ПРЕД ВРАТИМА СМРТИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРЕД ВРАТИМА СМРТИ

Иако је

Све  привид

Осећам да чекам

Да ће се нешто

Драматично десити

Али којој памети то

Приписати

Ваљда зато и осећам да

Више чекам него што

Размишљам

А све то док гледам

Како умиру

Нијагарини водопади

Како је и Фејсбук

На самрти

Како највећа територија

На нашој планети Земљи

До крајносних граница

Припада

Светском гробљу

Наравно карираном

Са белим

Црним

Жутим и црвненим

покојницима

Изгледа да се и последњи

Посмртни остаци

Свеколиког смисла

Спремају за кремирање

А у питању је исти онај

Смисао који одвајкада

Није ником и ничем служио

Зато сам сигуран

Поготово у овој тамној песми да

Време као караван пролази док

Гладни и болесни пси више

Не лају

Ускоро ће гладно и болесно

Време престати да пролази

И као што може из ових

Реченица да се закључи

Пропале су идеје о

Вечности и пролазности

А наш свет се сурвао у

Дубоку јаму коју је сам себи

Ископао

11. децембра господње 2019.