Душан Стојковић
ЛИРСКИ
СНАЈПЕРИСТ ЗОРАН М. МАНДИЋ
Нова књига ОДБРАНА ИЗБОРА Зорана М. Мандића је
троделна. Њени циклуси / поглавља / мини књиге су: „Систем“ (нови мали
наслови), „Одбрана избора“ (нове песме) и „Мишљења и коментари“. Овај лирски
троугао има свој систем: први и трећи
део обухватају прозу; лирика је у срцу књиге. Мaндић је одувек био лирски
архитекта. Желимо ли његове збирке да упоредимо са делима неког ликовног
уметника, најпре нам на памет пада италијански гравер и архитекта Ђовани
Батиста Пиранези који је остао познат по призорима римских рушевина и
фантастичним сликама грађевинских ентеријера, посебно степеника на њима. Наш
песник је одувек био мајстор при избору наслова својих збирки. Довољно је
присетити се само неколиких међу њима: Кораци
сумње (1971), Упутство за опстанак
(1982), Нишан (1990), Бизарна математика (1991), Цитати (1992), Наспрам чуда (1994), Цитати и
друге песме (1996), Нисам никада
написао песму коју сам могао да напишем (1997), Бог у продавници огледала (2010), Кафкина фонтана (2012)... Један од најпровокативнијих и
нејефектнијих је овај – Одбрана избора
– који је понела збирка пред којом се налазимо. Могуће да је лако, чак и онда
када изгледа неизмерно тешко, одлучити се за нешто и одабрати управо то, али много је теже оправдати (посебно када се о нечему тако флуидном као што је
поезија ради) управо учињен избор пошто је он био бирање између читавог снопа
понуђених, или могућих, опредељења за која унапред не можемо знати камо би нас
одвела. Архитектонским складањем својих
песничких збирки Зоран М. Мандић се прикључује сјајној дружини песника који су
били математичари или су математику одлично знали (Омер Хајам, Новалис, Едгар
Алан По, Луис Керол, Стефан Маларме,
Ежен Гилвик, Рејмон Кено, Жорж Перек, Жак Рубо...). Њихове песме, између
осталог, никако занемариво, плодови су, суптилна комбинација, и композиција, лирске математике. Оне спајају, сасвим
симбиотички, математику и музику.
Мали наслови ни по чему, осим можда по
томе што се њихов наслов заиста често сведе на једну или на две речи, мали нису. У њима се говори о
суштинском, о ономе што осликава епоху у којој јесмо, а многи од нас се
понашају као да нисмо, те стварно ти који тако чине и нису, јер у правом животу
за њих, беживотне, мимо живота,
непрестано крај њега, и нема места.
Они су непрекидни извањци; Мандић је
непрестано у срцу ствари, онај ко описиваном / опеваном налаже / допушта да
само о себи проговори / пропева, постане књижевна, једнако као што је животна
била – чињеница.
Треба
ли да се осистемимо? Без система, у рукама смо хаоса. Из њега смо се извадили
онога трена када је Бог био приморан да ограничи људску неограничену слободу
која се одмах изметнула у нешто што са слободом никакве праве везе није имало.
Десет божјих заповести ољудиле су човека, али је овај од тог трена почео да се
понаша као морални преступник који се с њима рве. Слободу, ограничену да би
уопште слобода била, он је схватио као ропство из којег мора по сваку цену, па
и по цену главе – о моралу да и не говоримо – потражити излаз.
Мандићева
прозна, али и песничка, реченица налик је на кафкијанску. Стога што бежи,
поготову од присилне, необавезне, суштински неодговорне, метафоризације
казаног. Нарочито у малим насловима,
Мандићева реченица вибрира својом рационалношћу. Показује како у рукама правих
мајстора (такав је био Кафка, такав је и Мандић) и она зна да задобије
сликовитост особеног типа. Ону која мишљу зрачи. Не мора се слика само на слику
свести. Слика се и осликава, али и промишља. И мисао је њен прави дом.
Мандић
је посегао за неколиким, потенцијалним, неологизмима (један од „задатака“ које
овакве речи испуњавају јесте: „покрити“ оно што досад уочено у довољној мери
није било, или се осматрало на погрешан и површан начин): аргументарница, богодечији, доказнарница, радозналка, успоменарница.
Довољан је један једини пример да се види како песник звуком (асонанцама и
алитерацијама), влада, а без њега лирске музике нема: „обруче,
заруче, уруче, препоруче, прируче или поруче. Било да одруче…” („Руке“). Песник се на томе не зауставља. Служи се и
рефренским почецима реченица. Чак се они и из једног текста у наредни селе.
Навешћемо само један пример. То се дешава са скулпурама мог малог града (в. „Скулптуре“ и „Ретровизор“).
Лирско се из
Мандићевих песама сасвим слободно сели у његове мале наслове. То ћемо илустровати тако што ћемо навести прегршт
синтагми и песничких слика: „тужни срам“ („Руке“); „видео океан људског ока“
(Исто); „цвркуте... кругова“ („Ретровизор“); „мирисна тамност песме“ („Делови
загубљених јеванђеља“); „гадно пролепшавамо“ („Излог 4“); „Мала места су као
ћораве кутије у којима живе слепци“ („Мала места“); „уморним шетајућим месом“
(„Неколико спојених прилога за портрет празнине“); „престрашен заборав“ (Исто);
„зарђали језик“ (Исто). Зоран М. Мандић и иначе, спајањем својих малих наслова и правих песама у једну целину, показује како за њега поезија и
лирска проза, поезија и есеј, никако нису међусобно омеђени, поготову не неким
непревладивим границама. Једнако као што је његова проза лирска, и његова
поезија не заборавља наративно и храни се есејистичким. Његова дела не желе да
знају ни за какву жанровску подвојеност.
Текст
о рукама (песник бележи шта је о њима говорила његова мајка) можемо довести у
далеку везу са чувеном песмом „Руке“ Жермана Нувоа.
Homo
opus, по песнику, запрема и Теслин опус, али и опусе тениских турнира. Човек се
не може делити на мање значајан и битан део. Он је целина. Живи свим што чини:
и оним што мисли, и оним што сања.
Издваја
се и поетичко-аутобиографски есеј „Тамо где припадам“.
У
малим насловима имамо дијалог (и
лирски, и есјистички), а не монолог. Увек се подразумева други с којим се
разговор, размена мишљења успоставља. Дијалог је заједничка су коб. Без њега се тапка у месту.
Постаје се духовни мртвац. Или аутократски наредбодавац. Постоји, поред
политичке, и језичка диктатура. Она је једнако опасна као и политичка. Треба се
клонити и песничке диктатуре до које се приспева када се јајоглаво прихвата
унапред скројено мишљење и вредновање. Глава на рамену служи нам да (пр)оценимо
шта је шта и ко је ко.
Поред
језичког мелодијања, у Мандићевим је малим
насловима и промишљање онога о чему други писци готово никада не
размишљају. Мали наслови су можда
текстови о малим стварима, али мале стваре су те које чине велики живот. Без
малих ствари ни нас нема. Ствари које нас окружују, једнако као и оно што у
нама бивствује, морају се сагледати другим, посебним и особним наочарима како
би се открила њихова бит. Тек тада заслужују да се у нову целину уклопе.
Трагична
је прича „Помирење“ о Карађорђу и Милошу, минералној води у коју се се
преметнули. Наводи нас да се, помало хуморно, приупитамо да ли се оне, смешане,
понајлакше пију? Прави психопортрет је „Причало“.
Постоји
у овим прозама гледање у себе, око себе, иза себе... Читава поетика гледања мерло-понтијевска. У игри су и
опипи. Тактилне, визуелние, аудитивние... сензације. Али, ту су и психолошки
пипци којима додирујемо све што нас окружује, све што из себе лансирамо е да би
оно изван нас присутно опколило и нама, нашем искуству и нашем певању,
присајединило.
У
огледу „Ретровизор“ налазимо и следећи мисаони увид: „Откриће би
можда било у сазнању да је визуелна композиција слике живота састављена у
формату мозаика, али знати га саставити, сложити, тако да би сваки његов део
искористио своје аутономно право да буде обухваћен местом које му припада?“ У истом есеју пише се и како
постоји „ ... рат између слика и времена у коме се оне одвијају...“
Зоран
М. Мандић експлицитно излаже своју поетику: „Да би
изгурао причу писац непрестано мора да има на уму да се грађа за њу налази у
њему“ („Шетња“); „Писати
књигу о неком захтева дијалог са чулима“ (Исто); у истом тексту заговарајући шетњу као подстицај
имагинације, попут Мирослава Мандића, писац призива перипатетичку књижевност; „ ... свака
књига, која може, или не мора, да се чита, има свој имагинарни излог. И онај
његов стаклени параван, који стварност дели од њене нестварности...“ („Излог 1“); „Никада
ми није било јасно шта је теже: смишљање или рађање песме.“ („Песма“); може се – и треба – „писати неречима“ (Исто);
„Употреба цитата је гора од употребе човека свиклог на болести
интелектуалног немара скупљача туђег перја“ („Скупљачи туђег перја“).
Постоји
шетња лавиринтом текста. Једнако, и архив као сећање. Архив је нашем писцу
симболичка замена за време. У исти мах, и оно само. Песници „торбари“ –
лактароши су, гузоње, борци за привилегије и незаслужена признања и награде
које се у њиховим рукама у нагрде претварају.
У
више текстова пише се о излозима: они нам нуде истовремено и оно што је испред
и оно што је иза њих. Продире се иза огледала. Ја се непрекидно сучељава са
Другим. Макар са другим Ја. Неко иза мене, гледаоца, хоће да види мојим очима
оно што ја гледам. Стаклени зид не спречава, управо стога што је стаклен те
прави зид и не може да постане, спој / преплет спољашњег и унутрашњег, њихово
сливање и стапање. Међа која се ту јавља, привидна је, она које као да нема. Може да се загледа у утробу
изложеног а да се притом не открије шта се у нама скрива, како се, и у шта,
изложено преобраћа.
Поднаслови
малих наслова отварају се са „о“.
Најчешћа реч, она која приказано амбивалентним чини, нагони нас да се
определимо, прочитамо прочитано још једном, јесте илити. Мандићеве прозаиде,
снимци, и ментални, доживљеног и опаженог, могу се упоредити са мини есејима
који се јављају у чувеним Митологикама
Ролана Барта.
Погледамо
ли оне међу њима који обилују цитатним реминисценцијама (на пример, „Жал за
описом мог доживљаја Дон Кихота“), пристижемо до кратке, нове, апокрифне,
субјективне без сваке сумње, мини историје светске књижевности, и теорије
књижевности уз то.
Треба
ли да изаберем антологијски мали наслов,
определио бих се за „Неколико спојених прилога за портрет празнине“. Издвајам
и, синтаксички „исцепкано“, „Осећање“, као и мини есеје „Песма“, „Писац“.
Уколико реши да објави ново, дорађено, издање антологије српских мини есеја,
нови Течни кристал, Зоран Богнар не
би могао да избегне Мандића као једног од сржних аутора у њему, оног чији мали наслови у себи збирају сав течни
кристал микро-есеја.
Зоран
М. Мандић је несумњиви poeta doctus, један од најбољих које српска поезија
уопште има, али, притом, он остаје у прикрајку – без зрнца тога, никада праве,
поготову велике, а њој поезија
песника о којем пишемо изван сваке сумње припада, нема – и poeta ludens.
„Одбрана
избора“ почиње, и јесте, улазак у Харонов воз. Бира се начин смрти. Живот је
смрт у трајању. Живот је поправни испит /
из одбране избора.
Мандићеве
песме веома често немају интерпункцијске знаке. Прва реч сваког стиха готово
увек почиње великим словом.
Његово
писање кретање је и лавиринтом написаног. Палимпсестна работа. Кукавички је
потез сваког песника: усамити се. Узношење је: разликоваћу се од свих. На
песничком Олимпу има места за више Богова. Побуњеник је увек сам, али прави
побуњеник сања о томе да се и сам обожи. Он не исцрпљује занат и умеће и дар
који има на непрекидну, незауставиву побуну. Побуном се почиње, освајањем
окончава.
Када, на пример, у
песми „Смрт у котарици колача“, „налетимо“ на стих Кад год зацвили мисао у напетости, присетимо се чувене Ракићеве песме „Мисао“. Мандић нам открива, и
у својим песмама и у својим прозама, које је то, разнородно, друштво којем се
он прикључује: Сапфо, Сократ, Овидије, Макијавели, Емерсон, Толстој,
Достојевски, Ван Гог, Кафка, Јесењин, Мајаковски... Као и Бошко Томашевић, но
мање од њега, и Мандић је, једним – цитатним – сегментом свога певања прави песник библиотеке. Али и из његових
песама – као и из дела Томашевићевех уосталом – струје непатворени животни
сокови, комбиновани са фрагментима снова
којима се лечи сваки страх од неписања (“Смрт у котарици
колача“). Постоје и „приче“ у песмама. И дијалошке. Уношење елемената
сновиделног. Сан који се инкорпорира у јаву, навлачи њено рухо. Брисање граница
временских, али и оних које би међиле реално са измаштаним. Допеваним /
досањаним. У песми „Једна слика једно сећање“ су и стихови: Мали сто / потпуно наг. Тако се, у песми
„Зима 2012“, пева, персонификовано, о
топлој кутији погледа, замрзлом надутом трбуху Дунава и чају са Сунцем. Природа се ољуђује. Људи
покушавају да се с њом стопе, макар она била и потпуно хладна, зимска,
ледена.
У
песми „Недостајање“ Недостајање је као /
Свраб.
У
оној насловљеној „М. Б. Душанић лирик“, том дрхтавом
тексту, говори се о лирици живота и
смрти. Песник који је прави
песник, својим ДНК учествује у правој
поезији која одбацује, тако што их руши, све песничке бакциле који је
непрестано загађују, покушавајући да је инфицирају баналношћу, несмислом,
поетофразама, општим местима, лажним прапорцима, украденим ђинђувама.
Како
Мандић твори / гради песничку слику? Епифанијски, блеском. Менталном стрелом.
Његове слике налик су на харпун. Оне су од меса и крви. Дрхтаве. Илуструјмо то
примерима побраним из песме „Једна слика једно сећање“: зидова нарушеног здравља / рупама за ексере;
мирис патње руке; шољице за рај;
У једном се јаству тако нађоше два
слепца / Крадљивац
и Покрадени. Из Ван Гогове сиротињске собе
песник је „однео“, макар у песми, своју збирку Никада нисам написао песму коју сам могао да напишем и тако је
оголио несретног сликара, учинио га неспособним да одбрани оно што се одбранити
не дâ.
Добра
љубавна песма она је која се зове „Обећана љубавна песма“. Једнако и „Не знам“ из које издвајамо следећа места: На месечини њено се тело
/ претварало
у боју сањивог сунца; врата страха; нага сенка успомене.
Постоји
читав спектар најразноликијих, „дубинских“, песничких слика у Мандићеву
песништву: Свет увек постоји после /
После тридесете Исус се одао себи / Напустивши усамљене јахаче / апокалиПСЕ
(„Самоћа“); Припадам само својој болести
/ Писању / Оном што увек није („Нико
ме неће препознати“); Бојим
се да ћу писати и / Кад престанем да пишем
/ Страхујем
од тог усуда / Као што се он плаши мојих
/ Одрицања
/ И тако по
ваздан / Стојимо један наспрам другог
/ Немајући
куд него право / На двобој
/ А моји секунданти
су моје песме
(„Бојим се да ћу писати“); (Мајци) Не
смем да јој кажем / Чак и на крају ове песме
/ Да ћу
писати и када престанем да пишем / Да ћу волети и када престанем да волим
/ Да ћу
живети и када престанем да живим / Да ћу себе потражити у праху
/ А онда из
њега побећи у светлост / Одакле сам и дошао
/ Одакле ћу
се поново и вратити / Да пишем и када престанем да пишем (Исто); Лица и наличја /
Несређених
разнобојних папира / Разбацаних по угловима главе
/ На цртежима
незакљученог памћења
(„Трула јабука“).
Мајка
је често „јунакиња“ ових песама. Она која подучава: животу учи. И доброти.
Сатирична /
критичка песма је „Човек који је хтео да ме купи“. Попут ракије од трулих
јабука је и поезија непесника, неталентованих лирских опсенара, поетских
башибозлука.
„Ангажованој“
поезији припада песма „Избеглице“.
Хуморна
је „Илузија“ – песма у којој се пева како је песник добио Нобелову награду за
књижевност за своју збирку Србија у
дубоким водама. Она се може довести у везу са, такође хуморном, песмом коју
је, тада стогодишњи, чилеански песник Никанор Пара испевао говорећи како је
крајње време да му се Нобелова награда додели јер нема превише времена да чека
да га она задеси.
Потенцијални
неологизми које смо изнашли у Мандићевим песмама су љубичанствен, римоловац и
човекологија.
Поетички стихови
његових песама, оних које он зида
(„Трула јабука“), казују нам како се
песма неспутано креће паклом, чистилиштем и рајем и како је она рефлекс мисли и звука
/ Час на јави
а час у сну
(„Филип“). Мандић назива Бошка Томашевића академиком
алхемије. То исто могао би да каже с једнаким правом и за себе. (Ако неће
то да учини, уместо њега – урадићу ја.) У „Крајњој личној причи“ пева –
дефинишући тако своју поезију – о есејморфној
песми. Основна његова песма управо је то.
Најбоље песме у
књизи су „Бојим се да ћу писати“, „Зашто сам престао да сањам“, „Исповест“ и,
надасве, „Мандић“. У последњој споменутој, дуго сањаној песми, лирска се пређа обмотава око срца
/ Када
онемоћа / Када
избушено месо постане од / Срчаних удара и превелике љубави у
/ Коју је
упадало као у дубоки снег / Ево ме с обе стране
/ Хармоније и
дисхармоније / Мандић наспрам Мандића с оним
/ Средњим
словом М.
Мандић песник истовремено се спаја и ратује с оним (о)певаним Мандићем, те ни
сам не зна – и није то уопште важно – који је он од њих двојице, ако их уопште
двојице и има, ако онај З.М. М. из песме не излази слободно у реални живот, а
онај који пева о њему не „ускаче“ у песму, а да притом, ни један ни други, нису
свесни како су заменили своја места, ако се уопште о било каквој замени места
ради, и може радити, пошто је поезија за овог песника, увек, и у овој – већ
сада треба написати, не само антологијској, већ и великој песми српске поезије – једини
песников дом, онај без којег ни њега као песника нема, а њега има, једино
има, само онда када се писању песама препусти. Јер, њима, и у њима, живи.
Својим песничким
„малим насловима“ Зоран М. Мандић је максимално проширио подручје лирског.
Приближио је прозу лирици толико да су његови мини есеји истовремено и песме у
прози, а његове праве песме и мини есеји. У његовом књижевном делу мисао се не
одваја од емоција. Проосећана мисао следи
рефлексивне емоције. Песнику је певање попут сећања. Пише се читавим
телом. Свим чулима. Наученим. Одсањаним. Наслућеним. Нема никаквих граница.
Предвајања, одвајања, елиминације. Певање је увек преливање преко руба.
Поунутрашњивање спољашњег; оспољавање унутрашњег. „Мешање“, синестезијско,
сензација које су нам једна чула добавила са онима које су плод неких других.
Песник
је, у својој лековитој поезији, приспео до густине зрелости. Мисао која се у
њој често находи, пошто је срцем прострујала, цури низ прсте.
Мишљења
и коментари су разноразни прозни текстови у којима је присутан критички, не
ретко и сатирички, набој пошто песник не жели, никако не жели, да затворених
очију прође поред оног што се крај њега дешава и што живот којим живимо, не
ретко такође, правом животу краде и претвара у нешто о чему се тешко довољно
критички може прозборити.
Мета
песникове критике су, на пример, многобројни, и све бројнији, наши књижевни
фестивали на којима се „мувају“ непрестано исти гости, тобожњи песници од којих
за многе нико ни у њиховој рођеној земљи ништа не зна. Размена „добара“је: ја
штампам теби да би ти штампао мени, китим те наградом да би ме и ти својом
окитио. Ако награде нема, може се она часком створити, ионако их још увек
немамо пет стотина, а поједини међу нашим лауреатима још увек нису њих сто
накачили на своје јуначке непесничке груди. Није важно што се новац неразумно
арчи, што потпуна недемократичност условљава фалш изборе у уметничким
групацијама и, сасвим нормално, довођење на функције у њима оних који никаквих
функција достојни нису. Оно што се кува и што кусамо права је „књижевна
мусака“. Писци – најчешће они за које би тек требало доказати како то уопште
јесу – кукају на државу, једнако као и уредници часописа који су се изметнули,
без икакве уређивачке политике која би се о њима ваљано постарала, у праве
часописне купусаре. Чланарние се преобраћају у харач а да притом ни они који их
плаћају ни они који то не чине ни на који начин н не учествују у књижевном
животу и немају никаква права.
Зоран
М. Мандић скреће пажњу на неколике сасвим скрајнуте књиге и њихове писце
узалудно се надајући како може нешто да покрене у свеопштем нашем књижевном и
културном мртвом мору. У питању су давни Пчелар
– Нови пчелар (1810) Аврама Максимовића, афоризми др Добривоја Зечевића,
часопис Збиља Момира Лазића, Криво дрво Стојана Богдановића. Скреће
пажњу на, за живота некритички одбациваног, великог песника Николу Цинцара
Попоског од кога је наша, незналачка, књижевна критика сасвим непотребно
направила књижевни случај. Пише о себичним антологијама књижевних глупости.
Уводи у игру у властита кокошија прса млитаве удараче – јајаповце.
Одличан
је есеј „Одбрана поезије са освртом на дунавске муке Нарциса“ у којем се
спомињу „снајперисти снова“ и устврђује како поезија не једе прозу, а како
проза „сања поезију“.
Посебно
су драгоцени полемички есеји објављени у пожаревачком часопису Браничево у доба уредниковања Александра
Лукића: „Друго лице лица Србије (Мали прилог обраћања Великој историји
безчашћа)“ и „Ханибалов шатор“. Они су били покушај „проветравања“ наше
књижевности, пун убитачне ироније. Њима се Зоран М. Мандић придружио групи
писаца окупљених око овог часописа (Мирослав Лукић, Бошко Томашевић, Александар
Лукић, Мирољуб Милановић, Александар Б. Лаковић, Љиљана Ђурђић, Предраг
Чудић...) која је покушала да нашу књижевност сагледа из новог угла, служећи се
погледом искоса који су заговарали
Душан Матић и, потом, Сава Дамјанов. Није им тада то пошло за руком (зли волшебници су се дубоко у земљу
укопали и дебеле жиле одаслали на све стране), али то не значи да им неће
успети никад. Ни они не смеју да допусте себи да одустајници постану.
Одбрана избора и више је него одбранила
избор онога што се у књизи обрело.
Овај текст у форми поговора објављен је у књизи "Одбрана избора" (Књижевна заједница "Борисав Станковић", главни и одговорни уредник Мирослав Цера Михаиловић, рецензент Ђорђе Д. Сибиновић, Врање, 2018) Зорана М. Мандића, (стр. 207-222)
