СЕЋАЊЕ НА ОТВАРАЊЕ САМОСТАЛНЕ ИЗЛОЖБЕ СЛИКА ДРАГАНА НЕШИЋА

         СЕЋАЊЕ НА ОТВАРАЊЕ САМОСТАЛНЕ ИЗЛОЖБЕ

                             СЛИКА ДРАГАНА НЕШИЋА

                Сећања су увек драгоцена и радо их дочекују, како историја са фаховима својих меморија, тако и људи, који још увек нису заборавили да се сећају. Тако је и са овим сећањем које датира из 2004, када је, 7. фебруара те исте године, у ликовној галерији Културног центра „Лаза Костић“ у Сомбору, отворена самостална изложба слика ДРАГАНА НЕШИЋА, врсног сликара, члана УЛУС-а и професора физике Гимназије у Прибоју, прелепом граду саграђеном на обалама зелене реке Лим. Изложбу је отворио песник ЗОРАН М. МАНДИЋ, а отварању су, о чему уз ову објаву сведоче приложене фотографије из чаробне архиве још чаробнијег Нешићевог атељеа, поред бројне сомборске публике – присуствовале и чланице и чланови невладине организације „484“ из Прибоја.  

ГАЛЕРИЈА „СПИРАЛА“

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГАЛЕРИЈА „СПИРАЛА“ 

            Морам да признам да се, често у мислима, са осећањем  велике носталгије и присуства „даха“ предивних успомена, враћам у Прибој, граду, који много од своје историје, лепоте и културе, дугује зеленој трансверзали реке Лим. Граду у коме живи и ствара сликар ДРАГАН НЕШИЋ, члан УЛУС-а и професор физике који је годинама са својим, колегама просветарима изводио генерације прибојских гимназијалаца. И управо у згради гимназије некада, сада већ давно, а према календарском рачуну – пред више деценија, Драган Нешић је, уз благослов руководећих запосленика и надлежних инстанци, основао ЛИКОВНУ ГАЛЕРИЈУ „СПИРАЛА“. Захваљујући њему, у њеном магичном простору, организоване су бројне самосталне, колективне и међународне изложбе: цртежа, фотографија, графика и слика. Таквим радом галерија се прочула диљем бивше Југославије и садашње Србије. Кроз њу је са својим радовима продефиловао велики број значајних сликара. Сећам се да су на плакату за мото, једне од заједничких изложби, истакнуте  речи великог Леонарда да Винчија, аутора чувеног портрета Мона Лизе, са којим се он обраћа имагинарном сликару: „...Гледај да узмеш добре делове многих лепих лица, а ти лепи делови треба да буду складни више по општој оцени, него по твом суду; могао би да се превариш када би узео лица која су слична с твојим, јер, изгледа, да нам се такве сличности често свиђају, те ако си ружан, нећеш изабрати лепа лица и правићеш ружна лица као многи сликари код којих често фигуре личе на мајсторе. Због тога узми лепоте као што ти кажем, и њих запамти...“. Уз ово сећање, окићено Леонардоовим речима написаним у славу лепоте сликања, навео бих и податак, као неку врсту историјске чињенице, да сам некада давно изабран у Савет Галерије „Спирала“ у који су још поред мене и Александра Јеркова ушли и сликари чланови УЛУС-а: Никола Вукосављевић, Владета Живковић, Добрица Кампарелић и Драган Нешић, као уредник програма. 

ПОСЛЕ ДЕСЕТ ГОДИНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОСЛЕ ДЕСЕТ ГОДИНА (2007 - 2017)

Мом брату Душану Мандићу (Бечеј, 28. 07. 1948. - Апатин, 21. 11.2007.)

                Не знам шта да напишем после десет година откако  си се искрао. Откако те још увек чекам да се јавиш, да ме назовеш. Не знам ни како се пише о важном у недостајању, ни како се дописује, па макар  само црном бојом, портрет празнине који сам сачино након четири године од твог одласка. Велико је то незнање. И не само у протицању времена, које се и тако, као малтер, осипа, са имагинарних фасада, само по себи. Али у овом тексту најмање речи треба да буде о времену. Као категорији и његовом рачуну у сабирању и бележењу. О језику његовог немоћног оквира да нас убеди о постојању смисла. О граници с које се вечно гледа испред и иза. Као у оном филму о тренутку престанка лета, метком или клетвом погођених, белоглавих орлова. Ово није ни „мали есеј“ о белоглавим орловима. Ово је нешто сасвим засебно. Засебност с којом те, сваким тренутком сећања, одликујем, као орденом, који никада, ни једно време, ни један простор, ни један белоглави орао, неће угледати на свом реверу. Замолио бих те да ми не узвраћаш причом о мом емоционалном претеривању. Да ме не критикујеш у мојим „малим насловима“, који су ти годили, као каква, духовна масажа на, рецимо, месту убода осе, на сваком месту с ког си се удаљавао због патетичних слаткоречивости других. Због неискрености оних који, као саветници Јуде, више ни сами себе не цене. Нису хтеле да те, те отрцане креатуре, бирају за непоколебљивог часног бирача, да их не би, по том, похапсио. Онако јадне и огрезле у греховима до гуше. И да их не би тако морално незреле и извитоперене срушио на поправном испиту зрелости. И упутио у домове старих и народне кухиње да гуле кромпир, цепају дрва и перу подове.

                Хвала ти што си био. Хвала ти на оригиналности с којом си увек бранио и одбранио своју реченицу, критичку  причу и свој надасве оригиналан аутономан став. Хвала ти што си попут врхунског сликара обоијо својим умним бојама моје детињство, а нарочито гимназијске дане. И што си био онај метафорички брод "ледоломац" и за ког сам безбрижно ходао и на најзамрзнутијим рекама живота, грабећи тако у будућност. И што још увек јеси чак и за оне који су у великој паници од страха да ћеш се вратити. Хвала ти што си и данас, после десет година, ту.  

LEGENDA (Seni mog brata Dušana)

ОМАЖ ПЕСНИКУ НИКОЛИ ЦИНЦАРУ ПОПОСКОМ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

               ОМАЖ ПЕСНИКУ 

НИКОЛИ ЦИНЦАРУ ПОПОСКОМ

                У понедељак 29. маја у великој сали Удружења књижевника Србије у Београду  одржан је трогодишњи помен НИКОЛИ ЦИНЦАРУ ПОПОСКОМ, познатом српском песнику из Земуна. На скупу комеморативног карактера, који је модераторски водио песник Миљурко Вукадиновић, говорили су: Душан Стојковић, Зоран М. Мандић, Радмило Петровић, Миодраг Д.Игњатовић, Момир Лазић и Милица Јефтимијевић Лилић. Скупу се обратила и председница Српско-цинцарског друшта Луњина. Скупу је, поред великог броја пријатеља писаца, присуствовала покојникова супруга Јелица са кћерком Маријом и сином Сашом и члановима њихових породица.У оквиру овог поста, поред песме Одлазак песника, објављујем и обраћањe Душана Стојковића  у коме oн у духу својеврсног омажа као дугогодишњи пријатељ и сарадник осветљава лик и песништво Николе Цинцара Попоског.

                               НИКОЛА ЦИНЦАР ПОПОСКИ

                               ОДЛАЗАК ПЕСНИКА

                               О, Нумен уз мена.Чиста Си

                               Божија промена судбине.

                               Кад ум кине усудкраста си

                               Опомена човеку с бине.

                                Светлост ретко са смрти сине

                               Зато ватра мртвилом коси,

                               Док с пепела ничу висине

        јавља се гласник што пркоси.

                               Стратишту страдања нирване

                               Тоцилу које мрви предност,

                               Сваком злу рушећи вредност.

                               Боже зашто се гложе глобе,

                               Свуда иста су правила злобе

                               Глупост у сред комуне сване.

 ДУШАН СТОЈКОВИЋ

      КАД БИТАК ЗАТРЕПЕРИ или О ПОЕЗИЈИ

              НИКОЛЕ ЦИНЦАРА ПОПОСКОГ

            Три године је прошло од смрти класика српског песништва Николе Цинцара Попоског. После смрти сваки писац мора кроз својеврсно чистилиште да прође и оно је то које одлучује да ли његово дело остаје да траје. Не треба се исувише заносити раније популарним причама како ће будућност бити праведнија и како ће она омогућити да се неоткривени књижевни таленти напокон открију а заборављени писци наново од заборава отму. Николи Цинцару Попоском, када је  нашу поезију, посебно почев од Струшког пројекта, даривао незаобилазним остварењима, нису у књижевној критици увек цветале руже. Поприличан број наших књижевних критичара с муком је прошао крај његова дела, понеки су писали о понекој књизи, уочавајући у њој понекад и оно што за њу нипошто није било битно, а највећи број је, не желећи то јавно да призна, био немоћан да са оним што његова поезија нуди изађе на крај. Ова поезија, као и сва велика поезија, превазилазила је битно оне чији је задатак требало да буде да о њој свој критички суд изнесу. То да је писац далеко изнад својих (потенцијалних) критичара није се тако често дешавало у нашој књижевности у којој је иначе било трагичних неспоразума (праћених одбацивањем и негирањем других) великих критичара са великим песницима. На ум нам пада цигло једно име: Момчило Настасијевић. Николу Цинцара Попоског са једним од најзначајнијих (ако не и најзначајнијим) српским песником уопште повезује особена херметичност њихових дела која онемогућава било ког песника да се њиховим трагом упути. Они који то покушају одмах с песничког бицикла падну и постану, и остану, смешни. Проблем који критика са песницима типа Настасијевића или Попоског има није само херметичност њиховог песниковања. Проузрочи га и језик, односно начин на који се споменути песници с језиком п(р)оигравају не подређујући се њему већ подређујући њега себи, али и, једнако, ако не и више, то што њихове песме нису песме на које смо навикли ни песме које су онакве какве готово по свима морају да буду. Више но у ширину, оне се сјурују у дубину. Песме ових песника се увек „преливају“ преко тобожњих граница песме, не допуштајући ничему да их омеђи, једнако су и лирске, и пиктуралне, и музичке, и драмске, и метафоричке, и симболичке и метафизичке... У њима се, истовремено, оглашавају и реч и дух, и тело и душа. Обојица нам нуде, попут Јована Стерије Поповића, Милана Ракића или Милоша Црњанског, такође, потпуно заокружено, завршено песничко дело. На нама је да га ишчитавамо пажљиво, проучавамо ваљано и тумачимо трудећи се да у њега не учитавамо оно што оно не садржи, али и да не „прескачемо“ ништа од онога што се у њему песнички угнездило. Сиромашна је песничка мелодија нашег језика ако се она не чита тако што се дужна пажња не указује онима који су били њени творци и носиоци. 

            Као и Настасијевићева, и поезија Попоског особена је духовна поезија. Њоме је до максимума одуховљена стварност у којоj јесмо, она је поетски говор саме душе. Притом је, код млађег песника, духовно / религиозно доведено у стваралачки дослух са актуалним / политичким, а све амалгамски срасло (постоје неколики "планови" саме поезије, те следствено томе и неколики нивои читања, и када је о истом читаоцу реч) смештено на критичку, делимице и полемичку, раван. Онај са киме он, апострофирајући га, непрестано дијалог покушава да успостави сам је Бог. Пишући о поезији Душана Матића, Јован Христић је одредио простор у којем се она збива као висораван где горе само звезде. Када се пише о поезији Николе Цинцара Попоског, њен простор би се, једнако, можда чак и са више права, могао одредити управо тако. Она је поезија висина, олимпска, она која је довољно узлетела да соколовим оком сагледа, и ожали не ретко, оно што са тих висина може да осмотри, не мирећи се са оним што је уочила и желећи свим срцем, нудећи своја – песничка – решења, да се виђено учини бољим и лепшим. За њега је арт једнако акту. То захтева не малу жестину. Увијено у лирски омотач, под звучним небесјем, критичко активира мач онтолошког. Долази до правог чеоног судара са оним што нас је (бар је покушало то учинити) озлило. Притом просијава небеска роднина, а песник (п)остаје на–родни певач.  Поезија Никола Цинцара Попоског не задовољава се да буде поетичка. Она неће да буде само естетичка. Она хоће, и јесте и етичка.

            Струшки пројекат није нимало случајно тако насловљен. Читаво дело Попоског промишљено је осмишљен и мајсторски обликован пројекат. Њему је у песмама често било тесно, те је посезао за поемама. Поеме се, и иначе, барем оне значајне, појављују када поезија досегне зрелост, постане прегустом и не може се задовољити песмама, и лабавије од поема компонованим, збиркама. Поема је и једно и мноштво, јединствена целина, уцелињена јединственост – целовита песма. Младен Шукало је, пишући о Граматици апокалипсе,  прозборио коју о поемама које су обележиле почетак прошлог века – Пустој земљи Томаса Стернс Елиота, Морском гробљу Пола Валерија и Дванаесторици Александра Блока – , доводећи их у везу с песништвом аутора о којем пишемо. Граматици апокалипсе морали бисмо придодати и оне поеме које су за њом следиле, које све заједно, творе јединствено дело-песму, ризомску песничку целину у коју се може улазити кроз различита врата да би се увек пристигло до самог срца остварења које обједињене творе.

            Ако је, а јесте, Цинцару песма понекад тесна, а поема – стога што поему која за њом следи – призива, отворена, њему се ни реч на саму реч не своди већ она, попут живе, непрестано трчи из себе, једнако и у себе, несмирајно: не зауставља се на својим крајевима, веома често урања и у наредну, разлаже се на неколике или асоцијативно дозива друге и звуковно сличне у истом или наредном стиху, у истој или некој другој песми, те имамо и фонетске лајтмотиве који учестало вибрирају. Но, реч се, такође, креће и уназад, огледа у некој другој. Уз Ракићеву, реченица Николе Цинцара Попоског је "најтечнија", најхармоничнија песничка "реченица" свеколиког српског стиховања, оживотворени плес језика (присетимо се и Силуановог средњовековног стихоплетенија, прозних меандрирања Исидоре Секулић, родне језичне мелодије Момчила Настасијевића, језичких вратоломија Милоша Црњанског).

            Збирке нашег песника, као и читаво његово песничко дело, бодлеровски су компонована архитектонска поетска грађевина. Њена густина збира, симбиотички, реч, звук, певност, вајарско, готово тактилно, уобличавање, (менталне и метафоричке) слике. Пред нама је давно заборављено јединство, синкретично, готово свих познатих уметности. Све је у дослуху са свим. Оживела је бодлеровска теорија веза, универзалне аналогије. У светској поезији постоји и наша очица и не може је нико уклонити из ткања свеукупног текста а да се ово не подере. Аутентични смо (као спој византијског и западноевропског, усменог и писаног), самобитни  у свеопштој другости (и нико нам то не може – осим нас самих – отети). И то – "густина" певаног, вртложна дубина казаног која омогућава да се и буквално "упадне" у мисао, напипа њено дно, кретање ритмом мишљења, уз поштовање и наглашавање риме ритма, чак и онда када никакве риме нема, урањање у традицију песништва до самих њених прапочетака у којима се братиме епско и лирско, касније усмено и учено, емотивно и рефлексивно – твори остварења која еманирају сушту нит бити. Пред нама трепти, као на длану, сажижен оком суштински лирског, сам битак.

            На језичкој равни Попоскијеве поезије откривамо алхемијско и езотеријско. Но, језичка игра којом се служио Никола Цинцар Попоски, poeta ludens који је – истовремено – био и један од најзначајнијих наших poeta doctus-a (његова игра учена је игра, мудрост која медно врца из његових стихова итекако је игрива), озбиљна и опасна је игра. Никола Цинцар Попоски, чија се целокупна поезија може узети као есенцијално отелотворење песничких слобода, litentia poetica сама, језик једначи с мишљу и мисао с језиком.

Код Попоског основни принцип је не грањање (иако је и оно присутно) већ увирање, урањање, утемељење, убитњење, али на подлози која – метафизички језно – трепери. Притом се он служио принципима (и када је о песмама, и када је о гласовима у речима говор) мутације и кружења. Активира да би језиковао (нимало случајно као резервни корен те речи откривамо језу) оно што Јуриј Лотман назива "енергијом стиха" а под чим подразумева судар, конфликт, борбу различитих конструктивних принципа. Песник има намеру да опесми све што поезију поезијом чини, не заборављајући притом како она јесте друга стварност која је, борхесовски, једнако присутна као и она у којој јествујемо. Оно што је намерио, Цинцар Попоски је и остварио. То полази за руком само песницима који су класици, а класицима време ништа не може. Они сами време јесу.

PRERAN ODLAZAK

                      Slikar Nikola Tatalović sa portretom mog brata Dušana M. Mandić

PRERAN ODLAZAK

(nakon deset godina)

Dušan M. Mandić

(28.07.1948. – 21.11 2007.)

            I pored neumitne činjenice da je život, kao najviša zemaljska senzacija, obeležen «večitim krugom» u koji naizmenično jedni ulaze, a drugi odlaze iz njega, nečitljivost gramatike smrti ne dozvoljava nam da racionalno prodremo u fenomen datuma  redosleda onih koji prerano odlaze na onu drugu stranu. Deo te činjenice je rađanje brzog zaborava, ili stanja prevrtljivog sebičnog duha ponašanja, koji kod «vernika» besmisleno verovanje u ličnu besmrtnost, oktroiše, ili zanemaruje sećanje, koje treba da bude centralno mesto u njihovim uspomenama.

            Moj brat DUŠAN M. MANDIĆ, sjajni matematičar sa Grupe za matematiku novosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta, prerano, zaista prerano je otišao sa ovog sveta, pa u ovom tekstu nastojim da njegovu nastavničku i predavačku misiju sučelim sa uplašenim sećanjima mnogih, kojima je, ili njihovoj deci (osnovcima, srednjoškolcima i studentima} nesebično pomagao da intelektualno progledaju, stasaju i nezavisno se osamostale u svojim budućim, ili osvojenim profesionalnim zanimanjima snovima i pogledima na svet.

            Ponoviću, kao i na oproštaju s njim, da je u Apatinu zadužio mnoge. Generacije i generacije, neretko napaćene, iznutra strahom od matematike i njenog božanskog znanja, bez koga bi svet bio autističan i besmislen. A, matematika je bila temelj njegovog ontološkog i intelektualnog duha. Njegov duhovni okean. Mesto na kome je suvereno, poput monaha, bitisao sa svojom skromnošću. Zato se nikada neće saznati ko je u svetoduhovskoj mašti bio bliži – on matematici, ili matematika njemu. Danonoćno je jezdio na talasima i vibracijama: analiza, algebri i geometrija. One, koje je učio matematici nudio je i više od  nje. Od posezanja za dosezanjima veleimaginarnih rezultata računa sa prirodnim, ili kompleksnim, brojevima do sagledavanja sveta u njegovoj suštinskoj pojavnosti. Bio je veliki logičar. Emotivac, koji je visoko cenio kroćenje brzih patetičnih osećanja. U njegovom vavilonskom vilajetu čarobne biblioteke od preko 4.000 matematičkih naslova, kakvu ne poseduje ni Srpska akademija nauka, družili su se Dostojevski, poezija i muzika. Osećao je duh i pneumu ritma i harmonije vremena. Smejao se u njemu njegovim političkim fasadama. Govorio je – stari se, druže, naglašavajući manirom filozoda da i pored te erozije, emocionalnog i egzistencialnog optimizma, čovek mora da sačuva dostojanstvo prijateljstva, korektnosti i poštenja. Iz sprege tog saveza najvećih ljudskih vrlina, kao rezervni oficir- kapetan prve klase JNA, podupirao je svet, oko i ispred sebe, sopstvenom energijom, da se ne okrnji sjaj i ugled srpskog oficira. Neki ga nisu razumeli i kada ih je branio od njih samih. Jednako u miru kao i u ratu. Nije ni od koga ništa tražio, čak ni za svoje najbliže, iako je bližnjima pomagao da se iskobeljaju iz raznih kušnji, sumnji i izazova sudbine. Gde su sada ti    “dobitnici” njegove ovočovečanske i intelektualne dobrote? Misle li oni da je Bog zaista toliko nepažljiv? Jednoga dana će i u Apatinu sama od sebe progovoriti priča o onima najboljima koji su prerano otišli. A, priče imaju svoje slobode i puteve, kako na ovom ugaženom, tako i na onom svetu – čistilišta, pakla i raja. Kapetane, ovo je priča za tebe. Vavilonska saga o Tebi i vremenu koje si obojio svojim volšebnim duhom, moralom i osećanjima. Neka ti je Brate večna slava.   

                                                                                              Tvoj brat Zoran M. Mandić 

IN MEMORIAM prof. dr sci. DOBRIVOJE ZEČEVIĆ (1935-2010)

ODLAZAK prof. dr sci. DOBRIVOJA ZEČEVIĆA

            U petak 23. aprila 2010. godine prestalo je zauvek da kuca srce. prof. dr. sci.. DOBRIVOJA ZEČEVIĆA (1935, Kaznović, opština Rašaka – 2010. Novi Sad, sahranjen na groblju u Sremskoj Kamenici). Odlazak ljudi: intelektualnog, naučnog i književnog kova, kakav je krasio vispreni i nadprosečni karakter njegove pojave u poljima srpske medicine i nauke, predstavlja veliki gubitak za njegovu: Srbiju, Rašku, Sremsku Kamenicu i Novi Sad, kojima je nesebično dao nemerljivi lični i društveni doprinos. Prof. dr. Začević ostaće u velikoj i dragoj uspomeni svima koji su ga znali i imali privilegiju da sa njim sarđuju i druže se. Za njegovo ime, redovnog profesora Medicinskog fakulteta u Novom Sadu i načelnika Odelenja za srčane mane Instituta za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici, vezan je primer i uloga vanserijskog: kardiologa, dijagnostičara i humaniste. Na talasu tih atributa ostaće upamćen i kao osnivač Kardiološke sekcije Društva lekara Vojvodine na čijem se čelu, kao predsednik, nalazio četiri godine. U nisku tih uspomena spada i podatak da je prof. dr. Zečević objavio preko 200 stučnih i naučnih radova u domaćim i stranim medicinskim časpisima i publikacijama i u domaćim udžbenicima interne medicine i kardiologije.  Njegovo kapitalno delo Plućna hipertenzija, sa svoja tri izdanja, prihvaćeno je i odobreno kao dodatni udžbenik za studente i postdiplomce na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. U analima medicinske nauke poznat je podatak da je, kao istaknuti srpski kardiolog, koji je govorio engleski i služio se ruskim jezikom, citiran u stranoj literaturi 29 puta. Dr. prof. Zečević je bio i član Društva književnika Vojvodine. Iza sebe je, kao pisac, ostavio impozantan opus od dvadesetak knjiga: aforističkog, satiričkog, proznog, pesničkog i dramskog karaktera. Iz kolekcije književnih naslova ističu se trilogija: Divan je Novi Sad, dvoknjižje Golobosi kroz trnje i knjiga Uzvišene Srpkinje. Pored Oktobarske nagrade grada Novog Sada, koju je kao kariolog dobio 1986. godine nosilac je i književne Nagrade Akademije Ivo Andrić, koja mu je 2008. godine dodeljena za životno delo i veliki doprinos srpskoj satiri. Poslednjih godina života prof.dr. Zečević je u Čeneju, kraj Novog Sada, podigao čuveni Pesnički salaš na kome su se okupljali i družili mnogi savremeni srpski i vojvođanski pisci i ljubitelji književnosti. Otišao je, nakon kraće bolesti, od koje je mnoge pacijente uspešno lečio i spašavao im živote svojim veliki kardiološkim znanjem, dijagnostičkim iskustvom i umećem lečenja kardiovaskularnih bolesti – tiho i diskretno, onako kako je živeo i gradio veliki autoritet poziva lekara, naučnika, pisca i humaniste. Neka mu je večna slava i pomen. I neka ga u miru i slavi hrišćanskog spomenara večnosti čuva njegov i raški Arhangel Pavle, zajedno sa nama koji smo ga iskreno: voleli, poštovali i čitali.

                                                                                              ZORAN M. MANDIĆ 

ODLAZAK VELIKOG „BIBLIOTEKARA“ DRAGA ĆOPIĆA IZ APATINA

                      ODLAZAK VELIKOG „BIBLIOTEKARA“

          Kako se oprostiti od iskrenog prijatelja u trenucima neverovanja koje prevazilazi moći  ljudskog uma da prihvati ono što se desilo? Kako se prepustiti činjenici da se opraštate od prijatelja u čijem je duhu i  osećanjima  prijateljstvo  bilo vrh vrhova svih vrednosti?  Da, pitanja je mnogo, ali i ona su, sa vama i sa mnom, zbunjena, jer ne mogu da računaju na odgovore, koje traže i koje je gotovo nemoguće očekivati, a kamoli  naći. Zato fraza o nedostajanju reči za sve što se ne može iskazati ovde u tekstu  ima smisla i istinita je. Nedostaju nam, zaista nedostaju, reči u ovom sećanju.

            Vest da je iznenada prestalo da kuca srce DRAGANA DRAGE ĆOPIĆA(1947) potresla je duboko pre svih  njegove iskrene i odane prijatelje. Mnogo dublje nego što tuga može da ispuni telo i dušu. I reći će oni odmah i uvek da - ne veruju. Da je sve to neko u javljanju te vesti pogrešio, zamenio podatke, imena i bolničke liste. Nažalost izveštaji lekara i mrtvozornika govore nešto sasvim drugo.

            I evo iz te podmukle istine dopire glas.

            Srce Dragana Drage Ćopića prestalo je da kuca 28. januara u „dvorištu“ njegove magične biblioteke na apatinskom Kružnom nasipu broj 165. U gradu u kojem je školske 1966/67, u klasi prof  Olivere Desnice,  postao učenik druge generacije Gimnazije „Nikola Tesla“ zajedno u razredu na prirodno-matematičkom smeru sa: Dušanom Mandićem, Đurađom Beokovićem, Milicom Majstorović, Stankom Šakićem, Marinom Đurašinom, Nikicom Nikošom Radakovićem...I odmah kao srednjoškolac  započeo sa isticanjem svoje intelektualne radoznalosti i enciklopedijske erudicije. A, sve to kao zagovornik  one svima poznate usamljenosti, koja nas ponekad, kako je to isticao Vilijams Tenesi, slama, koja nam gazi san ili uništava naše zore. Iz te usamljenosti Drago je na volšebni način započeo gradnju svoje velike Biblioteke na dvanaest spratova sa dvanaest hiljada knjiga iz: filozofije, istorije, matematike, književnosti, nauke, religije, umetnosti i mnogih drugih oblasti u kojima je delovao i deluje ljudski um sa  kojim je, poput Marka Pola, Drago jezdio talasima intelektualne i stvaralačke imaginacije. Njenim nesagledivim okeanom. U kome o tome ponešto govore njegov tekstovi objavljeni sedamdesetih godina prošlog veka na stranicama časopisa Polja i Savremenika. Drago je tu VELIKU BIBLIOTEKU, veoma poznatu u intelektualnim krugovima Srbije i eks Jugoslavije podigao u svojoj porodičnoj kući, kao skup kamenih, iliti, lego, kocki velelepne piramide  čudesnog opusa njegove čitalačke i sakupljačke strasti. Nažalost, odlaskom našeg VELIKOG BIBLIOTEKARA na mesto gde prestaju oblici svih stvarnosti, prestala je i potreba za iznošenjem drugih odrednica iz biografskih: dadoteka, statistika i evidencija. A, sve to internetskog - karaktera, profila i formata.

            Drago je nosio u sebi  energiju za imaginiranje sveta u kome biti slobodan znači: dostići smisao i shvatiti da su uspeh i poraz na metaforičkoj ravni života jednako katastrofalni. Njegove ljudske posvete bile su okrnute i usmerene prema ljudima koji se nisu merili samo kvadratima, zidovima i novcem. Sa misijom u svom tananom emocionalnom duhu merio je dubine, visine i širine egzistencijalnog sveta. Njegov san je bio san za ljude čitaoce. Za ljubav i lepotu bez kojih je svaki smisao bezvredan i uzaludan. I nesagledivo - tragičan.

            Ne možemo da verujemo da je jedna zdravstvena bezazlenost mogla da sruši diva Draginog duha i intelektualne korpulencije. I kondicije. I dok sam ovo pisao otvarale su mi se slike njegovih sjajnih predavanja apatinskim srednjoškolcima i onog razvučenog osmeha sa kojim je duhovno i retorički pleneći: uveseljavao svoje sagovornike. Iako spolja fizički tanan, skoro krh  - unutra, u sebi, nosio je blago nežnosti. Mnogo nežnosti, koju je ispoljavao na sebi svojstven i autentičan način. I šta sada, posle  njegovog nezamislivog kraja? Da može da odgovori, rekao bi – da je u pitanju performans sa čijom izložbom je požurio pre svoje 70-te. I to na biciklu kao Emil Sioran. Da li je i ta njegova neštafelajna bravura sestra i brat njegovog apstraktog skeniranja sveta? Sveta bizarne matematike i nosoroga iz čijih notnih svesaka odzvanja magični glas Tom Vejca? Ne, ne znam, iako je neznanje najteže naučiti, rekao bi Borhes.

            Drago, nam odlazi usred zime. A, kao da ga je neko juče ukrao, ili poslao na kraći odmora, da u digitalnoj eposi završi svoje klasicističke  ideje o telu i duhu knjige. O wihovoj zajednici bez koje ne bi bilo ni Biblije, ni Braće Karamazovih Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, ni Oblaka u pantalonama Vladimira Vladimiroviča Majakovskog, ni svih drugih prošlih i sadašwih biblioteka sa ovako moćnim naslovima u svojim rafovima od hrastovih dasaka. Istih onih: od koji je Dušan Mandić napravio police za svoju matematičku biblioteku. 
            Imao ih je Drago, mnogo, i više od toga nosio ih skrivene u sebi i svojoj usamljeničkoj skrajnutosti na rubu grada Apatina, tik uz levu obalu Dunava. Ideju biblioteke optočene  „celofanom“ iza čijeg nevidljivog paravana odjekuju glasovi. neprevaziđenih likova iz galerije brojnih naslova Istorije ironije. Pa, i sarkazma.

            Drago, doviđenja. Ne zameri mi na rečima koje su mi danas nedostajale. Neka ti je laka ova srpska zemlja, hvala i slava i slava što si postojao VELIKI BIBLIOTEKARU.

U ime odanih i iskrenih prijatelja Drage Ćopića

                                                                                                         ZORAN M. MANDIĆ

U Apatinu, 29. januara 2016. god.