30. април 2018.

ДОЗИВАЊЕ АЖДАЈЕ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДОЗИВАЊЕ АЖДАЈЕ

Крај воде
у шуми
на небесима
препричавам приче
које ми објављују
неталентовани уредници
Он гледа у моје папире
Много је ликова говори
много петљи
причи је тешко знам
објашњавам претње и ризике
цитирам опроштајна писма
све остало је на папирићима
у задњим џеповима
крза се циклостил од савијања
шири се водена флека
Велика као аждаја мрља
улази у моју причу
једе моја слова
моје јунаке
велик је помор
велика невоља
највећа кад те не дирају
кад знаш да ћеш нову причу
написати
нову аждају дозвати


Песма из књиге НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нов Сад, 1994.)

29. април 2018.

СЕЋАЊЕ НА ОТВАРАЊЕ САМОСТАЛНЕ ИЗЛОЖБЕ СЛИКА ДРАГАНА НЕШИЋА



         СЕЋАЊЕ НА ОТВАРАЊЕ САМОСТАЛНЕ ИЗЛОЖБЕ

                             СЛИКА ДРАГАНА НЕШИЋА


                Сећања су увек драгоцена и радо их дочекују, како историја са фаховима својих меморија, тако и људи, који још увек нису заборавили да се сећају. Тако је и са овим сећањем које датира из 2004, када је, 7. фебруара те исте године, у ликовној галерији Културног центра „Лаза Костић“ у Сомбору, отворена самостална изложба слика ДРАГАНА НЕШИЋА, врсног сликара, члана УЛУС-а и професора физике Гимназије у Прибоју, прелепом граду саграђеном на обалама зелене реке Лим. Изложбу је отворио песник ЗОРАН М. МАНДИЋ, а отварању су, о чему уз ову објаву сведоче приложене фотографије из чаробне архиве још чаробнијег Нешићевог атељеа, поред бројне сомборске публике – присуствовале и чланице и чланови невладине организације „484“ из Прибоја.  


28. април 2018.

У ХАОСУ НАС ПРЕБРОЈАВАЈУ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

У ХАОСУ НАС ПРЕБРОЈАВАЈУ

Опустели су  телефони
пресахла мастила
песника
До касно у ноћ
препричавају историју
убеђујем несан
да помири песнике
са строгим ватрама
са љубопитљивим водама
са хвалисавим ваздухом
са љубоморном земљом
Преписујем њихове песме
примичем храну запетама
од алергије граматику
спашавам мастима
коју ми је мати на растанку
у ранац ставила
И Мандељштама
И Мишиму
самоћу да упозори
у сан да ме смести
Колико могу да волим
не питам песнике
о постмодернизму замуцкују
они
замуцкујем
 ја
у хаосу нас пребројавају


Песма из књиге НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нои Сад, 1994.)    

27. април 2018.

ЋУТАТИ ПРЕД БОГОВИМА





















ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЋУТАТИ ПРЕД БОГОВИМА

Не пишу се лако
значајне песме
оне
које ће издржати муке
преживети
велика су страдања
највећа у
поезији
смешна је невиност
немоћна чистота
искусни мудрац саветује
држање за тему
за оквир слике
у гестовима воде
треба обликовати
сузу
и облак
у фигурама ваздуха
нацртати ватру
волети
до угинућа
казивати
до распрснућа речи
Ћутати пред боговима
не гледати у њих
приносити колико је
потребно
да жртва не буде
оштећена


Песма из књиге НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.) 

26. април 2018.

БРОДОВИ/ ЛАЂЕ СА НЕПРОВИДНИМ ПОВЕЗИМА ПРЕКО ОЧИЈУ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

БРОДОВИ/ ЛАЂЕ СА НЕПРОВИДНИМ ПОВЕЗИМА 

                            ПРЕКО ОЧИЈУ


 (Скица за портрет спинованих „истина“)


                  Бродови/лађе неуморно плове с једног на друге крајеве простора, док им се на јарболима или катаркама, изнад крме и прамца вијоре заставе држава из којих су. На тим воденим путевима теретњаци, као најгломазнији ненаоружани „примерци“ из њихове импресивне заједнице различитих цивилних и војних пловила, углавном преносе бројне „расуте“ терете од пшенице, кукуруза и шећерне репе до угља, песка, шљунка и нафте. И низ других различитих роба „путују“ скривене у њиховим, углавном металним, утробама у којима су се некада, као у чувеним дрвеним галијама, налазила места за веслаче и робове. У тим утробама посебно су била чувани одређени боксови за смештај намирница којима су се хранили чланови посаде и друго особље. Појавом сателита означене су скоро све котиране тачке на нашој планети на којима се у воденим мега дубинама налазе бројни потопљени бродови/лађе са товарима које су носили, и са људима који су их послуживали. Али, ова причица није замишљена као робиња идеја већ написаних и богато илустрованих сличних прича, које се штампане налазе у разним: алманасима, годишњим календарима, уџбеницима, читанкама, лексиконима и енциклопедијама. Дух кода њене идеје ненадано је изронио из књижевних дубина њеног аутора, који последњих година сатима шета левом обалом Дунава, поред Апатина, ступајући у немушти дијалог са тим великим европским речним џином, чију мирноћу воде и немире њених таласа секу и пресецају бројни домаћи и међународни бродови и лађе. У том дијалогу се зачела ова причица, као жанровски конгломерат, отисака есејморфние лирике, прозних заврлзама, сатиричких жаока и епских притиска за линеарно и метричко обезбеђивање „смештаја“ у дугим, почесто предугим реченицама, за бројне речи, њихове везе (тетиве, споне и друге контакте са „примицачима“  ), сусретања, „карактера“ и надасве избора. И све то у засебним собама са високим комфором. Са посебним и одвојеним купатилима за „мушке“ и „женске“ именице. За собе са теретанама за глаголе. За салоне у собама за забаву придева и епитета. За собе, са посебним излазима на трим стазе за интерпункцијске знакове.

                А, овај писац, као несумњиви део тајне те идеје, необичне архитектуре њеног наратива, поиграо се са сопственом, готово метафизичком, жељом да преко мапе превоза и трансакција преноса бродских терета проникне у историјске карактере земаља из којих су ти бродови. И шта то уче њихова деца/ђаци (основци, средњошколци и студенти) из написаних књига за њихова знања? Да ли су то књиге засноване на правим чињеницама и подацима или су у питању разнобојна и разнотона спиновања, како би се сакриле истине и кривотворили резултати на семафорима историјских исхода? Да ли и шта, на пример данашњи ученици Јасеновца и Аушвица, за које се превози угаљ, пшеница, шећерна репа и соја, читају о тим својим местима док река њихове историје мало тече, а више понире? И зашто бродови и заставе под којим они плове ћуте и прећуткују неспиноване истине земаља из којих су? А, уз све то да их нико, док плове, тргују, па и ликују, не притиска и не дира. И зашто се чак и сателити, са непровидним повезом преко очију, одмичу од таквих слика на својим екранима, које не могу да избришу и када би хтели?  

25. април 2018.

НИШТА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

НИШТА

Ништа није као ништа
савршено и тајно
без структуре
без адресе
без трагова музејских
архивских
У песми ништа има више места
него ли у глави
слободно ништа је више ништа
ништавније
Ништа не зна да нема ништавне
величине
у ништа ништа не постоји
без симбола је
без митова
без видљивости
а зна се да је ништа


Песма из књиге „НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.)   

24. април 2018.

БЕСКОНАЧНИ БЕСМИСАО




ЗОРАН М. МАНДИЋ

БЕСКОНАЧНИ БЕСМИСАО

Не морамо о играма на срећу
о феноменологији и библијским поставкама
Не морамо о иронији и смрти
персонификацији и интерпункцији
Не морамо о косовском миту и
српском питању
Не морамо а ипак као да морамо
о води и ваздуху
о светлу и мраку
о мржњи и љубави
о смислу и очајању
о поезији и музици
о свему и свачему у деобама
времена и простора
распада и ускрснућа
Крститеља и Исуса
Замке су и тако једнако постављене
на сва неважна и важна места
тамо где се укрштају додири
и виртуозност мекоће сенки
Пођеш ли у лов за било којим
одговором
прострелићеш питање и као метак
нестати у бесконачном бесмислу


Песма из књиге НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.)  

23. април 2018.

БИТКА


ЗОРАН М. МАНДИЋ

БИТКА

Почињем опет битку
у којој  губим
у којој ме не штеде
Нагињем се над речи
које долазе
Душа је на великом
послу
сво памћење окупила
да речи испрате
да ме уведе у свој
нечасни смисао самоће
Са осакаћеним устима
млатарам по празнини
спотичем се о простор
спотичем се о време
У хиљаду гримаса преметнут
У хиљаду гримаса преметнуто
време
У хиљаду гримаса преметнут
простор
у даљини само речи
ходају
не спотичу се
не губе


Песма из књиге НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.)     

22. април 2018.

ГОЗБА РЕЧИ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГОЗБА РЕЧИ

Пишем са истом оном зебњом
као и писци пре мене
над написаним се молим
да ме до краја речи заводе
да ме изнутра свежу
и не пуштају без језика
Однекуд  глас праписца ослушкујем
лупу док справља речи
и у складове их натерује
А онда тишином опчињен над
 хартијом скрхан плачем
што исто написах као и праписац
И не померих се ни макац од дате
непроменљивости
На гозбу речи никад не стигох


Песма из књиге НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.)     

21. април 2018.

ГОСТ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГОСТ

У гостима сам
носорози ме служе вотком
слонови умивају
змије ми назувају ципеле
орлови косу чешљају
и тигар је ту орла да шчепа
и лав тигра да макне
Гледам их како им значим
како ме за посластицу спремају
И све би било да пауна није било
који ме кроз гостинска врата
унатраг пусти
Зао из гостију стигох биљкама у
госте
час носорог час слон час тигар
час орао час змија и лав
Само паун не постадох
да унатраг могу даље
У госте


Песма из књиге НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.)    

20. април 2018.

ЗОРАН М. МАНДИЋ МЕЂУ ТРИДЕСЕТ И ЧЕТИРИ ПЕСНИКА


                            
                                             ТРИДЕСЕТ И ЧЕТИРИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ МЕЂУ ТРИДЕСЕТ И ЧЕТИРИ ПЕСНИКА



 У панорами, која је, под насловом ТРИДЕСЕТ И ЧЕТИРИ, објављена у броју 18 СРПСКИХ НОВИНА Сазвежђа ЗАВЕТИНА заступљена је и песма Самоћа ЗОРАНА М. МАНДИЋА. У панорами су се поред Зорана М. Мандића нашли песници од Августина Ујевића (1903-1955), Растка Петровића (1903-1954), Стевана Раичковића (1928-2007), Миодрага Павловића (1928-2014), Милорада Павића (1929-2009), Душана Стојковића (1949), Мирослава Лукића (1950) до Александра Лукића (1957)...

Извор:https://sifrajegulja.wordpress.com/

19. април 2018.

ХУМОР



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ХУМОР

Можда ће потоњи
имати више смисла за хумор
Можда ће добра киша спрати
ружну слику
Многи неће преживети
Многима ће радост остати иза
леђа
Питање је како ће све изнова изгледати
Како ће се међу бојама снаћи
сликари
Шта ће песници запевати
Време ће ваљда наћи одговоре
пре него што окрене лист
на коме наша имена бледе
и друга се уписују


Песма из књиге НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.)     

18. април 2018.

СКРАЋИВАЊЕ РЕЧЕНИЦЕ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

СКРАЋИВАЊЕ РЕЧЕНИЦЕ

Сањао сам је како пролази
мојом улицом и никад се не окреће
А онда сам изашао за њом
до врата кроз која је замакла
Дуго се пела уз степенице
а онда нестала међу облацима
и зграда је нестала
и врата кроз која је замакла
На великом тргу
зурио сам отворених очију
у тачку нестанка
ни трага од знакова
који су ме могли одвратити од чекања
Само помисао да сам се раније пробудио
само трикови јаве
само неодговоран сан
На крају снаге спустих поглед
Прво што сам зграбио
била је оловка
на тврдој подлози требало је скратити

реченицу      


Песма из књиге НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.)     

17. април 2018.

ПРОВИЂЕЊЕ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРОВИЂЕЊЕ

Шта ће ми сведок
говорим
злом демијургу
доброј вили
чаробњаку и ђаволу
У Нојеву арку ушао
сам међу последњима
С Јованом Крститељом
међу првима слику запамтио
С брда је силазио
меко и сигурно
као кад смрт жртви прилази
да је заобиђе
Прво је воду помиловао
сав у речима
 први се помолио
устао и повео нас у ово
На једној од раскрсница
шапнуо ми је на уво
Шта ће ти сведок
ако умеш да верујеш
И заклех се у своје умеће
без сведока опстах као
други што одлазе
што ће доћи и заклети се


Песма из књиге НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.)    

16. април 2018.

ЕВО МЕ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЕВО МЕ

Ево ме оваквог
какав јесам и какав нисам
какав сам у ослањању
једног на другог
Какав не постоји
иако је уписан у
књигу рођених
Какав је измишљотина
подметачнина
одметнутих птица с
којима више не летим а
којима сам преписао делић свог
приватног неба
да ме пусте да не постојим
да ме избаце чак из својих сећања
на улице
на којима шетају моје речи
с мојим погледима
с мојом Ч
након којих су те моје миљенице
осетиле збрку и језу срчаних удара
који су их погодили
као какву мету
нацртану на сред
старе и нове књиге


2018.

15. април 2018.

ВРТОГЛАВИЦА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ВРТОГЛАВИЦА

Како је црно небо
на коме се порађа светлост
Како је бела светлост
у којој се зачињу боје
Како је неодољива боја
која поклања шарени свет
Само је вода безбојна
Само безбојно живи мисао
У безбојном ваздуху безбојни
звук се креће
и брзина је безбојна
и гравитација
љубав као и мржња као и облик
Са малог дрвеног троношца
на међама и размеђама узлећу
питања многа
и своја незнања тематизују
На трону заштитника логички
склоп одозго гледа
с мраком и бојама руководи
светлост брзинама подучава
гравитацију помаже облике издржава
Макнеш ли на другу страну
у круг ћеш нови доспети
у вртоглавицу


Песма из књиге НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.)     

14. април 2018.

ПИЛИЋАРИ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПИЛИЋАРИ

                Пилићари нису они људи који у свом поседу имају фарме пилића и друге перади са посебно одвојеним одељцима, или, боксовима за узгој расних петлова. Зато их и не треба тражити у речницима ветерине и лексиконима фармера. Они то име користе као покривач испод кога су сакрили ралоге због којих их тако зову, називају, означавају, ословљавају... 
Наслов Пилићари, који се на овај, или онај, начин увукао у овај мој текст, који жанровски треба да следи језик мојих препознатљивх „малих наслова“, мотивационо припада заједници изазова, које писци, као и пролазници са „изоштреном“ перцепцијом, срећу и препознају на улицама. У парковима и супермаркетима у којима се сваког дана организује лов на артикле са акцијским ценама. Па ко су онда ти Пилићари?
Према тумачењу моје умне, по мајци, баба Саве – то су пре свега лоши људи склони, како је она волела фигуративно да каже, разним марифетлуцима. Од оних, који су започињали одређеним добро смишљеним подметачинама, а завршавали се озбиљним фауловима свих , који би им се нашли на путу остварења њихових сулудих идеја. Једнаставно, ти лоши људи желели су себично за себе једнако све заслужено и незаслужено. И не само да нису разумели разлику која је делила та два појма, већ их је и вређао сваки покушај да им се то стави до знања, како би стали у ред иза оних са чулима, васпитањем и мером за стрпљење, толеранцију и поштовање одређених правила и моралних вредности. Али, изван овако наведеног теоријског контекста пилићарске незаситости и материјалистичке алавости треба се послужити језиком приповедача. А, једна од тих послуга могла би да гласи овако.
Био једном један у неком граду на северу неке средњоевропске државе – човек звани Пилићар. Тај надимак је добио након што су његови сународници уочили да је он на тезгу своје „продавнице“ ставио све с чим га је бог даривао пре него што се радио – част, осећање за солидарност, љубав према ближњем, радовање туђим успесима и остварењима... Након таквог уочавања - тог Пилићара почели су да избегавају: рођаци, комшије, кумови, другови из војске... И сви други које је на разне начине желео да купи, прода, или препрода. Једном од својих бројних кумова загорчавао је живот ширењем разних лажи и трачева. И ко зна, куда би све то, са својом фабулом, одјездила и завршила се ова причица да се једнога дана нису удружили пилићареви кумови и направили му сачекушу на пијаци где је покушао „на слепо“ да „прода“ једног од њих. На тој истој пијаци, након што су га физички савладали, свезаног су га извели и у седећем положају, са дрвеном таблом обешеном на његовим грудима, на којој је писало – ПИЛИЋАР, поставили на једну тезгу. Затим је један од кумова, у улози продавца, преко мегафона огласио почетак и цену продаје. Понуда је била следећа: „Цена овог јадника износи онолико колико је неко спреман од присутних купца или пијачара  да плати за његову бездушност.“  После извесног времена појавио се један човек који је понудио један долар и то под условом да се Пилићар ослободи како би му се доделила „титула“ градског кловна, који би потом  сваког пијачног дана увесељавао пијачаре и њихове сиромашне купце. На крају ове приче, ваља истаћи, да су са њеним исходом сви били задовољни, па чак и пилићареви кумови који су на крају ослободили своје кумство од једне такве пошасти*.

·         Синоним за пилићарску пошаст је реч – свраб, кога се јако тешко ослободити, како на јави, тако и у сну.   

13. април 2018.

ПРЕМЕШТАЈ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

 ПРЕМЕШТАЈ

Пресликачи су на великом послу
са тајнама није лако говоре
док записују симболе
и довршавају архивску књигу
Не сметам их док у њиховој
близини препознајем травке и
друго биље
док им место у хербаријуму
обезбеђујем
Шта ли је унутра у утроби црва
док слави победу
могу ли се издвојити мотиви црва
рефлекс
бурна реакција
захват ока
Знају ли пресликачи за обична
незнања
Могу ли савршенствима подарити
необична знања
Питао бих још
Ко зна колико бих још дуго питао
да ме пресликачи не сместише у велику
архивску књигу
Беше то важан премештај


Песма из књиге НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.)     

12. април 2018.

ИЗМАЦИ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗМАЦИ

Измаци су
множина за крај и
конац
Реч је о речи
која шири садржај
истог значења
истог језичког препарата
одрђене сврхе
Адреса је на адреси
Поезије
У њеном граму је
непоколебљива да опстане
да бела не поцрни
да црна не побели
Зато је песник
прави песник
жртва значења
немало пута закуцан на
распеће и
остављен да крвари
међу својим речима са
значењима која измичу
одбраним као мало богатији и
мало обимнији
ручак
Зато је важно најести се пре
Измака
Поделити с њим доручак
Ручак и вечеру и
бити све док не измакнеш самом
себи


2018.    

11. април 2018.

КЛАВИР



ЗОРАН М. МАНДИЋ

КЛАВИР

Ја
играчка и опасна ствар
од нежне ебановине и раскошног лака
Звук без доброг одела не постоји
Његова рика допире из његовог
затвора
кавеза
његова инфективна природа
дели се на интелектуалну и физичку
инфекцију


Објављено у часопису ПОЉА (Нови Сад) у броју 287 / јануар 1983.  

10. април 2018.

СУШТИНА





















ЗОРАН М. МАНДИЋ

СУШТИНА

Суштина је у игри
у начину одбацивања унутрашње
стране
у сећању пре него што је распеће
пресудило историји
Не може се о суштини без
огорчења
без низастраног клизања у празно
у космичку тишину
притиснуту његовим великим сном
Суштина је у сну
који не значи ништа
који не може избећи сусрет са
празном унутрашњом страном
Суштина је у недоступу који нам није
дат
кроз који не може ни свест
да продире
који заврће савест песме
њено очајање
њен презир
њену одговорност
Суштина је у радости незнања
у ћутању
којим презиремо језик и
не постојимо на стари начин

Песма из књиге „Наспрам чуда“ (Светови, Нови Сад, 1994.)   

8. април 2018.

ВРАЋАЊЕ ЧУЛА




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ВРАЋАЊЕ ЧУЛА

Све важно је описано
и препричано
Постављена су главна и споредна
правила
употребљена је огромна количина
страха
На делу су савест и одговорност
Непослушне батинају и склањају
Послушни нису за песму
одзвања глас Господара
Господар живота тако не говори
знам
бацајући у понор лик и језик
којима бејах задужен
и нехат срамни из кога настадох
И ништа се не деси
што би могла бити промена
ни мање ни више
неизбежности
с којом се може избећи сусрет
ако се чула врате
говорљивом Господару


Песма из књиге „Наспрам чуда“ (Светови, Нови Сад, 1994.)    

6. април 2018.

РАЗЛИКА




















ЗОРАН М. МАНДИЋ

РАЗЛИКА

Ни у овој песми
нећу
о вечности и срећи
ни римом да клешем речи
Биће онако како испадне
како се заметне и намножи
како нестане
како ће увек нестати
Зашто пред другима своју
да казујем
кад други своју имају
кад у друге не могу
нити други у мене да се
преметну
Трен је то обични
само га трен уочава
на раскрсницама којима
пролазимо
као симболи
као вода на сунцу
као ветар
као песак
као даљина
као пустиња
као невидљиво време које
тражи своје једро
као ова песма
која неће о једру
која неће о времену


Песма из књиге НАСПРАМ ЧУДА (Светови, Нови Сад, 1994.)   

5. април 2018.

ПЕСМА ЗОРАНА М. МАНДИЋА – МАНДИЋ



   ПЕСМА ЗОРАНА М. МАНДИЋА – МАНДИЋ

                У последњем броју 515 / јануар-март /2018 часописа за књижевност, уметност и културу БАГДАЛА, који издаје Књижевни клуб „БАГДАЛА“ из Крушевца, а који уређује Милош Петровић, у тематском блоку Поезија, објављена је песма ЗОРАНА М. МАНДИЋА под насловом „МАНДИЋ“ (стр. 69-70).



ЗОРАН М. МАНДИЋ

МАНДИЋ

Ево ме у дуго сањаној песми
Да ли и у њеном досањаном уму
С којим се усудио противуречити
Емоцијама
Чулима и оној
Финој до нежности лирској пређи
Која се обмотава око срца
Када онемоћа
Када избушено месо постане од
Срчаних удара и превелике љубави у
Коју је упадало као у дубоки снег
Ево ме с обе стране
Хармоније и дисхармоније
Мандић наспрам Мандића с оним
Средњим словом М
Као са кавим орденом  из кутије
Очевих одликовања за ратовање
Храброст и поштење
Ево ме у трагу без трага
Траговит у филозофском злочину
Кварења кругова
Са Србијом у дубоким водама
Као са каквим фантастичним добитком и
У малим насловима у
Наративима душица малих прича
Које као безимене
Безимене и бестелесне
Творевине расту брже и светлије од трулих
Писања у које књижевни кастрати у
Самице њихових јунака затварају Теслу и
Андрића
Мандић против Мандића
Никада да је тако било
У њима Једном М увек је горела
Ватра која греје
Која не односи градове
Шуме и
Људе и њихове куће
Ватра која не убија
Али
Пламен који ће спалити
Посмртне остатке књижевности
Заражене саме собом
Као куга са кугом
Колера са колером
Као као са као са
Шумовима на избушеном срцу језика
Те матерње иконе постања
Да ли српског или руског или у
Љубави свијеног као завет
Као сенка која крије сузе јунака и
Не да да га плач представља да
Цвили пред оним што може
Од чега су јачи
Мандић наспрам Мандића
У овој досањаној песми уочи
Светог Николе
Док се њих оба спремају да напишу сећање
На свог оца
Боже колико ли то правде има у
Поезији као мом једином дому у
Мојој страсти и мом завету да је никада
Никада ни у сну не напустим



Уочи Светог Николе 2017. 

3. април 2018.

ПРЕДСТАВЉАЊЕ РОМАНА „НИЗВОДНО“ ЂОРЂА Д. СИБИНОВИЋА



       ПРЕДСТАВЉАЊЕ РОМАНА „НИЗВОДНО“ 

                      ЂОРЂА Д. СИБИНОВИЋА


       У среду 4. априла 2018. године у Дворани Винавер, Анекс Библиотеке шабачке, са почетком у 19 часова биће представљен роман „НИЗВОДНО“ (Агора, Зрењанин/Нови Сад, 2018) познатог београдског књижевника ЂОРЂА Д. СИБИНОВИЋА (1964, Шабац). О роману ће говорити Петар Арбутина, књижевни критичар, Горан Паскаљевић, филмски редитељ и аутор Ђорђе Д. Сибиновић.