НАЈВАЖНИЈЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НАЈВАЖНИЈЕ

(Трилер-причица о страдању Христа)

            Међу многим домаћим и страним причама, легендама и измишљотинама, о страдању ИСУСА ХРИСТА, због свог казивачког, да не кажем „револверашког“, шарма – највише ми се допала она у којој се негира да је Христ разапет на крсту. На Голготи.

                У тој сумњивој причици, која је, на волшебан начин, преживела почетке настајања Христовог мита, и надживела рецензенте и цензоре библијских текстова – помиње се неколико врабаца и један окорело алави миш. Причица је, вероватно постала вечити дужник непознатих логистичких потпора, које су је од заборава спасиле – усменим преносом „од уста до уста“. И тако редом, до оног што данас „пишемо“ и „рачунамо“ као – ДАНАС. Као савременост, која се копрца у пенушавом дигиталном мору. По некима – океану.

                Но, то је – тако, како је. Важније од тог закључка припада потреби да се читаоцу објасни – због чега је овај текст у пољу насловљавања, крштен речју – НАЈВАЖНИЈЕ. И, о каквој се то најважности – ради. Да би се то објаснило неопходно је прво испричати ту „причицу“. А, у њој „ствари“ и тврдње стоје овако.

                Исус Христ, након што је од стране Пилатових полицајаца ухапшен, мучки преболно испитиван и на брзину осуђен – одведен је у једну пустињу. У којој су, већ, раније била постављена дрвена вешала. Када је казнена експедиција стигла на место извршења казне, њени џелати су Христу прво око врата ставили омчу направљену од дебљег конопа. А, затим су га, са свезаним рукама на леђима, поставили тако, да палцем леве ноге додирује песковито тло. Након чега је казнено-џелатски караван окренуо свој „превоз“ у правцу одакле је и дошао у пустињу. Рачунајући, да ће се Христ уморити од премештања терета сопственог тела, уз помоћ палчева, с једне на другу ногу. И, све тако до тренутка када због сунца и „борбе“ за опстанак – остане и без последњег атома снаге. Дакле, до момента, када ће га сопствена тежина тела – обесити. Угушити. Убити.

                Међутим, Христ се није тек тако олако давао и предаво. Иако, у гоотово немогућој ситуацији, он је затражио помоћ од свог мозга. При чему га је безобразно ометало хорско цвркутање једног мањег долетелог јата врабаца. У великим мукама Христ је то цвркутање доживљавао као несносно врабачко радовање. Вероватно да се због тога још више напрегнуо у борби за сопствени спас. Сетио се свог великог сликарског талента, па је палцем леве ноге у песку покушао да нацрта миша. И, не само покушао, него је то тако верно и учинио да је сићушном „окорело алавом“ мишу – УДАХНУО ЖИВОТ.

                И, гле спасења. Мишић је одмах, након што је продисао, кренуо у свој „окорело алави“ обрачун са Христовом омчом. Добрано натопљеном са Христовим знојем. Веома оштрог мушког мириса, који је привукао апаетит приглупог, или, боље речено, више наивног – мишића. Мишић је тако, одмах кренуо да се пентра по Христовом знојавом и измученом телу. Све док се коначно није успузао до саме омче. На коју је одмах алаво навалио -  неуморно је гризући. Све док је није успешно прегризао. И заједно с Христом се стропоштао у песак. Испод вешала. Мишић је затим навалио да гризе коноп с којим су Христу на леђима биле свезане руке. Наравно да су његови оштри зуби прегризли и коноп на везаним Христовим рукама.

                Када се, након неког времена, Христ пробудио – мишић је већ био нестао. Негде у пустињи. За новим изазовима, храном и водом. Пробуђени Христ је, након што је, из песка, једва устао, угледао занемеле врапце. Њихова занемелост му је рекла све. О њиховом неверовању – да је један обичан мишић, телесно много мањи од њих – СПАСАО ХРИСТА.

                Искористившу врабачку занемелост Христ је тада, први и последњи пут, изговорио своју чувену клетву – ДАБОГДА У БУДУЋНОСТИ ХОДАЛИ ОНАКО КАКО СТЕ РАДОСНО ЦВРКУТАЛИ ДОК МИ ЈЕ ОМЧА БИЛА ОКО ВРАТА.

                Након изговорене клетве Христ је кренуо трагом мишића – кроз пустињу. Требало је наћи неки извор воде. У помоћ му је тако притекла киша, која је почела обилно да пада. Као да се небо отворило.

                И, на крају, да одговорим на самопостављено ауторско питање – ЗАШТО ИМЕ ПРИЧИЦЕ – „НАЈВАЖНИЈЕ“?

                Вероватно – зато, што је читава, ова моја, трилер-причица везана за ХРИСТА. За, по мени, уз Николу Теслу, најхаризматичнију личност, која је Свету дала нешто, или, оно што од никог другог није могао да добије. А, без чега би Свет - престао да постоји.

                Прочитавши ову причицу – велики Никола Тесла ми је поручио, да сам га с њом прилично насмејао. И да тако нешто ни Езоп не  би маштовитије и узбудљивије написао.

Петак, 5. јула господње 2019.

ПТТ ПОШИЉКЕ У ГИНИСОВОЈ КЊИЗИ РЕКОРДА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПТТ ПОШИЉКЕ У ГИНИСОВОЈ КЊИЗИ РЕКОРДА

            Верујем да сам у праву када мислим, да је било мало људи на овом нашем белом свету, који за живота нису пожелели да се у нечему прочују. Да попут звука облете земаљску лопту. Кружећи изнад глава својих земљака, или, земљана. С њиховим високо подигнутим неповерљивим погледима. И да одмах будем јасан: да је лепа свака таква жеља која се родила  у срцу и мислима било ког планетарног становника с којим се имала част заједнички удисати исти ваздух. У истом времену. И уживати у колективном постојању – типа једне, или, више генерација.              

                А, једној таквој рођеној жељи припада и ова причица, или, текстић, како је књижевни критичар, романописац и професор књижевности Мирољуб Милановић, познати Петровчанин са Млаве, волео језички да „пакује“ и означава кратке прозне форме.

                Да се, због књижевне слободе казивања, не би злоупотребила њена краткоћа, или краткост ове причице, њен аутор, брижно је похитао  садржински спакује у само неколико мање дугачких реченица.

                Њена фабула започела је и завршила се у минутажи једног непуног сата. У прошлом миленијуму и прошлом веку. На територији једног раванградског бифеа, који су његови редовнои гости од миља назвали – Мали ресторан. Да би га, потом, под истим именом, и газде регистровали у званичним државним књигама.

                Фабулу је започео извесни поштански службеник. У лепом и сунчаном дану усред „малог ресторана“, који је тога дана одабрао да у њему с неколицином пријатеља прослави свој одлазак у пензију. И то у старосну. После пуних четрдесет година поштанског службовања на пословима контролора.

                А, то је учинио као на позоришним даскама. Театралним устајањем са столице свог кафанског места и прилажењем столу за којим је, у друштву неколико познаника, седео аутор ове причице. Када је пришао ауторовом столу раванградски поштанки службеник је мирним, али, разговетним гласом, изустио разлоге свог прилажења. На њиховом „челу“ нестрпљиво се врпољила његова жеља да упозна – аутора. Али, не као писца ове, тада будуће, - „причице“. Него као раванграђанина, који је у историји, за време његовог поштанског службовања, добио највише – ПТТ ПОШИЉКИ. Скоро сваког радног дана макар по једну. А, некада и више, када се службено, и то под хитно, господин аутор морао позивати, да лично дође у заграду поште како би преузео већу количину приспелих ПТТ пошиљки на његову адресу. Према некој рачуници поштанског службеника радило се о најмање 365 пошиљки (писама, пакета, књига, позоивница,часописа, новина...) које су годишње пристигле на ауторову адресу. Количник тог броја помноженог са четрдесет година стажа поштанског чиновника - пприпадао је некој врсти фантастике. У коју многи не би поверовали.

                Након свечане изјаве поштанског службеника наступило је и свечано упознавање са аутором. И тренутак, када је уз громки аплауз присутних гостију „малог ресторана“ наступио ритуал, у коме су њих двојица – попили, сваки по своје, пиће.

                Од тог лепог сунчаног дана аутор је почео да се осећа и као становник велике Гинисове књиге.

                И, ево, после више година, од када је раванградски поштански службеник, напустио раванградски и земаљски свет, ова причица се – ДОГОДИЛА. Њеном аутор. Зато се она, сада, у извесном смислу, симболички може и читати као – АУТОРОВА ЗАХВАЛА ПОШТАНСКОМ СЛУЖБЕНИКУ. За његов улазак у велику – ГИНИСОВУ КЊИГУ РЕКОРДА.

На Дан словенске писмености и културе, илити –

Дан Ћирила и Методија, господње 2019.

УЛИЦА МАТИЈЕ ГУПЦА (Прилог историји једне улице и моје породице)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

УЛИЦА МАТИЈЕ ГУПЦА

(Прилог историји једне улице и моје породице)

            Улица Матије Гупца  у Апатину - годинама се тискала, са својим шваписким кућама, тик уз зидине јеврејског гробља. Поред кога је била једна њива, површине од пола јутра, коју је могао да обрађује, и с ње убира плодове, само онај колониста из српске Лике, након што је претходно пристао да одржава то јеврејско „склониште“ за мртве.

                И, тако је у историји те улице, и било: смењивали су се они, који су обрађивали ту јеврејску њиву. Сваки пут, када би се променили они други, који су одржавали јеврејско гробље.

                А, улица Матије Гупца? Она се попут стуба носача слова „Т“ уливала у његову горњу хоризонталну црту, илити водоравну покровну пречку, коју је у реалном простору чинила друга апатинска улица – Радничка.

                А, у кући на броју 3. Улице Матије Гупца, живела је од 1957. године, жена-удовица са два малолетна сина. Она је била супруга покојног партизанског мајора. Њена два сина, од којих ће један, онај млађи, ратоборнији и продорнији, потписати ову причу, из духовног корпуса његових будућих „малих наслова“, расла су тако из свог детињства – окружена мртвим Јеврејима. И, не само, са мртвим Јеврејима. Због чињенице, да се на супротном, „низводном“, или доњем крају Гупчеве улице, налазило и друго „опште“ градско гробље – на коме су, као „дођоши“, равноправно сахрањивани, поред староседелачких „нађоша“, Шваба, Мађара, Цигана и шиптарских пекара, и – пристигли лички колонисти.

                Браћа из куће са броја 3. улице Матије Гупца, чији се родитељи нису у њој настанили са „пасошима“ досељених колонистиа , били су одлични ученици. Њих двојица су рођена на два географски различита краја Србије. Један, на њеном северу, у бачком Бечеју, а други доле на југу у Владичином Хану Боре Станковића и његове Коштане.

                Старији брат, познат по својим прелепим плавим очима, био је одличан математичар.Врстан интелектууалац. И, веома талентован фудбалер за „послове“ у покривању и креирању рада тимске „одбране“. Временом Гупчева улица постала је позната по њима. Илити, што би прецизан приповедач нагласио – по тој браћи.

                А, када је млађи брат почео да пише и објављује своје песме и приче у неслућено великом броју периодичких наслова (књижевних часописа и сличних других гласила) – градски поштари су почели да мрзе кућу на броју 3. Гупчеве улице.

                Та мржња се код њих родила, због пристизања, готово свакодневно, великог броја пошиљки (писама, књига, часописа и новина) на исту адресу. А, адресирана на млађег брата, који је у свету књижевности постојао све познатији. С тим, што би његова бака Сава тој констатацији додала и свој закључак – и све признатији. И, да се не заборави податак о природи поштарске мржње - адресе на кућном броју 3. Гупчеве улице. Та мржња је иницирана карактером времена, у коме су поштари, без бицикала и моторцикала, морали сваког дана пешке да достављају приспеле пошиљке за млађег брата на кућном броју 3. И, то у Гупчевој улици, која је била од зграде градске поште прилично удаљена. Док поштари, тада, често, и по више недеља и месеци, нису морали да „ходају по сличним мукама“ достављајући поштанске пошиљке у другим улицама. Јер, их једоставно није било. Нити су (при)стизале.

                И, као што то увек бива, у хуку пролазности, време је брзо отицало за браћу из куће на броју 3. После завршене локалне основне школе и гимназије – браћа су се по „наредбодавној“ вољи њихове брижне мајке, отиснула у покрајинску престоницу на даље високо школовање.

                Занимљиво је, да за све то време и прилично после њега, комунистички политички прваци, нису дирали име Матије Губца. Које је припадало вођи једне балканске сељачке буне. Оно је трајало, нешто слично, као и јеврејско гробље на почетку улице, које је то ме носило.

                Временом се, након одласка старијег брата, на неко службено, или туристичко „путовање“, појавила иницијатива да се име Гупчеве улице промени преименовањем у улицу -  Синови партизанског мајора. Верујем, да се тој промени не би противио ни – Матија Губац, као претходни улични именилац. А, мислим да своје противљење не би изразли ни преостали живи Јевреји. Као, ни мртви са „горњег“ јеврејског и „доњег“ општег градског – гробља.

                Али – чему све то, упитао се, у овој причи, млађи син партизанског мајора. И млађи брат његовог старијег сина.

Упитао се, јер је знао да имена не могу да промене историју, а још мање будућност, која се обично угаси, пре него што би стигла на време, да јој се неко обрадује. Као и имена мртвих Јевреја. И колониста пристиглих 1945-46 године са простора српске Лике, по наређењу „врховног комаданта“ партизанског мајора. Који се прерано, на Светог Николу господње 1957, придружио на небу – умрлима, пре њега:  Јеврејима, колонистима из Лике, илити, „нађошима“, „дођошима“ и „прођошима“.

На Светог Василија Острошког господње 2019.

РАСТАНАК

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РАСТАНАК

            Најтеже је издржати тренутак растанка. Гомиле људи, који у групама причају, а, само, ретки плачу. Они најближи јецају док хор нарикача надјачава све. И оглашавање црквених звона, која најчешће плаше сабласним интервалима својих јавки. Црквена звона буде и сабласне помисли о „другом свету“ чија слика се избегава у глави. Као оно што може да буде најстрашније. Страшније од недисања. Од немоћи да се растанак објасни најприврженијим. Оним којим се тим растанком одваљује „комад“ срца. После чега ништа више неће бити као пре.

            Стиском и тишмом атмосфере растанка чудесно господари журба. Свих који помажу и оних који несвесно сметају. Одмажу. Ремете поредак жалости која непрестано, из сата у сат, прераста у церемонију. У неку врсту „обрнуте свечаности“. Оним најдиректнијим извршиоцима у служби растанка ни мало није лако. У купању „отшелника“ .У бирању одела између оних које никада није имао и оних које је највише прљао. А, сваки детаљ треба ставити у своју кутију. У свој мали саркофаг. Који ће отпловити Хароновом реком. Преко. Доле. Испод црте.  Посебно не заборавити да се „отшелнику“ скину повези са руку и ногу. Да може и да устане. Да не буде спутан у неискуству. Пред собом самим. Без сведока. Без „повратне информације“.

            Писцу је ипак најтеже. Срочити последње слово о „отшелнику“. Без патетика, математика, економија и политика живљења, које нико не може да пренесе преко Харонове „царине“. Преко моста на коме се свлаче облаци. И нестају сви докази. Језик. Све речи. Све метафоре. Поезија. Неспоразум са животињама. Аутизам биљака.

            Песник писцу увек помаже. И на Хароновом мосту.

            Он најбоље зна све о немоћи текста.

ВРТ

                                          Ана Марковић, слика Црвени амбар

ЗОРАН М. МАНДИЋ

                                            ВРТ

            И у најмањем врту тле има своје тле. Врт без таквог ослонца никада није врт. Ни у својој најшаренијој фази. Кад све буја и претвара се у мирис ведрине. У душу хране и храну душе. Не зна се кад је врт лепши. Да ли у освит зоре, или у предвечерје кад сунце затвара своју „радњу“ и предаје боје њиховом „стриптизу“? Облачење и свлачење боја у врту носи у себи дух дух представе старогрчког позоришта. У тој ни мало једноставној игри сунца и природе (са сопственим сенкама) све је подрђено божијим заповестима. Играти се препознавања на рубу мимикрије. У улогама војника и двојника. На „фронту“ на коме једне боје „гину“ у другима да би поново васкрсле у боје. У нови живот смрти. У нову смрт живота.

            Врт је збирка. Уметничка. Најисконскија драгуљарница природе. Њена ризница. Каталог боја. Хербаријум годишњих доба. Сагнута баштованова фигура, у тој филигранској радњи сунца и боја, брижљиво окопава стазе музеја којим природа проноси своје биће.      И „послује“ нашим погледима.

            Врт је непоновљива гардероба природе. Велики модни салон у коме се даноноћно кроје и шију хаљине природе. За њен волшебни плес са сунцем.

            А, врт?

            Врт је непоновљиви универзитет тишине. Његова филолошка катедра природе.
 И најнесрећнији из врта излазе под руку са својим малим срећама. И са својим малим 
„плесовима“ са сунцем. И остају бића.  

ROBOVI BIBLIOTEKE

                               Vojska statueta boginje Nika čeka svoje dobitnike

ZORAN  M. MANDIĆ

                                                        ROBOVI BIBLIOTEKE

    Iako, može zazvučati ironično, civilizacija robova je po pokazateljima fizičke veličine dostigla onu kojoj pripadaju anđeli. Gotvo da su im slične i klasifikacije. Složena tipologija po kojoj se razvrstvaju na razne načine. Od onih koji se vežu za vage vremena, pa sve do kantara nevremena u kojem su, najčešće, robovi stradali, kao žrtve. Za razliku od anđela oni nikada nisu naučili da lete. Niti su iz svoje providnosti umeli da izađu u neki viši oblik slobode. Telesnost im  je uglavnom remetila visprenost s kojom su sačuvali i najkomplikovanije brave na katancima sindžira u koje su bili okovani. Po impresivnosti rečnik robova se jednači i takmiči sa rečnikom anđela. I to, naročito, u onim odeljcima iz kojih progovara slovo o složenim putevima iza čijih zavesa se kriju robovi i anđeli. Zanimljiva je i sistematizacija senki, koje padaju sa anđela na robove, kao neka vrsta blagoslova. Pomoći. Podrške da istraju u svojim savijenim položajima. I molitvama. U kojima pozivaju i prizivaju. Ali, nikada nikog ne prozivaju.

    Zašto toliki uvod o robovima? Zašto ni jedna reč o Starom Egiptu, ili nekom antičkom polisu, čije su istorije nezamislive bez pisanja istorije o robovima?

    E, upravo, zato, što se fenomen ropstva širio u raznim pravcima. Diljem dimenzija od čije imaginarne gradnje je nastajao novi, moderni, ili tzv. sdlobodni svet. Svet,čiju je lepotu, zajedno sa nevinošću prirode, probio ljudski um. Surovo izmišljajući nove«civilizacije»: stvari, igračaka, dokaza, zdanja i znanja, zbog čega su iskrčeni neponovljivi pejsaži. i tišine «sigurnosti» u neznanju.

sudbine.U nepotrebnim dešifracijama. I gatanju po pepelu. U nepetljanju sa upisima sudbine. Po

onome što će se neizbežno desiti. Kao sunčeva svetlost.Kao mrak. Kao prvi plač deteta.Kao samoubistvo onoga koji više ne može. Koji je shvatio suštinu. I neće dalje.

    Međutim, najteže je robovima biblioteke. Bibliofilima i bibliomani-jacima.  Njihova se čista ljubav pretvara u glad. Za istom trpezom one se slade jedna sa drugom. Jedna drugu jede.

    Robovi knjiga njihovim dušama neprestano naseljavaju prostor svoje duše. Guše ga, kao što ugušuju pamćenje rekama rečenica. Hiljadama slova. Hiljadama hiljada naslova. Koji niču kao trava i rastu kao ljudski nokti. Oni gotovo nemaju vremena da se zaustave u sebi. Da zaustave

nagomilavanje najsličnije nagomilavanju reči i opisa uromanu.U onome što treba da bude zatvoreno u ličnom. U Pandorinoj kutijici koju svaki rab božiji nosi od rođenja pod pazuhom. Ispod onog nevidljivog otvora iz kojeg izlazi misao na svoja čudesna mentalna putovanja. I pustolovine kolekcionarenja. Sakupljanja. I pustolovine kolekcionarenja. Sakupljanja. Hobiranja. Lobiranja. Kockanja. Klađenja.

    Koliko nesreća među robovima biblioteke. U nekakvom uverenju da u knjigama stiču neki najsopstveniji znak. A, sve je goli bolni privid. Mala Osveta duše za prevare u koje je upletena knjigom. Knjigama, koje gotovo svi pišu. A, tek njih nekolicina znaće šta je u njima. Koje od njih treba poneti. Sa sobom. U prah i pepeo. U zajedničko dvorište bez reči i naslova. Bez statusa i znaka. Bez biblioteke. Bez rečnika robova. I rečnika anđela. Samo, Bog zna zašto je to tako. I ćuti. Puštajući sve robove da greše.

ЗАПАД

                                   Ива Шијан, слика Чикаго - ветровит град

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАПАД

            На Западу увек ново. Борба за туђи страх од незападства. Од недозвољене разлике за себе. Од жеље за поседовањем сопственог вежбалачког полигона. За осећања. За гађање у мету изнад сопствене главе. За гимнастику одбране главе. За атлетику одбране осталих делова тела. За безбедније место души. У њему (телу). У молитви са Афродитом и Еросом. И Танатосом.

            На Западу увек само господари. Господари сваколиког ропства. Ванземаљског и у подземљу. У тунелима који се спајају тунелима. У језику алергичном на веру. У вокалним напрснућима у неусвојеним вокацијама. У тузи над сопственим изговором. У сопствима предефинисаним у понорнице,  које се не показују, нити указују, ни њима самим. Ни огледалима западних квадратних кругова.

            На Западу сви живе без рода и родбине. Без корена спремљених у херметичне контејнере времена. Историје сећања и привилегија. Само је западњацима дозвољено да се сећају. И вршљају по несећањима других. За та мала злочинства нико их не изводи на суд.

            На Западу западњачки интерес је бог свих интереса. И оних који им не припадају. И оних који припадају другим странама, северним, јужним и источним боговима. Богињама. Малим и великим. Малим као огледало. И великим као одмазда. Као слушање само свог гласа дугорочно забринутог под великим стакленим звоном непостојеће безбедности. И живота без казне. 

SUMNJA

ZORAN M. MANDIĆ

                                           SUMNJA

           Majka mi je jednom, onako uzgred, rekla: «Sa osećanjem prve sumnje ćeš odrasti. Posle ćeš naprsno ostariti.». To malo «ljupko» proročanstvo obistinilo se u svim kasnijim analizama drugih osećanja. Pogleda na svet, ili žmurenja nad prljavim dekomponovanjima nemoćnog unurtšnjeg mira. I strukture njegove ontološke ljušture.

             Sumnja je uvek pola bakterija, a pola virus. Jednako razorna u svojoj ambivalentnoj dvopolnosti. Među stvarima zbog čijeg nagomilovanja je zemlja teža sama od sebe. Ugrožena lažima gravitacije. I velike udaljenosti od same sebe. I svoje ose. Filozofi su sejali sumnju, kao ratari: raž, ili soju. Ali, kada je dospele useve trebalo skinuti,, oni su nestajali, poput, vere u pravila merenja vremena. Pesnici se nisu mešali u takva «bekstva», brinući o sudbini kazivanja

pred večno praznim slušalištem.

             Majka je požurila da ostarim. Sada u «istim godinama» ćutimo o prednostima bezosećajnosti. Ona je odavno mrtva. I ne požuruje me više. Sigurna, da mi je potrebno «vreme» za suočavanje sa sumnjom u sumnju. A, lepo je kada i u starosti služiš sebi. I sebe.

DVADESET I PRVI VEK

                  Moj brat Dušan M. Mandić 1966. godine kao maturant apatinske gimnazije

ZORAN M. MANDIĆ

                                 DVADESET I PRVI VEK

         Dvadeset i prvi vek je tu. Svuda oko nas kao trava na pustoj poljani. Oseća se da ga je nakon đurđevdanskih kiša ogrejalo junsko sunce. Ali, nekako je mlak. Spor.Kao da je u penzionerskoj  šetnji Kalemegdanom, ili,  Dunavskim kejom. Nezainteresovan, ko se to s njim šeta.Melanholičan poput Ikara pre nego što se strmoglavi dole uniziju čovekove praznoverice.

          Obučen je poposlednjoj modi svog prethodnika. Sa kravatom. I namirisan parfemima i kolonskim vodicama koje kravatom. I namirisan parfemima i kolonskim vodicama koje upijaju nervozu ljudskog tela. Ne osvrće se na zazore i stidove, koji ga okružuju. Govori, samo, engleski. Neprestano budan, najviše zbog vedrine koju budnost povlađuje mudrosti. Na vidno isparcelisanoj karti sveta, malim, siromašnim i nemoćnim nikada ne ide ugoste. Oni dolaze njemu na noge da ga mole u svemu. Velikima pušta sve na volju spreman da se nakratko jedino odmara u njihovim garderobama. Kladionicama, kadionicama i čistilištima.

          Pesnici su izvan svakog njegovog interesovanja. Čak, ni u internetskim pretragama ne obraća pažnju na skepticizam njihovog modernog mišljenja. U načelu finansira model opšte demokratije

nudeći novac jednako i za gašenje njene nekontrolisane vatre. Uživa u sastavljanju političkih, kosmičkih i vojnih tinmova. Paktova. Baza. Zalaže se za organizovanje turnira nakon kojih mali ostaju i bez ono malo što su imali. Što su znojem svojih nacionalnih mitova srećno sačuvali.

          Njegov korak razvija strašnu neprirodnu buku. A, priroda ćuti, kao da joj je neko odsekao jezik. Ćute I pesnici. Ćuti vasceli Namagaračeni svet verom da će preko noći ružan biti zamenjen lepim Snom. Kao da svako za sebe u tamnom vilajetu metroa čeka svog Godoa.

BESTIDNE BESEDE

Nino Kusturica, Branko Milešević i Zoran M. Mandić na otvaranju Brankove izložbe fotografija
                                          u Likovnoj galeriji Meander, Apatin 2011.

 ZORAN M. MANDIĆ

 BESTIDNE BESEDE

         Čitalac, koji je uvek spreman na pošteno priznanje i opis  svojih osećanja, iz prve će reći da je umoran od raznih beseda, koje se povodom dobijanja nagrada i priznanja, izgovaraju, a potom uramljene na vidnim novinskim mestima i stupcima – objašnjavaju.

           Umesto da se dobitnici, odnosno tzv. laureati stide beseda za nagrade i lovorove vence, koje su izborili raznim zakulisanim radnjama, trgovinama, lobiranjima i najprostijim kupovinama – to umesto njih mora da učini pošteni čitalac. I da nevin, bez razloga, crveni u paradoksalnim igrama refleksija i figura čitalačkog ogledala.

           Bestidnost besedara, odnosno besednika, koji svoje besednice besedljivo, bez i trunke griže savesti, trpaju u uši poštenog umornog čitaoca, prevazišla je i one najviše vrhove moralnih prevara, kojima besopogovorno i vazalno služe: literarne, umetničke, književne, pa i naučne savremenosti.

           Zato, beseda kao govor pripremljen za neku svečanu priliku, ne samo da je izgubila ugled poverenja, koje treba da ozonski širi, nego i draž istine i poštenja. I simetrije saglasnosti razloga i povoda sa odlukom. I ishodom. Zašto? Zato što više nije ni uzvišena kitnjasta kompozicija reči, već banalni prepis raznih disonantnih gluposti, koje nepošteni besednik pripisuje sebi. Neko je to nazvao otimačinom citata. Trpanjem u šuplju vreću bogom sačuvanih lepih i pametnih misli. A, neko zahvalama predlagačima za čast ulaska u kakvu akademiju, ili, kakav moderni fajnalfor.

           Unizivači suštine i imaginacije besede, kao i lične časti govora, ne shvataju da je beseda, istovremeno, i komentar, i proglas, i ironija, kada se nešto važno govori. Kada se nešto o važnom poručuje. Besednici, kao naručioci sopstvenih nagrada, neumitno završavaju na đubrištu reči i uspomena. U «Faradejovom kavezu». Pre, ili, kasnije. Otkriveni u krađama i prekrađama. U lažima i paralažima. U izopačenosti citiranja. U ludilu parafraza i diktuma.A, nemoćni da u kakvoj ispovesti progovore o svojim prevarama. Nemoćni da zatraže I oproštaj rečima: « Ovu nagradu ja «taj i taj» dobio sam zahvaljujući klubu mojih doušnika, prišipetlji i uvlakača, pa je tako ovaj slavodobitnički venac oko moje glave više omča, kojom laži i nameštanja moraju biti obešene.».

 

VIDEO NADZOR

ZORAN M. MANDIĆ

                                        VIDEO NADZOR

         Otkuda tolika potreba da se «drugi» i «drugo» vide, pa i nadziru. U gestovima, grimasama i namerama.Bogati se u tim radnjama nadmeću u broju kamera. Koje, čak, bulje u njih u trenucima nevolja sa krvavim postipacijama. Virtuelni kamerman beleži situacije. I začinjava ih raznouglovima zapisa. Od onog, koji razapinje između rizika i avanture, do upada u smešno portretisanje raspeća. Na sceni su, obično, emitovanja kratkometražnih trilera, koji ne -ovlašćeno vršljaju po zabranjenim  pogledima. Sa nekoliko upotre bljenih žvaka kamere počinju hronično da obolevaju od migrene. Vremenski dovoljne «pauze» za pražnjenje nikada sačuvljivih trafika, depoa i magacina Jedna sumnja retko ostaje sama. Kad pristigne druga čovek je doživljava, kao konstrukciju. Lančanih nemira. U kojima splet okolnosti dobija potpuno pomereni smisao nejednačine. Praćene rasipanjem unutrašnjih udara, koji se rađaju na začuđujući način. Posle kojih ništa više nije, kao pre. Pre tehnike i njenog ljudožderstva. Goreg i od najgoreg kanibalizma.

ИШЧЕКУЈУЋИ ДОДИРЕ НОВОГ ПОЧЕТКА

                   Крст на храму Сабор Светих Апостола на Дунаву крај Апатина

     

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИШЧЕКУЈУЋИ ДОДИРЕ НОВОГ ПОЧЕТКА

            Сумњам после сваког читања у погледу, који сам расипао на све што је од различитих текстова изградило причу о теорији дубине.
            О дубини теорије. О презиру оног, који је смислио игру, као начин завођења прозирне једноставности језика. Његових циљева. Пре него што се сазнало за напор човека да постане биће, које се игра са својим вишковима. И расипима. Биће које се игра са својим играма везаним за просечене стазе. Циљеве, који лебде. Предмете, који ходају. За смисао коме је сопствена независност једини улог у ономе што нема, ни смера, ни смисла. Што прекасно показује своје дарове у ликовима мирисних ноћи. И нечујних гласова – ишчекујући гласове новог почетка.

ANTOLOGIJE

ZORAN M. MANDIĆ

ANTOLOGIJE

         Praksa izdvajanja jednih na štetu drugih, poznata je od najstarijih vremena u kojima je reč privilegovanih «razdvajača» imala snagu presude, čak, i u poslovima katalogizacije bogova. Isključivost je carovala u očiglednostima grešenja, bez obzira, da li se grešilo namerno, ili, zbog intelektualnog slepila goreg od Parkiinsonove bolesti. Platon je grešio u površnostima definisanja: pojmova, pojava, situacija i njihovih korelacija, dok je Sokrat raznim mistifikacijama prikrivao mnoga svoja neznanja. Budu i Hristosa podelila je ljudska glupost, kojom su organizovani turniri u prevagama. Imenica nad glagolima, a prideva nad citatima. Sezona misaone nevinosti je izgubila trku u poslovima podvajanja. I favorizacija. Iz tih razloga su nemoćni overivači razlika i hijerarhija izmislili mehanizam antologije. U književnosti, kao i u popisima: vina, anđela i strasti. Taj dobro osmišljeni «mehanizam» uspeo je da preživi mnoge milenijumske

promene i smrti. Zahvaljujući njemu sačuvane su uspomene na prošle urednike ljudskih gluposti. Naj naj… je postala centralna moda za poređenja i metafore... I neuporedivo je počelo da se poredi, klasifikuje i meri. Presahlo vreme sa rasparčanim prostorima. Istorijsko pamćenje sa zaboravljenim važnostima istorije. Aspiracije lažnog mira sa inspiracijama surovih ratnih pohara.

Nažalost, Platon i Sokrat se i danas šepure u raskošnim odajama antologija. Iz kojih ne izlaze ni na jutrenje.

Zaglavljeni u neprozirnosti spojenih ogledala.

АКО УСПЕМ

                               Зоран М. Мандић и Драгомир Шошкић, Нови Сад 2012.

ЗОРАН М. МАНДИЋ

АКО УСПЕМ

            Ако успем, макар на тренутак, тек да се искобељам из хаоса форми, да бих, у неколико реченица, срочио опис дубине, кроз чије чељусти меланхоличан свет силази у тамност, на гозбу у чије претеће провалије незадовољства одлажу комешања размрвљене слике света препуног: опклада, претпоставки, илузија и трговаца ствар- ним чињеницама у нестварном пејсажу необли- коване вечности – ни онда нећу остати.

            Ако не успем да тај исти свет испричам језиком доживљаја, песма ће победити саму себе. Гледајући и смешкајући се у лице. Мом неостан- ку. И оном измереном у оном колико сам мало припремљен за озбиљне задатке живота. За њего- ве безмерне збрке вишка судбине. У игри завр- шетка са мањком вишкова илузија.

ЖИВОТ СЛИКЕ

                                                       Слика Душана Ћурковића

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЖИВОТ СЛИКЕ

            Све слике у служби сна, који ме опомиње на могућност других слика без посла – једном су слике и никада више. Ни слика, ни сан. Лице слике у лице сна претворено је. Лице сна. Лице сна претворено у моје лице је моје лице. То лице само као своја творевина кружи. Записује пес-ник.

            Негде у кругу где нема лица вечности, нити вечност има лице, да би га претворила у лице слике, у лице сна, у лице оног који ово за- писује својим лицем – лице је живота слике. Лице лица. Нешто сасвим лично. Непрескочиво.

САМОУБИСТВО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

САМОУБИСТВО

есеј о (иза)зову

            Фалус је цев сваког ватреног оружја. Који у устима панично споји све шупљине у једну. У том тренутку обе хемисфере мозга алгебри дода- ју анализу битка. Прасак је, само, друго стање смисла, који почива у ирационалној коначности јединице времена. Нису, зато, сви исти када се одлуче да ставе тачку. На себе.

DRUGI PUT MEĐU MALIM NASLOVIMA

ZORAN M. MANDIĆ

Skica za mali esej

Drugi put među Malim naslovima

        Evo me, drugi put među Malim naslovima. Među tekstovima koji nisu ni proza, ni poezija, ni esej, a hrane se humusom sinhrazijem njihovih žanrovski ogledala. Dug je to put kroz detinjstvo, kroz knjige, koje su me u njemu ostavljale bez daha, navodile na razmišljanje o samoubistvu. Pišući stalno sam bio na vrhu visoke imaginarne zgrade na kome sam slušao unutrašnji glas o potrebi da skočim. Dole. U ambis emocija... U želju da se ne ispovedam drugima. Čak, ni svom drugom namučenom Ja. Borio sam se da savladam igre reči starogrčkih mističara. Naročito, onih, koji su se bavili matematikom. I geometrijom. Žučno polemisao sa Dušanom, bratom matematičarom. S njegovim nepodnošenjem filozofa. I ironičnom podsmehivanju pesnicima. Na jednoj poljani između mene i Platona on se bez oklopa mačevao sa mladim Galoom. Sevale su varnice u sudaru razlika njegovog borilačkog i mog posmatračkog mišljenja. Bio je nesavladiv u svom (ne)ograničenom Svetu. I u njegovim ličnim prikazima predstava. Nosilo me je to.

        Pisao sam o: ljubavi, ženi i strasti. A, on me je zabrinuto upozoravao da će žene upropastiti moj “put ka vrhu”. Ka vrhu zablude da postoje pisci i njihovi čitaoci. Nije verovao u Boga. Sada znam da je Bog verovao u njega. U njegovu školu za talente neverovanja. Nudio mi je ideje za “male naslove”. Brljantno je znao retorički da skicira njihove moguće teme. Insistirao je na logici teksta. Za koji je govorio da mora da se približi muzici i njenoj harmoniji sfera.

        Slušao sam ga sa imaginarne obale Istera kako usred još imaginarnije reke, njenog prvovenčanog Dunava, postrojava vojsku uplašenih intelektualaca. Nabeđenima nije dao u njihove redove. Slao ih je da stoje u kolonama za akcije opljačkanih preduzeća. Imao je smisao za kritiku. I njenom plamenu vešto je usmeravo pravac i kretanje. Bio je bolji od sebe. Naučio me je da dišem u tekstu. Da se bolećivo ne udvaram rečima. Ubeđen da ih koristim više od dvadeset hiljada.

        Moje “male naslove” svrstvao je u imaginarne brojeve. I evo, ja sam drugi put među njima. Bez njega. Ali, s njim i predosećajem da priprema njihovu vanzemaljsku promociju.

СВЕ ЈЕ ТАКО КАСНО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СВЕ ЈЕ ТАКО КАСНО

            Све је тако касно, а тек једва да је почетак. Не стигох ни имена сапутницима да упамтим, а камо ли да им рекох своје име. Ни своје име на упамтих. Све је тако касно. Једно нагађање. Од почетка сатрвено непостојећим сећањем. Звук који ми допираше изнутра на звук мога срца да ли личише, или шкрипа то бејаше из главе, која ме поведе некада некуд?

            Све је тако касно.

            

ТАМО ГДЕ ПЕСНИК САЊА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ТАМО ГДЕ ПЕСНИК САЊА

            Тамо где песник сања да ће надживљавајући себе пронаћи пут до Бога започиње прича о томе како га уморише напор и невоља тог надања. И веровања да ће после себе моћи да траје као сенка. Као онај игриви наклон што стално измиче између прстију. Између света згасности у тамном. У души неке мале вечности која траје онолико колико и само незнање о њој.

            Нема ни мале ни велике вечности чак ни за оне што мисле да су најбољи. Постоје само привиди. Њихов сурово бесмислени плес изнедрава бесмисленост наде, да се још нико није усудио да трага за разлозима тог изнедравања. Свет траје онолико колико траје. Са песницима и без њих. Нико не остаје, нити може да се узда у волшебан скок унапред или уназад. Таман си онолико колико си. И преписан. И подвучен. И неподвучен. Кад се оде, то је заувек. Као што је заувек небески мук.

            Поезија је велики речник. Библијски попис свих речи. Љуљашка у којој се њише речца из које расте звук. Слике одјека. Узбудљиви ребуси маште. Песник је, само, ствар међу стварима: од сунчевих пега и морске пене. И њене смркнуте резигнације преметнуте у шкрипаву белину стиропора. У фигуру белог мука. Песник није птица зато што птица има право да не буде песник. Да не сапиње своју слободу писањем и њиховим немирима. Да лети без обавезе док не падне уморна, гладна и смртна. Као песник.

NEĆKANJE

ZORAN M. MANDIĆ

NEĆKANJE

(esej o zverima)

    U pozorištu uspomena obijam fioke. I ne bojim se njihovih čuvara. Tražim oca. Među voštanim figurama. Ne nalazim ni jednu pohvalu za nepoznato, gde svraćam na jeftino neocarinjeno  pivo. A, ja sam i dalje neodlučan da napustim hartiju, i odem na ratište. I nađem svoje zveri. I kažem Sotoni koliko mnogo puši. I laže one u Narodnoj knjizi. O meni.