28. јануар 2017.
ČITANJE OCA
Moj otac MANE MANDIĆ (1914-1957), major Jugoslovenske narodne armije (JNA)
i nosilac Partizanske spomenice (1941-1945)
ZORAN M. MANDIĆ
ČITANJE OCA
(recenzija
za objavljivanje neprozirnog rukopisa)
Oca sam neretko čitao u metaforama
priča o majci
Začudio sam
nejaku Poeziju
Opisom
fotografije sa nadgrobnog spomenika
Kravata moga oca
Naslov je eseja objavljen u
novosadskom Dnevniku
Reč je više o literaturi
U praznoj rubrici sećanja napisah
Oca nisam upoznao
Rano je otišao da bi me vodio na izlet u
Budućnost
Godine njegovog odsustva neretko su me
svraćale u njegovu biblioteku
Knjiga o majstoru ljuljaški
Uz Frunzeove memoare
čita se sa lakoćom razumevanja
Piščeve samoće
Izbledeli
tužno žuti papirići iz
gornje fijoke očevog stola navode na
ogledala njegovih zapisa
O čemu je to pisao moj otac proveravam u
fusnotama razbacanih snova
Da li se dopisivao sa bukom koju snovi
zataškavaju u vodi prezira isticanja recimo
Modela anonimnih uspomena
Na jednom krivom mestu postoji stih
U mnogim uspomenama nema više
Praznih mesta
Vlastodršci se boje onih koji ih iritiraju
nepristajanjem na veličanje praznoumlja
Njihovog sećanja
Otac je bio ratnik
Poštovao metu gledajući joj pravo u
Oči
Verovao je u božija nepodržavanja
Ni strelca
Ni mete
Tiho je disao izbušenim plućima
Nisu ga plašili pogledi unazad
Prolaznost je naselio tomovima iz
svoje biblioteke
Tačno je znao kome koju knjigu ostavlja
Antimemoare namerno nije završio
U jednoj od fusnota zapisao je
Vreme je slučajna nada
Mogu da očekuju potpisnici
ugovora sa sobom
Čitanje Oca pomaže razumevanju
Beleške o autoru
U kupeu nade vreme liči na
Majčin savet
Kreći se
Ko zna da li to čini
Zemlja
Umorna sunčeva ljubavnica
Čitanje neprozirnog rukopisa donosi
Sreću piscu
A
Sreća je lažno vreme nade
rekla bi Mati
27. јануар 2017.
ЗРНЦЕ ЖИВОТА
ЗОРАН
М. МАНДИЋ
ЗРНЦЕ
ЖИВОТА
Не скупљај превише, понављала је у
важним приликама мајка, зато што се на онај свет не може ништа однети, осим
оног што ти други обуку. Та филозофски тешка реченица срочена у облику мудрог
упозорења неуморно обасјава својим светлом васцели људски грабеж који се попут
тамних облака претећи надвио над људским главама. Над њиховом срећом болесно
оскрнављеном сулудом утопијом по којој се смисао живљења мери количином ствари
које га окружују својим високим бесмисленим зидовима. Незграпних колико и
слепило тамних облака што неразумно заклањају сунце умањујући сићушност ионако
сићушног зеленог зрнца живота. Зато, ваљда и нема одговора из којих су разлога
– машине, као и људи – убице препустиле власт стварима у које се заљубљују до
менталног угинућа. До потонућа разума осећања које служи да стварима објасни
ствари. И не допусти им да својом фаталном привлачношћу онемуштавају опште
стање вишка немуштости. Оне исте која је људско зрнце живота, и зелено зрнце
живота природе, срозала на „математику“ и „уметност“ ствари. На језик који не
постоји нити је уводљив како какво ново доба, или лирика облика измишљене
упадљивости зрнца живота у огледалу ствари.
Све ствари су мртве чак и оне научене
механичком говору, што шврља изнутра гласовима компјутерских кутија. Ствари ниједном магијском (сл)хемијом не могу
у зрнца живота. Нема те синтезе која ће неспојиво обрнути у спојевима, а потом
заталасати као крв у видљивим и невидљивим цевчицама зрнца живота.
Ствари
су смрт које својом близином служе да се на њу навикну. Оне су једноставно
„математика“ и „уметност“ неизбежне извесности. Име умора на које без
противљења и побуне пристаје зрнце живота да би оном следећем подарили
кондицију ведрине и свежине.
Затварање у ствари и ограђивање њима
није паметно ни онда када су у питању, заиста „паметне“ ствари.
СВЕ ЈЕ КРАЈ
Отварање изложбе "Млади академски српски сликари Америци"
Бечеј, 2016.
ЗОРАН М. МАНДИЋ
СВЕ ЈЕ КРАЈ
Они који ме не знају
обогатиће се у
незнању
чињеница о постојању
непотребног знања
Облаци ће им помоћи
да не
гледају небо
Кретање дуге кроз
стешњене
квадрате сна
Тамо где су цветови
несрећнији од
полцијских
преметачина
изнајмљених
станова
Богатства живе у
антисликама
Хране се нијансама
Главобољом самоће
Неприпадника
Само у изузентиним
тренуцима
вољна су да ступе у
дијалог са
лицемерним
подстанарима
Тишине
Све је крај
Рецензије за Речник
анђела
Стенограм интервијуа
са
Нечастивим
Исказ поремећеног
меридијана
Бусола у напуштеној
родитељској кући
Амерички сан на
Јужном
Пацифику
Отпуштени Срби из
столарских
радионица Пакла
Они који не знају
богатији су
на почетку знања о
Зољама које
кријумчаре мед о
издајницима количине
никотина у
плућима заборављеног
Змаја о
Верности неверника
пред шалтерима
Банака плаћеника о
Брату који предаје математику
на
Институту за
васкрсење
О САВРШЕНОМ
Никола Вујчић, Предраг Марковић, З.М. Мандић и Рајко Косијер
Сајам књига у Београду, 2015.
ЗОРАН М. МАНДИЋ
О САВРШЕНОМ
Иза Језика је његово несаршенство
у њему несавршена жртва
Талац конструкција
привида и скела које им подилазе
услед пропасти илузије о постојању
Стварност је увек сурови уговор
између уплашене прошлости и безвољне
Будућности
Да ли постоји неко од њих
Тесла се коцкао са Достојевским
после сваког његовог нередигованог
Романа
ЈА је тако пропадало у МИ
У преметачинама деклинација
Глаголи против падежа
Пометња именица на распутницама
набеђених придева
Христос је покушао
Исмејавали су га неважни чиновници
државне силе
Поема о крсту и зарђалим ексерима
насумице је нестала из лирског осећања
Мисли
Остао је свет
Још увек му се тело цеди кроз нити решетке
Непостојећег у постојећем
Песници се боје својих сенки
Духовити Шекспир у Сервантесовој ирнонији
кашље
Борхес у умишљеном слепилу гута
пљувачку
Неналажљив је пут тек тако
преко интернета у интернатима
Метежа
Када се не зна
На једином универзитету незнања
Византијском
Христос се у ректорској одори
на
часовима
Медицине
Плашио Теслиних преноса
несавршених поља
неухватљивог
На даљину
Један иза или испред другога
окончали су
Крај историје
Сада мисао пориче себе
Усамљена у гори
недохватљивог с којим се
Песници гурају на улици
Нико им не верује
Луди трговци на сунцу похују
новчанице од
сто долара
Да ли ће свет бити увек и некад
на неком месту
Између зараћених бајки и басни
осрамоћена лирика не сведочи ни
срцу
Ни очима
Ни уму
Постоји
Само по-стоји
2.
Наставци су измишљотине превазиђених
Аналитичара
Јадних трговаца коментара
Болесних менаџера речи
Стил је нестао у западњачким олујама
На дну океана смисла заујели кристали
прошлости
одумиру у загрљају промукле музике воде
На самрти
Песници исписују последње оде
Писменост неба бодри њихов таленат
Љуте кише стрмоглављују се у љутину суше
Пустиња у
немим огледалима опозваних одраза
Поховане новчанице од сто долара
нико више не једе
Издашан крај на путу несретника
демонтира путоказе
Чудовиште је дотукло себе
Човека
О, болни роману о савршеном
Како је све несавршено
Пријавите се на:
Постови (Atom)