НА ПРАГУ ОТВОРЕНИХ ВРАТА САЗНАЊА

            ЗОРАН М. МАНДИЋ

        НА ПРАГУ ОТВОРЕНИХ ВРАТА САЗНАЊА

                Нову књига песама АУРА Зорана Богнара (1965, Вуковар), једног од најпревођенијих савремених српских песника рођених после 1960. године и носиоца угледних књижевних награда: Матићев шал, Стеван Пешић, Исидора Секулић, Раде Драинац), чине, а како је то и метафорички поднасловљено, 33 песме о записима из ветра имагиниране у ликовима: апотеоза, корона, зеноида и епистола, а у којима он емоционално сажима истине тренутка. Ослушкујући у „адреналинској рапсодији“: откуцаје срца и откуцаје смрти у гестовима имагинарног „постчулног разговора“. Налик бестелесно растерећеном путу који сваки божији раб, писац или читалац, оставља иза себе. Урезаног у ветар. Као енигма чији одговор не припада нама. Нашем непрестаном рађању на божанственој тераси судбине. У њеном волшебном пејзажном колориту будућности, која је увек у раљама прошлости. И, рецимо, Хамвашевог „невидљивог збивања“ у коме равноправно пулсирају пропагандни изливи: одбојности и гнева, забрана и дозвола, забава и досада. Из чијег „албеда“, или односа између количина неког зрачења које „тело“ судбине рефлектује и количине зрачења коју прима, Богнар узима и црпи своја песничка надахнућа и инспирације. И из њих испира „ауру“ свог сладострашћа на прагу многих отворених врата сазнања. И поклоњења „доброћудним духовима“, који овековечују живот у „записима са ветра“. У његовим „надуваним сензацијама“. Зимници идеја. И важног питања: у ком свету да се реализује.

                Иако, на моменте меланхоличког пева, Богнар у овој књизи не робује „академији“: ентеријера и екстеријера, ореола и харизми у ововременој пројекцији тако жестоко притиснутих „насиљем“ електронских сенки, акрибијских чипова и виртуелних меморија. Више од тога он се бави судбином и препевима њених репродукованих проклетстава и клетви. Оним што се живи без ауре. Без просветлења. А, попут лажи без последица.Којима није довољна једна црква. Једна идеологија. Један језик. У тако замишљеном песничком бављењу суђеним и несуђеним искушењима Богнар исписује необичне стихове  о сједињењу, и то симболичком, недосегнутог „духа“ душе са апотеозичним записима из ветра. Са уверењем о потреби за лепо васпитаном патетиком заведених осећања. И иронички избалансираном савезу мисли о етичкој овисности. О вечној логици њеног парадокса чија су сазвежђа испод коже спуштена у лагуме одрицања. Уистину да ћеш, ако желиш више од оног што ти припада, завршити без ичега. У метежу наговештаја. И хладном бешчулном волумену „цене“ свог избављења.

                Богнар се, заиста, иронички премешта у овој необичној „књизи поука“ из слике у слику портрета асоцијација, по хоризонту који позива на пут. А, који се као позив, али и као пут, рађа из необориве предрасуде о вечности. О историји као хистерији, или „генијалној фабрици“: лажи, изопачености и успомена. Које изврћу утробу логике и стрпљења до бола. Једу мозак. Узимају душу. Зато је о овим апотеозичним записима и њиховим „обредима“ најплодотворније писати из Богнаровог филозофичног позиционирања у језику. Међу канонадама његових илузија и алузија. Ритуално распоређених међу објектима у: ваздуху, стварима и сенкама. У немиру као неподношљивој тишини без усамљености.

                Ако се то тако схвати у језику једнако као и у поезији, онда ће се и разумети идеја ове књиге која у основи личи на потрагу за својим правим ликом у осами. И губитку поверења у сопствено сећање. И то без обзира да ли је тај „губитак“ дошао од Бога или Мефиста. Као оличење поверења саграђеног на темељу сумње.

                И управо зато ова књига и јесте есејморфна поезија о сумњи. Надахнута прећутаним, а ипак датим одговорима. У лавиринту круга и лепоте и ништавила. Њихове "вечне" вечности. Истe оне која своје срце носи јавно.

ПЕTРOВAРAДИНСКA TВРЂAВA

ЗОРАН М.МАНДИЋ

ПЕTРOВAРAДИНСКA TВРЂAВA 

Прекo jе пoглед
кojи се с oвим с oве стрaне
љуби нa средини реке у
Дунaву
измећу пoрушених истoриja
из кojих изрaњajу силoм пoкидaни
мoстoви
чиjи тужни пеjзaж
предстaвљa пoмерени пoдстрек зa
нoве пoгледе и идеjе у прoнaлaжењу прaвих
тoкoвa истине крoз пoрушене записе са

сведочења
Oнa пoпут виле у лику пaлеoлингвистичкoг
зaписa
стojи нa врху рaвнице
чиjе мемoaрске приче укрaшене гнoстичким
метaфoрaмa
листajу ветрoву читанку и роман општег времена
зaписуjући све
кaкo се митoви претвaрajу у збиљу oд кojе се
ствaрa повест
где су се зaгубили пoсмртни oстaци вaжних
чињеницa o
знaчењскoj сличнoсти пoрoдице речи
трaгajући у њимa зa oригинaлним текстoм пуним
пригушених oдзвoнa пoсвећених дoбрo склoњенoj
aрхеoлoшкoj тajни
с врхa рaвнице
чиja мисиja дoнoси ревoлт сведoчењa пред
пoстaвљеним немoгућим циљевимa сaзнaњa и
немoћи речи пред oгрoмнoм и мaсивнoм снaгoм
злa и рaвнoдушнoсти
штo се не мoже лaкo с jедне нa другу стрaну
пoреклa пoгледa и његoвих ситницa

У АФОРИСТИЧКОМ КРАЉЕВСТВУ НЕДЕЉКА РАДЛОВИЋА

  ЗОРАН М. МАНДИЋ

  У АФОРИСТИЧКОМ КРАЉЕВСТВУ НЕДЕЉКА РАДЛОВИЋА

                                                                                1.

                Дух нових афоризама Недељка Радловића (1946, Наково код Кикинде) у књизи Муње у мозгу (Бранково коло, Сремски Карловци, 2005.), читко је „тетовиран“ наслеђем његовог препознатљивог сатиричког мишљења, односно „идеологије“, која се темељи на постављању луцидно провокативних, па чак и теоретских питања о: улози, судбини, статусима и разликама на савременој књижевној сцени: афоризма, афористике и афористичара. А, који дистонира на јасној идеји критике у правцу: разарања, одбацивања и преображавања амортизоване сатире, односно дотрајалог, или како би Х. Л. Борхес рекао „замрлог“ афоризма. Зато је, већ, на „први поглед“ читања уочљиво да тај исти дух одудара од крутости наслеђа српске сатире обликованог константама њене литерарне традиције. И да он вибрира у осетљивом хоризонту између евокације стварања модела сопствене морфологије у савременом српском афоризму и плурализма других сатиричких, па чак и префаворизованих његових диспозиција, које теже рекламерству и наметању по сваку цену.Али, којим у тим пословима, итекако недостаје оно што Недељко Радловић чини сугестивно у својим текстовима, а припада перманентним напорима изналажења њихове мисаоне оријентације. Оријентације, која неретко залази у воде филозофског промишљања мудро селектованих уочавања предмета перцепције. Односно, критике, која перспективистички: пропагира, заступа и исказује његов рефлекс сатиричара.

                                                                              2.

                Мало је рећи да Недељко Радловић спада у најужи круг расних савремени српских сатиричара. Мало, заиста мало, ако се зна да сатиричари, као и њихова сатира, не могу да се књижевно исхране само од пуких констатација, ако поље тих констатација није подупрто карактеролошким портретима подстицаја из којих те констатације стижу као вируси у динамичном налету. Вируси у налету епидемијалних невоља. Суочених са отежаним дисањем материјалних истина у све скученијем, готово „хаику“ физичком простору афористике, односно са „празном звеком“: сазнања, техика и мандата превазиђених афористичара. Или, оних који не знају да се „у малом афоризму удаве велике лажи“, те да је пут до „златне истине“ предодређен само за оног афористичара, који уме да „бира и бруси речи“. Који није пуки скрибоман и поданик инструментализованих објава. Ко је као Недељко Радловић.

                                                                              3.

                У свему овом у афористичком краљевству Недељка Радловића, читалац може посегнути за својим делом разумевања сопственог учешћа у тешкоћама извитопереног тескобног света. Истог оног у чијем се „рингу“ одвија борба између „плитке памети“ бројних несрећника и високошколованих „доушника“, илити тастера. Посвећујући се истом „двобоју“ Радловић је домановићевски распалио, нарочито по архетипији оног лика патетизације фигуре афоризма балсамоване у прегласним џубоксовима повлашћене логореје. А, чији писци више користе речи него мозак, или знање, које нажалост немају. Мозак без муња. Мисаоних и филозофских. Мозак у потопу (про)палих декларација о моралу. Без коже, без које нису ни могли својим њухом за својим  духом.

                                                                              4.

                Речју, Радловићеве Муње у мозгу личе на једно имагинарно афористичко распеће истине по којој се најтеже испети до „великог афоризма“. Односно на светионик испод ког стварност нема куд. Нити може да се обуче у друге аљине. Зато Радловићу и припада титула „савременог српаског сатиричног филозофа“, како су то запазили и неки други тумачи и критичари његовог дела „у начелу и појединостима“.

У Новом Саду, 11. марта 2004. 

ИЗМЕЂУ РЕЧИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗМЕЂУ РЕЧИ

Шта је проходан текст

Постављам питање песми

Док је зачињем

У време безочних читања

Да ли по сваку цену треба бити

Модеран

Без обзира на величину и дубину ува

Без обзира на пропаст читања и

Пропаст писања

Имам ли правко кренути

Путем којим ме воде речи

Које се не одазивају наредби сваког

Срца

Мисли

Идеје

Значи ли то да ћу моћи стићи тамо

Где стижу најважнији и најодабранији

И да ћу моћи упознати те пресвете

Мераче људски речи што

Једне за песме одвајају а друге у сталну

Употребу стављају

ПЕСМА О ВРЕМЕНУ ЗОРАНА М. МАНДИЋА ДАНАС У НОВОСТИМА

             ПЕСМА О ВРЕМЕНУ ЗОРАНА М. МАНДИЋА 

                               ДАНАС У НОВОСТИМА

        Данас су београдске ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ у додатку КУЛТУРА објавиле ПЕСМУ О ВРЕМЕНУ Зорана М. Мандића.

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСМА О ВРЕМЕНУ

Време има своју

(о)веру

(ов)еру

Стазу

попут неуочљиве траке

која дише за себе

на сваком путу окренутом

напред или натраг

Дисање

уметнуто у променљивом

надилази паузе у којима се

време исписује из себе

из опоре непроменљивости

пренапрегнуте у слици

надмећући се у свему што

пролази кроз слику

као један обичан дан и то

на стази од једног до другог краја

града тамо где је

место садашњости увек дефицитарно

као жељени идентитет

кроз испод чије ауре промичу снови

мука оног који сања да се

одметнуо у себи без

пронађених разлога који на слици

премештају светло

скривајући у шушљинама времена

идеологију мрака

МИСАОНЕ СТОЛИЦЕ СЛОБОДАНКЕ РАКИЋ ШЕФЕР

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МИСАОНЕ СТОЛИЦЕ СЛОБОДАНКЕ РАКИЋ ШЕФЕР

                Када сам крајем прошлог миленијума писао о сликама Слободанке Ракић Шефер, о њеном „белом сликарству“, већ, тада сам наслућивао, интуитивно и пророчки, да ћу једног дана део своје књижевности (пре)усмерити на осетљиво имагинирање својеврсног, а непристрасног омажа тој драгоценој стваралачкој појави. Једном од најсуптилнијих субјеката и личности савремене српске ликовне сцене Слободанки Ракић Шефер. Сада у овом тексту осећам сву озбиљност тог наслућивања, наслуте како то стоји у „слободном речнику“, Саве Мркаља. Неку врсту дослуха мог омажа са омажом Слободанке Ракић Шефер – Ван Гогу. Храбро стилизованог у чипкастој мисаоности једне столице. Дрвене као Тројански коњ, или квадратура старословенске сојенице на „води сазнања“. Белој као „бело сликарство“. Која инспирише уверењем, можда је боље рећи: вером, да мисао сликара у процесу стварања, као, рецимо, код славног Леонарда да Винчија, треба појмовно да иде од фигуре организма да фигуративне представе механизма. Слике. Уверења да уметност није делатност, или област, која се може проучавати засебно, нарочито уз помоћ аутизама поезије или критике. Нити да у том процесу цртеж сме личити, или наликовати, на шкрабање разочараног човека, како у ренесанси, тако и у постмодерни. У  овом делу текста, у правцу његовог бољег разумевања, треба нагласити да тумачења бића слике беспоговорно захтевају многа знања. Таленат за посматрање површине. Дах за анализу осећања живота. И сензација. Прецизност у уочавању примера љупкости.

                Слободанка Ракић Шефер је сва та знања, сазнања и уочавања супериорно даривала на својим сликама. Мекост покрета њених столица у аранжману густо насељених: запремина, квадратура и површина у којима, или на којима оне „столују“ развија необично мисаону причу о ведрини сликања. О „чудесима“ и „љупкостима“ њихових портрета и биографија. О потреби оног сликања у чијим пределима треба обраћати пажњу на боју, као на целину. Без бојазни да су Дифијеве вишње недостижне у својој лепоти и да у новим естетикама мањка простор могућности за њеним проширењем.

                Зато је Слободанка Ракић Шефер сликарка у налету: светлости и успона боје и мисаоности с којом у њу треба заронити. И остати свој поред Леонарда да Винчија, Дифија и Ван Гога.

                А, за прави омаж тој „својини“ време гради и поправља своје путеве. У случају Слободанке Ракић Шефер оно то чини ритмом кретања њених изложби у нове изложбе.

                Овај текст сам написао поводом изложбе слика Слободанке Ракић Шефер у Ликовној галерији Григорије Возаревић у Сремској Митровици 2004. године. Текст је објављен у дневном листу Дневник (Н. Сад) и у часопису Ликовни живт, који је издавала Ликовна галерија Стара капетанија у Земуну. 

MESTA, SEOBE DUHA, ODLASCI

ZORAN M. MANDIĆ

MESTA, SEOBE DUHA, ODLASCI

Sada je to Tivat
kroz tunel do Kotora a
onda u čuvenu kišu Risna
Postoje druga mesta
na pola sata
na noć i dan jedno od drugoga
Druga mesta
Druge seobe duha
Odlasci
Uvek se odlazi
Neposlušne brže deportuju
Prebacuju iz kazamata sadašanjosti u
Ludnice budućnosti ili na
Klinike prošlosti
Kiša na putovanjima opere telo
Sapere neke važne linije sa njegove
Trošnosti
Obriše ključne stvari sa lica maske
Tivat
Da
Tivat usred jedne male lične
Svečanosti

ВИДИКОВАЦ ОД НЕПРОВИДНОГ СТАКЛА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ВИДИКОВАЦ ОД НЕПРОВИДНОГ СТАКЛА

Радивој Шајтинац: ПСИ ВЕРСА ИЛИ ОТИМАЊЕ ВАЗДУХА, Народна књига / Алфа, београд,2005.

                Радивој Шајтинац (1949, Зрењанин), песник који је више есејиста душе, него сликар где укрштени верси и „речи- осе следе звук и мисао“ подмитљиво невидљивог песника, који се у преношењу тајне (а, која мора остати тајном) „лирског маркетинга у дошаптавању“ апсурда и парадокса, обраћа својим безименим и невидљивим (са)везницима. У преображавању скоро упоредивих са изданцима белог биља и трулежи, као симбола времена и трајања. Безразложно просветљених кошмаром „мајстора рима“ у коме дух из њих све може да срочи и адресира. Све описе „димензија тема и инспирација о којима се гласно не распреда / посебно када не пријају ни разлози, ни обавештења изнад укалупљених влажних небеса“. И њихових реторичких стереотипа. Тамо где неовлашћено „краткоречиви учитељи“  и „епски гудачи“ држе семинаре о разлозима и формама опонашања неизвесности. У координатама имитација бивших појмова и слика. Прелива „чистих успомена“, које сежу и вибрирају својим ритмовима, „без аутора и проналазача, између историје и (њених) перформанса“. Усмерењем погледа у немо време. У протицању представа са „измишљеним социјалним обичајима“, који увијени у људско месо цакле кроз: контекст, дискурс и демистификацију својих појавних карактера. Како ванчулног пространства душе, тако и „црвљивог погледа у ништа“. У фондове серијског програма „саслушавања идентитета“ и разгледања залиха „аутопоетичке зимнице“.

                У пољу таквог промишљања рефлектовања света собом и себе светом, Шајтинац данас више, као што је писао и јуче између деоница „даровних путовања“  са којих је слао „Пангласов извештај“  о „шуми којој се враћају прагови“ или „оружју људски рањеном“ и проливених „суза у лунапарку“ трагајући за траумама и анаморфозама онтолошких сензација, које се међусобно надмећу и натпевају са каталогизованим смисловима и уписима (не)обрисиве стварности. И неуређених радњи њених гестова и одраза, које ти исти смислови емитују посредством различито артикулисаних различитих доживљаја. И ероса сенки добро склоњених у аутономијама својих лавирината. Знакова, значења, распореда и верса (стихова), који су у поезији увек изван прича и романа времена и простора. Па, чак, и онда кад песник, попут Шајтинца, кроз своје речи тражи и проналази друге субјекте одабраних примера. Свог „приватног ангела“. А, све то у настојању да се у „стешњеној пре-обуци“ поглед „ознојеног певача“ ослободи у процесу сагледавања невидљивог торза ваздуха. И једне помаме да се том невидљивошћу надомести амбивалентна улога умне присебности. И „видиковца од непровидног стакла“. Између ега и алтерега посматрачевог.

                У овом наративно имагинираном поетичком спису Шајтинац, иако уочљиво, утишава песме његовог опуса што се разлежу из провалије „шапата и музике“ душе, није одолео да у версима преношења тајне о апсурдима и парадоксима, а која мора остати тајном, не инсталира и своје коментаре о „измишљеним социјалним обичајима“. Са „гласачким листићима и ознакама страна света“, са „споразумима с телом“ и „душом нагнутом над оним бешумним хором одоздо“. Који учествује у трговини и промету лексичких легура за „моћне ствари“. Држаче огледала. Притискиваче папира. Хербаријуме палимпсета. Лиценце писара. Дипломе тумача. Педигреа „паса верса“. У тим коментарима он отвара стакленке „скупих вина“ својих успомена. Оно што још у њима „није објављено“ о њему. Што побољшава описе крвотока и грађевина „пакла ране младости“. Њена постхумна привиђења. И „рестаураторску болест сећања“ у рангу интроспективних бумеранга. У којима је „вештина (писања и отимања ваздуха) – туђа мука“, а „патетика – лична рефлексија“.

                За веровати је, зато, да је и ову експресионистички интонирану књигу стихова Шајтинац изнедрио из добро сачуваних „заостатака“ песама, које су се преплашиле смисла и удара „невиног зла поруке“. Скривајући се у „панонску кладионицу“. Тамо где се слаже и слеже подножје онтолошког распећа. Неприличан бивши говор. Зебња. И „чиста срећа“. Да кроз језик елегије „аутопоетичке зимнице“ буде адекватно пружена „прозна помоћ незавршавајућим песмама“. И то средствима пасторала „загрцнутих фуснотама“.  И инхалираним свежим исходом, а поновљеним „преким памћењем“.

                Ликовни садржај ових нових Шајтинчевих верса и њихових валенци треба тражити међу парадоксима колорита, којим он боји прозоре смеса и гримаса поетских пејсажа. И њихову склоност ка поштовању „тихе поезије“ природе. Њених „свлачионица“ и у њима визуелних песничких задужења. И задуживања. На чијој сцени се филмично одвија дано-ноћна размена белог и чистог. Са: везницима, префиксима и вокалима њихових „малих језика“ неретко натрпаних метафориком у којој се наслањају, једни на друге, раствори и минерали херметичких формулација. Са сигнализацијама и сајберизацијама импресија и експресија. Псећим лавежом верса.

                На крају ваља истаћи да је овај старо-нови Шајтинчев песнички текст непроводив до краја у границама до којих нас води стандарно разумевање. Те да нека метафизичка „влага и измаглица“ куљају из њега с маскирном копреном што титра преко непровидног стакла његовог „видиковца“, са примесама опсесивног осећања, да постоји пророчанство о томе „како се Нешто у Неком збива“. Као лепота, са њеним исправкама, на рубним местима где се досеже отварање суштине разумевања: себе у свету и света у себи. С институтима и еросом речи утамниченог у сутерену душе.

Овај текст је објављен у броју 55 /мај 2006. часописа за лњижевност, уметност, културу и мишљење ЗЛАТНА ГРЕДА, који је у издњу Друштва књижевника Војводине уредио песник Јован Зивлак.

OБДAРЕНИ ЗA ПИСAЊЕ

ЗОРАН М.МАНДИЋ

OБДAРЕНИ ЗA ПИСAЊЕ

Oбдaрени зa писaње
претвaрajу свojе депресиjе у несреће
oд кojих живе њихoви текстoви
oмaжи ликoвимa из фaнтaстикa мaште
Њихoвa гoрдoст oстaлa jе без aмбициja
у пoљу дoкoнoсти
где се oсaмoстaљуjу пaрaлелне стaзе
живoтa
врсте удвajaњa незaвиснoсти o
тешкoћaмa у избoру предметa писaњa
нaде дa се успе у њему у
прoнaлaжењу пaмћењa
учењa зaбoрaвљених мoлитви и стрaхa
oд зaбoрaвa
Oбдaрени зa писaње не умеjу увек дa
пренесу пoруке
кojе несметaнo другим путевимa стижу нa
aдресе
нa кojе су упућене пo угледу нa филoзoфске
дискусиjе
o нaчинимa спуштaњa нa днo лудилa
пoбеђивaње тишине речимa
jедине пoтпoре oсредњим судбинaмa
зaдoвoљствa и нaде

СУМОРНИ ПАУКОВ КВАДРАТ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СУМОРНИ ПАУКОВ КВАДРАТ

Видим тај круг

у коме тишина

раскива своју мрежу

Немоћан да се претворим у

плетиво у

суморни пауков квадрат

окрећем се траговима светлости

да бих у размацима између

неприсвојених честица

нашао стазу

пољску

на којој нећу исклијати у речи

Тишина у расулу сопствене мреже

загонетно јеца

над препеваним чулима и

напушта стазу на којој се

све више уочава

суморни пауков квадрат

КЊИГА О МАЈКОВСКОМ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КЊИГА О МАЈКОВСКОМ

Душан Опачић, МАЈАКОВСКИ: ПЕСНИК РЕВОЛУЦИЈЕ, Друштво за афирмацију културе – Пресинг, Младеновац, 2016.

                На почетку овог текста желим да истакнем велико задовољство, које сам осетио када ми је, ових дана, локални поштански службеник уручио пошиљку с књигама Душана Опачића, мог блиског рођака, а у којој су биле пажљиво упаковане три његове песничке збирке (Урлик из тетрапака,2014, Из апартмана 303, 2015. и Криви солитер, 2016.) и књига, или боље и прецизније речено студија о: животном, грађанском, револуционарном, емоционалном и песничком путу, и усхиту, грузијског, совјетског, па, у извесном смислу, и руског песника ВЛАДИМИРА ВЛАДИМИРОВИЧА МАЈАКОВСКОГ (1893-1930). Оно што ме је одмах, наглашено подстицајно, окренуло тој, јасним, веома прегледним и језички богатим приступом, написаној књизи МАЈАКОВСКИ: ПЕСНИК РЕВОЛУЦИЈЕ, ситуирано је у једном важном податку моје средњошколске биографије, а који је везан за чињеницу да ми је Наставничко веће апатинске Гимназије Никола Тесла школске 1968/69 године одобрили, као ученику природно-математичког смера, да за завршни матурски испит: пишем, полажем и браним дипломски рад из српског језика. И као што се у том мом фамозном „матурском случају“ може календарски израчунати - то је било пре скоро педесет година или пре непуних пет деценија, пре дигиталне епохе и њених богатих понуда из сфере претраживачког изобиља, дакле у времену када је савремени човек започео ослобађања из чељусти ропске везаности за крута и најчешће контрапродуктивна библиотечка правила и њихове до бирократског бесмисла надуване „законе“. Морам да признам да ми је тада, пре толико времена, одобрено да матурски рад напишем и одбраним на тему Живот и дело Владимира Владимировича Мајаковског. И успело ми је да то на моје велико задовољство и учиним и тим радом обогатим моју личну библиотеку, коју сам, у прошлом и овом миленијуму, градио уз немерљиву помоћ моје покојне мајке Драгице Драгиње рођене Опачић и мог покојног брата Душана. А, истицање свих ових „историјских“ података, из efemerisa моје породице, учинио сам да бих потенционалног читаоца упознао с природом „окидача“ овог мог текста из жанровске заједнице књижевних приказа.

                И као што написах с почетка уводног пасуса, или пак одељка, мој блиски рођак Душан Опачић написао је богатим стилским захватом ефектну студију о песнику В. В. Мајаковском. Ту ефектност писац је језички изградио користећи се процесом „економичне“ употребе простора и цитата између чијих имагинарних граница се простире, или протеже, суштина феномена резимеа у смислу: сабирања, збрајања, издвајања и типовања главних елемената тематског корпуса. На том послу уочљива је пишчева енергија у савладавању увида у материју, која подразумева компетентно бављење фокусом Мајаковски. У том резимеу, сажетку или апстракту је тематску главнину поделио на неколико поглавља: Фракција, идеја, револуција, Биографија, Књижевно стваралаштво у постреволуционарном периоду и Епилог и утицаји. Речју, Владимир Владимирович Мајаковски, творац чувене и у светским читалачким размерама познате поеме Облак у панталонама, је рељефно приказан као писац који је совјетској поезији револуционарно даривао нову димензију и својим стиховима у њој очистио лирски  ваздух од „угљендиоксида“: аутсајдера, скрибомана, неписмењаковића,  стихокрадица, преписивача, књижевних клептомана и осталих литерарних кретена. Из сваког од наведених поглавља може се сазнати колико је Мајаковски био велика фигура свог времена, совјетске и светске поезије. И колико је био у праву Јосиф Висиаронович Стаљин, велики вођа Совјетског савеза, такође, као Мајаковски, рођен у Грузији,  када је на жалбу пеникиње Љиље Брик, њему лично упућену, реаговао „резолуцијом“. „Друже Јежов, молим вас да преузмете одговорност за писмо другарице Брик. Мајаковски је највећи и најталентованији песник наше совјетске епохе. Занемаривање његових дела једнако је злочину. Жалба другарице Брик је по мом мишљењу оправдана“ . Та Стаљинова „резолуција“ носи у себи поророчку оверу визије о бесмртности поезије и поетичког  ангажмана Мајаковског и то не само као песника, који је померио жанр поеме уводећи у њу структуру чувеног степенастог ређања стихова, већ и као један, по многим историчарима књижевности - кључни, оснивача руског футуризма, и који је битно допринео 1912.године појављивању текста Шамар јавном укусу илити Манифеста руског футуризма који су потписали песници: Бурљук, Александар Кручоник, В.В. Мајаковски, Виктор Хлебњиков и др.

                За име В. В. Мајаковског везане су многе мистерије, а најинтригантнија је она у којој се, или којом се, спекулише и лицитира на тему: да ли се и зашто убио, или био убијен. Али, какогод Мајаковски је за собом оставио написаним велико песничко благо, које се означава и великим поглављем светске поезије. У свему томе књига Душана Опачића помаже да се у нашој српској и славистичкој књижевној збиљи још једном осветли лик великог светског песника чија популарност траје и у овом трећем миленијуму. Ову књигу краси и богатство црно-белих фотографија, као важних историјских докумената, на којима “дефилује“ Мајаковски са својим књижевним и политичким савременицима, нарочито из времена када је написао стихове: „У овом животу није тешко мрети./ Изградити живот далеко је теже“.

                На крају наводим и неколико реченица из биографије писца ове драгоцене и корисне књиге.

                Душан Опачић је рођен 1977. године у Београду. Новинар је по професији. Био је сарадник редакција многих листова и гласила у земљи и расејању. Пише поезију и кратке приче.Објавио је три песмозбирке под насловима наведеним у овом тексту. 

МАНДИЋЕВА КРИТИКА У ЧАСОПИСУ ЗЛАТНА ГРЕДА

      МАНДИЋЕВА КРИТИКА У ЧАСОПИСУ ЗЛАТНА ГРЕДА

                У часопису за књижевност, уменост, културу и мишљењe ЗЛАТНА ГРЕДА, који издаје Друштво књижевника Војводине, а уређује Јован Зивлак, у броју 55, мај 2006. године, у рубрици Критика, ЗОРАНУ М. МАНДИЋУ је објављен  критички приказ књиге песама ПСИ ВЕРЦА ИЛИ ОТИМАЊЕ ВАЗДУХА (Народна књига / Алфа, 2005. Београд) Радивоја Шајтинца, песника из Зрењанина. Зоран М. Мандић је до септембра месеца 2007. године био стални сарадник часописа ЗЛАТНА ГРЕДА на чијим страницама су, у више од 60 бројева редовно објављивани његови текстови (поезија, проза, есеји, књижевна и ликовна критика).  

МАНДИЋЕВА ПОЕЗИЈА У СВЕСКАМА

                         МАНДИЋЕВА ПОЕЗИЈА У СВЕСКАМА

                У часопису за књижевност, уметност и културу СВЕСКЕ, који издаје Издавачка кућа МАЛИ НЕМО (Панчево), а уређује песник МИЛАН ОРЛИЋ, у броју 105 /септембар 2012, објављена је поезија ЗОРАНА М. МАНДИЋА. Наведени број се отвара са циклусом  од четири Мандићеве песме под заједничким насловом ЈЕСЕН И БЕГУНАЦ (Јесен, Бегунац, На ивици и Јадник). Мандић је дугогодишњи сарадник овог угледног панчевачког часописа у коме је, пре више од две деценије почео да сарађује и то за време док га је уређивао покојни писац БОГДАН МРВОШ.

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЈАДНИК

Он је увек неурачунљива бројка

сметајући сувишак мањка

светлости

Непопуњен размак у тексту за

успелу

реченицу описа стакла

Виђен је у азилима пропалих

песника

није просјачио

 чувао их се

Некима је показао своје ципеле

Замка за трагове

изговарао би на одласку

Звали су га

Јадник  

ОПУС

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОПУС

Скица за биграфију Homo opusa

                Дефиниција појма опус најближа је констатацији да она обухвата количину појединачног или целокупног дела, приноса и доприноса, одређеног ствараоца (писца, композитора, научника, или пак врхунског ликовног уметника и спортисте) у смислу хронолошког и вредносног  утврђивања, и критичког уређивања, пописа и броја објављених радова (књига, студија, расправа, уметничких одредница идругих референци). У извесном смислу именица опус је метафоричка заменица за мерач „километраже“, коју је неки аутор прешао, или још увек прелази, у свом стваралачком пољу, или на његовом креативном „аутопуту“. Комплексност дефинисања појма опус сугестивно, скоро метастазнично,  извире на површину сваки пут када се дефиницијатор одмакне од обилних понуда језичких образаца, када из укупности проблема строге дисциплинарне номенклатуре различитих кодификација и каталогизација  апастрахује чињеницу да су за послове и радње дефинисања „задужени“, међу осталим систематизованим обавезама, филозофски и филолошки факултети са „кућама“ њихових: гимназија, језичких и креативних радионица, института и завода, као њихових кровних покрића. Речју опус је без оно dei, иманентно везано за човеково дело, за паралелизам његовог чистог и практичног ума. И, за вибрантне пулсације његовог творачког искуства.

                Ширина дефиниције појма опус упоредно је пустила корен у: двориштима, лабараторијама и атељеима: научних, музичких и спортских остварења, па се зато као један од најсензационалнијих примера велике научне магије истиче опус идеја, изума и патената Николе Тесле,  космичког великана светске науке. Такође, не треба заобићи ни истицање најрепрезентативнијих спортских опоуса међу којима се све више поминње опус  грен слем тенисиких турнира (Отоворено првенство Аустралије, Ролан Гарос, Вимблдон и Отворено првенство САД), које су освојили Федерер, Надал и Новак Ђоковић. Једна од поредбених акција везана је и за навођење опуса у музици који се вежу за ознаке дела композитора: Бетовена, Моцарта, Шуберта, Дебисиа или Доминика Скарлатиа. Али, много важније од те поредбености је истина која интегритет исконских опуса одваја, значењски и вредносно, од њихових: безвредних, лажних, преписивачких, помодарских, аматерских и других неважних разноликих и разнотоних компилација. И профаних угледања.

                Зато се опус може означити као најпоузданији сведок и доказ имена и презимена вредности у свим пољима људског стваралаштва. Сваки такав опус је нераскидиви део supstance Opusa dei (Božjeg dela). Опус је институција ауторитета и суверенитета вредности с којима Створитељ дарује и проглашава најдаровитије представнике историје људског рода...

АНДРЕЈ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

АНДРЕЈ

Ништа још не знам о њему

осим да је ту поред

у парку са шишаркама и

скулптурама

да све више

разуме простор

између два дрвета

међу клупама и тобоганима

љуљашкама и клацкалицама

час у дечијим плавим колицима

час на бициклу с оцем која га

упознаје с градом и одводи на

Дунав

Опчињава га вода док с

пуним устима чоколаде и

десетак тек пристиглих зубића првака

улази у њу

као у пластични базен насред

дворишта у Ћетковићевој 73

Још увек је шкрт на речима

Не посеже за семантичким триковима

реченица малих или растегљивих као

Памперсова пелена или као тек

реченица на помолу као свитање као

гласић у одрастању који ће их гурнути

изнутра док их буде срицао на

српском

немачком

мађарском

енглеском

Када буде читао овај текст

(неко ће знам одмах рећи – песму)

2036.

у својој двадесетој разумеће лакоћу читања

која је у њој заобиђена

која је део плана о будућем полиглоти или пак

ревносном власнику дедине математичке

библиотеке

Зато не бринем што је

Андреј тек на почетку као слово А

што је на почетку свих почетака

што то поређење невино поткрада метафору из

слова Ч

Ч као друго име за машту или као З из

Песме о малој Зоји

Језик поезије је компликован рекла би

мала девојчица Ч

Поготово ако се зна да

поезија мора знати да може

рачунати на мене

међу онима који не разумеју да сам

Андреја на мојим фотографијама сликао очима и

погледима који су силазећи с портрета његовог

деде Душана хитали да уселе душу малог полиглоте и

наследника чудесне математичке библиотеке

На растанку с поспаним Андрејем

мала ми Ч рече

Зоки да ли знаш да је у овој твојој песми

Започела представа о одрастању једног милог дечака

Андреја

И да знаш да ће та песма бити уврштена у

Антологију твојих најлирскијих представа о

нама теби најмилијим ликовима из ризница

маште и стварности

коју ћу ја саставити

У Апатину, 18. јула 2017. год.

ИСПРЕД КУЋЕ У ЧЕЖЊИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИСПРЕД КУЋЕ У ЧЕЖЊИ

Испред куће у чежњи у

њеном ометању оглашавањем

мобилног телефонског јава

Један професор књижевности

саопштава дивљење за стихове у

којима се спомиње Сократ

Ван Гог и старогрчки лиричари

Стара ретриверка Асна њуши врхове

мојих покислих ципела

трага за неким мирисом

у чежњи је

можда гладна

синтетички збуњена у храни

Испред куће

паркиран аутомобил можда сања

рђа на њему има снагу подстицања

Међу другим знацима је остали

Свет

закрчен улицом раскопаном с обе

стране

У Монаку (Апатин), 22. септембра 2005. У 17,40 ч.

POEZIJA ZORANA M. MANDIĆA U VOJVOĐANSKOM MAGAZINU

                      POEZIJA ZORANA M. MANDIĆA

                      U VOJVOĐANSKOM MAGAZINU

                Na stranici 64. VOJVOĐANSKOG MAGAZINA, koji izdaje D.O.O. Fabrika slova iz Petrovaradina kraj Novog Sada, a uređuje ga Ilija Tucić, u broj 82. februar 2015. god. objavljena je pesma NEŠTO ŠTO NIJE MISAO sa biografskom beleškom pesnika i književnog kritičara ZORANA M. MANDIĆA. Pesma je objavljena u rubrici Vojvođanska poezija.

ZORAN M. MANDIĆ

 NEŠTO ŠTO NIJE MISAO

Svaku noć pre konačnog sna

na ploču drvenog stola u

kuhinji

istresam sve misli i

pokrivam ih krpom zbog

muva

Onda me neki vrag iz kuhinje

baci u krevet

Pamtim da na početku sna

stoje

velika vrata

pred kojima nekad satima

čekam

Čim se vrata otvore od

potmule škripe

sve zaboravim

šta je dalje bilo

Ne znam ni kako se iz

kreveta

zatičem za stolom u kuhinji

ni kako postajem živ

Pamtim da u kuhinji osetim

prvo

nešto kao ubod

da se stresem

ustanem od stola sa

sendvičem

koji se nalazio ispod krpe

Treba mi onda dugo da prvi

put zagrizem

pipkajući prstima

po nečemu što nije misao a

hleb mi u ruci i

ne sanjam više 

ПЕСМА О ВРЕМЕНУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСМА О ВРЕМЕНУ

Време има своју

(о)веру

(ов)еру

Стазу

попут неуочљиве траке

која дише за себе

на сваком путу окренутом

напред или натраг

Дисање

уметнуто у променљивом

надилази паузе у којима се

време исписује из себе

из опоре непроменљивости

пренапрегнуте у слици

надмећући се у свему што

пролази кроз слику

као један обичан дан и то

на стази од једног до другог краја

града тамо где је

место садашњости увек дефицитарно

као жељени идентитет

 испод чије ауре промичу снови

мука оног који сања да се

одметнуо у себи без

пронађених разлога који на слици

премештају светло

скривајући у шупљинама времена

идеологију мрака

МАНДИЋ НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА ИСТЕР (АПАТИН)

      МАНДИЋ НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА ИСТЕР 

                На страницама апатинског часописа за уметност, историју, етнологију, књижевност и орнитологију ИСТЕР, који уређује историчар Томислав Шимуновић, у броју 10/март 2012. г. објављене су две песме ЗОРАНА М. МАНДИЋА – Историја историја и Пусто острво. Мандић је стални сарадник овог угледног културног гласника у ком је објављивао: поезију, прозу, књижевну и ликовну критику.

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПУСТО ОСТРВО

Мало је на земљи места на којима

постоји пусто острво

као нешто сасвим

друго

између бројних питања самоће помешане са

тишином са

њеним неотуђивим правом на описе пристајања у

које их увлаче несмотрене опструкције мисли

њихов дијалог са натрпавањем речи

Анализа

посрнулих у осетљивом раскораку осећања

разваљеног цртежа

света који постоји само унутра и његове

наглашене игре са фигурама визуелних отисака

њихових пописа

тетоважа

Оно

назначено непрестано измиче

сваком

обележавању поседа

горњих и доњих вртова фикције

О

наслутама са хипотекама прошлог

ритма

проницивљијег од сваке нежности наслоњене на

имагинарне доказе оног што се десило као

безумна себичност и још безумнија

љубомора

Пусто острво је острво цвећа

љубоморе и њених квартета у чије

партитуре надзорници квартова тишине

одлажу речи

цвркут

не враћајући их у лежишта њихових

тематских речника

каталога мелодија

Нико

не треба да се троши на сећање других

оних који не верују у мистерију савршенства

у надменост с којом се мења

променљивост горњих и доњих светова

Све је свет чак и

прозори олако подлегли трачевима пејсажа са

еналаприлом и вазоталом са

примирјем у себи

после кога је све другачије

Пусто острво

његова имагинарна географија

привид да се на њега могу искрцати

други тумачи тишине

Из њега се стиже из сна

Припада онима у тајни

Тајна је Богиња Љубави

Неко је давно рекао

Постеља се може купити

Сан не 

Зоран М. Мандић и Томислав Шимуновић 

Апатин, 2017.

БРКАНОВИЋ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

БРКАНОВИЋ

                Сликари су у новинама непрестано били на губитку, јер се увек за њихов улазак у њих тражио повод. Самостална изложба. Награда. Орден рада. Смрт. За песнике, а нарочито романописце, спортисте и филмске звезде стално је било место без повода. Довољна је била написана прича о њима.

                Причу о литијском сликару и великом номаду НИКОЛИ БРКАНОВИЋУ започео сам с поводом. Повод је био његов мистериозни прелазак из галеристе у сликара. Повод не тако ведар као ни околности у којима се тај прелазак, Кафка би рекао – преображај, одвијао.

                Бркановићева даљска уметничка галерија у Хрватској, а потом у Републици Српској Крајини, па опет у Хрватској била је прави правцати сликарски храм. Мала црква велике уметности. И то она на високом гласу естетског обиља чворковачке класе у којој су се стицала сликарска унапређења и тајни ордени додељивани сликама за вечност. Имала је та чворковачка ликовна богомоља и понешто од гламурозне репрезентативности тако неопходне времену и људима.             

                У споју са дивљом лепотом природе која се сместила уз раскошне речне бокове Дунава то обиље је расло без паузе пред очима, чак и када се очи затворе. Од узбуђења. Од укуса страсти које узбуђења маме сугестивније од мириса: виљемовке, маслиновог уља, тамјана, лаванде или Даниловљевих алкохола са југа. Тај храм на врх даљске планине, усред њене лепоте, личио је на лиру из маште Егзиперија.

                Рат, велика српска голгота, драма избегличких колона, западњачка србофобија и србомрзачка алергија – све је одједном било против Даља. Против даљске лепоте. Против Бркановићевог Даља.

                У егзодуском вагону нашао се тако и Бркановић. С празним пртљагом без својих слика лепотица и миљеница. Дамари унутрашње неверице су га са бројним имплозијама од секунде до секунде разапињали на непостојећим адресама између Тршића, Неготина и Београда...

                Стигао је у Сомбор. Његов неподмитљиви хлорофил распоређен између нађоша, прођоша и дођоша. Двадесет и шест адреса сведоче о наставку Бркановићевих селидби од мила до недрага у том истом зеленилу.

                Сеобе су стале на броју два Гагрчинове на самом изласку Раванграда за Гаково. Крај Жаковог игралишта и оне онемоћале железничке станице. Далеко од Дунава. И дивље лепоте природе са његових раскошних бедара.

                Почео је литијским сликама. На црно-белим лесонитним и платненим подлогама дефиловале су погрбљене силуете без црта мушких и женских лица. У црним мантијама. Подбрађене  црним марамама. Нагнуте напред личиле су на погребну поворку. Поворку мука и молитви. Бројаница и потипарности.

                Поворка се кретала између земље и неба. Поворка у магичном кругу вечног покрета. Онако како се Земља окреће. Међ јавом и мед сном. Од праскозорја до повечерја. Поворка се на моменте заустављала да се у манастирској цркви молитвом накади. И иконе сачуване целива.

                У једној од литијских мантија без икаквих црта лица кретао се Бркановић. Његов нескривени номадски дух.

                Зашто?

                Зато, што је Бркановић из тела галеристе ишчупао дрво душе с кореном сликара. И све то поново засадио. И све претворио у сликара. Цео свет. Један мали народ. Житије његове православне вере. Историју славског поста. Славско весеље. Тугу. Смрт.

                Нико до сада тако и толико није дао литијском каравану. Толико идентитета. Легитимацију. Пасош. Несебичност. Себе.

                Док литијски караван пролази кроз тужно сећање Бркановић неуморно слика своје литије. Своју биографију. Аутопортрет.

Сомбор, августа/2000.

Овај текст објављен је у каталогу изложбе Николе Бркановића постављене и отворене у Тршићу 18. септембра 2004, у оквиру 70. Вуковог сабора.