ПИСМО ИЛИ ГЛАВА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПИСМО ИЛИ ГЛАВА

Дејан Богојевић: ГРАНИЧНИ ПРЕВОЈИ ПЕСМЕ, Друштво за афирмацију културе Пресинг, Младеновац, 2019.

                Улазак у сваку књигу, поготово ону која је структурално подељена на тематске „плацеве“, илити, циклусе, прилично отежава, колико њено разумевање, толико и истраживање њених песмотворних – „граничних превоја“, У тим потешкоћама најтеже је са олаким тумачењем употребљених речи, које у поезији имају и врше разне улоге: „по оцу“, „по мајци“, „по цитатима“, или „по римама“, које, усуђујем се да кежем, личе – на „малокрвне пахуљице“ оденуте у хаљине „лутајуће мелодије“. А, коју песници, мање, или, више прихватају, као, неку врсту апстрактног „просипање речи“ молитви, самерених  у формама и фразама пропагандних „отежалих стихова“, кроз које без навучених застора на окна њихових прозора – струје сећања. НКроз болна притискања кичме књиге на превојима отисака осећања када се грле успомене на оца и мајку. За њихову љубав и подршку. И добро одабрани, па пролошки уденути, позив немачког филозофа, композитора и песника Фридриха Ничеа – да се не изгуби храброст, како би се сачувало веровање због све тежег прихавтања емотивних чињеница живота. И оне врсте суштинске присности, која два „стара створења“, син и мајка – транспарентно поздрављају једно у другом.  Као просветлење. И уземљење у веру.        

                Зато је тумачу увек тешко, када се, пре свега, као читалац, нађе, или, (за)деси наспрам песама „закопчаним до грла“. Стешњених, између надуваних лексичких запремина драматично асиметричних дилема и оклевања да се жртвују снови и све друго важно, како би се допрло до крајносних ивица „граничних разлога“ због којих је песник своје „кратке песме“ и друге „булијаде“, од пре, узимао, постављао и посвећивао у облику коментара посвећених остљивостима, као што и рекох – дилема и оклевања уоченим и забележеним у вибрацијама „душе и тела“. Откуцају чула на поемичном порталу дубоке носталгије за онима којих нема. За оне „најсјајније од свих“. Који насељавају „набоље колоније“ поезије. И њеног блаженог топонима у којем заиста треба умећа да се „пољуби крст“, како би се препознао „чудан звук јутра“. А, и шта би свеколико буђење трава, облака и песника – без тог звука.

                Овом књигом, њен аутор, као да је намерно хтео да заголица читалачку машту питањм о ивицама и вакумима „граничних“, па и заграничних „певоја песме“. Над којом је ваздух испуњен њеном „тешком носталгијом“ и низом „затворених“ и до „грла закопчаних“ писама: футуристичких, еротских, мистичних, пророчких и других разноразних. А, увек је тако и било у поезији, клада песник заурла и викне – Писмо, или глава.

СУБЈЕКТИВНА АНТОЛОГИЈА – ЧИТАТИ:ВОЛЕТИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СУБЈЕКТИВНА АНТОЛОГИЈА – ЧИТАТИ:ВОЛЕТИ

            Изгледа, да је заиста, и у свету и код нас у Србији – наступило време антологија. Време, како то ДУШАН СТОЈКОВИЋ (1948, Београд), приређивач и преводилац са словеначког, истиче на почетку свог уводног текста „Прочитати да би се заволело“, текста којим се отвара Антологија савремене словеначке поезије – „ЧИТАТИ:ВОЛЕТИ“, а коју је он још додатно смело именовао као – „Субјективна антологија“. То наступање је, између осталог и у извесном смислу, како је то волео  својим језиком да обоји Албер Ками – провокативан предлог, колико за антологичаре, толико и за књижевне критичаре и читаоце, да се промисли смисао антологија, које по Стојковићу свакодневно „ничу као печурке после кише“. Попут печурака, од којих су неке јестиве, а неке – богме – отровне. И, управо, због прозване провокативности одлучио сам се да разлоге за такав позив образложим једним цитатом из Стојковићевог, већ поменутог и назначеног – уводног текста, илити, „слова“:

                „Замислимо да „прецртамо“ антологије сасвим. Ко чита поезију данас? Ко би, и како, вредновао прочитано? Неке антологије греше, људски је грешити. Ако греше много, нико неће ни раскрилити њихове корице. Антологије чувају од заборава (барем покушавају то да учине) не само минорне песнике (оне иза којих остаје једна једина песма), откривају неправедно скрајнуто, нуде нов поглед на песништво, које представљају, доводе песме у контекст у којем нису биле, упоређују, „отворена“ су дела у екоовском смислу, позивају читаоце на сарадњу... Без њих би нам било теже. Прихватимо антологије! Ако нас барем и на кратко, ка поезији (правој) упуте, оне су добродошле (лошој антологији, као и лошој песничкој збирци, нико помоћи не може).“

            И, одмах и – моја маленкост – након „цитирања овог цитата“– да се сагласи са Стојковићевим мишљењем, по ком, данас заиста постоји много песмозбирки, којима више нико помоћи не може, па аналогно том закључку, такву судбину – деле и антологије. Пажљиво, стручно, или „овако и онако“ склепане „на брзака“. Уз сву важност (ако су имагинарне важности иманентне закључцима савремене домаће и светске књижевности) није на одмет подсетити да су – антологије, данас, као и јуче и сутра, увек, биле и остале лични избор(и). Субјективне, како то ефектно каже и признаје Душан Стојковић. Наглашавајући да су то готово све антологије - сасвим извесно, у већој или мањој мери. И, поред отпора, који неки састављачи одбијају да то признају. Заборављајући да је Пол Елијар једну од својих антологија назвао – „Најбољи пример песама онај који се за себе начини“. Вероватно, да је ово Елијарово антологичарско осећање, па и надахнуће „субјективизмом“ истине, понукало и Стојковића да наведе оних „неколико разлога“ због којих је ову своју антологију сврстао у ред – субјективних. Најпре, стога, што није имао потпун увид у целокупну поезију која „покрива“ изабрани временски одсечак. А, затим, што није прочитао све збирке изабраних песника. И, коначно, и највише зато, што се уздао у свој укус и своје осећање поезије и при избору песника које ће у антологији представити и њихових песама с којима ће их у њој заступити. Отуда и његов антологичарски „позив“ да се аболирају „све могуће грешке“, које је евентуално начинио. А, које свакако „иду на његов терет и његову душу“.

                Међутим, изван оквира „позива“, „признања“ и контекста у који је ставио образложења својих антологичарских, пре свега, субјективних разлога, морам да истакнем, да је Стојковић у предговору ове своје антологије - понудио низ података, конкретно везаних, за „поље, хумус и усеве“ антологија словеначке поезије састављаних у прошлости, од 1950. па скоро све до данашњих дана.А, што је вредан и користан допринос подизању и ширењу културе састављања и приређивања антологија. Пре свега, као избора у процесу интерактивног сажимања енергија различитих језичких култура. А, у извесном смислу и уздарја – као будуће праксе. И сарадње. Што, баш и не значи да би у Словенији ускоро осванула антологија, субјективна или објективна, савремене српске поезије. Наравно, то би било добро - ако би се десило под условом да ментор словеначких преводилаца буде неко: квалитетан, одговоран и компетентан језикословац и стручњак – као Душан Стојковић. А, не, као нека коруптивна групица безвезних пискарала.

                Ову Стојковићеву антологију савремене словеначке поезије ЧИТАТИ: ВОЛЕТИ објавило је Друштво за афирмацију културе „Пресинг“, 2019. из Младеновца. А, у њој је на 263 стране заступљено 72 песника, од Томажа Шаламуна (1941-2014) и Истока Гајстера Пламена (1945) до Ивана Добника (1960), Алеша Дебељака (1961-2016) и Ане Макуц (1982). У антологији је  заступљено 18  песникиња.

                За крај овог текстај наводим неколико стихова из песме „Нађе те реч“ у антологији заступљеног словеначког песника - Алеша Штрегера (1973):     

                „Нађе те реч. / Игра се с тобом. / Котрља те у ветру. /Даш јој своју тежину. Даш јој своју меру. /Загрљаје не прима./ У празном закутку. / У сталном затишју. /Прастари обред. /Ветар остатке нађе./ Ковитла их, премешта. /Тајанственим смером. /Обично смеће у зраку. /Реч не пита / шта је у песми./“

               

ЛИРИКА РОМАНЕКСНОГ АУТОПОРТРЕТА

            ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЛИРИКА РОМАНЕКСНОГ АУТОПОРТРЕТА

Свака песничка књига, и не само песничка, припада нескривеној жудњи њеног аутора, да досегне ону врсту језичке питкости, која ће на самоуверен  начин показати – шта је песник хтео да каже. Тој жудњи припада и рукопис лирског првенца „Хтео сам рећи“ Ђорђа Куриџе, песника, који је као двогодишњи дечак с родитељима у „возу без возног реда“ стигао у Апатин. Са обронака своје завичајне Мањаче у Босни и Херцеговини. И, у том градићу, смештеном на левој обали Дунава, остао до данашњих дана. При чему треба истаћи да је тај мали подунавски град постао место успешног остварења његове досадашње животне епопеје. Место у коме је, након стицања факултетског звања дипломираног инжењера грађевине и оснивања породице, стекао углед успешног предузетника са пројектним бироом у свом власништву.

                И, управо, овај увод, као сведени извод из његове биографије, најбоље илуструје наговештаје о свему оном што је песничким језиком Ђорђо Куриџа „хтео да каже“, придружујући се у том науму истини: да је живот у најмању руку, док год постојимо – изглед за нешто. Трпљење, радост и нада. Нешто и ништа од живота што је неразлучиво. Што припада и држи се у људској судбини. Као монолит. Што је увек пут ка сумирању и исцртавању исхода. И личног вредновања. Поготово, ако нам је живот био испуњен, те ако смо у њему били окружени с пажњом, брижношћу и љубави породице и драгих нам пријатеља.

                У овом рецензентском осврту морам посебно да истакнем да ме утисак, након ишчитавања рукописа, а који ме, никада раније, није преварио у сличним ситуацијама читања и размишљања о прочитаном - уверио колико је Ђорђо Куриџа, постављајући овај свој први песнички задатак, пожелео да каже о себи и свом животу – све оно битно и пратеће, што су пре њега казали најбољи међу филозофима и песницима. Оно, што се односи на саму срж и бит човековог постојања и целокупног његовог бића. Уз недвосмислен закључак да само онај који то уме видети и препознати – може да разуме и опева свој живот. И да при том остварења свог живота не сме схватити као нешто првенствено, издвојено,  а још мање искључиво као материјално-опипљиво. Наравно, да је за реторичко исказивање такве жеље потребно претходно освојено песничко искуство. Заједно са техником за: формулисање, илити, формализацију, самеравање и изграђивање песничког текста. Који није само стављање акцента на пукој рими, са употребом бројних духовитих трикова, који подстичу и подижу ниво памтљивости реченог. Написаног. Као, позитиван прилог   овог мог мишљења посебно бих потенцијалног читаоца упутио на стихове Куриџине основне и главне песме „Хтео сам рећи“. И, то највише из ралога што управо та песма утегнуто, као аорта, држи васцели крвоток, па и „костур“ рукописа. И чува га од непланираног (рас)пада.

                Овај, рукопис смислено, језички и технички, прилично педантно је утемељен и распоређен кроз грађу тематске агенде издељене и постављене на стубове четири поглавља: „Хтео сам рећи“, „Не идите тамо“, „Песма „раши“, и „Клупа трећа“. У њима је сабрано четрдесетак песама, које попут Дунава теку кроз песникову валовиту биографију. И својим сећалачким причицама о: мајци, детињству, одрастању, пријатељству, дилемама, пролазности, шапутању, ћутању... склапају драматику временских обриса романексне пишчеве (ауто)биграфије. У свакој тој „причици“ са „сличицом“, или фотографијом, постављеном испред њеног текста, као својеврсни увод, писац је настојао да што сликовитије и сугестивније исприча оне, по њему, најважније сцене из свог живота, А, да при том „сакрије“ – речи које не треба рећи. Поготово онима који те не воле. Који трагично не разумеју смисао речи „љубав“. Реч „за времена сва“, како то каже песник у последњем-завршном стиху песме – „Хтео сам рећи“. Која је и основна порука ове песмозбирке. У чији воз, али овога пута са пажљиво уређеним возним редом, су се укрцале питке и језички „умивене“ песме са родољубивим и социјалним интонацијама. И носталгијама, које се попут пчела  роје око „цветова“ и мисаоних „вртешки“ сложених промишљања семантичке фигуре - завичаја. Оног - по пореклу и „овог“ наметнутог по место одрастања. У свакој тој промисли песник је настојао да живот престави као „луку“ у коју свакодневно упловљава, и из које испловљава, бројно бродовље са разним товарима. А, које у стопу следе, исто тако разне слике. Као коментари и „рефрени“.

                Речју, ова књига устрепталих осећања, је испевана у лепо замишљеном, чак певљивом, аутопортретском формату. Са низом озвезданих призора који попут имагинарних перли обележавају пут раздаљине између села Стражнице, на Мањачи у Босни и Херцеговини, у коме је песник рођен, и Апатина на левој обали Дунава у Србији. Уз све то, хоћу да кажем – да ми је у рукама будућа књига коју препоручујем њеним будућим читаоцима.

Уочи Светог Јована господње 2019.

МОНАХ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МОНАХ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА

            Пчела је Страјнићево хтонско божанство у чију кошницу је он претворио своје срце да би симболички претражио метафизички пут до дискутзивне, али, пре свега, поступне спознаје оног литургијског клатна песме, и његове невидљиве месечеве музике, у којем све улоге других краљевстава бивају разобличене у својим калкулабилним пословима и рачунима.

                Пчела по Страјнићу није симбол само општег ускрснућа, него и васкрсни сигнал песме, поезије с којом њени „врели кругови“ сна и нестварности обезбеђују имагинантно краљевство њеног сопства ослобађајући заводљиве импулсе који долазе из главе без стања очију и срца, који у „врелом кругу гњече гроздове сна и нестварности“. И када се притаји пчела у Страјнићевим песмама не губи ни трунку конарне ни менталне самосвести где мора без ичије помоћи, интуиције и посредовања извирати, тећи и понирати, па чак и у својој невидљивости. Песма је песма кад репрезентује своју, а не песникову, душу, када се реинкарнира у пчелињи дух и његово биће „слатке ватре“, у културу предања високо узвишеног симбола из изгубљених књига постања. 

                Ови Страјнићеви стихови су надмоћно интелектуално и вешто самерени на превлаци песме из њеног парадигматског извора, односно иницијације у знак и цртеж слова. То је у извесном смислу и језичка промоција слике писма чија је поетичка комуникација подвргнута једној врсти интелектуалне самоодбране филозофије песме како би се прва секунда њеног бића, а потом и њен исконски артефакт у целини, одбранио од поетичких манипулација, смишљања, намештања, царина и контрола. Страјнићеве песме „претражују празнине настале рођењем“ објективног сазнања. Оне „са својим шареним товарима“ беже од њега као од мртвог људског сећања истрајавајући у заједничкој изреци да је песми најважнија песма, јер све остало је што долази и остаје иза – варка. И нестанак вечности.

                Такви начини песама деле светла невидљивости у себи, али и по себи на „зрења“ и „незаситости заспалих окрилићења“ времена која нећемо никада препознати. Они одазнају путеве пратећи њима прелазак анђела некуд и некад у тишини, у кристалу самоће кроз коју се у одежди хлорофила Бог појављује сваког трена. Такве песме личе на аутохтоне ларве из којих је настала  њихова свила.

                Страјнић је монах српског песништва.

МАНДИЋ О ЋОСИЋУ

МАНДИЋ О ЋОСИЋУ

            Ових дана, са штампарске траке „ГРАП МБ“ Апатин, појавила се нова, трећа по реду, књига песама МИЛАНА МИШЕ ЋОСИЋА. Књига је на 112 страна у формату самоиздата објављена под насловом „ВЕЧНОСТ У ПРОЛАЗНОСТИ“. Књига се отвара предговором под насловом „ЛИРСКА РАСПРАВА О ЉУБАВИ“, који је далеке 2008. године, написао песник и књижевни критичар ЗОРАН М. МАНДИЋ. Мандић је у свом предговору настојао да ово занимљиво Ћосићево песничко остварење представи као „књигу на путу срца“. У књизи, на задњој корици је објављена репродукација портрета аутора Милана Мише Ћосића, рад (уље на платну), који је урадио апатински сликар Радомир Дрча Прле.

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЛИРСКА РАСПРАВА О ЉУБАВИ

            Стара је истина, у пољу и архиву писма, можда и најстарија, да о емоционалном заточеништву човека у зачараној кутији љубави и њених божанских пулсација, смештеној на имагинарној граници између сна и јаве, најбоље и најсугестивније: говоре, пишу и сведоче песници. Они то чине у духовном сагласју и са оном другом истином, по којој је у регистру велике ризнице уметности, поезија најнесебичнији текст. Предање које као огледало, као љубав, као стварање... припада свима.А, доступна, само за оно што имаш и носиш само у себи, изнад и иза себе, свог знака и своје сенке, као пут за путем, лавиринт у лавиринту, чуђење над чуђењем... Песници су увек у дубинама: осећања, митова, историје, филозофије и душе – испред других писаца, коментатора, апостола и сликара речи. Патетично заробљених на поседима својих измишљених и непоузданих аутобиографија. И изоловани у њиховим спорним укрштеницама. Песници су и најоргиналнији градитељи матичних прозора за гледање и бележење малих и великих светова. Њихових цртежа, прелива, цветања, промена и сударања. У непрестаном кружењу живота, када једни светови, путем осећања, смењују друге и нижу се у форми бројанице. Отуда и радост за посвећеног читаоца да се нађе и ступи међу стихове у којима су потврде изрека наведених и цитираних истина.

                Једна од тих потврда је и нова, трећа по реду, књига „ВЕЧНОСТ У ПРОЛАЗНОСТИ“ апатинског лирика МИЛАНА МИШЕ ЋОСИЋА. Реч је о песмозбирци у којој је њен аутор на занимљив начин испевао течну и тематски добро повезану и предочену лирску расправу о непредвидљивости карактера, мандата и токова љубави. И њеном (бес)коначном времену. У чијем лирском епицентру је нараторски сугестивно поставио неколико важних, али и искуствених питања. О мистичној и практичној улози жене, као измицујућег актера, у њеној магији. И њеном непорецивом космосу... И то, као својеврстан, на моменте и дијалошки, приказ анатомије те улоге. И њених дистонација. Са привидима, одразима и сенкама интиме. И њене оптике. А, међу којима се доминантно истиче песниково метафоричко обраћање „неизгубивом краку љубави“. И његовом божанском пореклу.

                Ћосић у проницању феномена љубави, а на крилима носталгичног и чезнтуљивог јава, из песме у песму, готово логички, са, само, на моменте и песимистички, трага за многим одговорима о прочишћењу знаковног пута, који води до поседа дубоко унутрашње среће. И њеног поистовећења са свим оним што постоји, као“ вечност пролазности“ у времену и његовим менадрима. Из којих све то постоји, сели се, или одлази у нечије дане. Без обзира, да ли и са колико сензибилитета, жена може да, из своје полне, интелектуалне и психолошке ауре, симулира безвременост и вечитост љубави. А паралелно с њом и вечитост личне Поезије, као симболичког бездана, амбиса и понора у које ускачу, само, они, који из њега желе да узму ту вечност. У безвременом и неухватљивом лику љубави. Као и разлоге, који се никада у љубави, због љубави и за љубав, не губе. Нити жртвују. У чистоти фаворизованог емоционалног по-стања. Ћосић, веома вешто поетички варира своја каталогизована трагања  И њихова премештања на осетљивој коти између пољских (земаљских) и небеских стаза сна и јаве. Између сна и несанице. У којој се, у разговору преко стиха, рађа дилема имагинирана у питању: „На коју се страну окренути?“. И како пронаћи сличност између: појава, предмета, представа, инспирација и ликова, који су различити. Потпуно, или не, али савршено погодни за инветивно откривање, и вивисекцију, до тада непознатих односа и аналогија између ствари и ситуација, које, само, наизглед немају никаквих додирних тачака. Ћосићево инсистирање на временској фигури пролазности у његовим стиховима обавља послове на представљању и поетском инсталирању визије света, засноване на дубоко сложеним емоционалним садржајима, свесног и подсвесног додира света, кроз чија тајанства и канале недокучивости води неозначени непроходни пут, на коме његов лирски субјекат преузима сећање као важну личну одбрану љубави. Иронично узвикујући, да се на „другој страни“, страни жене, као синонимској и метафоричној замени-ци за: кошуту, пријатеља, брата, чедо, око, пожуду, подсмех, или страст, нажалост, сећање трагично симболички изједначава, и феноменолошки, поистовећује, са прошлошћу. Односно са потирањем свих плодова љубави. И њених вредности.

                Ово Ћосићево песничко остварење, или, „књига на путу срца“, лавира у убедљивости фигуративног тестирања осећања линија и пресека туге и самоће. Па, отуда у њој толико снажних и наглашених акцената, скоро побуњеничких усклика, за скок на дно бездана личне поезије. А, тај скок је, само, наизглед скок у непромишљену мушку патетику. Јер, управо, тако изведен гест,  са прегрштом употребљивих ироничних интонација, сведочи о потреби песника, да песму о срцу до-пише до краја. Па, чак и до оних рукаваца у којима срце има своје тајно чистилиште. Последњу станицу и задњу пошту, чије прочишћење не могу да избегну ни најлажнији удаси љубави. Са привилегијама других путева за срећу. И за њено хазардерско пословање са тугом срца. И његовом неуморном борбом за непролазношћу љубави у времену. У његовом овоземаљском поимању.

Овим  лирским наступом Ћосић је показао раскошно поседовање оне поетске енергије, која је неопходна за постављање важних реторичких питања са ефектно сроченим поентама на крају сваке песме. Асоцијативне рефлексије и евокације у овој новој песмозбирци Ћосић је ефектно сачувао од прозаичног мешања њихових матрица са неконтролисаним навалама срца у њих. И концентрисао их вешто, само, у пољу исказа чије вербално и ликовно обликовање речи, и знакова, личе на фасцикле, регистраторе и фајлове (са)знања из онтолошке ризнице. Раја и његових митова сензација.

(Написано 2008. год.)

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА О МИЛАНУ МИШИ ЋОСИЋУ

            МИЛАН МИШО ЋОСИЋ рођен је 27. априла 1956. године у Апатину. Средњу школу завршио је у Загребу. Дипломирао је 1986. године на Факултету за физичку културу у Осијеку. Ради у Основној школи „Жарко Зрењанин“ у Апатину, где и живи.

                Радећи као тренер са спортистима – сениорима освајао је титуле државних првака, а као професор физичког васпитања, титуле првака Србије са својим ученицима.

Објавио је књиге поезије: „Царски рез“ (1999) и „Ћутања са Богом“ (2003). Објављивао је у књижевним часописима и другим  гласилима.

Члан је Дрштва књижевника Војводине и Удружења књижевника Србије.   

САГА О ПОРОДИЧНОМ ДУХУ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

  САГА О ПОРОДИЧНОМ ДУХУ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА

                (Ђорђе Д. Сибиновић: „НИЗВОДНО“, роман, „Агора“. Зрењанин/Нови Сад, 2018)

Да ли нас читаоце, из крутог метафоричког угла, други роман „Низводно“ Ђорђа Д, Сибиновића (1964), познатог београдског аутора више песмозбирки и књига есеја, међу којима се као засебна библиографска јединица „гура“ и његово роман-првенац „Погрешно“, наводи на веровање да је као прозна творевина замишљен и остварен у духу метафоре Милорада Павића о „роману као држави“ – питање је, које несмуњиво може да „исходује“ низ различитих, па чак и опонентних, одговора на тему: колико се роман као „једна велика или мала држава“ оглашава у неодољивој привлачности обновљене фабуле. И њене класицистичке гаме у којој је та „велика или мала држава“ представљена као фигура, која „има своје обале и  границе, свој рат и свој мир, своје време, које није усклађено са гриничким временом, које има своју климу, своју надморску висину, своје депресије, своје суседе, своју филозофију, своју економију добру или лошу, с којом може или не може да исхрани своје поданике“. Наравно, да би увод овог текста нерационално заузео много места, ако би се наставило са даљим цитирањем Павићеве метафоре о роману, који, као и све државе, има свој језик који свет када се пређе граница може или не може разумети. И ма како и ма колико се у тим прелажењима кретали „узводно“, или „низводно“, са, или без, жестине иронијске дистанце, с којом се причају и препричавају историје породица и догађаја, који их укрштају, вежу и међусобно удаљују, као идеје „остварења“ игара са “рулетима“ пузли, лего, и Рубикових коцки.

                Поштујући избегавање те нерационалне цитатности ваља одмах с почетка читалачког доживљаја истаћи да кроз Сибиновићев роман „Низводно“, попут неке велике европске реке, тече и пробија се веома уверљива, без постмодернистичких пукотина, подеротина и прогоретина, као је то волела да каже Исидора Секулић, прича о породици, као феномену друштвене, економске, емоционалне и егзистенцијалне заједнице смештене међу „пејзажима“ и „излозима“ историјског контекста двадесетог века и његових „разнобојних“ идеолошких супстрата и ломова. Прича која, са својим лирским пасажима и украсима, чудесно разоткрива дух промена породичне заједнице у наносима промена времена, идеологија и политика. И свих оних ситуација, поготово са освртима на асиметричне судбине појединаца и њихових онтологија, које су реметиле, па и кочиле, хармоничне линије одвијања тог „духа“, оптерећене међу бројним парадоксима и кошмарима анти-митологије, већ, поменутог двадесетог века.  У том романексном „сликарству“ Сибиновић заступа, попут Дериде, филозофско уверење, по коме је појединачни живот, као и смрт, само једна слика, која, поред незнаних, има своје знане јунаке и јунакиње. Своје гладне и сите године, своје неплодне крајеве и своје житнице (М. Павић). У том „сликарству“ Сибновић је одмах с почетка радње свог романа, почео да открива карактер и душу његове идеје, пуштајући с њом „низводно“ све оне добро означене појединачне „непослушнике“, којима су за њихове промашаје и неуспехе, увек неки други били криви. Кажњавајући их тако остављањем без „друге шансе“, или без фамозног „ресетовања“ личне животне стратегије.

                У том „кажњавању“ аутор је списатељски доста смело „упирао прстом“ на све своје „низводне пливаче и станаре“ на: негативце, афераше, лажне сведоке и корумпиране креатуре, које су се истицале углавном у рушењу етичких тековина стандарда и инфраструктура. А ток поменуте приче развија се кроз праћење судбина чланова породица – Церовић, Мандић и Грујић, које се у извесном смислу, дотичу, сударају и разилазе на сликама из ауторовог „блиског сећања“,  с каквим је такву врсту временског интервала у једној својој песми означио Фернандо Песоа. А, тако конципиране границе тока те „низводне“ приче, као да се заустављају, фигуративно казано, пред некаквим „кинеским“, или „берлинским зидом“ различитих, наданих и ненаданих, историјских исхода. И временских „разломака и неједначина“, било да је реч о „Великом рату“, или о државотворним транзицијама екс југословенских творевина. А, што све заједно сведочи о широком временском и историјском опсегу у који је Сибиновић сместио детаљистику дешавања породичних судбина, дилема и сумњи Церовића, Мандића и Грујића са „фуснотама“ које се односе на повести живота њихових појединачних представника, као што је, рецимо, најубедљивије обрађен лик Стевана Церовића, који на мапи временских токова романа, негде до 1993. године, заузима посебно, чак повлашћено „беседничко“ место. Место, са кога одлазећи „узводно“ патетично изговара лапидарне речи, које личе на афористички мото(р) комплекса васцеле радње романа: „Успели смо, /живели смо. /Успећемо, /умрећемо“.

                Посебну димензију овом, за разумевање, сугестивно питко (и читко) написаном роману даје позиционираност његовог аутора у самом току текста радње, а у којој је он увек, са одређеним невеликим временским заостајањем, некад и на дах, иза својих јунака и јунакиња, Стевана Церовића или Софије Грујић. И иза догађаја, у укрштајима чијих  плетива нестају контуре и „силуете“ појединих временских „комада“ засићених „радикалима“,  бројним алузијама, асоцијацијама, па чак и сећања на „Тита и партију“. И њиових замагљених погледа. Уз ту димензију равноправно, готово приљубљено – раме уз раме, стоји и димензија, која своју важност црпе и посуђује „ефемерисима“ породица и „племена“ Церовића, Мандића и Грујића. И њима сличних историјских корелатива и поседа других породичних презимена. Сибиновић је у тим подухватима, да се опет на тренутак вратимо на размишљања Милорада Павића, развио карактер дипломатских поступања у креирању и достизању „баланса“ наративних интеракција коришћењем песничких слика и фигура, метафоре пре свега... Речју, он се у том процесу понаша као прави творац. Као аутор свестан одговорности по којој писац  једнако може бити суверени творац, али и неспретни, или нехатни рушитељ свог дела (романа). Онај, који је превише „погрешних“ загонетки ставио пред свог читаоца.

                Наравно да Сибиновић није упао у замке таквих ризика, и да је сачувао хармонију и целовитост свог романа, који се темељи на владању познавањем разлика, међа и граница између цртежа и слике „приче“ о суштинама успеха, неуспеха и фаталних моралних посртања. О животу, као игри, која тече „низводно“, или сизифовски „узводно“. На површини таквог казивања Сибиновић је изградио суверени ритам свог већ препознатљивог оригиналног приповедања. Мирног, као Андрићева реченица, чак и у његовим „Немирима“ и темпераментног као скоковитих казивања у Црњансковим „Сеобама“. У сваком случају реч је о вешто постављеним дијалозима са историјом и имагинираним дописивањима с њом и мапама њене „географије“ од Београда до Дубровника. На читалачком столу Србије, ако Бог да и ван њених граница, тако ће ове и наредних година, кокурисати за НИН-ову и друге награде, овај Сибиновићев роман.

                   

СИБИНОВИЋЕВА ВЕРЗИЈА ШЕКСПИРОВСКОГ РАСПРЕМАЊА ЖИВОТА НА МАКЕДОНСКОМ ЈЕЗИКУ

Зоран М. Мандиќ

Верзијата на Сибиновиќ за Шекспировото                                     распакување на животот

                                             

              Земајќи го во рака новиот поетски ракопис на Ѓорѓе Д. Сибиновиќ, познат Белградски поет, есеист и романописец, како пред чудо застанав на насловот Перото Вилијам Шекспир. Зошто перо, па уште и Вилијам Шекспир? Се запрашав, стравувајќи дека тоа почетно неразбирање на таинстве-носта на насловот, ќе ме доведи до пишување на есеј за обнова на пропаднатото време на метафората, како најнапаѓана и најупотре-бувана стилска фигура во српскиот јазик.

 Извлекувајќи се од тоа чудење, морав да се вратам на поранешните Сибиновиќеви поетски книги (Престол, Плодови, Нешто доверливо, Населба на белите куќи, Речник за поезија, Илјада карактери, Песни полни љубов, и Антологија на споредните соништа), за да „во вагоните на нивните лирски шини“ пронајдам некакви одговори, за перото што се вика Вилијам Шекспир, и зошто баш така, поготово во време на експанзија на техниката, кога тоа (перото) сѐ помалку се зема в рака, кога сите гледаат тажно на моменти и тажно во тепките на тастатурата, во лаптопот, немоќни да се претворат во „Перо (налив перо или гускино перо) Ѓорѓе Д. Сибиновиќ“. Но, какви одговори би пронашол јас во речниците, карактерите, населбите, антологиите и соништата на претходните песни на Сибиновиќ, во кои поетот се мечува со есеистот. Во нив, како на „панаѓур на недоумиците“, се преплетуваат мислите за филозофските ставови наспрема феномените на Бога, јазикот, смислата, љубовта, смртта и сопствениот живот. Иако е дискутабилно да се бараат, да се очекуваат и да се пронаоѓаат одговори, или, пак, да се замислуваат со помош на „личната карта“ на карактерот и ДНК ткивото на поетичкиот стожер околу кој се собираат и конституираат најважните, а на прво место одредувајќи ги јазичните, естетските и вредносните судови. За да не се искомпли-цира работата со тоа што во вакви ситуации читателот и критичарот нагласено се среќаваат со потешкотии во толкувањето на текстот со вака интониран наслов, треба да се потсетиме дека тајната на поезијата е првенствено скриена во онтолошко емотивната сфера, што значи дека е заснована сама во себе, а не во некакво вонвременско искуство или идеолошки, спознаен, морален и материјалистички интерес. Ова несогласување коинцидира со познатата дистинкција помеѓу поетската/уметничката и животната вистина. Токму на овој план Сибиновиќ се обидува да го обликува својот поетски став, кој го подразбира и антрополошкиот став, како естетички и етички слики од кои не може да се исклучи човекот, како творец и како реципиент, при што треба да се нагласи дека поезијата на Сибиновиќ се заснова на промислувањето на врската меѓу двата става  поетскиот и антрополошкиот, заедно со сите референции што го осветлуваат „исповедањето“на искуственото и спознајното во полето на „работата“ и употребата на избрани стилски фигури, а пред сè метафората, која може да направи естетичка обработка на скенираните содржини на чувства, сеќавањата и нивните сецирања под сенките и рефлекторите на расфрлените погледи и осврти.

                  Во ова, вака наведено мислење, доминира гласот на поетовата желба за преземање на концепциите на начините и наративите за „распакување“ на биографијата на сопствениот живот, од кој се слушаат разнородни, нехармонични и нецелосни гласови, кои сакаат да се обединат во битието на идентитетот, односно во уморната (авто)биографија. Огласувањето на бројните детали го поставува главното прашање: дали поетот без перото Вилијам Шекспир може да ја искаже драматичноста на животот, пред да ја стави во рамката на автобиографијата? Гледано од антрополошка перспектива, да ли може да се изврши размена помеѓу стварното и имагинарното, остварена на естетски начин, како што во еден сличен контекст пишува Е. Морен?

                   Во промислувањето на контекстите на поставените прашања и пронаоѓањето на нивните одговори, треба да се имаат на ум и зборовите на Казимир Маљевиќ, во кои е истакнато уверувањето дека „на нашата современа епоха треба да ѝ биде јасно дека животот не треба да биде содржина на уметноста, туку уметноста да биде содржина на животот, оти единствено под тој услов, животот може да биде убав“. Меѓутоа, Сибиновиќ во својата нова поетска книга Перото Вилијам Шекспир, составена од триесет и две песни, се обидува да пее/зборува за животот како најголема божја сензација, на чувствителната граница меѓу половите на стварното и имагинарното, она по што копнее и она што навистина му се случува, како драматично неверување кое обично извира од личното искуство за кое толку сугестивно пишуваше драмскиот великан Вилијам Шекспир. Маестрално компонирајќи го соочувањето и коментарите за животните случувања што се јавувале и преплетувале, од нивните најразлични љубовни, семејни, културни, па и политички агли и ќошиња, при што, посебно треба да се обрне внимание на сибиновиќевата верзија на „шекспировото распакување на животот“.

                    Затоа, вешто распоредените и тематски поврзаните наративи на овие кратки лирски песни, може да се читаат и доживуваат како чувства на разочарување од општеството, семејството, бракот, сексот (Убавица) и луѓето (Демократија). Ликот ги соочува овие разочарувања со сопствената зрелост, како што за тоа пишува Бела Хамваш, наведувајќи дека „третата зрелост“ е созревање за смртта, кога се напушта цврстината, коските, мускулите, крвта и телото, кога се појавува тагата за минливоста на младоста и животот. Стратегијата за портретирање на ова чувство, авторот ја поставува во првите „воведни“ песни на книгата Перото Вилијам Шекспир (Велосипед, Изложба, Терапија, Пелтечење и Измаглица), и преку кои најискрено може да се проговори за сето она што некого лично го допрело, што е за некого вредно, а за друг можеби и не е. Силното психолошко со-знание за краткиот и минлив живот носи разочарување, но и желба, на нивото на внатрешната побуна, во сликањето на чувствата, оној што пее за нив, да биде разбирлив, но не и видлив (Пелтечење). Продолжението на ова чувство дистонира во убедувањето дека нај-доброто во животот веќе се случило и дека и-днината носи само сеќавање на болката и залуден труд, дека во таа „иднина“ ќе се памети само огромниот напор да се пронајде пат кон успехот низ невидливото (Изма-глица). Затоа, во постапката на препознавање на овие чувства провејува впечатокот дека оваа книга навистина е конципирана како шекспировска „приказна“ за распакувањето на животот и во која читателот се соочува со „терапијата“ во ликовите што имаат „задол-жителна прошетка“ после срцевите удари и со лековите што се пијат во количини што исчезнуваат како да се украдени. Профилот на тематската поврзаност на песните е посебно изразен во песната со наслов Зајдисонце, во која акцентот е ставен на собирањето на семејството и провејувањето на чувството на осаменост и несфатеност. Наспроти таквото чувство, во песната Завера се буди свеста за пронаоѓањето на места за смиреност, место за пишување и прифаќање на самиот себе, онаков каков што човекот/поединецот е и каков што мора да биде, како што се навестува во „пресвртната“ песна Откровение, како ироничен заклучок дека на крајот ќе биде она што мора така да се оствари, let it be (нека биде така или „добра вест“’). Во „тесната кожа“ на оваа песна на свој „идеолошки“ начин се пикнале и текстуалните „липања“ на песните Лизгавица и Идентитет.

                    На крајот, треба да се истакне дека Сибиновиќ вешто управува со скриениот говор на своите песни, односно со борбата за нивната „невидливост“, но и за нивната лирска несоголеност. Тој ги покрива со плашт на херметичност, со која на извесен начин на-гласува дека со оваа книга сака да го истакне личното доживување на драматичноста на современиот свет, светот во кој денес се водат верски и граѓански војни, а се зборува за демократија. Тој, меѓу другото, верува дека најсугестивно може да се пишува за она што низ личното искуство се трансформира во лично доживување.

Затоа, оваа поезија достигнува специ-фична интелектуална, емотивна, естетска, поетичка и ирониска универзалност и оригиналност и се залага за тоа дека идната поезија или поезијата на иднината треба да пее и да говори во име на своите историски пресвртници, трагајќи по идеалот во своето ак-тивно и ретроактивно превреднување. Во тоа залагање воочлив е и неговиот поетски напон и напор да се пее со согледување на целината на поезијата, чиј развој треба да се движи со брзината на информациските технологии, што подразбира „рушење на реликтите на евтините рими и сонетни празноглавости.

                    

         Овај текст Зорана М. Мандића са српског на македонски језик превео Михајло Свидерски. Текст је претходно под насловом "Сибиновићева верзија шекспировског распремања живота", на српском објављен у формату поговора у Сибиновићевој књизи песама ОЛОВКА ВИЛИЈАМ ШЕКСПИР (Књижевна заједница "Борисав Станковић", Врање, 2018.). Књигу на македонском је објавио издавач "Восток" из Битоља, а коју као главни и одговорни уредник потписује Славица Гаџева Свидерска.

SIBINOVIĆEVA VERZIJA ŠEKSPIROVSKOG RASPREMANJA ŽIVOTA NA ITALIJANSKOM JEZIKU

Zoran M. Mandić

La versione di Sibinović

dello sparecchiare shakespeariano della vita

Osservando il nuovo manoscritto di ĐORĐE D. SIBINOVIĆ, noto poeta, saggista e scrittore belgradese, sono rimasto stupito dal titolo in copertina che reca la scritta LA PENNA DI WILLIAM SHAKESPEARE. Perché la penna, e oltretutto perché William Shakespeare? A questa domanda si accompagnò il timore che, non avendo subito colto il senso di questo titolo misterioso, mi sarei messo a scrivere un saggio sul ritorno ai tempi della metafora ormai fallita, della figura retorica più criticata e inflazionata della lingua serba. Dopo lo stupore iniziale, dovevo inevitabilmente tornare alle prime raccolte di poesie di Sibinović (Presto, Plodovi, Nešto poverlјivo, Naselјe belih kuća, Rečnik poezije, Hilјadu karaktera, Pesme lјubavi pune e Antologija uporednih snova), per trovare nei “vagoni che viaggiano sulle loro rotaie liriche“ una qualche risposta su quella penna che si chiama William Shakespeare, e perché proprio così, peraltro nel tempo di diffusione delle tecnologie informatiche, quando essa (la penna) la prendiamo sempre meno in mano, quando essa, tutta sfaccendata, “guarda” con tristezza, quasi assente, i tasti della tastiera del computer portatile, oserei dire impotente di trasformarsi nel “Calamo (penna stilografica o penna d’oca) Đorđe D. Sibinović”. Ma quali risposte avrei mai potuto trovare tra i linguaggi, i caratteri, i borghi, le antologie e i sogni dei primi versi di Sibinović nei quali il poeta sfida a duello di spada il saggista. Nei quali, come in una “fiera delle perplessità”, si intrecciavano pensieri filosofici su fenomeni quali Dio, la lingua, il senso, l’amore, la morte e la propria vita. Eppure è, per usare un eufemismo, discutibile cercare, aspettarsi e trovare risposte pronte, o per lo meno immaginarle con l’aiuto della “carta di identità” del carattere e del tessuto del DNA del perno della poesia, attorno al quale si raccolgono e si creano i giudizi principali che prima di tutto definiscono la lingua, il gusto e i valori. Per evitare che le cose si complichino, poiché in tali situazioni il lettore e il critico si imbattono nelle difficoltà dell’interpretazione di un testo che porti un titolo che parla da sé, bisogna ricordare che il segreto della poesia è celato per lo più nella sfera ontologicamente emotiva, ritrova fondamento in sé stessa, e non in qualche altra esperienza atemporale, o interesse ideologico, cognitivo, morale e materialistico. Tale incongruenza coincide con il noto divario tra la verità poetica/artistica e quella della vita. E perciò Sibinović ha tentato così di plasmare la propria lirica, nonché la sua visione antropologica, a mo’ di immagini narrative estetiche ed etiche dalle quali è impossibile escludere l’uomo quale creatore e destinatario. La poesia di Sibinović - importante sottolinearlo - si basa sull’assunto di unire e prendere entrambe le posizioni, ovvero quella del poeta e dell’antropologo, con tutte quelle allusioni che illuminano la “confessione” dell’esperienza e della conoscenza nel campo del “lavoro”, e di utilizzare alcune figure retoriche, soprattutto la metafora, la quale può modificare esteticamente i contenuti scansionati dei sentimenti del ricordo e delle loro “dissezioni” sotto le ombre e i riflettori di sguardi e rivisitazioni sparpagliati e ricapitolativi.

In questa riflessione, così presentata, domina la voce della bramosia del poeta di far propria la nozione di quel modo e di quella narrativa di “disfare ovvero sparecchiare la biografia” della propria vita, dalla quale si odono voci dissonanti, contrastanti e imperfette che vorrebbero unirsi nell’essere identità di questa stanca (auto)biografia. E che, come un richiamo di molteplici dettagli, scatena di nuovo, o almeno sembra, l’interrogativo principale: se il poeta senza “la penna di William Shakespeare” può raccontare il dramma della vita prima di incorniciarlo in un’autobiografia? E, da un punto di vista antropologico, se è capace di far esteticamte uno scambio tra il reale e l’immaginario, come scrisse Edgar Morin in un contesto simile?

                Riflettendo sul contesto di tali interrogativi e della ricerca di risposte agli stessi, vanno ricordate le parole di Kazimir Malevič, che con convinzione affermò “che la nostra epoca contemporanea deve capire che la vita non deve essere il contenuto dell’arte, bensì l’arte deve essere contenuta nella vita, poiché solo così la vita può essere bella”. Eppure Sibinović nella sua nuova raccolta di poesie LA PENNA DI WILLIAM SHAKESPEARE, composta da trentadue poesie, tenta di cantare/parlare della vita come la maggiore opera divina, al limite sensibile tra i poli del reale e dell’immaginario, di ciò che brama e ciò che accade realmente, come un drammatico scetticismo che di solito emana dall’esperienza personale, i cui drammi furono messi su carta dal gigante del teatro drammatico, William Shakespeare, in maniera così suggestiva. In una composizione maestrale di scontri e commenti degli eventi della vita che accadono, che si intrecciano e che si susseguono, il lettore deve in particolare, tra i vari angoli e cantoni amorosi, familiari, culturali e politici, concentrarsi sulla lingua e sul “pensiero” della versione dello “sparecchiare shakespeariano della vita” di Sibinović.

                Per questo motivo, esposizioni così abilmente ordinate e collegate per argomento di queste liriche brevi, seppur essenziali, si possono leggere e interpretare come sentimenti di delusione nella società, nella famiglia, nel matrimonio, nel sesso (La bella) e nella gente (La democrazia). Il personaggio di questa delusione porta nel confronto con la propria maturità, come scrisse Bela Hamvaš, che afferma che la “terza maturità” è la maturità per morire, quando le ossa, i muscoli, il sangue e il corpo ti abbandonano, quando sopravviene la tristezza per la transitorietà della giovinezza e della vita. La strategia di inquadramento di questo sentimento viene inserita da Sibinović in alcune delle prime, direi “introduttive”, poesie della raccolta La penna di William Shakespeare (La bicicletta, La mostra, La terapia, La spuntata e La foschia), attraverso la quale nella maniera più aperta possibile riusciamo a parlare di ciò che ha colpito personalmente qualcuno, ciò che per qualcuno vale la pena vivere mentre per altri no. Insomma, la forte consapevolezza psicologica che la vita è breve e transitoria porta delusione, ma anche un desiderio, al livello di una ribellione interiore, che nell’ombreggiatura di tale sentimento colui che lo “canta” è sì comprensibile, ma non visibile (La spuntata). Tale sentimento prosegue stonando nella convinzione che il meglio della vita è già successo, che il futuro apporta solo il ricordo del dolore e di fatiche inutili, e che in tale “futuro” ci ricorderemo solo l’enorme sforzo o struggimento di ritrovare nell’invisibile (foschia) la strada del successo (La foschia). Per questo motivo nel processo di riconoscimento di tali sentimenti sembra che questa raccolta sia davvero concepita come una “storia” shakespeariana del disfare o del sparecchiare della propria vita. Una storia in cui il lettore si confronta con la “terapia” nei personaggi di “passeggiate obbligate” dopo gli infarti e con medicinali che si prendono in quantità tali da spariscono come se fossero stati rubati. Il profilo del legame tematico delle poesie emerge particolarmente nella poesia intitolata Il crepuscolo in cui l’accento è posto sulla riunione di una famiglia e sull’emergere dei sentimenti di solitudine e incomprensibilità. Di fronte a questo sentimento nella poesia La congiura si risveglia la consapevolezza di dover cercare un luogo per trovare la tranquilità, un luogo nella scrittura e nell’accettazione di sé stessi come l’uomo/l’individuo è e deve essere, e che nella poesia della “svolta” La rivelazione fa presagire una conclusione ironica, ovvero che alla fine vi sarà ciò che deve essere, il che non è altro che il famoso adagio let it be (lascia che sia, o “buona novella”). Nascosti in “pelle stretta” di questa poesia, in un modo per così dire “ideologico”, si son inseriti quei “gridi” testuali delle poesie Il ghiaccio nero e L’identità.

                Va infine detto che Sibinović è abile nel gestire il linguaggio nascosto delle sue poesie, e che nella “lotta” per la loro invisibilità ma anche, giustamente detto, per la loro segretezza, le copre con il vello dell’ermeticità, con il quale, in un certo senso, afferma che con questo libro voleva esprimere il suo vissuto di drammaticità del mondo contemporaneo, di un mondo in cui ancora oggi imperversano guerre di religione e guerre civili e discorsi su una sedicente democrazia. Egli, tra le altre cose, ritiene che si possa scrivere in maniera più suggestiva su ciò che attraverso l’esperienza personale si trasforma in vissuto.

                Per questo motivo la sua poesia raggiunge una specifica universalità ed originalità intellettuale, emotiva, estetica, poetica ed ironica, nell’auspicio che la poesia futura, o la poesia del futuro, canti e parli a nome delle sue svolte storiche desiderando un ideale di una sempre attiva e retroattiva rivalutazione. In tale desiderio si scorgono chiaramente anche la forza, e lo sforzo di Sibinović di esprimersi tenendo presente la poesia nel suo complesso, il cui sviluppo deve andare alla velocità delle tecnologie informatiche, il che implica la “distruzione” dei relitti delle rime di scarsa qualità e dei sonetti di poco cervello.

               

     Ovaj tekst Zorana M. Mandića sa srpskog na italijanski jezik prevela Elizabeta Vasiljević. Tekst je prethodno pod naslovom "Sibinovićeva verzija šekspirovskog raspremanja života", na srpskom objavljen u Sibinovićevoj knjizi pesama OLOVKA VILIJAM ŠEKSPIR (Književna zajednica "Borisav Stanković", Vranje, 2018.).