ЧЕКАОНИЦА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЧЕКАОНИЦА

(Примисли о чекаоницама, али и о слободама  „слобода“ и њихових „независности“)

            Овај текст није замишљен, као омаж, ни једном типу чекаонице, које, и какве, су интезивно ницале током „одрживог развоја“ историје градитељства. Било да је реч о чекаоницама у домовима здраваља, или пред застакљеним шалтерима у старомодним општинским, градским и републичким административним управама.

                Повод ове приче је везан за истраживање општег појам чекаонице, па је из тог разлога - изнедрен из вишезначја њене „крстарице“, која се од средине деветнаестог века ужурбано кретала кроз различите начине сопственог сервисног уздизања. А, све то наспрам корисника услуга које је било која чекаоница – репрезентовала.

                 У овом тексту, дакле, повод не треба тражити у досадном препричавању некаквих формалистичких ознака. Нити, после таквог наратива чепркати по значењима, чије „садржаје“, неки писци истискују из своји тобожњих истраживања, као – пасту за зубе из њихових шарених туба.

                Чекаоница је највише место за учење и вежбање стрпљењу, да би се, ван васпитно-образованих установа, највише школских, „дипломирало“ на старој српској пословичној изреци: стрпљив – спашен. Али, не лези враже, чекаоница уме да се претвори и у арену испољавања насиља између бирократских службеника и нервозно нестрпљивих грађана. Тада на површину мора те арене испливају бројне потопљене „ватре“ неслагања и противљења оних, који пред устакљеним шалтерима бирократских управа бивају – повређени, понижени и изложени подсмесима ваздигле бирократске диктатуре. И њене инфраструктуре, којом је премрежено, и небо и земља – обичних људи. Којима се уз све непријатности, још увек – „масно“ и „дебело“ наплаћују њихове агенцијске услуге.

                А, када све то ескалира грубим, и то, не само, вербалним, насиљем „једних против других“, тада се, на жалост, на сцени  појављују, из праваца и смерова, скоро свих бокова догађаја – јавни медији. И то традиционално са својим „слободама“ закључивања, казивања, фотографисања и писања. Слободни,  да под плаштом тих „слобода“ бране и афирмишу чак и своје непроверене тврдње и измишљотине.

                Међу најопаснијим чекаоницама у савременом свету су оне које се налазе у домовима здравља и центрима за социјални рад. Али, су зато, атмосфере у чекаоницама  поштанских и банкарских објеката – много подношљивије. И пријемчљивије потребама и интересима својих клијената.

                О тој подношљивости јавни медији ретко, или скоро никада – не пишу. Као да се боје да ће при том проговорити о неслободама – чекаоница и чекања.

                Зато су у праву поједини савремени филозофи и социолози, који су слободе медија поделили на – поштене и непоштене. А, медијима поручили да још увек није утврђено – од кога су то „слободе“ слободне, а од кога „неслободне“. И зашто толика фрка за исходовањима тзв. независности поступања, казивања и писања.

На некадашњи црвено-комунистички „Дан младости“ господње 2019.

МАНДИЋ О СЛИКАРСТВУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МАНДИЋ О СЛИКАРСТВУ

А, сада ћу ВАМ НЕШТО из мог жутог нотеса, са припремама текстова за изложбе слика, које сам годинама отварао диљем Србије и некадашње Југославије - открити, навести и показати, неке од, по мени, важних, незаобилазних и неизбежних мисли о сликарству, са илустрацијама слика које су ми се -ДОПАЛЕ. И, вечно урезале у памћење.

- Курт Конард, алијас Курт Беоре је рекао да се сликарство појавило, по свему судећи, када се на небу појавила дуга.

- У уметности као и у љубави довољан је инстинкт.

- Сликар слика што види, а ми, додао бих фотографишемо - оно што гледамо.

- Иако је наша култура екранска, сликарство постоји као цртежи на зидовима пећине Алтамира.

- За сликара, на чијим сликама се уочава неспоран таленат у владању: идејом, потезом, цртежом, композицијом, перспективом и сажимањем односа и контаката боја и њихових нијанси, може се рећи: да је - ПРАВИ СЛИКАР. Као што су то за мене: Леонардо да Винчи, Микеланђело, Ел Греко, Каравађо, Ван Гог, Мазачо, Дирер, Паул Кле, или наши српски сликари: Милорад Бата Михаиловић, Милић од Мачве, Душан Ћурковић, Љуба Поповић, Саша Добрић, Драган Нешић, Милош Шобајић, Драгиша Милошевић, Душан Савковић и Данило Вуксановић.

СРАМОТА – ИЗАБРАН ПОЧАСНИ ПРЕДСЕДНИК УКС

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СРАМОТА – ИЗАБРАН ПОЧАСНИ ПРЕДСЕДНИК УКС

            Велика горчина, неверица и запрепашћење су ме обузели када сам сајту Удржења књижевника Србије – прочитао вест: да је Скупштина кровне књижевничке организације (УКС), на својој изборној скупштини, одржаној у суботу 8. децембра 2018. године, донела одлуку да се досадашњи председник Радомир Андрић прогласи за почасног председника УКС. Прво, што ми је током читања те вести, пало на памет, било је питање: Из којих разлога и за какве заслуге је донета та срамна одлука(?). А, одмах после тога почела су да се нижу многа друга питања (о: судбини примљених новчаних донација и других поклона, националним пензијама, путовањима, наградама,рођачким запошљавањима на административним и помоћним радним местима...)  из којих је најснажније и најдиректније искочило оно, које гласи: Да ли Радомир Андрић заиста има тако врхунско дело, као ИВО АНДРИЋ или МИЛОШ ЦРЊАНСКИ, па да се окити том почасном титулом, или као некад Јосип Броз у оном чувеном, више паничном, него рационалном и паметном, „заветном“ кључу: „После Тита – Тито“? И зар, после свега што Радомир Андрић није урадио за организацију коју је предводио – треба: „указом“ части њему - блатити писце из златне ризничке подлоге српске књижевности – нобеловца Иву Андрића и Милоша Црњанског. Па, ако се хоће – поменути и неке друге, али то нека учини сваки писац за себе, по сопственој савести, да би после тог чињења био чист пред другим писцима.

                Срамота је, колико знам и колико сам чуо, пошто нисам био на Скупштини, да се нико, на самој седници, није успротиво доношењу те срамне и неморалне одлуке, па чак ни и они, који су после седнице „похитали“ да у приватним телефонским разговорима наводно протествују против ЊЕ. Као, некакви „храбри витезови“ и "после битке" - „паметни генерали“.

    А, на крају овог текста треба истаћи и оно  што се најгорим показало и овог пута, а то је истина по којој би Радомир Андрић поново био изабран за непочасног председника да је такав избор омогућавао Статут УКС-а. Због те немогућности, изгледа да је направљен „мудар“, паметни би рекли глуп – маневар, да се управљачко кормило задржи у истим рукама. И уместо да „храбри витезови и генерали“ затраже да се прочешља финансијско и свако друго пословање УКС-а – присутни чланови донесоше оно што донесоше. Међутим, има времена да нови Управни одбор очисти УКС у потпуности од Радомира Андрића и од осталих пипака његове управљачке „хоботнице“. И њене инфраструктуре. И, да добро размисли – кога ће од некомпромитованих кандидата поставити на чело УКС-а. А, пре тога Радомир Андрић је заслужио да му се каже: "АДИО".

25.550 ДАНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

25.550  ДАНА

                Бројка од 25.550 дана је представа, готово позоришна, са исто толико чинова једног седамдесетогодишњака. Поготово оног који је, у знаку лава, рођен тачно на половини прошлог века. У прошлом миленијуму, већ давно укрцаном у један од путничких вагона железничке композиције којом путује и наводно сведочи – историја. Историја погледа. Историја сећања. Историја метафора. Историја ратова.

                Боже, колико је увек мало тих много дана. Исплетених и сплетених од: афера, стресова, асоцијација, слутњи, погодака и промашаја. Како на писменом, тако и на усменом делу испита из увек „тешке“ математике бекства из стварности. Колико је у овом (на)опаком свету свака човекова појединачна судбина окупирана „белим“ данима. И часовничким мерењем времена. Белог и црног.

                Колико је неистина сваке истиности сажета у измишљотинама, као што су афоризам или хаику (ис)каз. Колико је 25.550 дана само један дан повезан и утврђен у себи.  Колико се у протоку делова тог броја, или бројке – 25.550 населило рођења и смрти. Колико је бесмислен сваки смисао. Свака птица, која мисли, ако уме да мисли, да ће прелетети даљину. Винути се у висину висине.

                Број 25.550 дана о којем овде пишем далеко је већи од оних дискутабилних које је аустријски Жидов Карло Штајнер провео у Сибиру. Боже, колико кукњаве у том „проводу“ из његових уста у његово перо. И колико лажи о: себи, другима, Русима и Стаљину. У књижевности су због таквих ликова у сличности потребне „велике чистке“, које се као појава и њени алати, стално вежу за име Стаљина и његове реформе идеолошке непослушности. А, замерају му се.  Али,зато у овом пасусу, морам да подсетим да је то лагање много умивеније од „бисера“ оног дебелог књижевног лажова из Новог Сада. Који како на јави, тако и у сну – непрестано лаже. Без заустављања и страха од (ауто)цензуре. А, невероватно је, да је често у прилици да нешто неком и негде – каже. Потреба за тим „великим чисткама“ неопходне су и у савременој српској књижевности, да би  се биографски /житијски и аутобиографски: рукописи, књиге и сваколики други текстови ослободили лажи. И подметања од оних, који рецимо, у српској књижевности више „пиште“ и „гатају“ него ли што што их било који облик уочавања треба узимати у обзир. Чак и као тривијални пример. Не знам, да ли су међу њима, они који од других преписују – свесни да с тим чином себе заувек отписују.

2018.

ЋУРКОВИЋЕВ ТИТО

ЗОРАН М.МАНДИЋ

ЋУРКОВИЋЕВ ТИТО

(Писмо актуелном директору апатинске Гимназије „Никола Тесла“)

            У „ери“ мојих „малих наслова“, или микроесеја, како их неко назва, увек сам осећао присуство јарке жеље да напишем нешто о ЈОСИПУ БРОЗУ ТИТУ. Вођи, углавном српских, партизана у Народно ослободилачкој борби, која се одвијала током Другог светског рата, од 1941. до 1945. године, на територијама које су по његовом завршетку обједињене у државотворном крилу Федеративне Народне Републике Југославије. Нисам, при том, тежио да у том писању о њему и партизанима, у чијим редовима се борио и мој отац мајор Мане Мандић (1914-1957), самерим, „искројим“ и „сашијем“ текст приче у формату Титове биографије, или, хагиографије. Желео сам само да покренем иницијативу да се са Титовог портрета на мозаику, који је, академски сликар ДУШАН ЋУРКОВИЋ (1923-1985), осамдесетих година прошлог века, на површини од 12 м2, веома креативно замислио, технички урадио и поставио на чеоном зиду изнад хола у новој згради апатинске Гимназије „Никола Тесла“ – помери, лево, или десно, горе, или доле, портрет Николе Тесле, који је, у техници уља на платну, насликао академски сликар Нино Кустурица, а који тужно и неразумно прекрива Титов портрет урађен по фотографији познатог партизанског фотографа – Жоржа Скригина. И да се са тим померањем легенда Титове историјске личности ослободи из канџи непромишљене политичке неумности, коју су својевремено иницирали и заступали којекакви локални душебрижници из партијских редова владајућег Савеза комуниста. Ова иницијатива треба да уклони и вео са класичне владавине незнања с којим је једно вредно и драгоцено уметничко дело, годинама и деценијама, било буквално заробљено.И, онемогућено да из свог пуног израза – засија сјајем и језиком своје целовите композиције. И, да се у тој операцији исправљања неправде учињене једном уметничком остварењу - сачува и рехабилитује, како Ћурковићев мозаик са Титовим ликом, тако и Кустуричин портрет Николе Тесле, кога поштује и обожава, не само, потписник овог текста, него и и скоро цео Апатин, као, по многима, након суровог и злочиначког изгона и прогона Срба из Хрватске - највећи лички град у Србији. Иначе, ДУШАН ЋУРКОВИЋ, као аутор поменутог мозаика, за живота словио је за једног од најцењенијих и најпризнатијих југословенских академских сликара диљем Европе. У Апатину се обрео „трбухом за крухом“ стигавши у њега са породицом, а у коме се запослио на месту професора ликовне културе у средњој Машинско-техничкој школи, који је обављао до изненадне смрти. У сећање на Душана Ћурковића апатинска Гимназија је, након његове смрти,  основала ликовну колонију са његовим именом, која је нажалост после неколико година престала са радом. Слике Душана Ћурковића налазе се у музејским и приватним колекцијама широм Европе. Време је како би то сликовито рекао Черчил, да се једном заувек, ослободи све неправедно заробљено и неослобођено, као и Титов лик испод Теслиног портрета и то усред слободарске традиције једног малог подунавског града какав је Апатин.

П.С.

                Био бих веома срећан када бих присуствовао операцији ослобађања Титовог портрета на мозаику Душана Ћурковића. И ОСЛОБАЂАЊА ЈЕДНОГ УМЕТНИЧКОГ ДЕЛА од његове накарадне и противправне преправке. И то највише из разлога што сам био један од његових најближих сарадника, како у процесу тумачења његовог ликовног дела, тако и у поступку настанка, израде и постављања његовог поменутог мозаика са именом – ЋУРКОВИЋЕВ ТИТО. Склон сам да верујем да ће садашњи директор апатинске Гимназије ову операцију успешно започети и окончати.

2018.

НЕСХВАТЉИВО, НЕПРАВЕДНО И НЕПОШТЕНО ПОНАШАЊЕ ПРЕМА ЈЕДНОМ УГЛЕДНОМ ПРОФЕСОРУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСЦУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕСХВАТЉИВО, НЕПРАВЕДНО И НЕПОШТЕНО ПОНАШАЊЕ

                                ПРЕМА ЈЕДНОМ УГЛЕДНОМ 

                        ПРОФЕСОРУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСЦУ

            Несхватљиво је, иако живимо у времену великих ирационалних несхватљивости да Гимназија „МЛАДОСТ“ из Петровца на Млави није одржала комеморативну седницу поводом смрти свог дугогодишњег професора српског језика МИРОЉУБА МИЛАНОВИЋА (1947-2018), који је после краће болести преминуо у Београду 31. августа, а сахрањен, 2.септембра ове године на градском гробљу „Свине“ у Петровцу на Млави. Ову несхватљивост  још дубљом и поразнијом чини податак да то није учињено ни пре обележавања четрдесетодневног помена који пада у уторак 9. октобра. Чудно је и заиста поразно да иницијативу за одржавање те комеморативне седнице није покренуо нико из редова Школског одбора и Наставничког већа, као ни директор, петровачке Гимназије „Младост“. Чудно, јадно и кукавички ако се зна да је МИРОЉУБ МИЛАНОВИЋ, иако у пензији, био угледан дугогодишњи професор српског језика те школе, а поред тога један од најзвучнијих гласова из антологије најзначајнијих савремених српских писаца и чланова Удружења књижевника Србије. Уз све то врстан интелектуалац широке опште и књижевне културе. Та чудност и несхватљивост сеже и у простор неодговорног понашања Удржења књижевника Србије које се од свог уваженог члана није опростило макар вешћу на свом званичном сајту, а камо ли да је и оно одржало комеморативну седницу. Изгледа да сајт тог удружења углавном прати путовања на која неуморно, иако у осмој деценији живота, одлази његов председник Радомир Андрић диљем  Србије и неких од балканских и европских држава.Несхватљива је и инертност и заборав људи   задужених  за културу у општинским структурама Петровца на Млави, који се нису на достојанствен начин опростили од Мирољуба Милановића, носиоца награде Општине Петровац на Млави за књижевно дело, која му је додељена 2016. године. И шта више написати поводом једног оваквог , колико несхватљивог, толико неправедног и срамног пропуста поводом смрти Мирољуба Милановића, и то свих у ланцу од општине Петровца на Млави и њене Гимназије „Младост“ до Удружења књижевника Србије у Београду, а да се при том не помену књижевно вредни наслови његових вансеријских оостварења мудро и језички педантно сабраних у књигама од „Одлагања смрти“ из 1976, „Ветрењака“ (2001) и „Маслачка“ (20004) до „Пола века ћутања“ (бриљантног погледа на српску прозу друге половине 20. века, 2008), књиге „Писци отпора“ (2019, романа „Лов на висоравни“ (2015) у издању Удружења књижевника Србије и књиге огледа објављене као самоиздат 2018. године - „Сан о поезији будућности“. Сигурно  да том „помену“ припадају и подаци о наградама које је Мирољуб Милановић добио за своју књижевност (Прва награда београдског листа „Политика“ за најбољу кратку причу, 1970, Награда“Дрво живота“ Мобаровог института и Заветина из Београда, 2002, Награда „Госпођин вир“ Центра за културу Пожаревца,2009, за књигу огледа „Пола века ћутања“ и награду „Јован Скерлић“, 2016, за најбољи роман „Лов на висоравни“. Речју Мирољуб Милановић је, историјски гледано  мерено, био најугледније и најреспектабилније име и књижевна појава на простору Општине Петровац на Млави, а тај углед се ценио и истицао диљем васцеле Србије. Део његове животне биографије, житија вредног и поносног српског домаћина, су његове животне сапутнице, три даме: супруга Рајна, наставник руског језика, и ћерке Ирина и Валентина, које су обе завршиле Филолошки факултет у Београду и стекле звање професора српског језике, па – зар је све то мало за одржавање једне скромне комеморативне седнице, коју су  заборавили да одрже, или укочили њено одржавање, они из бирократских општинских, школских и књижевничких структура. Заиста, несхватљиво, неправедно, непоштено, па и неморално понашање према једном угледном професору српског језика и истакнутом српском писцу.  

ПРЕДВИЂАЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРЕДВИЂАЊЕ

(Скица за портрет баба-министарке или неусиљеног бранитеља латинице)

                Уместо српске речи „предвиђање“ често се употребљава туђица „прогноза“, која већ одавно, са другим туђицама, пуни фонд језичких странизама у српском језику. Међутим о тој појави написани су низови паметних стручних текстова из пера познатих: филолога, лингвиста и језикословаца, који добрано брину о судбини свог матерњег језика, па зато овај мој „мали наслов“ и није написан са жељом да се „умеша“ међу те рукописе, чак ни као скромна допуна, а камо ли као неко ново језичко откровење.

                А, повод за ово писање садржан је у срамној изјави једног песника на Фејсбуку, који је на благу, и то сасвим благу  примедбу, да текстове које он објављује на свом блогу (пре)узима, или чак добија (?) написане ћириличним писмом скретничарски „преводи“, или преноси, да се не каже „конвертује“ у латиницу – одговорио „да он није баба-министарка која усиљено брани ћирилицу“. И, управо поводом једног таквог размишљања, ако је, уопште, у оквиру њега могуће говорити о мишљењу пристао сам у себи да напишем ову „скицу за портрет "баба-министарке, или, неусиљеног бранитеља латинице“. А, све то како ми не би измакао тај драгоцени текст за нека будућа свођења „рачуна“ око језичких суверенитета.

                Захваљујући још увек мом добром памћењу сетио сам се да сам својевремено, као члан жирија, гласао да тај песник, добије Бранкову награду, коју традиционално додељује Друштво књижевника Војводине, иако су се томе битно успротивили остали чланови жирија. А, реч је о писцу који се невешто заклања иза једног од наслова из богате збирке идеја Милоша Црњанског. И, који се као изразити латиничар налази на списку оних  којима успева да, као „латинични гладијатори“ сакрију одору, коју носе „превејани плагијатори“.

                Када овај мој „мали наслов“ прочита добро ушушкани распоређивач туђих рукописа, чије се име и презиме не спомиње у њему, због низа личних неважности, не знам како ће даље наставити да се тако олако безобразно игра жмурке са, пре свега, самим собом. А, уверен сам да ће се због овако скоцканог „портрета“ много лакше препознати на страницама неког од будућих „ресавских венаца“.

ПУТЕВИ БЕЗ ЗНАКОВА ПОРЕД СЕБЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПУТЕВИ БЕЗ ЗНАКОВА ПОРЕД СЕБЕ

            Југословенски нобеловац Иво Андрић је сваком знаку у својој књизи „Знакови поред пута“ даривао засебну литерарну акредитацију, или, га акредитовао као издвојеног носача одређеног значења, али, не само тако, да се може сазнати, и прочитати, текст профила његовог феноменолошког идентитета, већ и свега оног другог што се записано „ситним словима“ оставља у датотекама фуснота. У тој врсти акредитовања Андрић се, као многи писци пре, за време и после њега (по)служио искуствима разних: мудраца, мислилаца и филозофа. У тој „самопослузи“ Андрић се вешто, попут врсног дипломате, кретао лево и десно; напред и назад; горе и доле; и то увек истом брзином, настојећи да ни најмање не окрзне дух, ритам и страст мисли коју је преузео. Зато и чуди да међу бројним домаћим и међународним аналитичарима његових дела, посебно оних са есејистичким амбицијама, или есејморфним конотацијама, нема, готово ни једног, аутора, који је покушао да омеђи поље у ком је писац „Проклете авлије“ намерно (по)држао мисли, које су му се допале, а до којих су, пре њега, стигли други аутори и сами свесни извора са којих су своје маште напајали њихови претходници.

                И аутор овог текста је, као искусни картограф, одустао, али не богобојажљиво и панично, од авантуре омеђивања назначеног вилајета Андрићевих литерарних „самопослуга“, мада природа тог одустајања се може тумачити и на разне друге начине. Насталих, пре свега, као последице  одбрамбеног зрачења високог Андрићевог књижевног ауторитета и његове изаолационе, или, „аутистичне“ затворености у себе и своје прозне нацрте. Па се, чак ни један Меша Селимовић није, са више храбости, усудио да критичније осветли крвну слику Андрићеве књижевности. Аутор овог текста изнад свега је желео да се, ако ништа, макар афористички осврне на историју географија путева без знакова поред себе, или поред њих. Желео је да искључиво својим речима нешто дода могућим мислима о профилима њихових идентитета постојећег у непостојећем. И непостојећег у постојећем. Оног што је заборав историје појео, или што се демеморисало и изгубило само од себе. Што није записано у енциклопедијама емоција и реченицима чула. Што се, као прасак, вратило у светлост. Па онда да, као одисеје плодова јабуке и дрвета живота, треба сачекати да се врате и обрачунају са амбициозним просцима илузија. То значи да знакови којих нема не могу да (с)руше путеве поред којих нису.  

У САЗВЕЖЂУ ПОВРАТКА КЛАСИЧНЕ РЕАЛИСТИЧКЕ СЛИКЕ

                          Портрет Зорана М. Мандића, рад сликара Драгана Нешића

ЗОРАН М. МАНДИЋ

                                   У САЗВЕЖЂУ ПОВРАТКА 

                           КЛАСИЧНЕ РЕАЛИСТИЧКЕ СЛИКЕ

Мисли о повратку слике на матрицу идеје њеног настанка, па и њеног реалистичног опстанка, у чијој осами она живи са сенком свог креативног иницијалног прапочетка, вековима, у епохама промена, призива посезање за дискусијом о лавиринту, који је, по Борхесу, најочитији симбол осећања изгубљености у процесу промишљања могућности повратка на извор разлога зачећа. Зато је сликар, или било који други уметник, песник, композитор, математичар, као најопуномоћенији, изасланик божје сензације у пољу људске цивилизације, стављен у процеп из кога га п(р)озивају, да својој публици и њеним тумачима, открије тајну дилеме која га мучи на прибављању одговора таквим знатижељама.

            Ако се пође од чињенице да је сликарство почетак спознаје људи у визуеализацији осећања света, и сваколиког инвентара првобитног уређења њене природе и њених закона, онда је недвосмилена истина да су први сликари, само тако могли да започну крчење пута ка идентитетима људи. Та истина помогла је да се човек на почетку свог метнталног развоја сучели са окретањима око осе феномена огледала и научи да контролише игру менталне расвете симетричних одраза, који су га са својим нијансама и загонеткама, одводили у открића: сенке, ватре, копља, точка и на крају сна као „подстрекача“ за даља: усмеравања, распоређивања и компоновања запажања. Отуда и истина о слици, као најбитнијем тренутку у развоју људске самосвести. Зато је велика истина да идеја слике није настала случајно. Она заслужено стоји на самом почетку историје еволуције развоја света, као један од најнеобичнијих, пре свега, чулних достигнућа сензације људског ума.

            Временом, мењајући идеје о поимању света, сликар је, пре свега, као светлосно биће, почео и да мења улогу и развој својих визуелних записа, а упоредо и: карактер, језик, говор и тен слике. Спознао је да се свет, на слици и изван ње, може поделити између онога што је на првобитном цртежу лик бика и што није бик. У тој спознаји он је несвесно започео мисију истраживања самогласа разборитости и препознавања. Наравно да је тада рудимент перцепције још увек био далеко од разумевања, а камоли читања снова и њихових порука.

            Неспорно је да је слика вековима, као својеврсна аналогија, била талац реалистичке белешке у коју је сликар страсно уносио своје визуелне утиске. Речју, слике су зато у историји уметности, дуго, дуго времена, а нарочито после утврђеног сазнања о судбини пролазности живота, личиле на насеља „белих кућа“ врсног савременог српског песника Ђорђа Сибиновића, а потом, све више и више, на иконографске оде идеалима вере и емоционалног уздања. Тако је сликар нашао у себи човека. У формату тог налажења започеле су и расправе о онтологији, психологији и филозофији богочовека и богоствараоца.

            У новом модерном, научном, дигиталном и технолошком, свету, препуном анархије, себичности, корупције и сваколиког неморала, усуд рада и притиска експресионистичке енергије, удаљио је уметност, књижевност и музику, од импресионизма сувог и огољеног реализма. Том удаљењу у многоме су кумовала присвајања и наслањања на стилске улоге: метафора, алегорија, алузија и асоцијација. Свет знакова, природних и комплексних бројева проширио се до те мере да је светом завладао култ шифара, претпоставки, негација и заменица. Несумњиво је тада завладао и рат земаљских и космичких димензија. Наравно, да се ово односи и на савремено реалистичко сликарство, које је жртва предложака постављених у у мисаоним ликовним делима: Ботичелија, Леонарда, Каравађа, Дирера, Пикаса, Инке Есенхајг и Милорада Бате Михаиловића. Зато су класична ликовна дела фигуративног реализма увек ту, на својим стварним и нестварним штафелајима, и никада нису нестала. Упорнији знатижељници могу њихове ауторе наћи како у Несебичном музеју Заветина седе и пију кафу, 3 у 1, или 2 у 1, са костимираним менаџерима актуелне дигиталне ере.

На Богојављање 2014. год.

НАГРАЂИВАЊЕ ИЛИ НАГРЂИВАЊЕ – ПИТАЊЕ ЈЕ САД?

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НАГРАЂИВАЊЕ ИЛИ НАГРЂИВАЊЕ – ПИТАЊЕ ЈЕ САД?

                        Одувек су постојала, а оптимисти кажу и постојаће - лепа питања, чија естетска заносност је велика дужница храбрости, без које има више ружних него лепих одговора. Трновитост судбине, како питања, тако и одговора, тематски је позната, као једна од култних незаобилазности, многих филозофских расправа. Међутим, та „незаобилазност“, није повод писању овог текста, уз напомену да и, само, њено спомињање - угрожава овај „мали наслов“, илити га расплињава, па чак и разграђује. Његов аутор је, заиста,чудан писац и често неподношљиви разградитељ сопствених текстова. Али, да би се та разградња превентивно предупредила, спречила, зауставила, ваља подсетити, на наслов овог текста у коме се актуелизује питање дилеме – „награђивање, или нагрђивање“. У „малим насловима“ треба се због „прописане“ форме, па и текстуалне дужине, служити са што краћим одговорима. А, све то да би се сачувао дух компактне кратке есејморфне приче, која би примерице ради требала да изгледа овако:

                                „Награђивање би било високо вреднован, пре свега компетентно урађен посао, када га не би, годинама и деценијама, обављали синови чији су очеви, годинама и деценијама, били службеници, па и веома важни чиниоци, у ексјугословенским обавештајним структурама. Највићи број тих извршитеља је и данас, без обзира на националну, борачку, политичку и верску припадност, позициониран на важним државним пословима у Београду. Они, као такви и, пре свега, незамењиви оцењивачи, добро зарађују и још боље живе. И нико им не може ништа. У одређеним ситуацијама само се премештају са једног на друго саветничко, или помоћничко место, или ротирајући се из једног у друго министарство. Због такве „заштите“ поменута награђивања личе на жалосна нагрђивања. И све то моденски прилагођено курсу „машна, ташна...“, по могућности и ајфонизацији њихових неприслушкиваних комуникација. Зато се бројне награде данас деле на килограме и метре, као некада ордени заслуга за народ првог, другог или n-тог реда. На крају, када се награђивачи /нагрђивачи испраћају у „заслужене“ пензије, њиховој деци се, на истим опроштајним свечаностима, уручују решења којима се доживотно именују за в.д. награђиваче /нагрђиваче. И, где је свему томе крај – питање је сад, поготово када се одлучује ко ће сести у клупе академика САНУ? И Шекспир би се насмејао на овако постављено питање, јер чему оно његово „бити, или не бити“, када је њима „бити“ увек било доживотно орочено. И то, без обзира, на националну, верску или било коју другу припадност, пошто су они увек, попут масона, имали и поштовали само своја правила.“

                               Надам се да ће, иоле, луциднији читалац схватити да је у овом „малом наслову“ реч о нагрђивању, а Бога ми, и фаулирању интелекта просечног ненаграђеног грађанина Србије. 

РАЗВИЈАЊЕ ОДРЖИВЕ ЗАВИСНОСТИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

 РАЗВИЈАЊЕ ОДРЖИВЕ ЗАВИСНОСТИ

            Мислим да је време и тренутак да се каже, или упери прст, на „истину“, која за рађање зависности од тзв. негативних страсти и порока,  највише„оптужује“ хемијске супстанце познате под заједничким именом, илити имениоцем – дрога. И, то без обзира, како се она, овако или онако, директно, или, индиректно: орално узима, венозно убризгава, или ушмркава у организам да би се нахранила „животиња пожуде“. Која с њим потом господари и гура је све дубље у амбис: болести, пропасти, криминала и готово неизлечиве зависности. Фигуративно речено у свету се већ деценијама води „Трећи светски рат“ против такве пошасти, рат за истребљење, пре свега, актера у ликовима: произвођача, узгајивача и дилера дроге и њихових комерционалних и логистичких „уредника“, „режисера“. Помагача и јатака. У том опасном рату у коме се масовно гине као некада у: Вијетнаму, Кореји, Хирошими, Нагасакију и где све не, као 1999. године у Србији, сурово и нељудски бомбардованој и ракетираној из суперсоничних и „невидљивих“ авиона удружене казнено-експедицијске алијансе - Европске уније са перјаницом налогодавне америчке господе из Пентагона – неискорењива дрога се наводно још увек искорењује. Стотине и хиљаде људи дневно умире на свим меридијанима, на све четири стране света, као од последица некакве цунами пандемије. Међу жртвама највише је младих, а међу њима има несхватљиво много малолетника и малолетница. Паркови, кампови и друга састајалишта препуна су бачених искоришћених шприцева за убризгавање зла које олако узима животе. Наравно, да сте се ви, евентуални читаоци овог текста, сведoци и корисници интернета и друштвених мрежа, већ упознали са природом садржаја ових навода. И да то није, никакво епохално, или спектакуларно откриће.

Повод за изношење оваквог мишљења узрокован је сумњом у постојање „чисте намере“ када је у питању претварање роба у новац, а затим издвајање профита из њега, као количине из које се намирују, како видљиви (легални) тако и невидљиви (нелегални) актери компликоване тржишне сцене. Зашто, ово сумња – питање је, које „пада“ нарочито у тренуцима избијања „западних“ и „источних“ гејзира неубедљивих истина и лажи. У тренуцима, када без већих друштвених отпора тече и развија се добро организована тзв. одржива зависност. Та добра организованост замишљена је и акционо спроведена, како споља тако и изнутра. Зато су све оправданије сумње да се „фантомски“, од стране непознатих произвођача у: храну, светски брендоване напитке и лекове, стављају разни адитиви, као опасни деривати дрога – који деценијама опстојавају на свом мистериозном  „путу развијања одрживе зависности“. А, реч је о путу нечувене пљачке и тако већ осиромашеног „дрогираног“ народа, како на „истоку“, тако и на „западу“ све: сивље, ружније, болесније, зараженије и запуштеније „зелене“ планете – ЗЕМЉЕ.

МАНДИЋ О ПОЕЗИЈИ СТОЈАНА БЕРБЕРА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

                     МАНДИЋ О ПОЕЗИЈИ СТОЈАНА БЕРБЕРА

            У пословима сређивања архива личне библиотеке и написаних бројних књижевно-критичких текстова, објављених на страницама, исто тако, бројних књижевних часописа, „налетео“ сам ових дана на текст о песничкој плакети, објављеној под насловом „Брава“ сомборског песника Стојана Бербера (1942, Винорача крај Светозарева илити данас Јагодине). Текст сам пронашао у књизи Берберових Изабраних песама (186 стр.), коју је 1987. године објавила Књижевна комуна из Апатина. Књигу су потписали: Радивој Стоканов, као писац предговора и аутор избора песама, Стево Н. Драча, као уредник издања и председник Књижевне комуне Апатин, Миле Грозданић, као технички уредник издања и Петар Гублета, фотограф који је, по избору Ирме Ланг, дугогодишње кустосице Коњовићеве галерије у Сомбору, снимио тридесет цртежа познатог српског сликара са европском репутацијом, Милана Коњовића с којима је књига илустрована. Поменути мој текст у књизи је објављен у блоку Речи о аутору и он је  као у каквом „трилеру“ драматично покренуо моје сећање на осамдесете године прошлог века, па и прошлог миленијума, у којима је Бербер прилично амбициозно наступао на сомборској књижевној сцени, коју су поред моје маленкости чинили: др Томислав Цветковић, академик Миро Вуксановић, др Саша Радојчић, покојни Радивој Стоканов, Миленко Попић и др Драгољуб Гајић, а око које се, као и у многим другим градовима диљем Србије и једне од екс, илити, бивших Југославија „врзмала“ група невероватно упорних аматера и разноразних књижевних "трговаца", који су и после неколико деценија остали у мање, или више дубокој сенци. У оквиру тог сећања надолазиле су ми слике успомена на којим се Бербер истицао „надирањем“ попут „касетне бомбе“ у више смерова, као: песник, романописац, антологичар, полемичар, историчар, и који је можда баш због таквог опредељења пропустио неопходну концентрацију да се темељније изрази и афирмише у оквирима само у једном од праваца својих књижевних „лутања“. Наравно, да ово мишљење није написано са негативни предзнаком, с обзиром на ширину опуса у коме ће будући нарташтаји, нарочито они заинтересовани за аналитичко-синтетичка књижевна истраживања и вредновања, ако их до тада „не поједе“, или „не прогута“, дух све агресивније и борбеније дигиталне епохе. Морам да признам, да сам се у овом тексту, са извесним полемичким ризиком, одлучио да о Берберовој „мисији“ на сомборском књижевнои платоу, на коме још увек, да ли рационално, или пак ирационално, „царују“ Лаза Костић и Вељко Петровић, упутим и на чињеницу која сведочи о квантитативној величини Берберовог укупног опуса, било да је реч о књижевности или о медицини, а који није мањи, већ је можда и већи, од оних који су иза себе оставили „неприкосовени прваци/ цареви“ сомборске књижевности, из чије историје су, помало и некритички „позајмљени“ Лаза Костић и Вељко Петровић за имена награда и манифестација, а којима су успели да се оките неки „писари“ и скрибомани који то апсолутно не заслужују, а које данас у Србији установљавају чак и: месне заједнице, удружења грађана, манастири и неформалне групе. Коначно, да дођох и до мог текста објављеног 1987. године,  како у књизи Берберових Изабраних песама (стр.173-174), тако исте године и на страницама часописа за књижевност, уметност и културу Ревија из Осијека у некадашњој југословенској Републици Хрватској:

                „Бербер  на нивоу једне контролисане организације текста успоставља веома алузивну констатацију о кризи слободе и опасном нарастању непријатеља, који окружује, али кога треба окружити. Уместо историје као хронолошке хијерархије података и уместо атласа као „крштенице“ градова и држава, а Бербер потеже за тајсном сопствене перцепције, која својим чулним реквизитима разлаже слику сумње, унутрашњег времена, режимских дилема и представа о сопственом свету и зонама његовог интересног, па и политичког, повезивања. Разлагање слика сумњи, дилема и интереса Бербер чини помоћу ироније, али не као простог механизма, већ оне врсте исказа који својим апострофима обележава педантно ограђена (заборављена) и дистанцирана места чија колебљивост тече од периферија па чак до центра људског (личног) немирења. И одбрана егзистенцијално испарцелисаних поседа.

                Бербер у свом имагинарном и географски непознатом али примењеном домицилу, укршта своја слободарска копља са надменим и незахвалним непријатељем. Он пише упутства. Саветује. Виче. Да би у једном тренутку своје „браве“ начинио од њених кључева рукопис: емоција, асоцијација, басноликих алегорија и асоцијација.

                Други део „Браве“ представљене под заједничким насловом „Над“, који је у равни Берберовог досадашњег гледања на свет ствари људи, те има оне одреднице којима је његова лирика изашла из оквира простог лирског записа, односно цеђења осећања и утисака.

                У стилу Андриђеве синтагме „шта сањам и шта ми се догађа“ Бербер исписује песме које по свом садржајном миљеу личе на наративе прича или минјатурне записе о малим и великим, а рекло би се о свакодневним изазовима поред којих је појединац принуђен да постоји.“.

                И за крај да додам, да се Стојан Бербер веома извештио у коришћењу тзв. примењене политике писања. Писао је, сећао се и узимао из својих дневника оно што је и да ли је било на „дневном реду“ оног што је „сањао и што му се догађало“:

            Сав од сумње саздан усред овог света

ако не умрем постаћу комета

Узалуд сањам оно чега нема

ватра место цвећа у глави се спрема

Не видим ти руке не видим ти очи

у шуме невидице тело ми се точи

Погинућу гладан усред страшног лета

а крв ће ми сама у ружу да процвета

(Песма Ружа из књиге Бела јутра)

                    С представљања једне од Берберових књига у ДКВ у Новом Саду

MUZEJ SEBIČNIH ANTOLOGIJA KNJIŽEVNIH GLUPOSTI

ZORAN M. MANDIĆ

MUZEJ SEBIČNIH ANTOLOGIJA KNJIŽEVNIH GLUPOSTI

        

              Praksa književnih izdvajanja, jednih na štetu drugih pisaca, poznata je od najstarijih vremena u kojima je reč «privilegovanih» razdvajača imala snagu presude, čak, i u poslovima katalogizacije bogova. Isključivost je, kao i danas, u ovim modernim vremenima, carovala u očiglednostima grešenja, bez obzira da li se grešilo namerno, ili zbog intelektualnog slepila goreg od Parkinsonove bolesti. Platon je grešio u površnostima definisanja: pojmova,  situacija i njihovih korelacija, dok je Sokrat raznim verbalnim mistifikacijama prikrivao mnoga svoja neznanja. Budu i Hristosa podelila je ljudska glupost, kojom su organizovani turniri u pre-vagama. Imenica nad glagolima. A, prideva nad citatima. Sezona misaone nevinosti je tako, na samom početku književne senzacije, izgubila trku u poslovima podmetanja,  podvajanja i favorizacija  Iz tih razloga su potkupljivi farisejski overivači razlika i hijerarhija izmislili surovi mehanizam antologije.

             U književnosti, poeziji, eseju, drami i prozi, kao i u popisima: vina, anđela, interpunkcijskih znakova i strasti, taj dobro osmišljeni «mehanizam» uspeo je da preživi mnoge milenijumske promene i smrti. Zahvaljujući njemu sačuvan je “nesebičan muzej» uspomena na prošle i preživele urednike ljudskih gluposti. Najnaj... je postala centralna moda za poređenja i metafore i neuporedivo, ono što samo pripada Homeru, Dostojevskom i Šekspiru, je počela da se poredi, rubricira, klasifikuje i meri, kao presahlo vreme sa rasparčanim prostorima, kako kosmosa, tako i haosa. Trgovalo se i sa istorijskim pamćenjem naspram zaboravljenih klica i važnosti istorije čitanja, pisanja i prepisivanja. Nisu zaobiđena ni tematska poređenja aspiracija lažnog mira sa inspiracijama ratnih požara.

             Nažalost, Platon i Sokrat se i danas šepure u raskošnim odajama antologija. Iz kojih ne izlaze ni na jutrenje.Zaglavljeni u neprozirnosti spojenih ogledala. A, sve to bez njihovog poetičkog osvrta na fenomen smene, kao napuštenog pravila. Ili, zakonitosti, koju više ne priznaju ni godišnja doba

              Za sećanje je da u sebi najbrže propadaju oni koji porede i smenjuju A, smenjeni u toj propasti, ipak uz pomoć Boga, uspevaju da se domognu svog pravog identiteta. I to u moru promena, koje ih nesebično pomaže svojim najtvrdokornijim dubinama.

              Da nije smena ljudi i književnici bi nastavili da se udvaraju sebi. Nesmenjivost bi ih pretvorila u jeftinu radnu snagu i njom širila paradoksalni krug demonologije. Ali, šta vredi ta istina kada se smene zaglavljuju među rešetkama konkurencije svojih agregatnih stanja. Kao i književni žanrovi bez portfelja. Smeniti nekog, ili zameniti nešto, liči na upad u tuđe dvorište, ili bračnu sobu. Zbog jedne obične jabuke, koja satruli u rupi upadača. Jabuka i nije voće, kao što recimo, ni Borhes, nije pesnik Otuda i sumnja u razloge njenog ljubavnog carstva u Bibliji, od koje se ne odvaja, kao ni zmija od svog otrova. Ali, zar svet, civilni, vojni i književni nije pun budala ( salatorum plena sunt omnia), kako je to jednom pitalački izgovorio Ciceron.

(Napisano nekada u Apatinu na Dunavu).

HANIBALOV ŠATOR

 Zoran M. Mandić i Milorad Bata Mihailović 19.08.2003. u Batinom beogradskom stanu



ZORAN M. MANDIĆ

           

HANIBALOV ŠATOR

         Između poziva požarevačkog književnog časopisa Braničevo za učešće u njegovom broju (prvom dvobroju za 2011. godinu) na temu « Pitanja, čuđenja, nervoze (pre)vrednovanja...» i Platonove tvrdnje o čuđenju kao izvoru filozofije, nečujno distonira okean ambivalentnog vakuma (praznog skupa) u kome se, kada je u pitanju savremena srpska književnost, naši misaoni oblici zapliću u nerazrešive: etičke, estetičke, poetičke i «klasne» protivurečnosti. U tom zaplitanju plašljivci beže u lagume ispod ekrana svojih pametnih skenera bojeći se za «glave» njihovih snimaka na koje besprizorno jurišaju gospodari sa čekićima odlučivanja i presuđivanja. U maloj Srbiji tako godinama samozvani redari vrednosti i transparentnosti njene književnosti pišu istoriju njene sve dublje septičke jame.Oni to, mora se priznati, čine sa kamaleonskom «elegancijom» velikih prevaranata i trgovaca na koje nažalost nema ko da udari i da im se suprostavi makar tektonskim pitanjima praktičnog uma,čuđenja. Naizgled, to liči na kameju bezvremenog iščekivanja slučajnih pitača i pitalaca, onih, koji su u odrastanju sa senkama, naučili da hrabrost, pored sopstvenog, rađa strah i u onima drugima, sa druge strane dobro označene/ozračene crte. Prirodom, karakterom i statusom te “crte” pomalo se bavila i Hana Herš u svojoj Istoriji filozofije – filozofiji čuđenja, što me na momente podseća na pesmu pagana Hanibala Orševskog, koga nema čak ni u antologijama sećanja, a kamoli u zapisima nekog jadno preživelog pergamenta. U lošem prevodu Hanibalove pesme “Po-sveta” stoji tekst:

Ne posvećujte, ni ovo, ni ono.

Čekajući

Hvala

Hvala

može da te ukine na prvoj

raskrsnici.

Sa koje se niko živ nije vratio u

svoju posvetu.

Pišite: “Ne posvećujem, ne kudim,

Ne...”.

NE, ta mala odrečna rečca

Poeziji je važnija od muke sa hodanjem

čuđenja.

Zbog koje se sve teže kreće u svom

praznom čitalištu.

prazno.............neprevedeno,

neprevedeno......obrisano,

obrisano.......izbrisano.

Citirani tekst mi je godinama u mnogome pomagao da saobraćajnice savremene

srpske književnosti ne prelazim na obeleženim pešačkim mestima, niti da se tokom prelaženja služim konkludentnim radnjama klovnovskih semafora . Mnoge od tih ulica i puteva pretrčavao sam pod rizikom, a ponekad bogami i u strahu od iskošenih pogleda njenih uniformisanih saobraćajnih policmena. I svaki put kada bi mi pretrčavanje uspelo miris sirove slobode prvi je ulazio u moja čula. Eh, kako sam tek sa njim putovao kroz sopstvenu slezinu, bubrege i jetru u kojoj je pagan Hanibal podigao šator za primitivni trezor svojih napuštenih posveta. Ali, šta sa sećanjem na Hanibala u uvodu teksta koji treba da se bavi: pitanjima, čuđenjem, nervozama... Da li je pagan Hanibal kriv za moj promašaj zadate teme o (pre)vrednovanju «geometrijskog mesta tačaka sistema elemenata» , ili je u pitanju zagonetnost mozgalice, koja u prozi klovnovski služi kao lažni spasilac čltanja? Gde i odakle da počnem?

            Ipak počeću, i to prvo sećanjem da mi je, kod «Kralja», čuvar Nesebičnog muzeja Zoks dao neke ideje. U njima sam prvo prepoznao Rečnik pitanja sa ostrva pacova na Južnom Pacifku gde se mala ljupka nesvršenstva utapaju u staklenke sa divljim medom. Na 656. strani drugog izdanja Rečnika sa ostrva pacova zapisano je nekoliko važnih pitanja. Evo, pažljivo ih citiram:

Da li antisvetlost može da spasi svetlost?

Sa kolikom zapreminom treba da raspolaže kanta za sazrevanje svetlosnog otpada?

Da li je snaga oholosti svetlosti računski recipročna množini impulsa sujete namagarčenog mraka?

Izbledelo..........nečitljivo,

nečitljivo...........izbrisano.

           

            I da budem iskren, godinama ne znam gde mi se zametnuo južnopacifički Rečnik pitanja sa ostrva pacova. I, kako, uopšte, da napišem ovaj tekst, makar i u formi depeše, svestan koliko i Džulijan Asanž, o tome da je priča o bratu Liksu i setri Viki uzdrmala svet, čak i unazad, sve do paganina Hanibala Orševskog i njegovog trezorskog simulakuma u: slezini, hemoglobinu i jetri antropološkog zdanja mog savremenog egzistencijalnog bića, koje voli da: čita, upoređuje, piše i zapisuje.I sarađuje sa braničevskim književnim tekama. I ko zna do kada bi trajalo to neznanje (koje je najteže naučiti) da nedavno nisam naleteo na jedan pozivni propagandni plakat za utakmicu koju su na starom BSK-ovom fudbalskom igralištu trebali da odigraju CRNO-BELI protiv ŠARENIH. Na plakatu je, bez kladioničnih mamaca, pisalo:

            BELI – na golu - Belatukadruz, levi bek - Jovica A., desni bek - Aleksandar  L., levi half – Jovan P., centarhalf – Miroljub M., desni half – Boško T., levo krilo – Dušan S., leva polutka – Leonid Š., centarfor – Branko M., desna polutka – Sava D. (Milivoj N.), desno krilo – Stanislav V. (kapiten), portparol –  trener – Milić S. od M., glavni konsultanti  Bata M. i Miloš C.,. oficiri za medije –  Sava M. i Zoks.

            ŠARENI – na golu – Dragan J., levi bek – Aleksandar J.  (kapiten), desni bek - Vojislav K., levi half – Franja P., centarhalf – Saša R.., desni half – David A., levo krilo – Dragan H., leva polutka Milovan M. -  centarfor – Milosav T., desna polutka – Aleksandar L, desno krilo – Raša P., portparol – tim – menadžer – Radivoj M., glavni konsultant . Nedeljko R., oficir za medije – Blagoje B..

            Utakmica, nažalost, nije nikada odigrana, odložena je zbog poledice. A, eh, eh, eh...))), da je odigrana, makar i jedno poluvreme, jer samo bi se na njoj zajedno, sa revijom raznobojnih okovratnih šalova, u publici, našli mnogi likovi, recimo: Jovan Skerlić, Branko Ćopić, Hristifor Žefranović, Jovan Rajić, Rade Drainac, Dositej Obradović, Stojan Novaković, J. J. Zmaj, Jovan Cvijić, J. Sterija. Popović, Vladimir Ćorović, Jovan Dučić, Aleksa Šantić i Branko Radičević. Zašto žal i žalost? Zato, što bi, samo, odigravanje jedino jedne takve utakmice u navedenim, ili sličnim sastavima, dala odgovore na neka važna pitanja o sporenjima: putnika, zapisničara, sudija i delegata u vozu savremene srpske književnosti, sa rezervacijama za kupee za jednog ili više putnika. U staroj Grčkoj i u starom Rimu borilački su odmeravane snage između «onih» i «ovih», i to, ne samo, između gladijatorskih skupina i legija stranaca. Svako je od nominovanih aktera imao pravo na nastup i bez plaćanja kotizacije za učešće. Crta, ona famozna crta, delila ih je, kao praznine između Starog i Novog zaveta.

           

            Poštovani uredniče Braničeva,

            Na autobuskoj stanici u Beogradu, između noći 19-tog i jutra 20- tog decembra, čekajući da u pravcu Vojvodine konačno krene linijski ispravni autobus, imao sam priliku da slušam monolog slučajnog nesavršenog penzionisanog civila. Sve je počelo nakon njegove prve pale rečenice koja je glasila: “Slučajni čoveče, žao mi je kada pročitanu knjigu ne mogu da nastavim.”. Gledao sam ga neiznenađeno i čekao da nastavi tamo gde je stao u plitkim cipelama. Čekao sam “drugi par cipela” njegovog monologa, koji je glasio: “Samo sam dve knjige u životu kupio od kojih nijednu nisam pročitao, a jedna od retkih činjenica moje biografije stanuje u istini da sam, samo, dva puta bio zaljubljen u ženu od kojih nijednu nisam oženio.”.

            Na beogradskih minus četrnaest svetonikoljski ostao sam tako, nakon jednog tuđeg monologa, bez reči. U crnoj kožnoj torbi, koju mi je kupila pokojna majka Draginja Dragica M. rođena O. za moj dvadeseti rođendan, pored Borhesovog romana «Sećana na san» bile su, jedna pored druge, knjige Belatukadruzov «Las vilajet», «Mačka» S.S. i «Čvarčić» M.S. I zamislite, kako se žestoko, iako nečujno, odvijala borba u vilajetu moje kožne torbe u kojoj je mačka navaljivala da pojede čvarčić.Čvarčić je, samo zbog jedne pojedinosti, izbegao sigurnu smrt, a ona je nastala kao posledica (ne, poledica) rada samosvesti «mačke» o tome da se nepročitano ne uništava ni posle smrti. Ceo nepojeden čvarčić je tako u mom skromnom društvu nastavio put u pravcu Vojvodine. Neki svedoci kažu da sam na putu za Vojvodinu zaspao u autobusu i da sam tom prilikom buncao u snu. I zamislite sa kakvom me je odbrambenom pažnjom čuvala mačka u mom snu, i moju torbu i čvarčića u njoj.

            Te noći na jutro zapisao sam u snu moja poslednja sećanja. Među tim zapisima bila je i skica za ovaj tekst. U njoj je bilo svega (preračunavanja i oklevanja) osim nervoze. I, ne znam zašto sam u ovom tekstu ispisao neka imena i prezimena, jer ih nisam bojio i navodio kao dominuse, deuse i autsajdere, niti kao metu od čije se fluoroscentne postmoderne ravni odbijaju dirigovani mlazovi svetlosti iz konkludentnih radnji klovnovskog semafora. Paganin Hanibal bi rekao da je fluoroscentan samo Bog koga ne vidimo i kada mislimo da smo vidoviti.

            Ali, da pokušam da nastavim ovaj tekst.

            I savremena srpska, kao i druge nacionalne književnosti, je jedan veliki nehigijenski šator. U njemu su, kao i u Hanibalovom, često zamenjena mesta za pisanje sa mestima za vršenje male i velike nužde. Mnogi pisci preterano su ponosni na svoje: nužnike, zahode, ćenife, klozete...Oni zahodno insistiraju na estetici izmeta. Do grla u govnima bore se «etički i mimetički» za autoritet podnošljivosti nepodnošljivih mirisa svojih izlučevina. Oni su uporni u svojim neoverenim ratnim i mirnodopskim činovima. Poneki od njih se ponašaju kao postipacioni rizničari trofejnih zbirki «generala mrtve vojske». Skloni su da u noći veštica sa vukodlacima zavijaju sa prozora svojih pen- bunkera.Posuđuju, pišu i posvećuju. Jedan od njih ima pekaru, drugi pečenjaru, treći ćevapdžnicu... Od njihovih sitničarnica sklanjaju se veštice i prosci. Paganin Hanibal im je zabranio pristup u svoj šator.Kada:  jede, čita, tuca i spava Hanibal želi da bude sam. On ne voli jamare.

            Ko su jamari?

Kopači raka?

Životinje koje žive u zemlji,

poput krtica, ili neko sasvim treći sa

tamnog popisa smeća ljudske

civilizacije?

Odgovor na to pitanje ne treba

tražiti od pesnika.

Poezija je sabirni centar pitanja.

Njihovi postavljači mizerno žive u

njenim još mizernijim depadansima.

Iako se u ovoj priči ne radi o

prevarantima i pljačkašima poezije

ona se mora ograditi od rasadnika fanova

njenih ružnih zlatarnica.

Na jamarskim posedima odraslo je

Društvo

Karijere su najcrnji najmanici

započeli prvo kod septičara.

Vremenom izrastoše u poverljive sluge sa

platama redovno zaposlnih taster- majstora,

tračera, radio-mileva, podmetača...

Ništa im nije sveto, ni Bog, ni porodica, ni

tuđe ograđeno dvorište. Spremni su na sve, ujedaju,

pljuju, žene se i udaju samo za viruse i bakterije.

Na reverima nose bedževe načinjene od krasta

povređenih ljudskih duša. Na sahranama se

kikoću, na daćama opijaju. U svojim nezasluženim

životima neumorno nastavljaju kockanje sa

sudbinama neistomišljenika.

Poružneli do dna sivila podižu blatare iz kojih

neumorno ekspeduju gomile naručenih zala.

Niko im ne valja niti im je ravan u usavršenom

bezdušju nakaznosti odevenih u skupocene odore.

Imaju i ono što nemaju bogateći tako duhovnu

propast iz koje ne znaju ni kuda, ni kada da

izađu, zatraže oprost grehova, saperu krmelje,

očiste crnilo ispod popucalih nokata,

izvrše samoubistvo...

Skakavcima i  nezasitim seksama ih zovu. Muve ih zaobilaze,

ne puštaju ih u utvrde nezagađenih vazdušnih kolonija.

Mravi i ose

sklopile su savez protiv njih. Medvedi prave motke sa

kojima će, umočenim u fekalije, krenuti jednog dana, da ih

počiste. O jamarima sustegnuto su pisali Servantes, Šekspir,

M. L. Belatukadruz, Boško Tomašević, Rade Drainac, doktori

straha Leon i Zoks... Pingvini traže osnivanje posebnog

kaznenog PEN bloka,

napravili su i nacrt njegove zastave.Članstvu bloka

žele da se pridruže neki nesvrstani vampiri i nekolicina američkih

šišmiša. Svi su se dali na pisanje projekta o hermetičkom

opkoljavanju jamara. Opkoliti, izolovati, zapaiti, uništiti...

Sravniti sa zemljom kao Kartaginu. U jame sipati najžešći otrov.

U trovačkim poslovima svoja iskustva Bloku nude pacovi i korovi. Ne žele

žive jamare, ni njihov DNK-a.

Svet je mali božiji biser – peva mešoviti hor ptica

stanarica i selica. Jamare u jame – dovikuju pojedinačni glasovi

lavova i tigrova. I ajkule pišu svoje podrške stvaranju novog

svetskog poretka. U panici su jedino neuropsihijatri zbog načina na

koji treba da suspenduju jamarima pravo na lečenje. Neki od njih su za

opciju da se jamarima prvo odseku prljavi jezici. A, potom

pristupiti obdukcionoj analizi

opstruktivnih uzroka tamnih moždanih fleka.

Nikogovića.

Komentar

Iz Kadruztubelagovog Priručnika spasenja, objavljenog u drugoj godini nove ere postoji jedan zapis o jamarima koji su, zbog sažaljivosti lavova i tigrova, ostali neposečenih jezika. Pisac je u tom tekstu, između redova, pomenuo jamare, kao preteče inkivizitora, ali je u definicijama pravio velike jezičke greške identifikovanja mesta na kojima su oni najbolje uspevali i održavali svoju lozu. Istinski predstavnici ljudske dobrote žalili su vekovima što božiji mač nije sasekao tu odmetnutu gamad iz krila duhovne i egzistencijalne ljudske čistote. U arhivu “otpalog lišća” Nesebičnog muzeja Zemlje Zavetine postoji više zapisa o tim propustima i neshvatljivim popustima božje kazne.

.

.