Благоје Свркота на лепом плавом Дунаву у Апатину
ПУТОВАЊЕ
КРОЗ БЕЗВРЕМЕНУ АРТЕРИЈУ МИКРОКОЗМЕ
Благоје Свркота: КОНЦЕРТ ИЗ ВИЈЕНЕ, Бирограф, Апатин 2013.
Иако је, одувек, поезија била на самом врху
извора потешкоћа књижевних тумачења, задовољство је када се у пољу тако
сложеног изазова нађете очи у очи са књигом у којој се страст тумачења
уједињује са лепотом читања. Наравно да је реткост те привилегије резервисана
за песнике који се у својим текстовима несебично обраћају новим збиркама других
песника. И то оних који за изразе свог бића и интелектуалних преокупација са
великим умећем, из књиге у књигу, граде и изнедравају нова решења и форме
лирских одраза, маштовито их стапајући у монолит поетичког континуитета, а да
се при томе читаоцу обраћају низом нових језичких формализација и нацрта
версистичких пакета.
На сцени савремене српске поезије,
последњих деценија евидентно оболеле од многих вирусних оболења и култова њених
лажних и превазиђених домината, песник Благоје Свркота изборио се за повлашћено
место у кругу песника из чијих стихова зрачи енергија свеже језичке крви.
Оно што је најуочљивије у кретању раста,
фигура и сазревања песничке мисије Благоја Свркоте везано је за градњу стубова
његовог укупног поетичког здања у коме
свака његова нова песничка књига представља статички ослонац за плански
осмишљено ново крило лирско-медитативне поезије. Такве грађевине плене, како
магнетном привлачношћу своје архитектуре, тако и мозаичном повезаношћу
стилистике њених ентеријера међу којима влада удружење логике понашања мисаоне
светлости у лавиринтима емоционалних пејсажа.
„Концерт из Вијене“, нова збирка Благоја
Свркоте, од првог до последњег реда, испевана је у духу ове констатације. Њена
појава, сугестивним сликама метафорички фаворизованих „метеорских киша“,
наставља низ лепеза „углачаних и ланчаних мостова“ са градњама лирских путовања започетих у њеним претходницама:
„Где је Сентандреја“ (2005), „Путовање у Мисир“ (2009) и „Чекајући брод у
Јерисосу“ (2010).
Токови тог низа реторички, готово
андрићевски, шармантно се „заплићу“ у екс понто немире бројних питања о томе
шта јеси и шта заиста хоћеш, као отисци сећања са чијих „плоча нематерије“
проговарају „нервозе“ говорних разлика срца и мисли. И то оних разлика са чијих
вертикала сежу регистрације најтананијих дрхтавих мелодија фенoменологије,
онтологије и историје људског духа неретко „насуканог“ на хридине пакосних
социологија и патологија свакодневља.
Почетак и крај тих „судара“ у „Концерту из
Вијене“ Благоје Свркота метафорички раздваја да би их, приземљујући једно у
другом, на невидљивој површи „чистог жара емоција“, обновио у вртовима обичног
света. Истог оног изнад кога се први у васељену винуо Гагарин, а кога су
несебично, кроз Христосове беседе, гласове Ренесансе и друга историјска
поглавља сликали и коментарисали: Рафаело, Леонардо, Донатело, Еразмо
Ротердамски и Шекспир. Такве обнове изазивају у читаоцу хировито посезање за
приче о звездама и дамарима врелије крви живота, кроз чије географизоване
поседе харизматично језди Дунав, који, на известан начин, из свог архива и
диригује филхармонијом Свркотиног „Концерта из Вијене“.
Ноте на партитурама ове музике, и то не
само Штраусове, која допире из те бечке вечности, па и из санаторијума „Кирлинг“ у коме је
почетком јула 1883. године умро Франц Кафка, Благоје Свркота је исписао
колоритом „милосрдних боја срца“. А, такве песничке чаролије придржавају, и на
моменте иронички, усправљају и грле свитање и светлост у Свркотиној поезији,
сазданој од седам кућа песама и прозаида, од седам утока магичног слива
укотвљеног у океану милијарди секунди и часова сећања.
Ову књигу, поред пажљиво уређеног корпуса
медитација, чини и позив на промишљање „тужних секвенци“ покрадених снова. У
тим позивима, речи су озвучене пулсацијама унутрашњих немира и упозорења сумњи
у постојање чистоте људског духа и емоција око којих се све окреће и које се
окрећу око свега. И, управо мисаона песничка анализа тих немира и сумњи чини
угаони камен основне идеје ове књиге, идеје која се залаже за владавину љубави
и анђелске мелодије срца, за владавину поистовећења естетичког и божанског, као
луче која осветљава историју васцеле људске збиље.
Луче, која његошевски обасјава тврду и
камениту микрокозму са постављеним важним егзистенцијалним питањима о месту и
судбини појединца у трагичним оквирима стварности. У свету намученом самим
собом. У свету ирационалних парадокса и хроника истина о тужним исходима,
несрећама и катастрофама. У свету умља и безумља. У свету перцепција
јевађелисте Луке и импресија Рубљова. У свету лептировог лета.
Зато ове песме, нарочито оне са дугим
метричким кораком, личе на покрет искрених ода љубави и бескрају у коме се срећа
огледа у прсту судбине, а судбина у потреби срца да га озари и испуни
светлошћу.
Отуда и запажање да се тематски ова књига
може поделити у две целине:
Прву, коју чине интервали добро организованог
скупа чисто лирских фрагмената фокусираних на концертни говор осећања, која
заједно чине једну велику унивезалну љубавну песму.
И,
другу, у којој доминира код
нарације песникове перцепције упаковане у прозни ход његових дужих песама,
које, због путовања кроз (без)времене артерије и вене микрокозме, нису морале
да савладају арије маште. И које су у анатомији језика свог аутентичног
критичког духа остале песнички неокрњене, иако ироничне и скептичне наспрам
апокалиптичних вибрација злих времена.
Ранијим песничким путовањима од
Сентандреје, Мисира и Јерисоса, Свркота је свом опусу, ево у Бечу, додао нови
каталог песичких слика, које ће бити упамћене, не само по свом модерном
језичком дизајну, него и по резонантној чујности флуоросцентне упечатљивости.
На Васкрс, 2012. год. Зоран М. МАНДИЋ
