31. март 2017.

НЕМА НИ КАПИЈЕ КАД ЈЕ НЕМА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕМА НИ КАПИЈЕ КАД ЈЕ НЕМА

Сачекивачи и сумњивци
не одмичу се од капије
А капије нигде
ни тамо где је свет најтањи
где му кила покрива празнину и
издева имена
Нигде ни језика бољег
ни бољег на два једнака горе
преполовљеног
само нешто као неопрана замагљеност
на стаклу
нешто као ништа
нешто усред помаме за нечим
без чега смо
Нема ни капије кад је нема
Мислим да ме је то нема измислило

да не будем

ПЕСМЕ КАО ЦРТЕЖИ




                                 Вечерње новости (Београд), 31. март 2017.год.  


                На страницама додатка КУЛТУРА у даншњем издању београдског дневног листа ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ у традиционалној рубрици СЕДАМ КЊИГА ЗА СЕДАМ ДАНА, коју уређује ДРАГАН БОГУТОВИЋ, под насловом ПЕСМЕ КАО ЦРТЕЖИ, објављена је вест о изласку нове песничке књиге КВАРЕЊЕ КРУГОВА (Каирос, Сремски Карловци, 2017. год.) ЗОРАНА М. МАНДИЋА. У тексту је цитиран део из поговора Душана Стојковића, једног од најистакнутијих савремених српских књижевних критичара.


OSAM VEKOVA SRPSKE POEZIJE




                                 Objavljeno u Somborskim novinama, 31. marta 2017. god. 

PESME ZORANA M. MANDIĆA I SAŠE  RADOJČIĆA ZASTUPLJENE U DVOJEZIČNOJ ANTOLOGIJI
          
                Na ovogodišnjem Salonu knjiga u Novom Sadu predstavljena je u izdanju Banatskog kulturnog centra iz Novog Miloševa dvojezična Antologija Od A do Š /Von A bis Z  na srpskom i nemačkom jeziku, koja u sebi sabira Osam vekova srpske poezije/Acht Jahrhunderte sebischer Poesie. Antologiju kao priređivač  i prevodilac potpisuje književnik Johan Lavundi, koji živi i stvara u podunavskom nemačkom gradu Ulm. Priređivač Lavundi je u Antologiju uvrstio 160 pesnika u osmovekovnom vremenskom rasponu od: Rastka Nemanjića, odnosno Svetog Save (1175-1235) i njegovog „Slova o mukama“, pa preko Monahinje Jefimije i Despota Stefana Lazarevića do Save Mrkalja, Branka Radičevića, Laze Kostića, Alekse Šantića, Milana Rakića, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Ivana V. Lalića, Branka Miljkovića, Branislava Petrovića, Raše Livade, Duška Trifunovića, Zorana M. Mandića, Blagoja Savića, Petra Krdua, Saše Radojčića, Zorana Bognara i Marka Stamenkovića (1982-2007). Zastupljeni  pesnici  poređani su hronološki  po godini rođenja. U ovom vrednom antologijskom projektu kao ekskluzivan dodatak štampan je Getov prevod srpske narodne pesme „Hasanaginica“ iz 1775. godine. Ovim dragocenim ostvarenjem, bez obzira na uvek prisutno i aktuelno sučeljavanje različitih nivoa znanja, kompetencija,a i književnog ukusa, Johan Lavundi je dao veliki doprinos u aktiviranju važnog dodira između srpske i nemačke jezičke kulture i afirmacije njihovoog međusobnog „geteovskog“ uvažavanja.


30. март 2017.

СМРТ ФИЛОЗОФА АЛХЕМИЧАРА




















Ентеријер храма Сабор Светих Апостола у Апатину




ЗОРАН М. МАНДИЋ

СМРТ ФИЛОЗОФА АЛХЕМИЧАРА

Снови ткају добар део
нашег живота
марљиво их је проучавао Аристотел а
потом Фројд и Јунг
Свако је имао своју теорију
о томе
колико је недокучив замак
неупамћених снова
Неки су се филозофи подухватили
стварања вештачког сна дејством
алхемије
Такви терористи фантастичне филозофије
завршавају у ужасу који стиже из
интелектуалног делиријума
Они срећнији нестају у убиствима
на улици или као
пијанци умиру у заједничкој соби
неке болнице у Балтимору

насред предметног света

29. март 2017.

УМЕСТО ПОСВЕТЕ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

УМЕСТО ПОСВЕТЕ

На почетку књиге Апатин и песме од пре
(Светови, Нови Сад, 1998.)

                Књига песама која носи име града у коме је њен аутор научио да чита и да се сећа прочитаног није необична као што би био покушај песника да се то образложи фасцинацијама цитата које је упамтио, а који стоје у уводима многи (не)обичних књига поезије. Природа сваке необичности на првом месту је да превиђа обичност и поред свести да јој баш Она дарује аутентичност, имагинацију, трун разлике. И оно ненадмашно уверење да је Језик несебично саопштио све своје могућности препуштајући да их један за другим, потпишу најсналажљивији представници домаће и светске књижевности.
                Град је колут као Језик. Он уоквирује и упућује на оквир. У једном од судова тих оквира препознао сам чисту воду у којој сам пожелео да се ослободим песме од аутентичности, различитости и вечности, помишљајући на историју интиме коју свака поезија дели са прљавштинама Језика. Времена. Писмености.

                Ово нису чисте песме

                 УРЕДНИЧКО-РЕЦЕЗЕНТСКА ПРЕПОРУКА ЈОВАНА ЗИВЛАКА
     ЗА КЊИГУ ПЕСАМА „АПАТИН И ПЕСМЕ ОД ПРЕ“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА

                ... Мандићеве песме су опоре, на карактеристичан начин наративне и евокативне, али и рефлексивне, где се, условно речено, песничко мишљење уплиће као стално питање о границама песништва, као и о битним моментима смисла. Мандић се поиграва са локалним топоима, као да је у питању лични дневник, али их и необичним обртима смешта у општији поредак изневеравајући тако голи и интимни емпиризам. Тако и у књизи посвећеној Апатину, град се отвара у равни личног искуства, скоро веристичког, да би у монтажи слика, асоцијација и језичких ломова постао метафоричка сцена егзистенцијалног и језичког искуства и истовремено поприште екстренизације сукобљавања емоционализма памћења  и ладноће мишљења. Мандић особеним језичким ткањем један однос претвара у драму поезије, а поезију у интезивно сведочанство о парадоксима живота и културе, о опиљцима смисла и океанима ништавила.

 Напомена
                За књигу Апатин и  песме од пре 1998. године, на чијој се насловници налази репродукција слике Апатин италијанског сликара Енца Донатија, добио сам Октобарску награду града Апатина

.

                

28. март 2017.

СВЕЧАНО ОТВАРАЊЕ 44. БРАНКОВОГ КОЛА



Свечано отварање 44. Бранковог кола 4.9.2015.године у гимназији у Сремским Карловцима.

ПРОМЕНА








ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРОМЕНА

Дан изопачен
у облику црног туша просутог
на ненаписано и бело
далеко од мирноће правила одевених
у елегантно срочене писмене
реченице
постаје сваки даном рачун
који носимо и плаћамо у све
сиромашнијој и несигурнијој клими
изопачености
изопаченог туша
изопаченог ненаписаног
изопачене белине
изопаченог рачуна
Читава легија изопачености походи
невине територије слободе
У заробљеништву је и љубав
окована данима изопаченим у облику
црног туша
просутог преко белог и

ненаписаног

27. март 2017.

МОБИЛНИ Т.



ЗОРАН М. МАНДИЋ

МОБИЛНИ Т.
(мала прича о потерама модерног света)

                Сада могу сви да те пронађу, да те зауставе на пола пута. Да те пробуде, натерају да станеш у тренутку када прелазиш улицу. Њен најопаснији део. Могу да те прекину усред реченице док говориш, или чак шапућеш неком на уво. Они више не мисле да не могу за тобом у купатило, радну собу, врт, па чак и у спаваћу собу. Тамо где се гасе сва светла и престаје „рад“ спољног света.
                И, не само то. И, горе од тога. Постајеш, без кривице, жртва једне велике хајке. Хајке на приватност и време у коме та приватност опстаје. Сви њени аргументи и оправдања бивају бачени у воду под немилосрдним налетима, навалама и атацима хајкача. Неретко те безазлене хајке прерастају у праве потере. Потере које за тобом иду и у друге земље без освртања на цену речи, коју потериоци баснословно плаћају у њима. А, шта је најсложеније? У свему остајеш сам. Сам себи. Као савезник, савезник и једина помоћ. Остаје ти да једино својом памећу надмудриш потеру. Да вешто измакнеш постављеним замкама. И умакнеш.

                Да би у свему томе успео мораш, некада и по старе дане, да учиш да лажеш. Да „потеру“ преусмераваш стаелитским стазама и на најзабитија места планете. Да кажеш да јеси, а ниси, или да ниси, а јеси, негде где баш не могу како су замислили. И да све то гледаш иза неког угла. И записујеш, као какву прозу са трилерским заплетима. И обртима. Да, ако ништа, испружиш своје уморно тело од силних „бежања“ и још силнијих „лагања“ у собичку од неких јефтинијих хотела. Или, мотела. У коме ће те наћи само онај, или она, који не знају број твог мобилног телефона. А, који те прате на екрану свог срца. И с тобом испијају „кафу (цикорију) без шећера“ у мислима. Тамо где су све потере смешне. А, потериоцима онемогућен улаз. 

26. март 2017.

BRANKOVA PORUKA




















ZORAN M. MANDIĆ

BRANKOVA PORUKA

Danas
na uzbudljivoj raskrsnici između
juče i sutra
Branko sa
Radičevićima, Ćopićima, Miljkovićima...
U
Kolu nesalomivog srpskog jezika
Poziva
priziva čar strasti nebeske
plavetnilo besciljnog toka vremena u
prostoru među jamama iskopanim u
zemlji od pepela, uspomena i zapeta
Uz muziku Platonovih sfera
pevaju Hristosovi vrapci
netalentovani pesnici nariču nad strahom
prevarenih dželata
Rime se povlače na periferije besmisla
onih što jezik surovo kvare
Bog nije kum neznalica
Gleda i lista kupoprodajne ugovore
Nepozvanih graditelja pijaca
buvljaka na svetom mestu
Neposrnuli Branko lebdi nebesima
fantazije plavog u plavom obziru
nade u jedini svet jezika
ujedinjen iznutra gde reč plamen
čar strasti nebeske čuva
Večnost ne prodaje kumstvo Muzike i
Poezije
Ne kvari senzacije mitova njihovih
Okidača
Pevaj kao što osećaš
Potpiši se osećanjem
Bog je uvek tu da ti poveruje iz
Doma jezika

poručuje Branko


Na večeri posvećenoj BRANKU ĆOPIĆU, koja je u organizaciji Zavičajnog udruženja Petar Kočić i Kulturnog centra Apatin, održana 11. jula 2012. godine u velikoj sali Doma kulture Apatin povodom Petrovdana, pesnik ZORAN M. MANDIĆ je pročitao pesmu BRANKOVA PORUKA, koja mu je 2011. godine objavljena na stranicama kulturnog dodatka beogradske Politike.

25. март 2017.

ЖАО МИ ЈЕ

















ЗОРАН М. МАНДИЋ


ЖАО МИ ЈЕ 

Жао ми је што никада не прескочих
границу разума
што идох за собом
у трајању сопственог оснутка
што брже не полудех
међу немоћним критеријумима разума
што бих само оно што бих
црв у јабуци
стрепња међу облацима
пали анђео у претерано видљивом
заљубљеник који је осећао љубав
вишу од ње
Жао ми је пропале добронамерне наметљивости
што сам испричао свој живот себи
што сам гледао неке док су ме прислушкивали
избезумљени мојим схватањем Језика
што га превише нисам одавао
што сам испраћајући их враћао се у
позно стање свести
међу оболеле јаве и игриве јавке
Али коме да објасним песму која ме исисава
пред огледалом као и у сну
Вечити дужник огледалу
духу његових кривих линија
у који се никад не преселих
нити изађох из своје антрополошке посесивности
Непотребна ни себи ни другима
Ни овој песми која ме трпи
својом суморном патетиком



24. март 2017.

ДУША ПЕСМЕ У БИБЛИОТЕЦИ СМРТИ



ДУШАН СТОЈКОВИЋ

           ДУША ПЕСМЕ У БИБЛИОТЕЦИ СМРТИ

(Зоран М. Мандић: КВАРЕЊЕ КРУГОВА, Каирос, Сремски Карловци, 2017.)

Зоран М. Мандић је и у ранијим својим књигама показао да је мајстор при избору њихових наслова. Изрека „Не дирајте моје кругове“ приписује се великом античком физичару, астроному и математичару Архимеду из Сиракузе. Једна од ранијих Мандићевих збирки била је насловљена Оквири. У оквиру оквира и о кругу је била реч. Сада, у Кварењу кругова, песник тражи да се из круга искобељамо, искочимо, и у неизвесно ако треба, пошто песничка слобода са оствареним никако као заувек цементираним и ограђеним да се измири не може. Ранији кругови кваре се већ, ванредном, антологијском, песмом „Обраћања“. За разлику од већине типичних Мандићевих песама, она је римована и то тако што се готово комбинују унакрсна и парна рима. Иако је њен наслов „Обраћања,“ не зна се ко је онај коме је песниково обраћање упућено. Или се, барем, то са стопроцентном сигурношћу не може рећи. Могу то бити други песници, и минулих времена и они који су песникови савременици, и наши и страни, али и читаоци, али и сам песник. Двапут се у збирци као сонет именује оно што нипошто сонет није. Када се спомену наш отац и син, нису то само они са којима смо родбински везани, већ и они који се над нама находе и чије нас будне очи непрестано и неуморно кроз живот, како би Дис рекао, и воде и гоне. Рим постаје византијски распукао. Уз надреалисту пре надреализма, највећег и најпонорнијег, Рембоа, руку уз руку, је и највећи поетоархитекта Бодлер. Хармонија, склад се са визијама, поетским вртоглавицама укршта. Овидије се у Јесењина премеће, и, спора нема, vice versa. Поезија постаје – оно што једино права и велика поезија одувек јесте – свепоезија. Она која никакво наличје не поседује, већ се на једно једино, божански светло лице, своди. Онај ко поезију ствара, али о онај ко успева поезијом да се оплоди, онај кога она од реалног одваја и у неслућене висине ваздиже, човек-песма бива. Јер, у речима, само у речима, човек је себи најближи. Песма се отелотворује. Песма-крвоток постаје. Но, и песма туга, притом, остаје. Простор у коме се то збива има широки распон. Овај се надреално осликава, међи као међупростор између трена када У цик зоре на врху белог сунца, / Зли физичар пева како век бунца и оног када За леђима речи на почетку беше свет, / на крају, ево, остаде, само аритмични сонет. Од настанка света до творења сонета. Аритмија хармоније. Али, и сонет је, и када је квари-игра, свет. Типична Мандићева песма познаје офантастичење које се своди на мали помак: опева оно што истовремено и јесте и није, као да је сневано, али се притом о сну не пева тек пошто се он одснивао, већ усред њега, из саме његове сновне магме; пред нама је покожица сна, њено дрхтање и таласање... Онострано се преплиће с метафизичким. Нуди се веома често необиблијска поетска "прича". У свакој се бар наслућује, ако није и стварно присутна, метафизичка аура. Готово да их одликује особена антисликовност. Мандићеве песничке слике су менталне, психолошке. Постоји "лепљење" слика испод слике, слика у слици, нешто колажно. Вишеслојност слика доводи до тога да у њима нема јасно одељених површине и дна: све је и дно и срце слике истовремено. Ту је у игри мандићевско онеобичавање. Свака Мандићева песма онеобичена је на њему својствен начин. Стога она и јесте само његова и нико, а да се сасвим песнички не угрува, не може ни да покуша да следи њен траг, иде њеним жлебим. Ретки су наши песници – он управо такав јесте – који немају, не могу да их имају, следбенике, имитаторе, било бледе, било песнички неухрањене.
У Мандићеве песме улази се као у цртеже. Песник примењује специфичну поетско-сликарску технику. У овој збирци најликовнија је песма о црном мачку. Типична његова песма-слика спој је бошовске густине и пакленског визуелног пламтења и магритовске титрајуће телесности, окамењености у лебдењу. Оне су писане / сликане процедуром мишљења. Језик (писан великим почетним словом) ових песама суштински се разликује од уобичајеног. Изговорено садржи и неизговорено; и једно и друго у језгру су лирског тока свести, контролисаног бризгања поетских слика. Песник не означава и не тумачи, већ синтетички гради, али тако што показује и оно што лебди у сну, не стиже до изговорености, објаве.
Песник посеже за (потенцијалним) неологизмима: богомишљеник; нађош; поетокрадица; прођош; самосебље. Реч временик је од Чудеа позајмљена да би овог песника на најбољи могући начин „покрила“. Најфреквентнија реч збирке је – овај пут узета из вокабулара Милића од Мачве – одшелник. Синестетичко-оксиморонски се пева о белом сунцу („Обраћања“), плавој тами („Путовање“), промуклој музици воде / на самрти („О (са)вршеном“).
Огромна већина Мандићевих песама је без риме. У њима је присутно, готово каскадно, "слагање стихова". Чести су анжамбмани. Приметно је "ломљење" стихова. Притом, значајну улогу игра употреба или изостављање великог слова на почецима појединих стихова која песмама даје особену динамику. Једнако важи и за изненадно кидање стихова многобројним запетама по угледу, и са истим ефектима, као код великог Милоша Црњанског. Зреле песникове песме поседују специфичан опори, густи ритам.
Његова поезија еминентно је есејистичка. Такве, и толико добре – мада поприличан број актуалних српских песника сасвим неуспешно покушава да се укрца на нашу поетско-есејистичку (б)арку – нисмо имали досад, и немамо сада. Она има – логично је то очекивати – нешто монтењевско у себи. Промишњање које је у њеном срцу могли бисмо условно одредити као мисао којим се опевано осећа. Једнако, и као осећања која су се у–мислила!
              Пред нама је читав имагинарни музеј уметности, философије, науке, препун имена оних са којима Мандићеве песме, на најразличитије могуће начине, кореспондирају. Уз Бодлера, Рембоа, Овидија, Јесењина, ту су и они умрли песници којима је Мандић посветио ванредне песме које високо сваку пригодност надгорњавају и врхунским песмама нашег савременог песништва постају: Бранислав Петровић, Никола Цинцар Попоски, Слободан Стојадиновић Чуде, Петру Крду. Посебно, Фјодор Достојевски и Франц Кафка (и његова и песникова фонтана). Нарочито, Исус. Највећма, Никола Тесла, онај који се коцкао са Достојевским / после сваког његовог нередигованог / Романа („О (са)вршеном“). Требало би се позабавити песничким електрицитетом који избија из Мандићевих стихова.           
Као што бисмо песникове мини есеје могли (понекад се то и чини) третирати као песме у прози, другачијом графичком организацијом Мандићеве песме могли бисмо "преобући" у мини есеје. Имамо писца који, негирајући сваку круту жанровску омеђеност, своје литерарно стваралаштво укотвљује у особен међужанровски простор. И тамо и овамо, једнако као и: ни тамо ни овамо. Песништво његово налик је на живу. Покретно, гибљиво, неухватљиво, незаробљено. Мандићевско. Препознатљиво од прве. Зоран М. Мандић још једном, и једнако успешно као и пре, и у овој збирци казује како га никакве границе које постоје између књижевних родова и жанрова ни на шта не обавезују. Не допушта им да га робе. У његовим песмама много је, поред еминентно лирског, наративног, драмског, есејистичког... И игриво-хуморног што илуструјемо цигло једним примером: Неналажљив је пут тек тако / преко интернета у интернатима / Метежа („О (са)вршеном“).  
            Као да песник, очи у очи, за столом, са смрћу седи, из многих Мандићевих стихова и буквално веје меланхолија. Нипошто случајно, једна његова песма насловљена је „На ивици“. Са смрћу се разговара, али у овим стиховима и сама смрт проговара. У песми „Ломача“ се вели: Тама не бежи од својих снова. У оној чији је наслов „Ништа се не зна“: Ништа се не зна док се / Не пристигне са / Дипломом Смрти, а у „Када умрем“: Када умрем / Смрт да ме не изда / [...] / Иза великих закључаних / Врата свака је моја / Песма / у библиотеци смрти / Објављена. А Жорж Батај, онај коме је, могуће и сасвим несвесно, по суштинској меланхоличности казаног / певаног, Зоран М. Мандић најближи, казује између осталог, „Силина грчевите радости дубоко потреса моје срце. Та силина истовремено је – с језом то кажем – срце смрти: оно се у мени отвара!“ А Морис Бланшо, други философ / писац с чијим ставовима Мандићево дело дубински кореспондира: „ ... кад говорим, смрт говори у мени“ и „Требало би да ми уобличујемо и да будемо песници наше смрти.“
Све што је Мандић створио има заједничко језгро и представља целину која се мора пажљиво ишчитавати пошто је свако читање на прву лопту нужно сиромаши и, вероватно, погрешно разумева. Вредност певаног, међусобно „дозивање“ самих песама, асоцијације које се гранају и лајтмотивски круже Мандићевим литерарним опусом, суштинска промишљеност (о)певаног, иронијски поетски дискурс, метафоричност која се не бори него симбиотички сраста са метафизичношћу, аутоцитатност, цитатност која није повлађивање и слеђење оствареног већ непрестани сукоб са наведеним које у новом контексту, не ретко измењено, оно од чега се „пошло“, ставља на главу, јесу основне саставнице његових песама. И ових најновијих.           
            Његове последње песничке збирке показују нам како у њему имамо зрелог, требало би рећи и без икаквог устручавања, по много чему, већ и класичног песника који се – то је болест наше књижевне критике – још увек не чита довољно, поготову не онолико и онако како заслужује, и не ишчитава на прави начин, не антологизира довољно јер јесте један од најбољих песника које савремена српска поезија има.


23. март 2017.

КЊИЖЕВНА МУСАКА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

КЊИЖЕВНА МУСАКА
(мали есеј о врлим кецељашима и ратним побегуљама)


                Никада нећу заборавити како је покојна мајка спремала мусаку, једно од најукуснијих јела мог детињства. Имала је обичај да за време постављања стола за ручак искористи тај тренутак како би концизно испричала причу о рецепту и начину спремања јела које би потом сервирала.Те приче о јелима остале су добро урезане у мом памћењу и веома сам поносан што сам их најчешће, као изабране, или антологијске мудрости, користио приликом имагинирања мојих кратких прозних записа, или „феноменолошких микроесеја“ како их је критички означио један београдски песник .С тим родом, или духом мудрости моје мајке Драгиње Драгице, ево служим се и у тексту овог „малог наслова“. Чиним то с неизмерном радошћу да би што сликовитије приказао јад и беду у којој се, попут истегнутих, или чак покиданих  мишића, копрцају савремени књижевни часописи. И, све то заједно са њиховим уредничким кликама, које непрестано кукајући за новцем, нападају државу. А, можда би им неко и поверовао, нарочито из поданичких редова  неталентованих улизица, када би ти исти нападачи државе, добростојећи распоређени по катедрама разних приватних и државних факултета и универзитета, као и бројних завода за бројање: именица, глагола, придева и заменица, плаћали хонораре својим сарадницима, или, пак, приказали податке о тиражима у којима штампају своје купусаре, па чак и оне, које слове за најстарије такве књижевне врсте. И какве све то, за овај текст, антрополошки или социотиполошки, има везе са мојим омиљним јелом које се зове МУСАКА. Али, пре него што се завири у природу и карактер те везе није на одмет истаћи да је моја мајка спремала мусаку на српски начин, иако је изворно то јело грчки кулинарски специјалитет. Она је уместо: патлиџана, млевеног овчијег меса, парадајза и белог умака користила домаћи бели или црвени кромпир, мешавину самлевеног јунећег и свињског меса и прелив од јаја умућених заједно са додацима црног и белог лука, млевеног зеленог бибера, першуна, црвене алеве паприке и крављег млека. Све се то, као и грчка мусака пекло у пећници,и то са сунцокретовим уљем у добро подмазаним тепсијама. Запамтио сам да да је мајка од свих захвата у спремању српске мусаке највештије баратала процедуром ређања елемената структуре, које је текло по принципу: ред кромпира, па ред млевеног меса, па ред кромпира и тако од А до Ш волумена добро науљене тепсије. Том баратању су веома вични и уредници многих српских књижевних часописа у смислу ређања: ред поезије/прозе, ред несувислих темата о, рецимо, култури и моћи, ред есеја, ред сведочанстава, ред разговора са увек истим лауреатима непребројивих награда или ред немуштих приказа разнотоних књижевних несрећника. И нико да те велеградске часописе  види у малим малинарским и пчеларским срединама међу зовама и љескама. А, ДРЖАВА, каква таква, с фискалним касама или без њих, троши ли троши и уз све то не проверава како се паре троше и колико предводници такве потрошње убирају плата и хонорара док веома вешто спремају своје КЊИЖЕВНЕ МУСАКЕ. Па чак и  они, неки од њих, који се још усуђују да испод својих кецеља причају о: СРПСКОМ ЈЕЗИКУ, СРПСТВУ И ОСТАЛИМ СРПСКИМ СТАТУСИМА. Мудрих ли превараната и вараралица на картама, рекла би моја баба, а комшија Зека би по ко зна који пут цитирао Кочу Поповића, који је у једној прилици као врстан интелектуалац, полиглота и песник рекао:  „Када сам сватио да је књижевност лук и вода узео сам аутомат и отишао у рат.“ Додао бих да је у ратовима, без обзира које време анализирали, најмање било уредника. Неки од њих се још увек, под кецељама, крију не знајући да су сви ратови давно завршени. У свом уредничком заносу они кркају ли кркају своје мусаке. Нека им је за здравље, волео је да дода Маркес. И ко да нам онда учи децу и васпитава алаво прождрљиве уреднике тзв. састављаче листа критеријума и стандарда. И ко то тамо неће да чита њихове мусаке?  

22. март 2017.

POEZIJA ZORANA M. MANDIĆA ZASTUPLJENA U ANTOLOGIJI OSAM VEKOVA SRPSKE POEZIJE NA NEMAČKOM JEZIKU



POEZIJA ZORANA M. MANDIĆA ZASTUPLJENA U ANTOLOGIJI  OSAM VEKOVA SRPSKE POEZIJE NA NEMAČKOM JEZIKU
                       

                Na ovogodišnjem Salonu knjiga u Novom Sadu predstavljena je u izdanju Banatskog kulturnog centra iz Novog Miloševa dvojezična Antologija Od A do Š /Von A bis Z  na srpskom i nemačkom jeziku, koja u sebi sabira Osam vekova srpske poezije/Acht Jahrhunderte sebischer Poesie. Antologiju kao priređivač i prevodilac potpisuje književnik Johan Lavundi, koji živi i stvara u podunavskom nemačkom gradu Ulm. Priređivač Lavundi je u Antologiju uvrstio 166 pesnika u osmovekovnom vremenskom rasponu od: Rastka Nemanjića, odnosno Svetog Save (1175-1235) i njegovog „Slova o mukama“, pa preko Monahinje Jefimije i Despota Stefana Lazarevića do Save Mrkalja, Branka Radičevića, Laze Kostića, Alekse Šantića, Milana Rakića, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Ivana V. Lalića, Branka Miljkovića, Branislava Petrovića, Raše Livade, Duška Trifunovića, Blagoja Savića, Petra Krdua, Saše Radojčića, Zorana Bognara i Marka Stamenkovića (1982-2007). Zastupljeni pesnici poređani su hronološki po godini rođenja. Poezija Zorana M. Mandića predstavljena je pod zajedničkim naslovom „Dunav“. U ovom vrednom antologijskom projektu kao ekskluzivan dodatak štampan je Getov prevod srpske narodne pesme „Hasanaginica“ iz 1775. godine. Ovim vrednim ostvarenjem, bez obzira na uvek prisutno i aktuelno sučeljavanje različitih nivoa znanja, kompetencija,a i književnog ukusa, Johan Lavundi je dao veliki doprinos u aktiviranju važnog dodira između srpske i nemačke jezičke kulture i afirmacije njihovoog međusobnog „geteovskog“  uvažavanja. 
    
Садржај

„Тамо далеко” .............................................................................................................14


Последња  проповед ..................................................................................................18


Предговор ................................................................................................................22


Одговорност преводиоца  ............................................................................................24
Незахвалност  избора  ..................................................................................................36
Критеријуми  ................................................................................................................42
Естрадна и фејсбук лирика  ........................................................................................54


Песме .........................................................................................................................58


Растко Немањић/ Свети Сава (1175–1235): „Слово о мукама” ...............................60
Монахиња Јефимија (1350–1405): „Туга за младенцем Угљешом” ........................62
Патријарх Данило (1350–1396): „Слово косовских бораца”....................................64
Јелена Лазарева Балшић (1368–1443): „Отписаније богољубно” ...........................66
Деспот Стефан Лазаревић  (1377–1427): „Слово љубве” ..........................................70
Константин Филозоф (1380–1431): „Деспот загонетних очију”..............................76
Арсеније III Чарнојевић  (1633–1706): „Молитва заспалом  Господу” ....................78
Гаврил Стефановић Венцловић (1680–1749): „Црни биво у срцу” .........................82
Захарије Стефановић Орфелин  (1726–1785): „Сјетовање”......................................84
Јован Рајић  (1726–1801): „Кант о воспоминанији смерти” ...................................90
Димитрије Доситеј Обрадовић (1739–1811):
„Пјесна на инсурекцију Сербијанов (Востани Сербије)” .........................................94
Филип Вишњић (1767–1834): „Смрт Краљевића Марка” ......................................100
Јован Пачић  (1771–1849): „Сну” .............................................................................110
Атанасије Стојковић (1773–1832): „Ода на источник борковачкиј” .....................112
Еустахија Арсић (1776–1843): „Что ползује” ..........................................................114
Лукијан Мушицки (1777–1837): „Рада турски роб” ...............................................116
Павле Соларић (1779–1821): „Худа Сербкиња” .....................................................120
Милован Видаковић (1780–1841): „Ах престан’те невине” ..................................124
Сава Мркаљ (1783–1833): „Море зала ов’ је свет” ..................................................126
Лука Милованов  Георгијевић  (1784–1828): „Мојој дјеци на Мајалес” ...............128

Симеон Милутиновић Сарајлија (1791–1847):
„Српски јунак Вељко Петровићу” ............................................................................132
Никола Боројевић  (1796–1872): „Молитва Св. Сави” ............................................134
Јован Хаџић/ Милош Светић  (1799–1869): „Од Босне...” .....................................136
Јован Стерија Поповић (1806–1856): „На смрт једног зликовца” ........................138
Ђорђе Марковић  Кодер (1806–1891): „Изједен овчар” ..........................................142
Василије Суботић (1807–1869): „Сербији и Сербљем” ..........................................144
Милутин Никанор Грујић (1810–1887): „Мој гроб” ...............................................148
Петар Петровић  II Његош (1813–1851): „Ноћ скупља вијека” .............................152
Јован Суботић (1817–1886): „Ембриону” ...............................................................158
Василије Живковић (1819–1891): „Моји јади” .......................................................162
Медо Пуцић (1821–1882): „Море” ..........................................................................166
Јован Н. Илић (1824–1901): „Поскочи момо” ........................................................168
Бранко Радичевић  (182–1853):  „Туга и опомена” ..................................................170
Јован Сундечић (1825–1900): „Убавој нам Црној Гори” ........................................176
Љубомир  П. Ненадовић  (1826–1895): „Песма о нама” ........................................178
Стеван Владислав Каћански  (1829–1890): „Где је српска Војводина” .................180
Милица Стојадиновић Србкиња (1830–1878): „Кад се небо мути” .......................182
Ђура Јакшић  (1832–1878): „Јевропи” .....................................................................184
Јован Јовановић  Змај (1833–1904): „Јутутунска јухахаха” ...................................186
Драга Димитријевић-Дејановић (1840–1871): „Не знам зна ли” ..........................190
Мита Поповић  (1841–1888): „Блеђано ми лице плуг живота оре” ......................192
Лаза Костић (1841–1910): „Santa Maria della Salute” ............................................196
Милорад Поповић Шапчанин (1841–1895): „У црно море” ..................................204
Милан Кујунџић Абердар (1842–1893): „Јесам племић?”  ....................................208
Владимир Васић (1842–1864): „Ја те љубим... ” .....................................................210
Јован Грчић Миленко (1846–1875): „Раздраганој браћи” .....................................212
Војислав Илић (1860–1894): „Коринтска хетера” ..................................................214
Милета Јакшић (186–1935):  „Ствари које су прошле” ..........................................222
Милорад Митровић (1866–1907): „Била једном ружа једна” ...............................224
Алекса Шантић (1868–1924): „Остајте овдје...” .....................................................226
Јован Дучић (1871–1943): „Залазак сунца” ............................................................230
Милан Ракић  (1876–1938): „Симонида” .................................................................234
Светислав Стефановић (1877–1944): „Ћутање” ......................................................236
Велимир Рајић (1879–1915): „На дан њеног венчања” ..........................................238
Даница Марковић  (1879–1932): „Враћање у прошлост” .......................................242
Владислав Петковић Дис (1880–1917): „Можда спава” .........................................244
Сима Пандуровић  (1883–1960): „Жена” .................................................................248
Тодор Манојловић  (1883–1968): „Надахнуће” .......................................................250
Вељко Петровић  (1884–1967): „Еротика” ...............................................................252

Душан Срезојевић (1886–1916): „Последњи самртник” ........................................256
Велимир Живојиновић Маssuka (1886–1974): „Грудобоља” .................................258
Јелена Спиридоновић-Савић (1891–1974): „Фебруар” ..........................................264
Станислав Винавер (1891–1955): „Ја немам  мира” ...............................................266
Иво Андрић (1892–1975): „По једном старом добром реду” ................................268
Милутин Бојић (1892–1917): „Плава гробница” ....................................................272
Аница Савић-Ребац  (189–1953):  „Пролећни  дитирамб” .......................................276
Милош Црњански (1893–1977): „Стражилово” ......................................................278
Момчило Настасијевић (1894–1938): „Мисао” ......................................................292
Александар Вучо (1897–1985): „Неменикуће, 4.” .................................................296
Десанка Максимовић  (1898–1993): „Крвава бајка” ..............................................302
Душан Матић (1898–1980): „Море” ........................................................................306
Растко Петровић  (1898–1949): „Са светлим пољупцем на уснама” .....................312
Раде Драинац (1899–1943): „Јесен” .........................................................................316
Душан Васиљев (1900–1924): „Жице” .....................................................................318
Милан Дединац (1902–1966): „Трава у сну и на јави” ...........................................320
Ристо Ратковић  (1903–1954): „Лим” .......................................................................322
Десимир Благојевић (1905–1983): „Утва златокрила”  ...........................................324
Јован Поповић  (1905–1952): „Бескрајска  ноћ” ......................................................326
Никола Дреновац (1907–1986): „Балада” ...............................................................328
Милена Павловић-Барилли (1909–1945): „II” .......................................................330
Оскар Давичо (1909–1989): „Критичка похвала отицању времена”  ....................332
Скендер Куленовић  (1910–1978): „Писма” ............................................................336
Милорад Панић Суреп (1912–1968): „Од сене и опомене” ..................................338
Танасије Младеновић  (1913–2003): „Чекај ме ноћно” ..........................................340
Бранко Ћопић (1915–1984): „Пјесма мртвих пролетера”  .....................................342
Радомир  Продановић (1915–1944): „Глас” .............................................................346
Васко Попа (1922–1991): „Врати ми моје крпице” ................................................350
Ристо Тошовић (1923–1986): „Кад си гола” ............................................................360
Мира Алечковић (1924–2008): „Срећа” ..................................................................362
Бранко В. Радичевић  (1925–2001): „Љубомора” ....................................................364
Славко Вукосављевић (1927–2004): „Кадињача” ...................................................368
Стеван Раичковић (1928–2007): „Post Scriptum”  ................................................410
Миодраг Павловић  (1928–2014): „Орфеј у Кареји” ...............................................414
Милорад Павић (1929–2009): „Епитаф” .................................................................418
Иван В. Лалић (1931–1996): „Тако је певао Орфеј” ...............................................420
Дара Секулић (1931): „Шљива, пучуља” .................................................................422
Мирослав Антић (1932–1986): „Бесмртна  песма” .................................................424
Јован Христић (1933–2002): „Федру” ......................................................................440
Душан Трифуновић (1933–2006): „Грех” ................................................................442

Александар Ристовић  (1933–1994): „Догађај од посебне важности” ...................444
Бранко Миљковић (1934–1961): „Ариљски анђео” ................................................446
Раде Томић (1934–1985): „Настајање песме” .........................................................470
Данило Киш (1935–1989): „Ђубриште” ...................................................................474
Љубомир Симовић (1935): „Сеоба Србије” .............................................................482
Борислав Радовић (1935): „У славу Ероса” .............................................................486
Петар Пајић (1935): „Самопослуга” ........................................................................488
Вук Крњевић (1935): „Сарајево са Требевића посматрано”  ..................................492
Добрица Ерић (1936): „Пркосна песма” .................................................................494
Бранислав  Петровић  (1937–2002): „Јесте дођу мени” ..........................................502
Милован Данојлић (1937): „Прелазак” ...................................................................506
Драган Колунџија (1938): „Затвореник у ружи после двадесет година” ..............508
Алек Вукадиновић (1938): „Коловрат” ....................................................................512
Матија Бећковић  (1939): „Вера Павладољска” .......................................................514
Слободан Ракитић  (1940–2013): „Писмо са Врачара” ...........................................520
Гојко Ђого (1940): „Аја Софија” ...............................................................................522
Милан Комненић (1940): „Писмо са слапова Нијагаре” .......................................526
Вујица Решин Туцић (1941–2009): „Непомични  човек” .......................................534
Каталин Ладик (1942): „Вилин коњиц” ...................................................................538
Адам Пуслојић (1943): „Два истока, два краја” .....................................................540
Никола Цинцар-Попоски (1944–2014): „Насип” ...................................................542
Радомир  Андрић (1944): „Шумокрадице” ..............................................................546
Перо Зубац (1945): „Мостарске кише” ....................................................................548
Рајко Петров Ного (1945): „На капијама  раја” .......................................................558
Тања Крагујевић  (1946): „И лепо, дакако” ..............................................................560
Даринка Јеврић (1947–2007): „Дечанска звона” ....................................................564
Јован Зивлак (1947): „Океан” ...................................................................................568
Милосав Тешић (1947): „Понедељак” .....................................................................572
Драгомир Брајковић  (1947–2009): „Свадба у Брзави” ...........................................576
Милан Ненадић (1947): „Стефанос”.........................................................................578
Марија Шимоковић  (1947): „Der Kuss” ..................................................................582
Раша Ливада (1948–2007): „Из Асизија” .................................................................586
Новица Тадић (1949–2011): „Пустахија” ................................................................590
Владимир  Копицл (1949): „Немачка”  .....................................................................592
Радмила  Лазић (1949): „Буди опака кучка” ............................................................596
Радивој Шајтинац (1949): „О безначајности  наук вечни” .....................................602
Зоран М. Мандић (1950): „Дунав” ...........................................................................606
Благоје Савић (1951): „С дневног језика” ...............................................................610
Борисав Ђорђевић (1952): „Гастарбајтерска  песма” ..............................................614
Јованка Стојчиновић-Николић (1952): „Мјера ријечи” ........................................620

Петру Крду (1952–2011): „Непожељни сведоци” ...................................................622
Горан Лаз(аревић) (1952): „Када једном не будемо једно” ...................................624
Селимир Радуловић  (1953): „У сенку улазим, оче” ...............................................626
Милица Јефтимијевић-Лилић (1953): „Повратак у сопство” ...............................628
Ђорђе Балашевић  (1953): „Наопака бајка” .............................................................632
Ненад Грујичић (1954): „Бестидница” ....................................................................636
Ђорђо Сладоје (1954): „Извештај о царству небеском” ..........................................638
Симон Грабовац (1955): „1.3.4. (позајмити  од неког…)” ......................................640
Никола Китановић/ Раул Амон (1956): „Скаска о будали” ...................................644
Иван Негришорац/ Драган Станић (1956): „Од а до ш” ........................................646
Радован Влаховић (1958): „Поновни сусрет” .........................................................650
Звонко Карановић  (1959): „Психоделично  крзно” .................................................676
Јелена Ленголд (1959):
„Опис драматичних жена какве се допадају капелмајстору” ...............................686
Драган Јовановић  Данилов (1960): „Чувар бележнице” ........................................688
Зоран Ђерић (1960):„Ексери”  ..................................................................................690
Обрен Ристић (1960): „Из профила”  ........................................................................692
Војислав Карановић  (1961): „О читању поезије” ...................................................694
Горан Ибрајтер  (1962): „XVIII” ...............................................................................698
Саша Радојчић  (1963): „Растргнути Дионис” .........................................................700
Зоран Богнар (1965): „Лавиринт круга” ..................................................................702
Ана Ристовић  (1972): „Око нуле” ............................................................................714
Саша Мићковић  (1980): „Ћеле-кула” ......................................................................718
Марко Стаменковић  (1982–2007): „Пруга” ............................................................720
Ненад Трајковић  (1982): „Шетња градом” .............................................................722


Посебан  додатак:
гетеов превод „Хасанагинице” из 1775. године .................................................726


Биографије ............................................................................................................737


о КЊиЗи и ПреводиоЦУ ...................................................................................830


Симон Грабовац: „Антологија као вишеструки изазов”..........................................832
Радован Влаховић: „Јохан Лавунди – човек са две душе”......................................836


Кратка биографија  Јохана Лавундија.......................................................................844



BIOGRAFSKA BELEŠKA O PRIREĐIVAČU I PREVODIOCU  




Johann Lavundi


Johann Lavundi, pesnik, književnik, dramatičar, recenzent i prevodilac je rođen kao podunavski Nemac 5. aprila 1956. godine u Apatinu. Tu se uspešno bavio književnošću, pozorištem, novinarstvom i radiom. Kao predsednik omladinske komunalne komisije za kulturu i infomatiku stvara bazu za uvođenje omladinske radioemisije „Omladinski studio“, kao i za osnivanje jedne novinarske škole za mlade. Za zasluge u kulturnom i informativnom radu dobija više puta priznanja od vlasti. Dobitinik je i više literarnih nagrada; među njima i nekolicine prvih. Početkom 1986. godine se kao takozvani „kasnoiseljenik“ („Spätaussiedler“) preseljava u Nemačku, u Ulm, gde će se literaturom početi ozbiljnije baviti tek krajem prošlog veka, da bi već 1999. g. bio uvršten u milenijumsku antologiju savremene nemačke poezije „Das Gedicht lebt!“ („Pesma živi!“). U Ulmu je više godina bio aktivan u svetski čuvenom pozorištu theater in der westentasche (pozorište u prslukovom džepu) kao dramatičar, režiser, glumac i upravnik njegovog internacionalno delujućeg Internet-pozorišta, inače prvog te vrste na svetu. Šta lirike, šta proze, šta pozorišnih komada, Lavundi na nemačkom piše 14 knjiga, od kojih je do sada objavljen samo roman „Eine deutsche Liebesgeschichte“ („Nemačka ljubavna priča“). Na objavljivanju ostalih se radi intenzivno. Lavundi, koji je i inače državno certifikovani, kao i sudski i policijski ovlašćeni prevodilac, se bavi i literarnim prevođenjem. Do sada mu je objavljeno dvadesetak prevoda sa srpskog na nemački i obrnuto, koji su predstavljeni na sajmovima knjiga u Srbiji i Nemačkoj. Najvažniji prevod mu je do sada svakako dvojezično izdanje kompletnog dela Branka Miljkovića (sve zbirke plus četrdesetak pesama izvan zbirki) „Vergeblich ich sie wecke/Uzalud je budim“, 2011. g. u izdanju Banatskog kulturnog centra. Za sajam knjiga u Frankfurtu 2015. godine je planiran jedan sledeći Lavundijev prevodilački projekt: antologija 800 godina srpske lirike sa 150 pesnikinja i pesnika na nemačkom. Član je jednog evropskog PEN.kluba za nemačko govoreće područje, kao i Udruženja autora Ulma.


Johann Lavundi, Schriftsteller, Lyriker, Dramatiker, Rezensent und Übersetzer, wurde als Donauschwabe am 5. April 1956 in Apatin geboren. Dort konnte er Erfolge in der Literatur, beim Theater, in der Journalistik und beim Radio feiern. Als Vorsitzender der kommunalen Kommission für Kultur und Informatik im Jugendbereich schaffte er die Grundlage für den Aufbau der Radiosendung „Jugendstudio“ so wie der Gründung einer Journalistenschule. Für seine Verdienste im kulturellen und informativen Bereich wurde er von den Behörden mehrfach ausgezeichnet. Er gewann mehrere literarische Preise, darunter auch einige 1. Plätze. Anfang 1986 zog er als Spätaussiedler nach Deutschland, nach Ulm um, wo er erst Ende des letzten Jahrhunderts begann, sich mit Literatur ernsthafter zu beschäftigen. Schon 1999 erschien er in der Millenniumsanthologie der zeitgenössischen deutschen Lyrik „Das Gedicht lebt!“. In Ulm war er beim weltbekannten theater in der westentasche mehrere Jahre als Dramatiker, Regisseur, Darsteller und Leiter dessen Internettheaters – des ersten dieser Art auf der Welt – tätig. Ob Lyrik, Prosa oder Theaterstücke, Lavundi verfasste in Deutsch bisher 14 Bücher, von denen nur eins, der Roman „Eine deutsche Liebesgeschichte“, veröffentlicht wurde. An der Veröffentlichung der restlichen wird nun intensiv gearbeitet. Lavundi, auch sonst staatlich geprüfter so wie gerichtlich und polizeilich beeidigte Übersetzer, ist auch als literarischer Übersetzter tätig. Bisher wurden etwa 20 seiner Übersetzungen aus dem Serbischen ins Deutsche und umgekehrt veröffentlicht, die bei Buchmessen in Serbien und Deutschland vorgestellt wurden.Seine wichtigste Übersetzung ist bisher zweifellos die zweisprachige Ausgabe des kompletten Werkes von Branko Miljković (alle Bände plus etwa vierzig Gedichte außerhalb der Bände), „Vergeblich ich sie wecke/Uzalud je budim“, 2011, herausgegeben vom Banater Kulturzentrum. Für die Buchmesse in Frankfurt 2015 ist eine weitere kapitale Übersetzung Lavundis geplant: Eine Anthologie serbischer Lyrik aus den letzten 800 Jahren, mit 150 Dichter/innen, in Deutsch. Er ist Mitglied beim Europäischen P.E.N. Zentrum der Schriftsteller im Exil deutschsprachiger Länder so wie bei Ulmer Autoren e. V.    


КИНА У ЗБИЉИ




              НА СТРАНИЦАМА ЛИСТА „ЗБИЉА“ ОБЈАВЉЕНА ПЕСМА „КИНА“ 
                                                  ЗОРАНА М. МАНДИЋА

                У последњем броју београдског листа за културу, уметност и друштвена питања „ЗБИЉА“ (број 329-330-331/ јануар-фебруар-март 2017.) објављена је песма „КИНА“ Зорана М. Мандића, која је уврштена и у његову нову књигу песама, коју је ових дана објавила Издавачка кућа „КАИРОС“ из Сремских Карловаца и исту представила на овогодишњем Салону књига на Новосадском сајму. 



21. март 2017.

КВАРЕЊЕ КРУГОВА




ЗОРАН М. МАНДИЋ

КВАРЕЊЕ КРУГОВА

Рођен сам
можда сувише рано а
касно сасвим касно да
променим датум рођења и
постанем острво које не припада
ниједној групи других острва
заточених испод океана који су
створитељу у свом животу и смрти
оспоравали право да се изрази
Неко је ипак кварио моје кругове
док сам растао у читању
док сам се чудећи смањивао из
дана у дан онако како јасност
препознавања нестаје заувек
претраврајући се у тамни неозначени
зид иза кога умиру неурони без
имена и надгробних плоча и све то док
улицама миле људи којима све мање
доликује да се надају
Људи са изгубљеним лицима замењени
маскама ствари од дрвета
стакла премазаног бојама себичног колорита
Људи ненавикли на срџбу кише под којом се
спирају изнутра усред несреће што у свету маски
нико не зна за њих нити се залаже за
њихова права да макар тако
неважни, непознати и неозначени
припадају себи
Зато сам склон веровању по коме човек
који душу и линије свог лица
замењује маскама ствари
нема никакве предности над људима са
сопственим лицима рођеним пре или после шока
од кога је
страдало неокупирано време њихових
потопљних острва


20. март 2017.

КО ТО ТАМО У СРБИЈИ БРУКА ЧЛАНАРИНЕ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

 КО ТО ТАМО У СРБИЈИ БРУКА ЧЛАНАРИНЕ
(скица за микроесеј о прадоксима везаним за брукање сврха чланарина)

                Иако је на одмет, рекло би се, критиковати све и свакога, ма колико се у том процесу држали потребе објективних повода и разлога, мора се признати да увек постоје критичке мете које не треба прећутати и заобилазити. Последњих година једна од појава таквих „мета“ везана је за феномен неплаћања, или избегавања намиривања чланарина, као својеврсних накнада, или чак рекета, за уживање у чланству којекаквих удружења, којих у савременој Србији има више од бројних: месних заједница, активних села, спортских игралишта, добровољних ватрогасних друштава, банкомата, или здравствених и ветеринарских станица у слабо насељеним местима. У том броју нарочито предњаче тзв. “самостална“ и „независна“ новинарска, синдикална (у којима председници, како их у медијима бије глас, за свој нерад добијају увећане плате за 12 одсто), а посебно уметничка удружења „професионалних“, илити „слободних“ и аматерских: писаца, сликара, музиколога, вајара, општих музичара и кога све не са рукама дубље од до лаката завучених у: локалне покрајинске и републичке буџетске апанаже. Те и такве организације имају своје квази радне просторије, неке и  у најелтнијим центрима градова, и управљачке структуре које предводе њихове самопрокламоване елите. А, прво што су ти   „управљачи“, након постављања на „тронове“, у оснивачким актима, статутима и правилницима: навели, одредили и означили важним јесте висина чланарина која се креће између једне и  две хиљаде, па и много више динара на годишњем нивоу. Председници тих удружења са својим управљачким кликама користе лажни мит чланарина да чланове удружења држе на својеврсним узицама и уздама у смислу да непрестано, и то пре свега неукусно, упозоравају чланове  који чланарине не измирују на време, идући у томе тако далеко да их називају на приватне телефонске бројеве, угрожавају њихову приватност и прете им да ће бити избачени из чланства. Овде треба подсетити да су ти и такви „управљачи“ ослободили себе и своје „вазале“ од таквих плаћања и да они упорно избегавају да учине јавним „крвну слику“ прихода и расхода средстава с којима управљју у име наведених удружења и њихових чланова, поготово што међу њима једна мала група властодржачки ужива скоро све привилегије око разноразних путовања и размена међународних посета, затим присуствовања на сајамовима књига, превођења углавном сопствених дела на друге језике, расподела награда, додела националних пензија и шта све не на са тог мистериозног, мучног и срамног списка. У пристојним и правно уређеним државама се подразумева да чланови разних удружења добровољно, без било ког облика рекетирања, плаћају чланарине на месечном или годишњем нивоу, али, пре свега, тако што партиципирају у транспарентном одлучивању око  још  танспарентнијег трошења тих средстава. Прича о чланаринама у Србији изазива многе недоумице и то, не само, код уметничких удружења већ и у „двориштима“ статусних и агенцијских повезивања на нивоима: синдикалних, привредних, адвокатских и других комора и међудржавних и прекограничних асоцијација и повезивања. Несхватљива је пракса када су у питању чланарине да сви плаћају за оно „нешто“  што само привилеговани троше и кабадахијски арче. И шта то значи бити члан неког удружења, без етике, естетике и политике стварних вредности, када удружење нема никаквих обавеза према њему члану,  нити настоји да свом чланству менаџерски и маркетиншки помаже, или пак асистира у процесима остваривања ауторских идеја и резултата. То значи да не треба плаћати чланарине  фантомским удружењима која су њихови „управљачи“ (председници, управни одбори и разноразне комисије и жирији) претворили у своја предузећа, извршивши тако нечувену       „културну“ приватизацију, да се не каже „културну револуцију. То значи и да на сајтовима удружења треба престати са праксом објављивања председничких и делегацијских путешествија и фотографисања (сликања) са председницима других гранских домаћах или иностраних удржења, јер где је у свему том уметнички, књижевни, или пак синдикални морал. Ко то тамо брука чланарине?