МАНДИЋЕВА ПРИЧА У ЧАСОПИСУ „СТРЕМЉЕЊА“
У
септембарској свесци за господњу 2019. часописа за књижевност, уметност и
културу "СТРЕМЉЕЊА", који заједно издају „Панорама“ из Приштине и „Јединство“ из Косовске
Митровице, објављена је, на странама од 59. до 60., прича ЗОРАНА М.
МАНДИЋА под насловом „Улица Матије
Гупца“ (Прилог историји једне улице и моје породице).
УЛИЦА МАТИЈЕ ГУПЦА
(Прилог историји једне улице и моје породице)
Улица
Матије Гупца у Апатину - годинама се тискала, са својим шваписким
кућама, тик уз зидине јеврејског гробља. Поред кога је била једна њива,
површине од пола јутра, коју је могао да обрађује, и с ње убира плодове, само
онај колониста из српске Лике, након што је претходно пристао да одржава то
јеврејско „склониште“ за мртве.
И,
тако је у историји те улице, и било: смењивали су се они, који су обрађивали ту
јеврејску њиву. Сваки пут, када би се променили они други, који су одржавали
јеврејско гробље.
А,
улица Матије Гупца? Она се попут стуба носача слова „Т“ уливала у његову горњу
хоризонталну црту, илити водоравну покровну пречку, коју је у реалном простору
чинила друга апатинска улица – Радничка.
А,
у кући на броју 3. Улице Матије Гупца, живела је од 1957. године, жена-удовица
са два малолетна сина. Она је била супруга покојног партизанског мајора. Њена
два сина, од којих ће један, онај млађи, ратоборнији и продорнији, потписати
ову причу, из духовног корпуса његових будућих „малих наслова“, расла су тако
из свог детињства – окружена мртвим Јеврејима. И, не само, са мртвим Јеврејима.
Због чињенице, да се на супротном, „низводном“, или доњем крају Гупчеве улице,
налазило и друго „опште“ градско гробље – на коме су, као „дођоши“, равноправно
сахрањивани, поред староседелачких „нађоша“, Шваба, Мађара, Цигана и шиптарских
пекара, и – пристигли лички колонисти.
Браћа
из куће са броја 3. улице Матије Гупца, чији се родитељи нису у њој настанили
са „пасошима“ досељених колонистиа , били су одлични ученици. Њих двојица су
рођена на два географски различита краја Србије. Један, на њеном северу, у
бачком Бечеју, а други доле на југу у Владичином Хану Боре Станковића и његове
Коштане.
Старији
брат, познат по својим прелепим плавим очима, био је одличан математичар.Врстан
интелектууалац. И, веома талентован фудбалер за „послове“ у покривању и
креирању рада тимске „одбране“. Временом Гупчева улица постала је позната по
њима. Илити, што би прецизан приповедач нагласио – по тој браћи.
А,
када је млађи брат почео да пише и објављује своје песме и приче у неслућено
великом броју периодичких наслова (књижевних часописа и сличних других гласила)
– градски поштари су почели да мрзе кућу на броју 3. Гупчеве улице.
Та
мржња се код њих родила, због пристизања, готово свакодневно, великог броја
пошиљки (писама, књига, часописа и новина) на исту адресу. А, адресирана на
млађег брата, који је у свету књижевности постојао све познатији. С тим, што би
његова бака Сава тој констатацији додала и свој закључак – и све признатији. И,
да се не заборави податак о природи поштарске мржње - адресе на кућном броју 3.
Гупчеве улице. Та мржња је иницирана карактером времена, у коме су поштари, без
бицикала и моторцикала, морали сваког дана пешке да достављају приспеле пошиљке
за млађег брата на кућном броју 3. И, то у Гупчевој улици, која је била од
зграде градске поште прилично удаљена. Док поштари, тада, често, и по више
недеља и месеци, нису морали да „ходају по сличним мукама“ достављајући поштанске
пошиљке у другим улицама. Јер, их једоставно није било. Нити су (при)стизале.
И,
као што то увек бива, у хуку пролазности, време је брзо отицало за браћу из
куће на броју 3. После завршене локалне основне школе и гимназије – браћа су се
по „наредбодавној“ вољи њихове брижне мајке, отиснула у покрајинску престоницу
на даље високо школовање.
Занимљиво
је, да за све то време и прилично после њега, комунистички политички прваци,
нису дирали име Матије Губца. Које је припадало вођи једне балканске сељачке
буне. Оно је трајало, нешто слично, као и јеврејско гробље на почетку улице,
које је то ме носило.
Временом
се, након одласка старијег брата, на неко службено, или туристичко „путовање“,
појавила иницијатива да се име Гупчеве улице промени преименовањем у улицу
- Синови партизанског мајора. Верујем, да се тој промени не би
противио ни – Матија Губац, као претходни улични именилац. А, мислим да своје
противљење не би изразли ни преостали живи Јевреји. Као, ни мртви са „горњег“
јеврејског и „доњег“ општег градског – гробља.
Али
– чему све то, упитао се, у овој причи, млађи син партизанског мајора. И млађи
брат његовог старијег сина.
Упитао се, јер је знао да имена не могу да промене историју,
а још мање будућност, која се обично угаси, пре него што би стигла на време, да
јој се неко обрадује. Као и имена мртвих Јевреја. И колониста пристиглих
1945-46 године са простора српске Лике, по наређењу „врховног комаданта“
партизанског мајора. Који се прерано, на Светог Николу господње 1957, придружио
на небу – умрлима, пре њега: Јеврејима, колонистима из Лике, илити,
„нађошима“, „дођошима“ и „прођошима“.
На Светог Василија Острошког господње 2019.
