ТЕКСТ ЗОРАНА М. МАНДИЋА У ПОСЛЕДЊЕМ БРОЈУ
ЧАСОПИСУ „БДЕЊЕ“
У последњем броју 55/
јануар-март 2018. часописа за књижевност, уметност и културну баштину „Бдење“,
који издаје Центар за туризам, културу и спорт из Сврљига, а уређује Радослав
Вучковић, у рубрици „Тумачења“ (стр. 102-104) објављен је текст ЗОРАНА М.
МАНДИЋА – Апокалиптички одјек твоје-моје, моје, моје... у коме приказана књига
песама „Ковачица река“ (Бистрица, Нови Сад, 2017) Светозара Савковића (1955).
ЗОРАН М. МАНДИЋ
АПОКАЛИПТИЧКИ ОДЈЕК ТВОЈЕ - МОЈЕ, МОЈЕ,
МОЈЕ...
(Светозар Савковић: КОВАЧИЦА РЕКА,
Бистрица, Нови Сад, 2017)
У
тематски густо конципираној песничкој књизи „Ковачица река“,са шестдесет песама
распоређених, а самим тим и подељених, у седам засебних циклусних целина :1)
Обичним људима, пчелама и мравима, 2) Куда иде овај свет и шта чине људи, 3) Уз
природу живота, 4) Посвете, 5) Циклус збиље и снови, 6) Родовски циклус
(2007-2017) – Трагом земље и 7) Разумевања, њен аутор Светозар Савковић (1955),
покушао је да на њеном „терену“, пре свега „терену“ бивствујуће сумње, великих
контраверзи, контрадикција и парадокса савременог света и његове дигиталне
епохе, искористи своју умну енергију, знање и досадашња списатељска (песничка и
прозна) искуства стављајући их у службу преиспитивања „природе живота“ и
егзистенције бројних питања „узнесених грехом људским“, а у „заметнутој кавги“,
како он то сугестивно сликовитим описима осветљава у крилу „растрганости у
пакости“ актера те исте природе живота: „Ношени гордошћу својом и туђом /Кроз
истакнута питања/Шта беше успех,шта пад?“. Реч је о покушају да се расветле
извори „заразе“, која је слику света људи, пчела и мрава учинила тамном и све
неподобнијом за равноправан приступ благодетима тог света и његовим божијим
добарима, како материјалним и духовним, тако и сазнајним у процесу освајања
„неких ствари“, онако како их језиком ироније објашњава аутор у истоименој
песми с којом и отвара здање књиге: „Неке ствари /Нећу да ти причам /Јер ти не
знаш/ Како оне стоје! /Неке ствари /Нећу да ти кажем /Одувек су /Биле само
моје! Зато нека /У мени постоје./Засигуно, И ти имаш нешто /Да ја не знам /Што
је само твоје./“. А, те „неке ствари“ су синоним(и) за заразу која је на
васцелој планети поделила људе између та два најграничнија чворишта деобе, на
оно „само моје“ и на оно „само твоје“. О ћуди те поделе, или деобе, како о том
феномену веома надахнуто у свом истоименом роману пише Добрица Ћосић, Светозар
Савковић пева у свом првом циклусу насловљеном синтагмом посветног каракатера
„Обичним људима, пчелама и мравима“, при чему се метафорички битно ослања на
немушти говор пљускања и пенушања воде Ковачице, реке његовог детињства, а с
којом се у исто тако немуштом дијалогу језички напиње, не толико да одгонетне,
колико сав у настојању да дочара слику „чистилишта“ судбине свог народа,
осликане бојама трагова бурне и неретко сурове прошлости, поткрепљене са
нијансама тих истих боја понаособ у траговима векова и заносом питања о томе:
„Шта је успех, а шта пад?“.
У анализи ове песмозбирке, физички стиховно размештене на скоро сто страна,
колико и броји са текстовима рецензената, а што по тако оствареном броју страна
обично одговара остварењу идеала формата песничке књиге, мора се истаћи да је
њен аутор посезао за разним облицима начина, форми и операција откривања и
преоткривања наратива одређених појава, и њихових одбрана, у којима је драматику
њиховог „унутрашњег рада“ дефинисао као опипавање сопственог пулса у мерењу
могућности и вештине сопствених процена и закључака, као што је овај из песме
„Откривање-преоткривање“, а који гласи: „А, живот пре и /Иза остављамо
/Уоквиреним /По сопственом неухвату / Какав је открићем захваћен. /“. И, управо
исказ овог закључка нас наводи на промишљање питања, које у истој песми следи:
„Ко је савршенији /Изнад или испод /Иза или испред?“. Да ли је савршенство
„само ту где јесмо“, док се „забављамо собом“, као волшебним „открићем“ и
„градимо и преправљамо недограђени свет по својој вољи“? – питање је, које
„тајну књигу“ или „књигу тајни“ Савковићеве поезије не фокусира само на њен
наслов, да би те тајне разоткривали и одгонетнули. Следно или неследно време Савковићеве
поезије доима се и као захукталост постмодернистичке аванутуре савремене
светске поезије која је изложена разним „жанровским“ и да се нашалимо
„државним“, и не дај Боже, „срчаним“и „можданим ударима“, и то у смислу што је
савремена поезија, обично под тим „ударима“, запетљана и замршена између питања
– „шта је твоје, а шта моје“ у њој. А, такво питање се обично, како то и сам
Савковић наводи у песми „Следно време“, веома „злокобно надиграва /у људима
изнад свега /и у свему разиграном/, док „светом влада људска стега“, додао бих
и завист, љубомора и погубност примитивизма и незнања, када „сви људи у
безличју /више-мање празно вичу /, а „екстремне се силе гоје / у
(апокалиптичком) одјеку твоје-моје, моје-твоје. Али, шта је – ту је, како год
мислио песник, или то чинили обични људи, па и читаоци, јер „време тече, сви
журимо, ни мисао да се срекне“.
За крај желим да приметим да песници још увек воле да читају: Иву Андрића, Мешу
Селимовића, Милорада Павића,Србу Игњатовића, Мирослава Јосића Вишњића,Душана
Стојковића, Умберта Ека,Ралета Нишавића, или Николу Страјнића, од којих неке
Светозар Савковић директно спомиње и цитира у својим песмама, па су писци можда
и због тога „једно недељиво књижевно биће, које залази у свом осипању“, док се
„свет у својој природи и лепоти датости упорно суновраћа и стрмоглављује“.
Светозар Савковић је заиста упорно, на интелектуално- филозофским таласима,
покушао да у овој стихозбирци да одговоре на многа питања, као она о „Бекетовој
тишини, Тајни која се ћути, или Овидијском исказу пута и цвасти.“. Али, мора се
признати да у поезији, као у другим жанровским опредељењима, нема „добрих“
одговора без „добрих“ питања. А, река Ковачица је сведок, колико је њен песник
Светозар Савковић добро питао и добро одговарао у свом „умном певању“, као што
то чине и тако певају праве поете, а не њихови изотопи.
