ЗОРАН М.
МАНДИЋ
САМОЋА
Самоћа је извор заразе
бројања облака
проницања у распоред ритма
кишних капи
њиховог понирања у дубине
порекла воде коју човек узима
меша са кисеоником и
крије се испод мушких и женских
кишобрана
када утоне у сан
самотник обилази прошлост
улази у њен музеј
претвара се у снагатора
кокетира са травестијама
међу травкама
Не потписује уговоре
У кратком кревету
смишља нацрте за фабрике
прокустрових постеља
Понекад надничарски истовара у
безименим лукама
дрвене сандуке са приспелих бродова
До касно у ноћ
под принудном управом послодавца
не успева да чита Макиавелија и
Емерсона
Згрчен у сопственом сну сања
Великог посматрача
нагнутог над списковима прозивки
ликова склоних извлачењу
избегавању корачница и редоследа
Никада није сам
Будан одлази на извор заразе да се
Напије воде
Узима сат који му не верује
Јуче
Ни у заточеништву сна са бројањем
травестија и вируса
Неким бактеријама нуди брак
хватајући се за услове становања у
Зимским интервалима
Кишни вируси настављају ратове са
уличарима и бескућницима
уништавају њихову имовину од
картона и контејнера
Тек када сопственом лицу принесе бритву
Самотник препозна једног од себе
Пожурује се да сустигне дан
негде на кривини земље у кретању којом
освештава ноћ
Устаје из гроба са флашом јефтине
Устајале нулте крви за продају
Самоћа
повезује најзамршеније чворове правих
оштрих и тупих углова
Сазвежђа ироније
попут ракета окренутих према облацима са
бројаницама најусамљенијих сањара
Свет увек постоји после
После тридесете Исус се одао себи
Напустивши усамљене јахаче
апокалиПСЕ
Песма (стр.50-52.) из књиге
ОКВИР(Центар за културу, Едиција Браничево, Библиотека Дуборез, књига 6,
уредник Александар Лукић, Пожаревац, 2011)
