama i diptisima изложених експоната Душана Савковића, урађених тушем на папиру, уљаним или акрилним бојама на платну или комбинованом техником коришћењем нестандарних сликарских материјала (алуминијум, плексиглас, стиродур, пластика)? Питање је, које у студијским учионицама, или амфитеатрима погледа, крије одговор, наводећи нас, да се после његовог „слободног пада“, послужимо метафором „инсталације“, у чијем излогу је млади Савковић поређао, пажљиво и смислено, одабране садржаје: геометријизованих степеништа, тобогана, сунцобрана, са силуетама деперсонализованих пецароша, купачица, програмера и саобраћајних контролора  са „спаситељем“ под црвеним вештачким светлом једног „ноћног дана“ пред улазом у цев неког тунела, са женама које перу ноге својим мајушним „слободним рукама“ умазаних тушем, акрилним или уљаним бојама. А, све то у „породичној причи“ на сред које се „уздише“ мит портрета Imagination, портрета имагинације с којом млади сликар брани: ум, ребусе и саобраћај „цивилизације“ својих снова. И, наравно, да у тој одбрани „није све тако црно“, већ, напротив – колористички живо истакнуто, као у замислима pop-art покрета у коме су учешће узимали многи, да се не каже сви, из света: филма, рекламе, поп музике, научне фантастике и масовних производњи високо потрошачких роба. А, тај поп-артистички мирис на Савковићевим сликама је пренет као пародијски говор у иронијском контексту. Речју, Савковићеве слике „сведоче“ о сноварском „тродимензионалном“ свету утонулом у себе и своје илузије, добрано подстакнутом све бржим реализацијама умећа високих, нарочито информационих, технологија, које спајају близине са даљинама, тако да „плићаци“ људског ума све више нестају и уклањају се са његове магичне територије. Зато се ово сликарство може читати и као својеврсна ликовна лирика наслоњена на: Раушенбергове, Џ. Џонсове, Лихтенштајнове или Олденбургове поп-артистичке мисли и измислице уједињене језиком необичне фантастике.

                За крај ове „шетње“ кроз изложбу вешто компонованих идеја, изолованих фрагмената и ликовних сећања Душана Савковића, треба указати и на његово инсистирање на потреби истицања ангажоване „црте“ сликарства као апологије система емотивно измаштаних тунела (лавирината), који на његовим радовима, борхесовски, постају осврт на све драматичније сложености и конфузије саремених друштвених ентеријера и екстеријера, који се међусобно додирују и укрштају као низови космичких галаксија и сањарења о емоцијама „других светова“, па отуд и осећање да је Душан Савковић овом веома занимљивом изложбом, и демонстрираном сувереном елеганцијом потеза на њеним експонатима, „загазио“ и у свет емотивног сликарства. 

LIKOVNE TAUTOLOGIJE MILORADA BLANUŠE

'

       ZORAN M. MANDIĆ     

                         LIKOVNE TAUTOLOGIJE MILORADA BLANUŠE

                U Likovnoj galeriji “Meander” nastavlajeno je sa programskim postavljanjem niza izložbi, uglavnom apatinskih autora, posvećenih obeležavanju jubileja «Milenijum Apatina 1011-2011». U toj akciji u petak, 18. marta 2011. godine, otvorena je i samostalna izložba radova Milorada Blanuše (1949, Apatin)  rađenih u tehnici pastela. Blanuša je na svojim radovima pokušao da dosegne tajne koje vladaju u vodenim utrobama reke, pre svega Dunava, koji jednim delom svog harizmatičnog toka opasuje deo teritorije gradskog naselja Apatin. U tom pokušaju na Blanušnim radovima primetno je služenje metodom tautologije, koja u polju retorike  označava dva ista stanja stvari, a u likovnoj umetnosti se upotrebljava za vizuleno objašnjavanje identiteta, ili prividnog identiteta, stvari i pojava u procesu njihovog prirodnog aktivizma. Ovakva vrsta likovnog pristupa neretko vodi do apsurda u pokušaju iznedravanja «dodirne tačke» nasluta vidljivih i nevidljivih sadržaja i odraza prirode, a što se u likovnim nizovima često očitava kroz ponavljanja jedne iste slike. Pastel je, inače, materijal za crtanje, koji se u svojoj magičnoj strukturi sastoji od veštačke krede sačinjene od mešavine bele krede i  boje u prahu. Izvestan oblik pastela koristio se još u 15-tom, dok je u potpunosti razvijen u 18. veku. Francuski slikar i crtač Edgar Iler Žermen Dega (1837-1917) je iznova oživeo pastel kao slikarsko sredstvo i, a zna se da su njegovi radovi urađeni u toj tehnici izvršili uticaj na impresioniste... Dega je usavršio  umetnost pastela dodajući joj svoj talenat u afirmaciji  suptilnosti, šarmantnosti i sposobnosti pastela za lako oslikavanje, naročito prirode, koje po mišljenju Edgara Dega, pripada osećanju za viziju večne istine u promenljivoj i prolaznoj stvarnosti. U savremenom srpskom slikarstvu poznato je majstorstvo Janoša Mesaroša, koji u tehnici pastela volšebno imaginira nadrealne prizore iz kataloga svojih posmatračkih vizija i fokusa prirode, konja i njihove Panonije.

ПЕЈЗАЖНИ ГОВОР ПРИРОДЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕЈЗАЖНИ ГОВОР ПРИРОДЕ

                Уз сва претеривања, од којих данас, како код нас, тако и у свету, болује савремена уметност, сликарство, једнако као и поезија, како у пољу вредносних процена, тако и у хоризонту засењујућих фаворизација и дисквалификација, неправедно је скривати, али и превише истицати, поглед са уметничких покушаја оних учесника који су симболички означени: аутсајдерима, приправницима,волонтерима, аматерима и почетницима. Поготово ако се зна да су многи од њих, без формалних академских звања, попут рецимо Ван Гога, рехабилитовани од тог „греха“ тек много након своје смрти. Постајући post mortum устоличене фигуре у тој истој пракси претварања и вредновања.

                Слике Лидије Ковачевић (1966) из Апатина, као и низ других сличних примера у ери доминантно актуелне свеколике стваралачке хиперпродукције, згодан су изазов за једно такво размишљање, па чак и промишљање: места, улоге, статуса и карактера данашњег сликарства. Како унутар њега самог, тако и изван где  неприкосовено влада и „послује“ људско око. Са свим својим везама (синапсама) са знањем и другим „произвођачима“ доживљаја и осећања света.

                Оне (те слике), без критичког и подстицајног претеривања, наглашено уоквирују два приступа. Фигуративни и колористички. А, које функционално повезује једно унутрашње лирско стање доживљаја оних призора које фамозно људско око види, како споља, тако и изнутра. И где њен аутор започиње визуелни разговор о модусима опстанка између општег лика природе, пејсажа пре свега, означеног и другим употребним симболима савремене цивилизације.

                Лидија Ковачевић је сликар евокације и лирске музикалности линија чији се заплети сливају и завршавају у патосу боје. У изразима фовистичког колорита. Под притиском звуковности „песничке слике“. Сликарка Ковачевић због ликовног неискуства ту слику на моменте квари залажењем у поље наиве, где композиција платна трпи терете бројних детаља, оличених у ликовима и позама запослених људи и гестовима представника животињског света.

                За веровати је да ће Лидија Ковачевић, када још више технички и поетички сазре и схвати да сликарство треба да је попут огледала, које одржава нашу сопствену душу, насликати нове и још боље слике. Уљанице на којима ће од поменутих терета очишћене неке од ових, који су повод овој изложби и овом тексту, али које су на свој убедљив начин отвориле „маршуту“, која пејзаж повезује са мртвом природом. И на којима је јасно реализована жеља да се у успешност њихових измишљених и имагинарних призора пресели: суморни, тамни и невесели свет свакодневнице. Са кућама и годишњим добима.

                Мора се признати да почетници, као и Лидија Ковачевић, на својим платнима увек више сликају околни свет за гледање, а мање за размишљање. И нагађање какав је он (свет) у ствари по себи. По њима и по другима. И шта се то загонетно крије од живота и патетичних фасада човекове куће/настамбе. Коме је пејзаж тело природе а боја треперење њеног ероса.

                У извесном смислу Лидија Ковачевић је с једним ликом женске стваралачке страсти сугестивно у томе успела. И себе препоручила осетљивом критичком људском оку.

Написано у Сомбору, 27. марта 2006. год.

Овај текст је објављен у каталогу самосталне изложбе коју је Лидија Ковачевић имала у ликовној галерији Друштва књижевника Војводине у Новом Саду, а коју је Зоран М. Мандић отворио у априлу 2006. године. 

HADZI DUŠAN MAŠIĆ

ZORAN M. MANDIĆ

HADZI DUŠAN MAŠIĆ

Novi Sad, Galerija Mali likovni salon, 15.  10  - 15.  11.  2005.

                  Šesnaest  crteža  nastalih  prigodom  u  raznim umetničkim kolonijama

(Palić, Ečka, Zobnatica,  Bečej, Bačka Topola) u društvu deset  grafika  iz ciklusa “Građanski dragulji”, predstavljaju  sažetak  izbora  iz obimnog  opusa njihovih autora,  akademskog   vajara  i  akademskog   grafičara  Hadzi Dušana  Mašića, kojom on  na  sugestivan način    

obeležava tri svoja  jubileja:  Sedamdeset   godina   života,  Četrdeset  godina umetničkog  stvaralaštva  i  Deset   godina   Legata,  kojem   je darovao,   ili, preciznije rečeno,  obogatio   svojim: uljanicama, crtežima,  grafikama  i delima  iz korpusa  primenjene  umetnosti i  vajarstva,  fundus Gradskog  muzeja u Somboru.

                U  izvesnom  smislu,  kako  je  voleo  da   se  potštampa   Alber Kami, pri čemu je svaka  dvosmislenost suvišna u  kritičkom i recepcijskom promišljanju Mašićeve umetnosti, isti izbor, odnosno,  pomenuti  savez crteža  i grafika  stilski profiliše onaj lik strasti s kojim je njihov autor,  planski i dosledno,  odgovao osoben  vid populzivnosti. Kao nepodmitljivi "podstanar" u sop- stvenom  delu,  stvaralac,  koji je,  bez  dilemičnosti i kompleksiodnosti, “živeo za umetnost,  a ne od  umetnosti”. Podređujući takvom  kritičkom opredeljenju  ukupnost  svoga  dara  i akademskog  znanja.  I  mišljenja. U implicitnoj, dovoljno jasno i pažljivo opredmećenoj  projekciji svoje vajarsko-grafičko- slikarske poetike.  Sa estetički uspostavljenom  vladavinom nad impulsima njenog ritma, njenih formi i figura. I usvojenog jezika jedne neposredne: stvaralačke, intelektualne, poetički i tehnički temeljno uspostavljene,  lične aksiologije. Neopterećene  udarima  i nasiljem opšte prihvaćenih implikacija u oblasti “kombinovanog  žanra”  i tzv. Postmodernog  stanja umetnosti.  Na  svojim crtežima  i  grafikama   Mašić opisuje  i tumači Svet oko sebe  i drugih.  Kroz talase  i meandre  vremena i prostora. Duha istorije i Duha Biblije. I tou mnogoznačju prokazanih  i neprokazanih  tema.  Mitoloških, sakralnih i egzistencijalnih.  Iz   kojih  se,  poput,   stratonauta   neretko  uzvisuje među: simbole, signale, metafore  i lekseme njihovih sakramenata.  Promičući svojim autoportretom  provokacijom  kroz "bifore" i "ogledala" njihovih: galerija,  kapela,  tornjeva i releja.  Preko imaginarnih  krovova sa  čijih nevidljivih platformi je hteo  da  sazna  sve o plemenitosti i boanskim  principima svetlosti. U kojoj je svaka zraka celina, Autonomija, koju nije lako razumeti u njenoj jednostrukosti.

               Otuda  na  ovim Mašićevim radovima,  iz draguljarnice  njegovih crteža  i grafika,  tako  i toliko široko polje  reminiscencije  i meditacije. Hodočasnička kompozicija: razvejanih, rasutih i sabranih  boja:  neprikosnoveno  zlatne, mistično tirkizne, ili kardinalski  crvene.  Sa  ultra  marinom   ukomponovane  jedne   u drugu,  poput,  tajne  u paušalnom  prostoru  oka.  Sa prihvatom samotnjačkog  bola  i samoljubive ambicije:  da  se Svet kombinovano  prikaže:  grafitom,  tušom, ili presovanom  kredom.  Na kartografiji  neba.    U  magičnom   sazvežđu  Euklidovih  linija. Među Empedoklovim elementima (voda, vazduh, zemlja, vatra). Na  prozoru  ili strandu,  gde  spavaju  svitanja.  Zagonetno   se osmehujući   obmanutim    zaljubljenicima   vekovima.   Naročito onima  koji žive od  umetnosti,  ne  shvatajući šta ih čeka kada krenu putem  prosvetljenja.

               Ovim  rukopisima  Mašić hodočasnički stiže  na  sva  mesta  na kojima se božansko  ime umetnika šapuće u srce. I  prepoznaje iz daljine.

Hadži Dušan Mašić (rođen u Somboru 9. Marta 1935.- †Sombor 2008.) je bio srpski akademski vajar, grafičar I slikar.

Rođen je u Somboru, osnovnu i učiteljsku školu završio u Somboru, Višu pedagošku školu u Novom Sadu gde je i diplomirao na Akademiji umetnosti. Izlagao na 52 samostalne i više grupnih izložbi, učestvovao u radu 13 umetničkih kolonija na prostoru SFRJ, član je ULUS-a AIAP, donator legata Muzeju grada Sombora.  Svoj ekspresionistički doživljaj izrazio kroz ciklis "Ranjene ptica", "Grožnjanski dragulji","Meditacije" i "Identifikacije". Upokojen je 2008.godine.

Njegovi radovi sa svojim metaforičkim grafikama i arhitektonskim crtežima obišli su svet od Sombora, Ečke diljem Evrope do dalekog Japana.

NAOOMENA

Ovaj tekst je objavqen u katalogu Mašićeve izkožbe i u časopisu LIKOVNI ŽIVOT broj 115/116 koji je izdavala Likovna galerija Stara kapetanija u Zemunu.

DUNAVSKI OPUS MILOŠA PEJOVIĆA

ZORAN M. MANDIĆ

DUNAVSKI OPUS MILOŠA PEJOVIĆA

Likovna galerija Meander, Аpatin, avgust 2007.

              U Likovnoj gleriji MEANDER u Apatinu otvorena je samostalna izložba MILOŠA PEJOVIĆA, slikara iz Sombora.Reč je o kolekciji dvadeset i šest slika, rađenih tehnikom ulja na platnu, na kojima je njihov autor sugestivno imaginirao prizore pejsažne arhikteture reke Dunav i njene bogate prirode, koja ga okružuje, naročito, pored Apatina.

             Pejović, kao i impresionisti, slika Dunav i njegove apatinske šume, po raskošnosti vizuelno bliske onima u Fontenblou, ali ne u njegovoj prostoj rečnoj telesnosti, nego u raščlanjavanju, čak i njegovog magijskog titanskog krika, na boje i njihove tetovaže, koje na njegovom biblijskom i evropskom licu izazivaju: sunce, svetlost, vetar i vazduh kosmosa i vasione. Veliki broj akvarelskih tonova upečatljivo gradi perspektivu u ravni tih Pejovićovih lazurnih uljanica, čemu najviše doprinosi njegovo znalačko i majstorsko zahvatanje atmosferskog stanja prirode Dunava i reprodukovanje autentičnog subjektivnog utiska, kao duševnog, i ontološkog diferenciranja, odnosno autorskog distanciranja, od profane konkretističke razglednice, I njenog suvog i bezosećajnog hiperrealizma. Svemu tome pečat najviše daje odnegovano slikarovo razumevanje jezika, zvuka i uloge boje, naročito zelene i plave, iz čijih je osobina i karaktera majstorski izvukao, i ospoljio, njihovo kompoziciono dejstvo. Onako, kao su to činili majstori color paintiga, ili slikarstva boje, čak i onda, kada se ta dejstva oglašavaju svojim tautologijama, kada se ime i integritet objekta predmeta, stapaju u jedan identitet, odnosno sebstvo. I njegovu, kako bi to filozofski identitet, odnosno sebstvo. I njegovu, kako bi to filozofski primetio Žan Bodrijar, prozirnu providnost nemetaforičkog prizora.

           Pejovićovi lazurni pejzaži Dunava su pitki,čas sa atraktivno harmonizovanom geometrijom ritmova, čas na partiturama u polju muzičke opsesije prirodom, i njenom glamuroznom operom u kome je Štraus komponovao svoje valcere sa Istera i na Dunavu, a čas na pokretnoj sceni emocionalnog rasprsnuća zanesenošću sfumato etidama, koje su u slikarstvu oznake za slikanje sa Leonardovim blagim senkama. I bio bi, zaista, greh ako, nakon, svoje uspele premijere u Apatinu ova izložba, koju je Zoran M. Mandić, kao autor njenog kataloškog predgovora, naslovio - DUNAVSKI OPUS Miloša Pejovića, ne bi bila pokazana i poklonicima likovne umetnosti u drugim mestima i gradovima Vojvodine i Srbije, a pre svega u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Laza Kostić u Somboru, u gradu u kome Miloš Pejović, živi i stvara više od trideset godina. I to u senci onih, koji nažalost često iz državnih fotelja upravljaju likovnim neukusom grada sa jednom od najbogatijih baština u istoriji srpske kulture.

NAPOMENA

Ovaj tekst objavljen je u časopisu Likovni život broj 123-124/2007 (XX) koji je izdavala likovna galerija Stara kapetanija u Zemunu.

DRAGAN JEVDIĆ, SLIKE I SKULPTURE

ZORAN M.  MANDIĆ

DRAGAN JEVDIĆ,  SLIKE I SKULPTURE

              U likovnoj  galeriji  Meander u Apatinu   otvorena   je  samostalna izložba  slika i skulptura  dr Dragana Jevdića (1945) iz Vršca. Dr Jevdić, inače  neuropsihijatar,  po  obrazovanju i profesionalnom    usmerenju, i   član ULUS-a i SULUV-a, predstavio  se apatinskoj  kulturnoj javnosti slikama velikog formata  na kojima

 je, kako to, u kataloškim navodima  i citatima,  ističe Sava  Stepanov,  u jednom  kompaktnom i  celovitom  ciklusu, koloristički, izgradio  lazurni  odraz jedno- stavnog  i svedenog  motiva-znaka,  koji dominira  ukupnom konstitucijom slike. A, u strukturi tog znaka  najčešće su kolažirani elektroencelfalogramski zapisi i drugačiji snimci moždanih  funkcija, koji ovaj umetnik koristi, kao lekar i doktor neuropsihijatriskih nauka,  a  proširujući, tako,  preko  njihovih  vibracija, mogućnost  tog  sadržinsko-simboličkog dejstva slike.

               I njenog   rada   u  prosotoru   filozofske analize   postavljenih ontoloških  pitanja  - kako  slikara  slici, tako  i  slike slikaru. Baveći se emisijom simboličkog doživljaja  sveta u polju njegovih   nadrealnih   vizura  i  metafora,   dr   Jevdić  se ovom izložbom legitimisao kao slikar modernog  viševalentnog mišljenja. Jevdićeve  skulpture,  naročito  centralna,   koja  je geometrijski savijena  u  duhu  elipsoidnog  lavirinta,  na  ovoj izložbi deluju  više kao,fusnote   po-kazanih  slika,  nego  što su   spremne   da   nezavisno   istaknu   svoju  po-kazanost.  U svakom   slučaju,  kako   je  taj   verbalni  orginalizam   kritički izlazio iz usta  Miloša Crnjanskog,  Apatinu  je,  posle  dužeg niza izložbi, predočen  jedan,  zaista,  ozbiljan umetnički projekat.  Projekat  slika,  u  sedećem   položaju,   naslonjenih   na belu  nevinost zidova  njihove  galerjske  kvadrature.  U  izvesnom  smislu,  ova  izložba  je  i  metaforički  prilog gramatici ćiriličnog slova P i njegovom  dijalogu sa fenomenom kapije, kao  čeonoim    magijskim egzitom.  Koji  ovostrani  svet deli od  onostranog   i  njegovih  vančulnsenzacija.  U  prostoru, koji nikom ne pozajmljuje vreme, ma  koliko se nadali  da  će jednom  biti prevaziđen.

NAPOMENA

Ovaj tekst objavljen je u časopisu Likovni život broj 123-124/2007 (XX) koji je izdavala likovna galerija Stara kapetanija u Zemunu. 

ИМПРЕСИВНИ ДУНАВСКИ ПУТОПИС НИКОЛЕ БРКАНОВИЋА

ЗОРАН М. МАНДИЋ  

                       ИМПРЕСИВНИ ДУНАВСКИ ПУТОПИС

                                   НИКОЛЕ БРКАНОВИЋА

Слике НИКОЛЕ БРКАНОВИЋА тематски инспирисане магијом Дунава,  највеће неруске реке у Европи, која својим током, од близу три хиљде километара и обиљем историјског наслеђа на њему, твори импресивну заједницу различитих култура десет европских држава, од Немачке до Украјине и њеног дела географије Црног мора, сведоче о егзистенцији сугестивног ликовног путописа, који својим импресионистичким ставом потписује њихов аутор. Поново, стваралачки снажно допуњујући биографију свог све уочљивијег и цењенијег сликарства. На том путу Бркановић се оглашава као посвећеник манифеста братства импресиониста, односно њихове још увек живуће замисли, по којој  се са употребом фовистичке енергије боја, може растављати јединство слике у више призора њене игре у светлости и сенци.

 Мора се признати да је техником  ликовне режије преноса те „игре“, као и другим структурним подешавањима у пољу натуралистички наглашеног дунавског пејзажа, Никола Бркановић овладао готово свим фазама реализације тих призора. А, да се у том послу није приклонио фаворизацији ни једног од података из историје митологије Дунава, као Istrosa – реке хранитељице са преко 200 различитих врста риба у својој воденој утроби, или Danubiusa – Зевсове реке живота, већ да је тихо, као добар домаћин и осведочени пријатељ природе, из прикарајка, можда најсличнијег оном у коме је краљ валцера Johan Štraus Mlađi написао своју чувену композицију „На лепом плавом Дунаву“, посећивао Дунав на локалима његове живописне периферије код: Даља, Вуковара, Бездана, Бачког Моноштора или Апатина. У тим посетама Бркановић је ликовним алатима писао аутентични дунавски путопис са бројним детаљима из ризнице „бајки“ и „басни“ његових заштићених резервата природе која га окружује напајајући се његовом божанском водом и лепотом његовог „огледала“. Међу тим детаљима, Бркановић је, ипак помало пристрасно, попут каквог геометра природе, на својим сликама цртао и одређивао места за мале луке и скривене марине, у које су упловљавали најстраственији аласи у потрази за риболовачким адреналином. Стазама Бркановићевог дунавског путописа ходе и његови чувени литијаши добро скривени у колибама и другим скровиштима тишине, која највише личе на имагинарна места из романа Шолохова, Андрића и Црњанског.  

PREPOZNAVANJE KOSMIČKOG RITMA ISTORIJE VREMENA

ZORAN  M. MANDIĆ

PREPOZNAVANJE KOSMIČKOG RITMA ISTORIJE VREMENA

             Na savremenoj Srpskoj likovnoj sceni danas je malo slikara, koji su, kao Danilo Vuksanović (1973, Sombor), akademski slikar iz Novog Sada, tako ubedljivo stupili na njeno užareno konkurentsko tlo i, još ubedljivije, na njemu obeležili svoju orginalnu autorsku deonicu. Prilozi za tu tvrdnju, nalaze se u registrima i spiskovima slika, koje je dosada mladi Vuksanović, samostalno ili grupno, izlagao u zemlji i inostranstvu.

             Predstavljajući se na njima, ne samo, širinom jednog ozbiljno ostvarenog opusa, nego i izgrađenim modernim likovnim i intelektualnim mišljenjem. Na kojem se zasniva njegova jasno oformljena poetika. Postmodernistički umrežena sa idejama estetikom i praksom, koje su fenomen slike pronosili kroz njenu dugu i, neretko kontraverznu, istoriju: predstava, postupaka, pravaca, tehnika, kombinacija i žanrova. Kao, vrstan znalac svega što slikarstvo, kombinatorički i simbolički, započinje i završava, često i na samoj ivici rizika tzv. vizuelne operacije, Vuksanović je ostao dosledan sebi. I svom osećanju štafelajnog slikanja. Kroz koje ga vodi, intimno uspostavljeni, dijalog sa: enregijom, jezikom, legendama, palimpsetima, apokrifima i arhivama beskrajnih svetova. Koji u njegove piramidalne slike ulaze i u njima se otvaraju sa svojim nemoštim biografijama. Fotografijama. Inspiracijama. I dosijeima. Ali, ne toliko, kao listanje pregleda sačuvanih informacija, koliko je reč o jednom, sasvim orginalnom, pogledu sa strane.

             Metaforičkom i esejmorfnom sažimanju ideja. Sa: piramidama, peščanicima, klepsidrama, trobojnicama, crvenim, plavim i žutim sunčevim globusom, geografskim i nervnim kartama. A, sve to unutar precizno katalogizovanog rečnika simbola u čijim fusnotama su pohranjene pažljivo imaginirane posvete: Njegošu, Milanu Konjoviću, Arhangleu Georgiju, Kosovu. Sa nadahnutim epskim narativima. Ukrašenim lirikom i senzacijama govora boja. Njihovih volšebno raskriljenih registara. Savijenih i isprekidanih linija. Slobodnih poteza mašte.I sa onom nemušto orkestriranom, a večno prisutnom, muzikom merne magične kutije nestvarnog vremena, koje neumitno, iz sekunde u sekundu, jedne slike otpušta, a druge stavlja na njihova virtuelna mesta. Na postolja pro-mena. Drugih: gestova, odnosa i kretnji.

            Na ovim slikama Danilo Vuksanović, logografski i piktografski. artikuliše jedan od mogućih odgovora na pitanje: "Koliko je neprovidan zid postavljen na granici između čovekovih čula i sveta koji ga okružuje svojim ambivalentnim figurama?". Njegove slike zrače pitomošću viđenja brojnih meandriranja. U kojima je on prepoznao, sugestivno pročitao, izrazio i zapisao kosmički ritam: vremena, prostranstava i stvarnosti. Njihovu trojednost kao maticu harmonizovanog hoda: nastajanja i nestajanja. Lomova i promena spoljnih i unutrašnjih svetova.

U Apatinu, na Dunavu, krajem marta 2008. godine

НАЦРТАНИ СВЕТ ДВОЛИЧНИХ ОГЛЕДАЛА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НАЦРТАНИ СВЕТ ДВОЛИЧНИХ ОГЛЕДАЛА

            На цртежима пригушеног, иако наглашеног колорита, са асоцијацијама на ликове из Борхесовог Приручника фантастичне зоологије, ДРАГАН НЕШИЋ је покушао да имагинира једну непознату слику света, кроз који он ходи у свом сну. И чини то кроз лавиринт огледала у којима ни највећи алхемичари не могу да препознају свет који нас дволично окружује насиљима: демократије, мимикрије или таутологије. И квалификује за све веће промене у нама или изван нас. Ти исти цртежи могу да се коментаришу језиком два чувена полихистора старе Хеладе, њеног највећог судије уметности Аристраха, или њеног најпакоснијег критичара Балијуса, али логиком чисте ликовне перцепције из које њен инетерпретатор парафразира своје знање, по којем је цртеж темељ сликарства… Цртеж, који настаје главом и руком цртача без употребе дијаепископа и компјутера. Цртеж, као плод универзалне ликовне алхемије, онај, који легитимише у правом светлу сликара и учи нас да никада није било, нити ће бити да лош цртач може бити добар сликар. Речју, ДРАГАН НЕШИЋ је на својим цртежима показао колико је добар сликар.

БИОГРАФИЈА СЛИКАРА

            ДРАГАН НЕШИЋ (13. 05. 1954, Крушевац) није непознато име на сцени савременог српског сликарства. Иако, живи у Прибоју, у једној од најживописнијих провинција на дубоком југу Србије, одакле се најбрже погледом, преко реке Лим, може видети, мало, али историјски велико место Рудо, Драган Нешић је стекао леп углед. Постао је, иако без завршене академије, а по образовању професор физике, и члан УЛУС-а, познати сликар, не само у: Прибоју, Владичином Хану, Ужицу, Малој Крсни, Лајковцу, или Пожеги, него и у Београду, Новом Саду, Бања Луци, Сомбору, Бачкој Паланци, Суботици, Апатину... Учествовао је на преко 400 изложби и пројеката у: Бразилу, Уругвају, САД, Шпанији, Енглеској, Канади, Француској, Холандији, Италији, Русији, Мађарској, Јапану, Аргентини, Португалу, Немачкој, Аустрији, Чилеу, Украјини, Белорусији, Египту, Индонезији и диљем бивше СФРЈ и СР Југославије и њених некадашњих, а потом раздружених, република. Учесник је више колонија. Аутор је низа изложби и пројеката (међународни пројекти: Остави траг, Религија и уметност, Школа је завршена – Живела школа...– поводом смрти Реја Донсона, Линија пријатељства, Бруно Полачи, Рузеро Мађи, 3 plus 2, Кум Нам Баик). Уређивао је програме Мале Галерије М и Галерије ББ Прибојске банке дд у Прибоју. Води Галерију Спирала у Прибоју. Имао је више самосталних изложби у: Осијеку (Хрватска), Београду, Ужицу, Горњем Милановцу, Чачку, Пизи (Италија), Крагујевцу, Милану (Италија), Новом Саду, Суботици, Сомбору, Апатину, Бачкој Паланици...

                Драган Нешић је, како то у једном од својих текстова примећује Зоран М. Мандић, сликар, који се и у нештафелајном сликарству огласио запаженим успесима, а пре свега самосталним изложбама (инсталацијама, перформансима и меил-артовима). А, то може, само, стваралац, високе културе, ликовне ерудиције и модерног интелектуалног мишљења. Сликар који уме суптилно да управља својим раскошним креативним духом и светодуховским привилегијама.

               

НАПОМЕНА

                Самосталну изложбу под насловом ЦРТЕЖИ И СЛИКЕ у Галерији Центра за културу Вук Караџић у Лозници, Саве Ковачевића број 1. и у простору Музеја Јадар у Лозници, Пашићева 25, 2004. године отворио је књижевник ЗОРАН М. МАНДИЋ из Сомбора.

МИСАОНЕ СТОЛИЦЕ СЛОБОДАНКЕ РАКИЋ ШЕФЕР

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МИСАОНЕ СТОЛИЦЕ СЛОБОДАНКЕ РАКИЋ ШЕФЕР

                Када сам крајем прошлог миленијума писао о сликама Слободанке Ракић Шефер, о њеном „белом сликарству“, већ, тада сам наслућивао, интуитивно и пророчки, да ћу једног дана део своје књижевности (пре)усмерити на осетљиво имагинирање својеврсног, а непристрасног омажа тој драгоценој стваралачкој појави. Једном од најсуптилнијих субјеката и личности савремене српске ликовне сцене Слободанки Ракић Шефер. Сада у овом тексту осећам сву озбиљност тог наслућивања, наслуте како то стоји у „слободном речнику“, Саве Мркаља. Неку врсту дослуха мог омажа са омажом Слободанке Ракић Шефер – Ван Гогу. Храбро стилизованог у чипкастој мисаоности једне столице. Дрвене као Тројански коњ, или квадратура старословенске сојенице на „води сазнања“. Белој као „бело сликарство“. Која инспирише уверењем, можда је боље рећи: вером, да мисао сликара у процесу стварања, као, рецимо, код славног Леонарда да Винчија, треба појмовно да иде од фигуре организма да фигуративне представе механизма. Слике. Уверења да уметност није делатност, или област, која се може проучавати засебно, нарочито уз помоћ аутизама поезије или критике. Нити да у том процесу цртеж сме личити, или наликовати, на шкрабање разочараног човека, како у ренесанси, тако и у постмодерни. У  овом делу текста, у правцу његовог бољег разумевања, треба нагласити да тумачења бића слике беспоговорно захтевају многа знања. Таленат за посматрање површине. Дах за анализу осећања живота. И сензација. Прецизност у уочавању примера љупкости.

                Слободанка Ракић Шефер је сва та знања, сазнања и уочавања супериорно даривала на својим сликама. Мекост покрета њених столица у аранжману густо насељених: запремина, квадратура и површина у којима, или на којима оне „столују“ развија необично мисаону причу о ведрини сликања. О „чудесима“ и „љупкостима“ њихових портрета и биографија. О потреби оног сликања у чијим пределима треба обраћати пажњу на боју, као на целину. Без бојазни да су Дифијеве вишње недостижне у својој лепоти и да у новим естетикама мањка простор могућности за њеним проширењем.

                Зато је Слободанка Ракић Шефер сликарка у налету: светлости и успона боје и мисаоности с којом у њу треба заронити. И остати свој поред Леонарда да Винчија, Дифија и Ван Гога.

                А, за прави омаж тој „својини“ време гради и поправља своје путеве. У случају Слободанке Ракић Шефер оно то чини ритмом кретања њених изложби у нове изложбе.

                Овај текст сам написао поводом изложбе слика Слободанке Ракић Шефер у Ликовној галерији Григорије Возаревић у Сремској Митровици 2004. године. Текст је објављен у дневном листу Дневник (Н. Сад) и у часопису Ликовни живт, који је издавала Ликовна галерија Стара капетанија у Земуну. 

БРКАНОВИЋ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

БРКАНОВИЋ

                Сликари су у новинама непрестано били на губитку, јер се увек за њихов улазак у њих тражио повод. Самостална изложба. Награда. Орден рада. Смрт. За песнике, а нарочито романописце, спортисте и филмске звезде стално је било место без повода. Довољна је била написана прича о њима.

                Причу о литијском сликару и великом номаду НИКОЛИ БРКАНОВИЋУ започео сам с поводом. Повод је био његов мистериозни прелазак из галеристе у сликара. Повод не тако ведар као ни околности у којима се тај прелазак, Кафка би рекао – преображај, одвијао.

                Бркановићева даљска уметничка галерија у Хрватској, а потом у Републици Српској Крајини, па опет у Хрватској била је прави правцати сликарски храм. Мала црква велике уметности. И то она на високом гласу естетског обиља чворковачке класе у којој су се стицала сликарска унапређења и тајни ордени додељивани сликама за вечност. Имала је та чворковачка ликовна богомоља и понешто од гламурозне репрезентативности тако неопходне времену и људима.             

                У споју са дивљом лепотом природе која се сместила уз раскошне речне бокове Дунава то обиље је расло без паузе пред очима, чак и када се очи затворе. Од узбуђења. Од укуса страсти које узбуђења маме сугестивније од мириса: виљемовке, маслиновог уља, тамјана, лаванде или Даниловљевих алкохола са југа. Тај храм на врх даљске планине, усред њене лепоте, личио је на лиру из маште Егзиперија.

                Рат, велика српска голгота, драма избегличких колона, западњачка србофобија и србомрзачка алергија – све је одједном било против Даља. Против даљске лепоте. Против Бркановићевог Даља.

                У егзодуском вагону нашао се тако и Бркановић. С празним пртљагом без својих слика лепотица и миљеница. Дамари унутрашње неверице су га са бројним имплозијама од секунде до секунде разапињали на непостојећим адресама између Тршића, Неготина и Београда...

                Стигао је у Сомбор. Његов неподмитљиви хлорофил распоређен између нађоша, прођоша и дођоша. Двадесет и шест адреса сведоче о наставку Бркановићевих селидби од мила до недрага у том истом зеленилу.

                Сеобе су стале на броју два Гагрчинове на самом изласку Раванграда за Гаково. Крај Жаковог игралишта и оне онемоћале железничке станице. Далеко од Дунава. И дивље лепоте природе са његових раскошних бедара.

                Почео је литијским сликама. На црно-белим лесонитним и платненим подлогама дефиловале су погрбљене силуете без црта мушких и женских лица. У црним мантијама. Подбрађене  црним марамама. Нагнуте напред личиле су на погребну поворку. Поворку мука и молитви. Бројаница и потипарности.

                Поворка се кретала између земље и неба. Поворка у магичном кругу вечног покрета. Онако како се Земља окреће. Међ јавом и мед сном. Од праскозорја до повечерја. Поворка се на моменте заустављала да се у манастирској цркви молитвом накади. И иконе сачуване целива.

                У једној од литијских мантија без икаквих црта лица кретао се Бркановић. Његов нескривени номадски дух.

                Зашто?

                Зато, што је Бркановић из тела галеристе ишчупао дрво душе с кореном сликара. И све то поново засадио. И све претворио у сликара. Цео свет. Један мали народ. Житије његове православне вере. Историју славског поста. Славско весеље. Тугу. Смрт.

                Нико до сада тако и толико није дао литијском каравану. Толико идентитета. Легитимацију. Пасош. Несебичност. Себе.

                Док литијски караван пролази кроз тужно сећање Бркановић неуморно слика своје литије. Своју биографију. Аутопортрет.

Сомбор, августа/2000.

Овај текст објављен је у каталогу изложбе Николе Бркановића постављене и отворене у Тршићу 18. септембра 2004, у оквиру 70. Вуковог сабора.