ЉУБОМОРА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЉУБОМОРА

припетак контраверзијама људског мозга

                Једно од најконтраверзнијих осећања, које људски мозак не може да савлада припада феномену љубоморе. Та мора, да парафразирамо Његоша, грђа је од  „празне љубави“. И циничнија од мржње. Завист је далеко на периферији рода тог поређења.

                Мало, скоро ни малао, зна се како се зачиње. И који су стварни разлози њене иницијације. Сва је у унутрашњем гравитационом пољу људске потребе за исказивањем оног дела људског ега где се мобилише и одакле оштећује његово здравље. Сигурност и самопоуздање. Емоционално, колико и интелектуално. Физичко и метафизичко. И сурово га кажњава за неучињене преступе. Вербалне деликте и злочинства.

                Појављује се изненада, као НЛО. Скривена у инфра колориту непознате светлости. Немирна и нервозна, као сан, који онемогућује свако своје рационално препричавање. Тумачење и дефинисање. Скоро и да не спава неуморно присутна у болести, сврабу и вирусима своје будности. Не прашта, као ни смрт. Непосредна је, уочљива, урокљива и директна. Лукавства, с којима се служи су провидна. У рангу су „прозирности зла“ о којима је француски филозоф Бодријар написао засебну књигу. И засебна је. Засебнија од сваке идеологије, која увек има свог налогодавца. Изван себе. Изван сваке консултације, па чак и оне ирационалне, с Богом. Чува се прекора. Не мења мишљење. У своју усамљеност увлачи слабе, неодлучне, неконкурентне и неостварене. Чак и оне које мрзи. Палим анђелима помаже да што пре издахну. Али, тек након што им наплати ваздух, чак и онај из њихових несебичних уста. Када (не)стане губи јој се сваки траг. Закопава га негде. Ни на ђубришту нема места за њу.

                Крезуба је, а песници се још увек баве с њом. С полудистанце. У својим сентименталним радњама. Често посежу за њеном маском у својим извиканим стиховима. И прецењеним римама.

                Ван Гог намерно није хтео да је наслика. Леонардо да Винчи ипак ју је крунисао у погледу лика своје Мона Лизе. Јесењин се убио због ње. Можда су га чак и убили у том дво-боју. Маркес завршио у стогодишњој самоћи да би се отарасио њеног отровног погледа. Крлежа је боловао од њене границе сваки пут када би узимао Андрића у руке. Онако како је то Андрић чинио са Црњанским. А Пенелопини просци с Одисејем. Слово Љ још увек ћути и не повлачи се из њеног имена. Једино је мушка љубав другачија. У дворишту жене.

ЊЕГОВА НЕВИДЉИВОСТ ОСЕЋАЊА (3)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЊЕГОВА НЕВИДЉИВОСТ ОСЕЋАЊА (3)

Или мали приручни есеј о фрагментарности

               

                Међу најзанимљивијим појединостима Велике ариве Песникових (и)здања налазе се и палимпсети: биографија, житија, хагиографија и библиографија.

                То су, дакако, чувени текстови инспирисани Великом Светом Математиком Података. Они су, другим речима, без правописне насилне употребе Великог слова, фрагменти приче о свему небеском руком жреца записани. Постмодернисти би можда рекли: снимљени.

                Његово величанство Свевишњи је, само мало, кроз интернет, отшкринуо врата те тајне, па опет све закомпликовао, да би времену омогућио да тече својим током... А, осећањима да се не стиде Архива његове Валике Магазе.

                Свака фрагментарност у сложеној је зависности од Целине и свих фрагмената који се међусобно надмећу својим деловима. Међу највеће посебности овог, такорећи, временски завршеног другог миленијума је библиографија Борхеса, али, нарочито, онај део који је он носио у глави. Борхес је умео да измишља детаље своје библиографије, као и биографије својих постојећих и непостојећих (измишљених) јунака. Оне најбоље, понављам, носио је у глави, дању и ноћу, пунећи њима непрегледне дубине меморијских блокова, као што је Пикасо стално у пртљагу, својеврсној претечи руксака, имао десетак својих радова, као неприкосовену личну антологију од које се није одвајао, дању и ноћу. Остало је препустио наследним редовима грабљивих чланова породице и бројним галеријама. Аукцијским кућама. Само неколико цртежа и исто толико минјатурних керамика из Пикасовог багажа били су за њега оно најважније што је урадио за свог живота.

                Зашто помињем Борхеса и Пикаса­? Па, вероватно, зато да би што сликовитије, прецизније и сугестивније био дочаран феномен Архива Истинског Творца. И неимара чијој су типологији припадали: Достојевски, Рубљов, Пушкин и прерано трагично усмрћени славуји светске лирике: Јесењин, Мајаковски и Бранко Миљковић.

                Можда само тако, у овом свету патолошких: сујета, љубомора, зависти, мржње и лицемерја, могу да се додирну антологијске вредности на свим пољима (и пољанама) уметничког стварања, ако је њихова основна тема – несклад између контемплација и чулности? Између бројних провалија и амбиса ископаних, попут каквих бунара, усред људске душе.

ЊЕГОВА НЕВИДЉИВОСТ ОСЕЋАЊА (2)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЊЕГОВА НЕВИДЉИВОСТ ОСЕЋАЊА (2)

Или мали приручни есеј о одумирању најсложеније мекоће

                У људском срцу као у хумци прво одумиру најсложеније мекоће које је природа, као и све остало, формирала водом. Енергијом воде што на сунцу изроди све боје. Велику магазу фасцинације. Неисцрпан извор обиља свих запрепашћења за које је човек смислио молитве. И нацрте за енергију заблуде.

                У истом том срцу Песник је успео да сачува своје бесмртно срдашце. Научио га је говору воде да га је вода заузврат даривала начином дисања у себи. Вода храни песниково срце најфинијим планктоном који пршти са сунчевом прашином. Који воду боји нијансама. Чини је плавом, суптилнијом. И зеленом, суверенијом.

                Кад Песник, усред воде, воденим жигом оверава сваку кап и талас, речи ко јата риба мешају се с вртлозима и ритмом замаха таласа и најбољих слика, излећу на суво, где вечност титра. Да ојачају у пуковима нове војске реченица, које ће даље мером времена понети, као вечни војници у својим ранчевима свој прибор, чиста осећања.

                Осећање је најбољи заштитник свих речи. Речи луда. Речи краљева. Речи ктитора. Речи покопника. Песник је богат дародавац, који никад не избегава жртву, коју пред свет, као пред Бога, Краља свих краљева, доноси. У поруци написаној ћирилицом, словенски Песник записа: Дошао сам да дарујем, не и да однесем уздарје.

ЊЕГОВА НЕВИДЉИВОСТ ОСЕЋАЊА (1)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЊЕГОВА НЕВИДЉИВОСТ ОСЕЋАЊА (1)

или мали приручни есеј о несводивости

Међу најважнијим осећањима увек су била она која су се тицала времена, било да су препознавала ликове кроз које је оно равномерно трошило своју нит, било да су спознала да је та потрошња некако бржа и виша. Злобници неће пропустити да примете да се осећања која се тичу времена не могу мерити са онима која своју енергију расипају у пољу стварања потомства. Дете је, новорођено, Бог, свих осећања. И Тесла је, за струју, као и многи песници за поезију, мислио да је Бог. Оно неухватљиво било-којим писмом. Оно недодирљиво било-којим замахом. Флуид који царује творачком тајном Свевишњег ... не постоји на јави, али, само, зато да би надзирући је постојао изнад ње. Он надзире и сложене симболичке колаже у пољу сна. Надзире и целину аранжмана виртуелног света,  који нас кроз различита зрачења осећања усредсређује на себе. На дочаравање своје несводивости. На порицања постојања икаквог рационалног трага о побијању времена. Искуства и маште.

Допуштено је злобницима да приупитају о флуиду осећања према другом полу, жени, спремних да се, по ко зна који пут, наслађују у немоћи немогућих одговора. У патњи којој се подвргава сваки човек упустивши се у неравномеран дуел са неизрецивим ...

Бестидни злобници да не знају све о замкама противљења чак и најмудријих умова. Чак и оних који умеју да затрепере на сваки додир природе. Који би без муке могли да огласе нечујне гласове што из природе долазе изнутра. Из њеног многим концентричним круговима окруженог средишта. Из помаме аниме, коју време није успело да научи ни једном знању. Које од постојања својим дахом дише. Једе. Одабира и убија.

Песник међу тим немоћницима може највише. АНИМА СЕ ПРИБОЈАВА ЊИХОВЕ МОЋИ. Она зазире од тог флуидног страха којим лира обожавалачки храни сваку реч песника.

Зато се поставља питање о крајносном на рубу писања. Ко остаје више и дуже: написано или трка за огласима?

НИСИ МЕ СХВАТИО

                                                                             

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НИСИ МЕ СХВАТИО

Створитељу

Ниси ме схватио

ако мислим да другчије

могу

Све је у твојим рукама

И горе

И доле

Суштина разлике је

што је нема

што нема разлике као ни

оног другог

на које ослањамо све

своје прво

навод и наводно

водоводно тело

ум изаткан од најфиније пређе

речи

Ниси ме сватио

ако мислиш да те слушам

ослушкујем

замишљам

видим

БОЈАЏИНИЦА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

БОЈАЏИНИЦА

Чим се пробудим у локви

сопственог лика

понављам себе

једна зрнца бојим у црвено

друга у бело

плаве очи не бојим

не бојим се боје која лако с другим

бојама

у њиховом савезу нестаје

сунце и тако испече све боје

скува их као јаје

укрути у њима жуманце

заметак испече за вечеру

Бојим се лепоте која се вешто крије

у страху од свог лица

спремљеног страха на ловачки начин

бојим се у другима

и они се боје у мени

не дам једино да ми дирају у зрнца

да ме не би предухитрили

лоше обојеног

пред сунцем печењаром

ДРУГИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДРУГИ

Увек је неко

пре и брже

Ни гром нема другу

судбину

ни муња

ни дуга

ни пад сенке

О Њему ништа не знам

нећу да знам

кад увек знам колико и

не знам

Кад увек неко пре и брже

не зна

О првом само првом приличи

да мисли првину

никог да има да пита

без иког

дивљи плач се чује

ил се причињава

слагање

свих сазвучја