31. децембар 2018.

О УМУ И МУДРОСТИ ФОТОГРАФИЈЕ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

О УМУ И МУДРОСТИ ФОТОГРАФИЈЕ

            Постоје мисаоне, паметне, али и врло мудре фотографије. Треба их пажљиво читати да би се разумеле њихове поруке, чак и оне (на)писане невидљивим мастилом. И увек имати на уму да је радознали Бог редовно иза камере. И да разгледа свет као Фјодор Михаилович Достојевски. Цео свет једна фотографија – шапућем себи у овом тексту. И настављам - Тако је лакше Богу Творцу. И нама.

2018.

30. децембар 2018.

МАНДИЋЕВА ПОЕЗИЈА У ПАНЧЕВАЧКИМ „СВЕСКАМА“



          МАНДИЋЕВА ПОЕЗИЈА У ПАНЧЕВАЧКИМ „СВЕСКАМА“


            У последњем овогодишњем броју, 130/2018, часописа за књижевност, уметност и културу „СВЕСКЕ“, који издаје Издавачка кућа „МАЛИ НЕМО“ из Панчева, а уређује др МИЛАН ОРЛИЋ – објављена је поезија ЗОРАНА М. МАНДИЋА под насловом „ЕВО МЕ У ДУГО САЊАНОЈ ПЕСМИ“. Реч је о блоку Мандићеве поезије с којим се отвара овај број часописа СВЕСКЕ, а, који чине песме: Мандић, Одбрана избора, Испред куће у чежњи, Сасвим лична прича и Писање одбране. За наслов „блока“ – Ево ме у дуго сањаној песми, узет је први стих из Мандићеве песме – МАНДИЋ. Мандић је, иначе, дугогодишњи сарадник овог истакнутог српског часописа.




ЗОРАН М. МАНДИЋ

МАНДИЋ

Ево ме у дуго сањаној песми
Да ли и у њеном досањаном уму
С којим се усудио противуречити
Емоцијама
Чулима и оној
Финој до нежности лирској пређи
Која се обмотава око срца
Када онемоћа
Када избушено месо постане од
Срчаних удара и превелике љубави у
Коју је упадало као у дубоки снег
Ево ме с обе стране
Хармоније и дисхармоније
Мандић наспрам Мандића с оним
Средњим словом М
Као са кавим орденом  из кутије
Очевих одликовања за ратовање
Храброст и поштење
Ево ме у трагу без трага
Траговит у филозофском злочину
Кварења кругова
Са Србијом у дубоким водама
Као са каквим фантастичним добитком и
У малим насловима у
Наративима душица малих прича
Које као безимене
Безимене и бестелесне
Творевине расту брже и светлије од трулих
Писања у које књижевни кастрати у
Самице њихових јунака затварају Теслу и
Андрића
Мандић против Мандића
Никада да је тако било
У њима Једном М увек је горела
Ватра која греје
Која не односи градове
Шуме и
Људе и њихове куће
Ватра која не убија
Али
Пламен који ће спалити
Посмртне остатке књижевности
Заражене саме собом
Као куга са кугом
Колера са колером
Као као са као са
Шумовима на избушеном срцу језика
Те матерње иконе постања
Да ли српског или руског или у
Љубави свијеног као завет
Као сенка која крије сузе јунака и
Не да да га плач представља да
Цвили пред оним што може
Од чега су јачи
Мандић наспрам Мандића
У овој досањаној песми уочи
Светог Николе
Док се њих оба спремају да напишу сећање
На свог оца
Боже колико ли то правде има у
Поезији као мом једином дому у
Мојој страсти и мом завету да је никада
Никада ни у сну не напустим


Уочи Светог Николе 2017. 

29. децембар 2018.

ХИЉАДЕ АДРЕСА




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ХИЉАДЕ АДРЕСА

Хиљаде адреса а
само један оквир
доказ су љубави
Слово О
круг на води
Хиљаде облика је заједнички оквир
великог и малог броја
Деоба Анђела


Песма (стр. 43.) из књиге ОКВИР (Центар за културу, Библиотека Дуборез, књига 6, Едиције Браничево, уредник Александар Лукић, Пожаревац, 2011)





28. децембар 2018.

ЗАРАД ПОДСЕЋАЊА НА НИЧЕОВО УЧЕЊЕ





ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАРАД ПОДСЕЋАЊА НА НИЧЕОВО УЧЕЊЕ

Зарад подсећања на Ничеово учење
Треба поновити са колико је лакоће он
критиковао остатке деветнестог у двадесетом веку
Смрт је једини оквир који Ниче није порицао у
свету чињеница међу којима је испитивао
Историју токова људског живота и његове есенције
у којој су се Ариистотел и Аквински залагали за
начело да ништа не постоји у разуму
што пре није било у чулима

За наук би казао
Да тако изгледа и трећи миленијум


Песма (стр.22.) из књиге ОКВИР (Центар за културу, Библиотека Дуборез, књига 6, Едиција Браничево, уредник Александар Лукић, Пожаревац, 2011)

27. децембар 2018.

ОТВАРАМ ВРАТА РЕЧИМА




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОТВАРАМ ВРАТА РЕЧИМА

Отварам врата
Речима
Свим речима
Лепим и ружним
Боже
Колико је та
Подела
Учињена
Пре мене
Пре
Кинеског и Берлинског
Зида
Била
Непромишљена
Непотребна и
Глупа

КОМЕНТАР
                Предуго у контакту са: непромишљеним, непотребним и глупим поделама – човек је постао жртва својих уста: натрпаним, претрпаним и затрпаним са ружним речима. Па је зато, углавном – ГОВОРИО КАКО МОРА. Због лепих речи које је неко у његовој глави, и у његовим устима: гурнуо: У ДРГИ – НИЖИ ПЛАН. Тамо где  су те „ЛЕПОТИЦЕ“ морале да раде: НАЈТЕЖЕ ФИЗИЧКЕ ПОСЛОВЕ. Да чисте своје двориште од: ПРАВОПИСНИХ И ГРАМАТИЧКИХ ГРЕШАКА. Које су: ЉУДИ ИЗ КОМШИЛУКА, безобразно, осорно и несхватљиво пребацивали преко зида. Из свог: У ЊЕГОВО ДВОРИШТЕ. Ето, како су, између осталог, настале: ПОДЕЛЕ – СВЕ ПОДЕЛЕ. У, ИСТОРИЈИ ВАСЦЕЛОГ СВЕТА. И, то бацањем смећа: ПРЕКО ЗИДА. У туђе двориште. И туђу муку.
                На крају да – УПОЗОРИМА читаоце, да овај текст: НИЈЕ ПРИЧА О КИНЕСКОМ И БЕРЛИНСКОМ ЗИДУ.

26. децембар 2018.

ПРОВИЂЕЊЕ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРОВИЂЕЊЕ

Шта ће ми сведок
говорим
злом демијургу
доброј вили
чаробњаку и ђаволу
У Нојеву арку ушао сам
међу последњим
С Јованом Крститељом
међу првима слику запамтио
С брда је силазио
меко и сигурно
као кад смрт жртви прилази
да је заобиђе
Прво је воду помиловао
сав у речима
први се помолио
устао и повео нас у ово
На једној од раскрсница
шапнуо ми је на уво
Шта ће ти сведок
ако умеш да верујеш
И заклех се у своје умеће
без сведока опстах као
други што одлазе
што ће доћи и заклети се


(Песма (стр. 24.) из књиге „НАСПРАМ ЧУДА“, ИП „Светови“, уредник Јован Зивлак, рецензент Срба Игњатовић, Нови Сада, 1994)     

25. децембар 2018.

ОНО ШТО ТЕ НЕ ВЕЖЕ



                       Репродукција слике "Мрешћење", уље на платну, 80x60 cm, 2017, 

                                     академског сликара САШЕ ДОБРИЋА из Н.Сада







ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОНО ШТО ТЕ НЕ ВЕЖЕ

            Оно што те не веже је да: не прихватиш мисао по којој је – СВАКИ ПЕСНИК СЕБИЧАН. Зато, што је код њега све – У ПРВОМ ПЛАНУ ЈЕДНИНЕ. Јапајовски – ЈА па ЈА. И што си без страха: на свом Фејсбук профилу, у „коментару“ испод објаве репродукције слике „Мрешћење“ (уље на платну, 80 x 60, 2017) новосадског академског ликара САШЕ ДОБРИЋА, написао: „Као у Рају пре настанка света. Пре него што је Творац у Еденском врту отворио Пандорину кутију осећања. Пред Адамом и Евом.“. Као, што си, на том истом ФБ профилу написао, да је рат на граници рата. На сваком милиметру Земље планете на којој живимо. Док се мир, као највећа кукавица, сакрио у мишију рупу. Да, сачека – СМАК СВЕТА. И, изађе у – НИШТА.
                Нешто може да те веже само онда када – ТИ ТО ДОЗВОЛИШ. Што је најсличније мисли: да крај може да буде само када, свако за себе, Ја или Ти, каже – СТОП.
                Зато нека се: нико, писац, или читаоц, не упушта – У ТУМАЧЕЊЕ ОНОГ ШТО НЕ 
РАЗУМЕ.


Децембра 2018.

24. децембар 2018.

МАНДИЋ О СЛИКАРСТВУ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

МАНДИЋ О СЛИКАРСТВУ

А, сада ћу ВАМ НЕШТО из мог жутог нотеса, са припремама текстова за изложбе слика, које сам годинама отварао диљем Србије и некадашње Југославије - открити, навести и показати, неке од, по мени, важних, незаобилазних и неизбежних мисли о сликарству, са илустрацијама слика које су ми се -ДОПАЛЕ. И, вечно урезале у памћење.
- Курт Конард, алијас Курт Беоре је рекао да се сликарство појавило, по свему судећи, када се на небу појавила дуга.
- У уметности као и у љубави довољан је инстинкт.
- Сликар слика што види, а ми, додао бих фотографишемо - оно што гледамо.
- Иако је наша култура екранска, сликарство постоји као цртежи на зидовима пећине Алтамира.

- За сликара, на чијим сликама се уочава неспоран таленат у владању: идејом, потезом, цртежом, композицијом, перспективом и сажимањем односа и контаката боја и њихових нијанси, може се рећи: да је - ПРАВИ СЛИКАР. Као што су то за мене: Леонардо да Винчи, Микеланђело, Ел Греко, Каравађо, Ван Гог, Мазачо, Дирер, Паул Кле, или наши српски сликари: Милорад Бата Михаиловић, Милић од Мачве, Душан Ћурковић, Љуба Поповић, Саша Добрић, Драган Нешић, Милош Шобајић, Драгиша Милошевић, Душан Савковић и Данило Вуксановић.








23. децембар 2018.

ФОЛИРАНТИ, МУЋКАРОШИ И ПРЕВАРАНТИ


                            Слика Драгише Милошевића Штаке из Петровца на Млави



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ФОЛИРАНТИ, МУЋКАРОШИ И ПРЕВАРАНТИ

            Именице које у својим семантичким: клицама, чаурама, капислама, ознакама и одредницама, заједно, у једном, значењском и лексичком комаду – носе: предикатски и придевски мапиране карактере оних лично неименованих субјеката, а на које се именично односе те речи, представљају – ВАЖНЕ ИЗВОРЕ ПОДАТАКА. За историју, поезију и астрологију СВЕТА. О, неизбежним дефиницијским путоказима за разумевање: средстава, „алата“ и начина у међусобним, непосредним и посредним, контактима и комуницирањима: људи, животиња, биљака. Достојевски би рекао и – ЗВЕЗДА.
                Али, пошто је овај текст, у својој енциклопедији „малих наслова“, замишљен, као причица о жанру речи, било би незамисливо испричати је непажљиво на штету те замисли. И гурнути миленијумски жанр речи у: други план. Негде, на неку од умних, еколошки презапуштених периферија, или, вукојебина, на којима „гурачи“ таквих штета спремају зимницу (ајвар, кисели купус, сок од парадајза, туршију...) и кољу свиње за прављење и сушење традиционалних сухомеснатих производа (шунки, сланине, кобасица, коленица, кулена...).
                Зато, кренимо с речима из наслова овог текста. О: фолирантима, мућкарошима и преварантима. Који се ни у једном веку нису: социјално, морално, васпитно и традицијски – уклопили у поштовање обичаја и закона с којима се регулишу и „васпитавају“ свакодневна понашања, поступања и рекације људи. А, преко њих: животиња и биљака.
                Наведене „занатлије“ за: фолирања, мућкања и варања – увек су били на самој „црвеној“ линији: изигравања, извргавања и одбацивања реалности. Коју су редовно „дочекивали“ и „испраћали“ са видним и нескривеним подсмесима. И, вером да је ЊУ – реалност, увек било најлакше преварити. Слагати. Преиначити. А, у времену „политика“ последњих „мода“, изгледа и излога друштава – подмитити и поткупити.
                Вековима се зато, ваљда и: фолирамо, мућкамо и варамо. Са низом „фантастика“ у замишљању: крађа и пљачки, које су се наметале, као „украси“ повезани са наведеним забрањеним и строго кажњивим радњама. Или – неделима: фолираната, мућкароша, превараната. А, Бога ми и: лопова.
                Тај накит се и данас изучава на скоро свим: правним, филозофским и медицинским факултетима и институтима. Распрострањеним на свим меридијанима земљине „лопте“.
                У звршници овог текста одлучио сам се да уместо често коришћеног „коментара“, као својеврсне допуне основног текста – ЦИТИРА САМ СЕБЕ. Из мојих мисли неретко објављиваних на мом Фејсбук профилу.
                Па, ево, онда, тог – ЦИТАТА.
                „Речи могу све. И када се уморе. И када посумњају у себе. И, у своје семантичке и лексичке – обланде и филове. Као, што су посумњали - Наполеон пред Москвом, а Хитлерови лудаци пред Стаљинградом. На сву срећу још нико није: РЕЧИ стрпао у мишију рупу. Као СТАЉИН – Наполеона и Хитлера. И све оне, који су хтели да поједу: РУСИЈУ, са:  Достојевским, Чеховом, Мајаковским, Толстојем и Берђајевим. Царство речи је – ВЕЛИКО ЦАРСТВО. А – РУСКА КЊИЖЕВНОСТ је његова прва и најдража – „РЕПУБЛИКА“, са покрајином, која се зове СРБИЈА.
                И, за крај да додам. Прича се да је је с појавом ХРИСТА међу новорегрутованим добрим анђелима било највише – РУСА и СРБА. Рођених у знаковима: Водолије, Јарца, Близанаца и Лава.

Децембра Господње 2018.

22. децембар 2018.

О КЊИЗИ „ОДБРАНА ИЗБОРА" ЗОРАНА М. МАНДИЋА


    


О КЊИЗИ "ОДБРАНА ИЗБОРА" ЗОРАНА М. МАНДИЋА

                          Новинарка ТАТЈАНА ЊЕЖИЋ је у среду 19. децембра 2018. године у рубрици ПРОЧИТАТИ београдског дневног листа БЛИЦ препоручила недавно објављену књигу ОДБРАНА ИЗБОРА (Књижевна заједница „Борисав Станковић“ Врање, 2018) ЗОРАНА М. МАНДИЋА, која је штампана на 228 страна. У својој  препоруци новинарка Татјана Њежић је након цитата из текста „Прозор“ написала:
                    „Књига песника, есејисте и књижевног критичара З. М. Мандића садржи три на посебан начин повезана дела. Први у којима су својеврсни кратки есеји о ситницама које су заправо више него крупнице (рука, осећање, мала места, помирење, прозор...) прераста у други саздан од поезије, а оба се уливају у трећи „Мишљења и коментари“ у коме се отварањем питања о књижевности, историји – и не само томе – исцртава скица за портрет можда и (не)могуће одбране (сопственог) избора данас.“

21. децембар 2018.

ДАН ЈЕ СВАНУО




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДАН ЈЕ СВАНУО

Дан је свануо
И ми смо у њему
Отворили наше очи и
Њихове различите погледе
Бог нас је по ко зна који пут
Даривао несебичним буђењем и
Новим постојањем
Остаје да и ми нешто учинимо за
Творца
Рецимо да дозовемо памети
Неке своје
Све присутније
Нереалне жудње
Које се непрестано мотају
Око добитка
С којима ће наводно лакше
Доспети у Рај
Боже колико ли
У људским главама
Кратке памети
О Рају
Колико ли несвести
О лажним рајевима
И њиховим посрнулим
Множинама
С којима је пробуђени човек
Упропастио
Многе од божијих дарова
Претворивши их у смеће
Које побацано и разбацано
Труне поред њега и
Тужног Бога


УМЕСТО КОМЕНТАРА

                Шта више рећи и додати када је песма толико рекла, отворивши широм врата свог тужног срца? Шта је то што је човека скренуло с његовог појединачног пута богобојажљивости и поштовања постојања с којим га Творац (у)чини? Да ли је то толико покварена људска похлепа на делу? Мислећи, ваљда, да може и творчева буђења да приватизује. И стави на свој рачун како би се окаматила. И обогатила. Сулудо верујући да све то може понети и пренети у Рај. Али, на срећу, ово је песма о буђењу, а не о похлепи и разбацаном смећу у коме су се озбиљно разболела плућа природе. И лепоте њене замишљене чистоте.


2018.

20. децембар 2018.

PESNIK IVICA SMOLEC O PESNIKU ZORANU M. MANDIĆU




PESNIK IVICA SMOLEC O PESNIKU ZORANU M. MANDIĆU

Pisanje vojvođanskog pjesnika, esejista i književnog kritičara Zorana M. Mandića vrlo je zanimljivo jer radovi ovog autora vrve baš svim postojećim stilskim figurama.
Kad sjemenje raznovrsnog cvijeća posijete na gredicu preko koje je stavljena čelična mreža, kroz neko vrijeme iz mreže će viriti cvjetovi svih vrsta, boja i oblika. Stat ćete pored te prekrasne scene i ubrzo ćete shvatiti da je to cvijeće poredano, isprepleteno, točno po smislenoj zakonitosti. I shvatit ćete tu zakonitost i veseliti se što vam baš cvijeće šalje poruke!

Jednu takvu cvjetnu Zoranovu lijehu kopirao sam na ovu svoju stranicu, uz latinični oblik za one koji ne znaju ćirilicu.


ZORAN M. MANDIĆ

NE DOZVOLI DA TE POEZIJA SAVLADA


(prilozi za esej o muzici)

Ne dozvoli da te Poezija savlada
Ona dolazi kroz mrak
Ide sa nepoznatim virusom
Svetlosti
Gnječi testise
Prosipa vodu iz bubrega
Na dug uzima krv
omiljenu nula negativnu
Grupu
Budi ispred sebe na korak da
Te
Ne iznenadi onaj iza što
naplaćuje
Parking
Prodaje lošu drogu
Muzika pomaže
Misli o njoj razvaljuju uspavane
Moždane vijuge
Muzička ekstaza može učiniti
Besmrtnim
Muzika je lični doživljaj
Zapisao je Čarls Simić
U komentaru stava
Sa osvrtom na Baha
Vagnera
Soni Rolinsa koji su slušali
Ničeov klavirski
Srpaski marš
Sve je u čulima
Duboko u pesku pod
Okeanom
U omrazi savršenog
Ispod najnižih zapisa tvrdih
taloga
Prošlosti
Pre smrzavanja
Palimpseta
Zvuk bas gitare nezamenjivo
postoji
Laži je bolje na zvučnoj kartici
Bolje od najtoplijoj odaje
Nepouzdanosti
Zvuk je gde se
Razmenjuje zdrav razum
Kupuje novi život bez jezika
Oblika
Opisa
Dimenzija
Ne daj da te poezija savlada
Vreme je sakrilo pokvareni sat
Poremećeni iskaz
Računa
Kritički optimizam
Reči traže prijem
Nepostojeće kancelarije
Muzike
Ne dozvoli da te savlada
istorija
Raznovrsnosti
U kojoj se uz zvuk
Fenderovog basa
Odvija rotacija
Reputacije Poezije
Bas Muzike

2.

Zaglavljeni svet mašte
posmatra
Pažljivo
Šta radiš
Nije mu do sudbine
neizvesnosti
Leda i
Vatre
Labaratorije Pesme
Ličnih vizura osećanja
Razlika
Sentimenata poruka o
životu
Zbrci
U kojoj je spasenje niz
Trenutaka
Molitve
Poezije i Muzike

3.

O, da
O Muzici su propala sva
Usuđenja
Pisaca definicija
Posle otkrivenja
Skakutavog
Cvrkuta vrabaca
Niče se založio da
Muzici vrati pol
Osećanja
Ženski jug i muški
sever
U Poeziji je zatvoren
Rat
Bez učitelja
Bezosećajan svet
Mahovine sa
Drveta saznanja
Melodija rasparčanih
Uzbuđenja
U strasti
Zaustavljenih prolaza pred
Nepristojnim bedemima
Nade
O, da
Sami u pustinji
Na trpezi pohlepe pažljivo
Žvakanje plena
Ne daj da te svaladaju
Kanibali
Plena Poezije
Odeli svoj ručak sa stola
Posta
Nestani u šumi nepostojećih
Obrazaca definicije
Slušaj muziku savladivog
Divi se teretu java
Ushita

4.

Pre nego što usniš
Prepoznaj
Sanjača koji te sanja
Podeli ručak na izmicima
Poljane
O, da
Oni iza neka svoj deo
Prepo-Love
Onima ispred
Ne daj da te poezija savlada
U
Jedenju
O, da
Svetlost ume da zaspe dubokim
Snom
Prepuštajući tami
Dovršenje
Liturgiju
Nevidljivog crteža
Veselog lika straha
Lukom Muke reči
Usred gomile nevažnih pevača
Nagrađenih budala
Iz odreda
Samo-obmana
Godoovim ogledalima
Neobeleženim raskrsnicama
Čekanja
Smešnih sajmova
Knjiga

5.

O, da
Vreme je prostor
Nezakrivljena Teslina
Primedba
Fizičarima
Sve je između
Testamenta
Neverovanja
Otkrovenja
Kosmosa
Smešna priraslica
Tetoviranog
Haosa
O, da
O, gle
Pogodi
Ko stoji iza ove
Pesme
Reci
Pre nego što usniš
Bez reči

6.

O, da
Kako ćeš nag
Iz sna
Sa neprepolovljenim
Ručkom
S njim
Koji te
Piše
Čita
Crta
Posle četrdeset godina
Kruženja Duše oko
Svemira
Poezije Muzike

7.

O, da
Sedmi je dan
Sveti
Odmor
Ne dozvoli da te
Poezija
Savla-
Da

19. децембар 2018.

КРАТАК ТЕКСТ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

КРАТАК ТЕКСТ
(Поклон за „малу кућу“ велике Љубави)

            Пишући моје „мале наслове“ сигуран сам да сам иза њихових есејистичких: завеса, тапета и оплата, да ли стварних, колико имагинарних и виртуелних (?) – то чинио да бих дао недвосмислену личну подршку језичкој преосетљивости тзв. „кратког текста“, или, оној врсти писма, без обзира на његову жанровску опредељеност кроз коју се оно залаже за писање у коме се одмах: од прве стављене речи на папир – прелази на ствар. Или, како су дволични стари Латини волели да саветују – in medias res. Да се без икаквог увода иде у суштину и бит ствари. На којој инсистира и велики, за мене највећи Бог књижевности - Ф. М. Достојевски у својим „Зимским белешкама о летњим утисцима“.
                Речју, „каратк текст“ је увек, и заувек, једно од „десет чуда“ радионице матерњег језика. Као име и презиме сваког божијег раба, или као имена без презимена: Бог, Сунце, Васељена, Живот, Љубав, Адам, Ева, Сократ, Песник...
                Кратком тексту не требају: ни филозофи ,ни љигави фарисеји, ни препредени тумачи, ни поговори, ни фусноте, илити, прибелешке, јер ОН је једноставно – Кратак Текст.


С почетка децембра господње 2018.

18. децембар 2018.

ОНО ШТО ТЕ ВЕЖЕ ДА ОСТАНЕШ





ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОНО ШТО ТЕ ВЕЖЕ ДА ОСТАНЕШ
(Мала прича о преносивости „остатака“ најмилијих.)

            Гробови најмилијих су увек на подијуму разлога, који те вежу да – ОСТАНЕШ. И, на земљи, и на небу, ако си са – ЊИМА. Чак и у граду, који не волиш. Који ти не прија. Због кога си се уморио да волиш - ГЕОГРАФИЈУ. Ону, коју си, на природно-математичком смеру, учио у – ГИМНАЗИЈИ. О малим и великим градовима.  На чије глупости ниси пристајао.
Гробови су ти непобитни разлози, који те држе „веезаних руку“ у кавезима георафије. У којима обитаваш због њих. Најмилијих. Због, којих си несрећан што њихови „остаци“ нису преносиви, као: портабл телевизијске кутије и црне кожне торбе, или исте од истобојног рипса - сашивене, са лаптоповима у њима. Преносиве, као рецимо керамичке, или од процелана израђене – УРНЕ.


Децембра 2018.

17. децембар 2018.

НЕОТКРИВЕНЕ МИСЛИ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕОТКРИВЕНЕ МИСЛИ

            Велики је број још увек неоткривених мисли. Које Бог не објављује. И, не дозвољава: ни својим најповерљивијим „саветницима“ и „шаптачима“ да се залажу  (лобирају) за њихову јавност. Можда зато: што је међу њима загубљена и скрајнута одгонетка истине – О ЊЕМУ. И, снази његове: ЗАВЕТНЕ ТАЈНЕ. А, време нас, од Христа па на овамо, учи – да је сигурније у тајни живети међу бројевима, али, само, заједно са – ЗАКОНОМ О ЊИМА ВЕЛИКИМ. А, згодна је прилика: да се баш на овом месташцу - ове текстуалне речице: онако узгред запише: да су „мали“ за разлику од „ великих“ бројева – ПРЕВРТЉИВЦИ КОЈИМА НЕ ТРЕБА ВЕРОВАТИ ЧАК НИ У МАТЕМАТИЦИ.
                Речју, „велики бројеви“ најповерљивије чувају безбедност тајни. И њених неодавања. Како о Њему тако и о нама.

2018.

16. децембар 2018.

МАНДИЋЕВА ПРОЗА НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА „ТРАГ“ (ВРБАС)






                     МАНДИЋЕВА ПРОЗА НА СТРАНИЦАМА

                              ЧАСОПИСА „ТРАГ“ (ВРБАС)

     На страницама часописа за књижевност, уметност и културу „ТРАГ“, број 55 / септембар 2018, који издаје Народна библиотека „Данило Киш“, из Врбаса, а уређује песник Бранислав Зубовић, у рубрици „Траг малих наслова“, објављена су (стр. 66-70) четири „мала есеја“ песника, есејисте и књижевног критичара ЗОРАНА М. МАНДИЋА, иначе дугогодишњег сарадника ове часописне публикације, и то: Уморне књиге статистике (У потрази за лириком статистике), Пилићари, Гонич и Зашто раширених руку.




СУМОРНЕ КЊИГЕ СТАТИСТИКЕ
(У потрази за лириком статистике)

Сећам се да сам још као гимназијалац, литерарно авантуристички, правио тематске планове на основу којих бих у будућности писао промишљања у оквиру циклуса мојих „малих наслова“ за које су неки, опет од „мојих“, књижевних критичара храбро изрекли да, по луцидности, спадају међу најбоље микроесеје у хоризонту савремене српске књижевности. На списку тих планова дуго су са својим заносним вибрацијама фигурирали појмови математике и статистике. Математике, као науке о величинама и статистике као бројања, или „бројидбе“, или науке која на темељу фокусираних података проучава однос(е) у друштву, друштвеним делатностима и заједницама, и бави се стварањем и извођењем општих закључака на темељу бројчаних података. Наравно, да у тим планским операцијама нисам тежио да се теоретски уносим у процесе артикулисања дефиниција низа појмова без којих је немогуће стаистику, као научну област, оставити саму и по страни, изван математике и социологије. А, шта сам стварно хтео је равно муци из које сам настојао да се искобељам с неком врстом „мале“ приче о суморној атмосфери која влада у „дебелим“ и „мршавим“ књигама статистике, без обзира о ком стању, израженом у бројевима, је реч. Да ли о чисто социолошком самеравању методологије с којом статистика изучава нетипичне колективне појаве, или о потпуно рационализованом уз логичку помоћ математичког приступа? Знам, да сам између тих питања, као Кјеркегор, треперио и страховао да не погрешим у преносима свега оног што сам прочитао о статистици као средству тих изучавања, која се као важан део математике, бави: сакупљањем, анализом, интерпретацијом, обајшњењем и презентацијом нумеричких података. И, која се баш због тога, са својим дескриптивним и инфернцијалним карактерима, примењује у широком распону спектра на вијугавом путу од физике до економије и социологије. Међутим, ја сам желео да се у овом тексту појавим као писац, који ће час језиком психолога, а очас и психијатра, тумчити осећања која статистички увиди, анализе, објашњења и коментари творе у осврту на суморност посматраних стања изражених у бројевима круто постројених наспрам, неозвучених и необојених, тананих и нестабилних чињеница. Та моја жеља одудара(ла) је од пристајања на хладни и голи говор математике, који казује да је језик бројева најнеумитнији закључак, који утврђује узроке и последице посматраних чињеничних стања и њихових фрустрација. Због тог одударања се, на крају овог текста, и питам, па  откуд мени потреба да се упетљам у једну такву несензибилну причу о немаштовитости промишљања живота, рада и употребе бројева? Можда сам то учинио из побуда неких ирационалних веровања да и бројеви, као људи и животиње, болују од Паркинсонове и Алцхајмерове болести и од разних облика епилепсије, параноје и шизофреније, као и софтвери међу све новијим генерацијама рачунара? Ко зна, шта сам све то умислио на „лицу места“ овог текста? Можда тражећи то незнано у потрази за „лириком“ статистике и њених суморних књига?

2018.


ПИЛИЋАРИ

                Пилићари нису они људи који у свом поседу имају фарме пилића и друге перади са посебно одвојеним одељцима, или, боксовима за узгој расних петлова. Зато их и не треба тражити у речницима ветерине и лексиконима фармера. Они то име користе као покривач испод кога су сакрили ралоге због којих их тако зову, називају, означавају, ословљавају... 
Наслов Пилићари, који се на овај, или онај, начин увукао у овај мој текст, који жанровски треба да следи језик мојих препознатљивх „малих наслова“, мотивационо припада заједници изазова, које писци, као и пролазници са „изоштреном“ перцепцијом, срећу и препознају на улицама. У парковима и супермаркетима у којима се сваког дана организује лов на артикле са акцијским ценама. Па ко су онда ти Пилићари?
Према тумачењу моје умне, по мајци, баба Саве – то су пре свега лоши људи склони, како је она волела фигуративно да каже, разним марифетлуцима. Од оних, који су започињали одређеним добро смишљеним подметачинама, а завршавали се озбиљним фауловима свих , који би им се нашли на путу остварења њихових сулудих идеја. Једнаставно, ти лоши људи желели су себично за себе једнако све заслужено и незаслужено. И не само да нису разумели разлику која је делила та два појма, већ их је и вређао сваки покушај да им се то стави до знања, како би стали у ред иза оних са чулима, васпитањем и мером за стрпљење, толеранцију и поштовање одређених правила и моралних вредности. Али, изван овако наведеног теоријског контекста пилићарске незаситости и материјалистичке алавости треба се послужити језиком приповедача. А, једна од тих послуга могла би да гласи овако.
Био једном један у неком граду на северу неке средњоевропске државе – човек звани Пилићар. Тај надимак је добио након што су његови сународници уочили да је он на тезгу своје „продавнице“ ставио све с чим га је бог даривао пре него што се радио – част, осећање за солидарност, љубав према ближњем, радовање туђим успесима и остварењима... Након таквог уочавања - тог Пилићара почели су да избегавају: рођаци, комшије, кумови, другови из војске... И сви други које је на разне начине желео да купи, прода, или препрода. Једном од својих бројних кумова загорчавао је живот ширењем разних лажи и трачева. И ко зна, куда би све то, са својом фабулом, одјездила и завршила се ова причица да се једнога дана нису удружили пилићареви кумови и направили му сачекушу на пијаци где је покушао „на слепо“ да „прода“ једног од њих. На тој истој пијаци, након што су га физички савладали, свезаног су га извели и у седећем положају, са дрвеном таблом обешеном на његовим грудима, на којој је писало – ПИЛИЋАР, поставили на једну тезгу. Затим је један од кумова, у улози продавца, преко мегафона огласио почетак и цену продаје. Понуда је била следећа: „Цена овог јадника износи онолико колико је неко спреман од присутних купца или пијачара  да плати за његову бездушност.“  После извесног времена појавио се један човек који је понудио један долар и то под условом да се Пилићар ослободи како би му се доделила „титула“ градског кловна, који би потом  сваког пијачног дана увесељавао пијачаре и њихове сиромашне купце. На крају ове приче, ваља истаћи, да су са њеним исходом сви били задовољни, па чак и пилићареви кумови који су на крају ослободили своје кумство од једне такве пошасти*.

·         Синоним за пилићарску пошаст је реч – свраб, кога се јако тешко ослободити, 


ГОНИЧ
                Наравно, некима је на овом прљавом, а Бога ми и све прљавијем и болеснијем свету – част да буду гоничи било чега, без обзира колико се простор тих могућности растезао, или галопирајући ширио попут епидемија и пандемија заразних болести.
                О гоничима сам, и сам не знам, да ли више читао, или слушао из уста оних у чија срца и намере сам веровао. И добро знам да је гонич за њих, као и за мене, неомиљено занимање. И да је негативан гонич увек био неко другачији од позитивног чувара стада: бизона, оваца, крава или коња. Неомиљени гоничи су вазда били заробљеници и таоци: бацача људи у бездане јаме, приватних детектива, ловаца на уцењене главе и плаћених убица, чак и ловаца на снове. На оне, којима је ентузијазам њихових: емоционалних, интелектуалних, психолошких, професионалних, или уметничких сензибилитета ирационално сметао. И сулудао их чинио непотпуним и несрећним због тог недостатка.
                И тако, за веровати је, да је гонич, као заједничка именица, разапета између полова њене поделе на омиљено и неомиљено занимање, остаде, језички,готово трагично, у процепу – негде између. Између тешког разумевања и означавања олаког (при)хватања стања људског битисања, чија флуидност је далеко од сваког саглашавања са онима, који себе и „агрегатна“ стања свог „морала“, представљају лажним пастирима. Са онима, за које се бојим, да никада, ама баш никада, неће, из гротла своје себичности, и свог проклетства  спознати - да је најтеже себе  представити себи. И из те представе извући позитиван резултат. Разбудити се. Освестити се. Оздравити...


ЗАШТО РАШИРЕНИХ РУКУ?

            Зашто раширених руку?  Да, па зар то није исто питање, као оно, које гласи: Зашто ширим руке? Можда зато да, суверено и слободно, покажем, да у оба најважнија правца – на исток и на запад што сежу у дубине њихових географских ширина, са оним магичним казивањима математичких величина, са страница теорије бројева о којима срце, од прапостанка васељене, сриче своје песме. И митове својих псалма – љубави и завета. У којима моје раширене руке помажу ширење алвеола у плућима меморија синапси с којима сарађујем, по уговору о делу, да не бих и даље остао глупо незапослен и трагично непотребан.
                Ширим руке, испред великог излога једног мега маркета, зато што с овим текстом, потписујем да бих с њима тако расклопљеним, илити, раскриљеним, живео, скроз на скроз, у вечности. И заједно се с њом, и са њеним екстремним ниским и високим температурама ваздуха, вртео око централног стуба сензације, као рингишпила, око кога се вечност окреће без заустављања, да би неко баш, као ја, случајним посматрачима, пролазницима, па и љубоморним комшијама, поделио поздраве: добро јутро, добар дан, добро вече!

                Са раширеним рукама, зато сам сад онај други, онај коме она трчи у загрљај и не да - да је неко престигне. Претекне. А, и како би када сам руке, попут птичијих крила, раширио због ње, завршавајући тако, и онај фамозни доказ компликованог математичког задатка о рачунању вечности. И то у овом свету пуном нервозе, који се као и црква ослања на идеје да се никад ништа не мења, поготово право њених дволичних службеника навиклих само на леп и сигуран, па макар и пролазан живот. 

15. децембар 2018.

СПОРЕДНЕ УЛОГЕ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

СПОРЕДНЕ УЛОГЕ

            У човеколиком свету, и диљем његових цивилизација, одувек су се улоге делиле, нарочито у филмским и позоришним поделама, на – главне и споредне. У тим поделама редитељи су, углавном, били „врховни богови“, који су улогама правили и одређивали: места, величине, размаке, костиме, гримасе и маске. Али у животу и његовој пукој реалности, са мандатима прошлих, садашњих и будући времена, немало пута споредне улоге су биле више на цени. Ретке, као: гљиве – тартуфи, драгуљи – дијаманти, или шкољке, које плачу лијући сузе у облику – бисера. Њихови носиоци су обично долазили из „обичних“:  породичних и друштвених средина, без посебних политика импулса и разлога регрутација, као што се то некада, као у бившој, ФНР, СФР или СР, Југославији чинило – позивима за војне и полицијске резервисте.
                Немирни свет улога се тако условно делио на – главаше и спореднаше. Међутим историја моногих догађаја и детаља њихових исхода – говори и сведочи, да су носиоци споредних улога често остваривали невиђене успехе. Састављене од правих победа и великих подвига. Победа : када су побеђивали, нарочито у спорту, или на неким изборима – боље од себе. Подвига: када су, по цену својих живота, храбро спашавали „главе“ и животе из: поплава, стравичних бујица, разорних земљотреса и пожара, углавном подметнутих, као онај у манастиру Хиландар – уплашене, изненађене, затечене и заскочене људе, жене, децу и и немоћну старчад. Али, то је већ друга тема!
                Она права у овом мом „малонасловном“ текстићу бави се изнимкама, искуствима и територијама живота, на којима, и у којима, не важе увек правила за главне носиоце и учеснике одређених радњи. И поступања.
                Главаши тако треба  са својим редитељима, да се замисле. А, носиоци споредних улога да постану још уочљивији. Као светлост, која умешно прелази велике раздаљине: да би се супротставила нетачним тумачењима. Себе, као сензације, и појма брзине.
                Без носилаца споредних улога свет одвано не би постојао. Као диносаоруси. Као Карл Маркс и његова глупа мржња према Србима. Коначно и као само (свако издвојено) питање, које почиње с речцом – КАО.


С краја прве недеље децембра господње 2018.

14. децембар 2018.

КАДА ДРУГИ ОДРЕЂУЈУ ВИСИНУ НАГРАДЕ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

КАДА ДРУГИ ОДРЕЂУЈУ ВИСИНУ НАГРАДЕ

(Прича за музеј портрета о моћницима и немоћницима)

            Писци су, а вероватно и други ствараоци у Србији, добрано годинама били – понижавани: висинама награда, или, „фамозних хонорара“, које готово данас више нико и не исплаћује. Осим тзв. уредницима великих потрошача њихових писанија (колумни, прича, мишљења и коментара). И, управо такво стање, које је једносмерна финансијска и трговачка клизишта свакојаких издавача: великих и малих, званичних и незваничних, у смислу: ти мени текст, а ја теби ништа, - обрушила на главе јадних социјално угрожених писаца – отворило је „брисани“ простор за писање прича. Па, у том смислу ево „окидача“ за једну од њих.
                На једном скупу мудрих „вођа“ из галерије издавача (књига, новина, часописа, стрипова...), после једног од сајмова књига, претвореног у буњиште велике јавне „књижаре“, са  постављеним, па скупо продатим, допунским штандовима, око којих се,чак, уз мирис ћевапа и исецканог црног лука, певало и свирало, као на кавој свадби – између осталог одржан је и „округли сто“ о „фамозним хонорарима“. И епидемији њиховог, бизарно драматичног, неисплаћивања. Уз констатацију податка о неизбројивости изречених глупости у „забавном парку“  тог  уваженог сајма (светковине књиге) – готово да ништа ново није речено. А, што се није знало. И што већ одавно понижавајуће излаже писице – руглу, срамоти и подсмеху. У овој причи, илустрације ради, може се навести податак да се у улози „модератора“, или председавајуће фаце поменутог „округлог стола“, појавио човек, или, „сумњиво лице“ које у последње време, све више и више, говори на представљањима књига које није прочитао. И, баш он: с дубоко ироничним подсмехом, на баш не толико симпатичном лицу му, у скупоценом оделу и кожним страним ципелама, све у свему од пар хиљада евра, је водио срамни „округли сто“ о проблематици висине и динамике неисплаћивања хонорара. Док је негде около, око тог догађаја стајала, као воштане фигуре: неколицина писаца – хонорараца у поцепаним фармерицама и најјефтинијим кинеским патикама. Он, који је уз све то у једној државној издавачкој кући и уредник. И то „потекао“(!) из загушљиве тамне бирократске, да се не каже партијске, или рођачке „фиоке“ оних „писаца“, познатих као јадна шкрабала без дела. А, такви не само да воле, него и одређују судбине висине награда. Које никада нису исплаћени за рукописе који су баш они хладно наручили. И угововорили.
                Шта даље рећи и написати у овој причи о – моћницима и немоћницима.


2018.

13. децембар 2018.

ТЕКСТОВИ ЗОРАНА М. МАНДИЋА НА ШРАФ-у


                 
                   



                                    ТЕКТСОВИ ЗОРАНА М. МАНДИЋА НА ШРАФ-у


                                
                                    ZORAN M. MANDIĆ-TESTAMENT ZA MOLERA

                                    ZORAN M. MANDIĆ – SMRT U KOSMOSU

11. децембар 2018.

СРАМОТА – ИЗАБРАН ПОЧАСНИ ПРЕДСЕДНИК УКС





ЗОРАН М. МАНДИЋ

СРАМОТА – ИЗАБРАН ПОЧАСНИ ПРЕДСЕДНИК УКС

            Велика горчина, неверица и запрепашћење су ме обузели када сам сајту Удржења књижевника Србије – прочитао вест: да је Скупштина кровне књижевничке организације (УКС), на својој изборној скупштини, одржаној у суботу 8. децембра 2018. године, донела одлуку да се досадашњи председник Радомир Андрић прогласи за почасног председника УКС. Прво, што ми је током читања те вести, пало на памет, било је питање: Из којих разлога и за какве заслуге је донета та срамна одлука(?). А, одмах после тога почела су да се нижу многа друга питања (о: судбини примљених новчаних донација и других поклона, националним пензијама, путовањима, наградама,рођачким запошљавањима на административним и помоћним радним местима...)  из којих је најснажније и најдиректније искочило оно, које гласи: Да ли Радомир Андрић заиста има тако врхунско дело, као ИВО АНДРИЋ или МИЛОШ ЦРЊАНСКИ, па да се окити том почасном титулом, или као некад Јосип Броз у оном чувеном, више паничном, него рационалном и паметном, „заветном“ кључу: „После Тита – Тито“? И зар, после свега што Радомир Андрић није урадио за организацију коју је предводио – треба: „указом“ части њему - блатити писце из златне ризничке подлоге српске књижевности – нобеловца Иву Андрића и Милоша Црњанског. Па, ако се хоће – поменути и неке друге, али то нека учини сваки писац за себе, по сопственој савести, да би после тог чињења био чист пред другим писцима.
                Срамота је, колико знам и колико сам чуо, пошто нисам био на Скупштини, да се нико, на самој седници, није успротиво доношењу те срамне и неморалне одлуке, па чак ни и они, који су после седнице „похитали“ да у приватним телефонским разговорима наводно протествују против ЊЕ. Као, некакви „храбри витезови“ и "после битке" - „паметни генерали“.
    А, на крају овог текста треба истаћи и оно  што се најгорим показало и овог пута, а то је истина по којој би Радомир Андрић поново био изабран за непочасног председника да је такав избор омогућавао Статут УКС-а. Због те немогућности, изгледа да је направљен „мудар“, паметни би рекли глуп – маневар, да се управљачко кормило задржи у истим рукама. И уместо да „храбри витезови и генерали“ затраже да се прочешља финансијско и свако друго пословање УКС-а – присутни чланови донесоше оно што донесоше. Међутим, има времена да нови Управни одбор очисти УКС у потпуности од Радомира Андрића и од осталих пипака његове управљачке „хоботнице“. И њене инфраструктуре. И, да добро размисли – кога ће од некомпромитованих кандидата поставити на чело УКС-а. А, пре тога Радомир Андрић је заслужио да му се каже: "АДИО".