24. август 2017.

ЈАДНИК




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЈАДНИК

Он је увек неурачунљива бројка
сметајући сувишак мањка
светлости
Непопуњен размак у тексту за
успелу
реченицу описа стакла
Виђен је у азилима пропалих
песника
није просјачио
 чувао их се
Некима је показао своје ципеле
Замка за трагове
изговарао би на одласку
Звали су га

Јадник  

23. август 2017.

ЈЕЗИК ЈЕЗИКОМ ДАРИВАН



ПЕТАР Р. КОЧИЋ


ЈЕЗИК ЈЕЗИКОМ ДАРИВАН



                Зоран М. Мандић (Владичин Хан, 1950) као један од најистакнутијих представника средње генерације, несумњиво је репрезент и стања и поетских стремљења освешћеног српског духовног бића последње деценије века од чијег архивирања очекујемо олакшање. Његог поетски исказ већ пословично смештају у оквир полисемичног, дакле неодговорног и необавезујућег, „термина“ постмодернизам којим се, поред осталог покушавају обухватити квази-функционалност форме, самољубива ерудиција, неубедљива рефлексија, јалова цитатност и помодна палимпсетичност. Тај „термин“ као да је постао алиби за културни деликт у коме стваралачка немоћ подмићује осиромашене или „пословне“ издаваче да хиперпродукцијом загађују књижевну па и језичку атмосферу. Иако Мандићева поезија садржи у себи поменуте карактеристике, али без поменутих епитета, он сам не носи ни део одговорности за такав ред ствари. Шта више, он је ван свега тога јер својом искреном и у многоме аутентичном поезијом показује да би постојао и када многих других не би било.
                Темељ Мандићеве поетике јесте уверење да је језик мера свих ствари и да се у њему налази суштина и разложност људског бивства и опстојања. У таквој визији огледају се два наизглед супростављена лика поезије. У једном лику поезија се појављује као онтолошко биће и гносеолошко оруђе језика, док други лик прориче сопствену пропаст у атрофији дискурзивног исказа, у потпуној и коначној поетизацији језика, и најављује ново доба чији ће демијург бити оно што данас још увек стрпљиво називамо емоционалном интелигенцијом. Стога је Мандићево стваралаштво својеврсни ризични ход по паучинастој мрежи разапетој између колоквијалног и патетичног, наративног и лирског, дискурзивног и метафоричног, прозног и римованог – исказа. Све то више него у ранијим књигама, посебно је евидентно у Мандићевој књизи песама „Апатин и песме од пре“ (Светови, Нови Сад, 1998.)
                „Апатин и песме од пре“ је књига коју, сасвим условно можемо поделити на три целине. Првој целини припадају песме које се баве питањима суштинске функције језика који је и повод и супстанца поетског чина. У њима Мандић трага за потврдом сврховитости поезије која, по њему, није само манифестација његовог емоционалног и интелектуалног склопа, него његова суштаствена, често угрожена и увек несхваћена природа. Те песме нужно имају аутопоетичку конотацију. У том смислу најексплицитније су песме „Сновиђење језика“, „Обогаљивање света“ и „Ноћ“, али не заостају ни „Ниси ме схватио“, „Посвета“ и „Круг ничега“.
                У основи све почиње песниковим питањем: „Шта више понудити од песме / онима / и међу онима / због којих је свет претрпео толико / телесних повреда /...“ (Обогаљивање света), јер   „без снова /.../ Ни тачка ниси а камоли мрља (Останеш ли без главе), Песников највећи сан је излечење света јер „.../ Он записује да је могући другачији свет/...(Обогаљивање света), али је велики, можда суштински проблем што „Гомиле језичког отпада/ометају радове на путу/узнемиравају стварност/попут бактерија отупљују њена/чула/...“ („Сновиђење језика“) Међутим има наде. Пружа се визија у којој је “језик у мраку сопствени/невид / светлом ускратио / Језик језиком даривао“ (Сновиђења језика).  Иза ове визије налази се темељна Мандићева идеја да перспективу нуди само потпуна поетизација језика, што ће рећи, људске свести и коначно живота.
                Репрезент друге целине и једна од најлепших песама у књизи је баладично интонирана песма „Апатин“. Та песма је поетска евокација, трагање за сопственим идентитетом, што је у основи и других песама тог круга. У свима њима Мандићева осцилује распета између Града као метафора света што песник јесте и жене-мајке која као богиња тај град обзиђује и у његовим бедемима отвара капије кушања живота и спознаје смрти,као и јединствене, преко потребне безрезервне, неупитне и безграничне љубави.
                У поеми „Апатин“ песник поетски освешћује разлоге због којих је свој метафизички Град ситуирао баш у ово место. У град у коме је научио да чита и осетио потребу да пише. У град у коме још увек постоји прикрајак сенке из којег је, седмогодишњи дечак, „...гледао како пуцају почасни војници преко/мртвог тела/ (...) оца обученог у свечану официрску униформу...“. То је град на обали реке „...која није само Дунав...“, а у којој је решио да опере све своје песме од пре. Такав град је неухватљив: „Гледам те и не видим те/осећам те а не могу да те додирнем/...“. Он је истовремено и попис и тврђава и чардак ни-на-небу-ни-на-земљи; истовремено је и склониште и ветрометина, у много чему несавршен као и сам песник што је („Да сам дом шта би ти тек био Граде“), али само његов.
                У том и таквом Граду жена-мајка је песникова упоришна тачка, лагер душе, животна премиса, „као идеја/ као гравитација / која се доказује у мом памћењу/ као Питагорина теорема/ и разиграни Лудолфов Број Пи/...“. Она је и патња стварања и горчина сазнања која се у песнику изводи „... са остацима/ Еве/ и јабучног тровања у њеном стомаку/...(Есеј о њој и Еви). А када је нема све се премеће у не-биће јер „нема ни капије када је нема/...“, остаје „само...нешто као неопрана замагљеност/ на стаклу/ нешто као ништа/ нешто усред помаме за нечим/ чега нема...“ (Нема ни капије када је нема). У тренуцима када је неминован њен коначни одлазак она постаје Богиња која у патњи, као миром, излива несагледиву количину љубави и отвара можда последњу капију сазнања коју „Најбољи могу и за тренутак да је/одшкрину/да гледају како ваздух доручкује време/...“(Богиња). Песмом „Богиња“, која је једна од најлепших елегија савременог српског песништва, завршава се део књиге под насловом „Апатин“.
                Трећу целину чине песме које је сам песник одабрао из књига које су настале за време његовог живота у Апатину: „Кораци сумње“ (1971), „Путник и његова невоља“ (1976) и „Опекотина“ (1980). Реч је о песмама које су у Мандићу издржала време и које у ствари чине предграђе његовог Града. У њима се песник бави питањима живота и стварања, пролазности и смрти.         
                Иначе, Зоран М. Мандић поезију схвата и као континент, као стално дописивање и доградњу, рашчлањавање и преиспитивање свега што је иза њега. Тако у књигу „Апатин и песме од пре“ није уградио само поменуте три збирке које су експлицитно присутне, него је, стварајући песме у одељку „Апатин“ , „подразумевао и апострофирао и још неке попут књига „Радови на путу и „Песме коју никада нисам написао а могао сам да их напишем“.
                Све у свему, „Апатин и песме од пре“ својеврсни је покушај синтезе досадашњег песничког искуства Зорана М. Мандића.
                Песник Зоран М. Мандић, као и други припадници његове генерације, има свест о поетичким проблемима свог стваралаштва, посебно о нарушеној равнотежи између садржине и форме, између поетске интенције и језичке реализације. Стога он, у кратком обраћању читаоцу који предходи свему што је изречено у књизи „Апатин и песме од пре“, тврди: „ово нису чисте песме“. Иронично алудирајући на стихотворачки несадржајан и опсенарски гламур, који је можда препознао у сопственим песмама, песник каже да је желео да ослободи песме од аутентичности, различитости и вечности, при том помишљајући на историју интиме коју свака поезија дели са прљавштином језика. Времена. Писмености. „Та прљавштина“ (у теорији комуникација одговара јој термин „шум“) последица је арогантних уверења да потпуно треба игнорисати раније поимање поезије јер није компатибилно са новим сензибилитетом и стваралачким преокупацијама који су глобални и тако опозитно постављени према свим „формалним ограничењима“. У таквом контексту негира се схватање да је у основи поезије ритмички и специфично мелодијски организован говор којим се изражавају осећања и интимна космогонија стваралачког субјекта. Тако има покушаја да се смисао поезије лоцира у пољу кривих огледала у коме се, уместо сугестибилности и хармоничне функционалности које употпуњују и надограђују конкретни говорни чин, више рачуна са имагинацијом и образовношћу реципијената поезије. Редослед асоцијација и присећања претпоставља се ритму и организацији језичког исказа, а априорна поента свеукупности доживљаја поетског и коначно естетског искуства. Такав ред ствари стваралачку одговорност, посебно у вредносном смислу, са субјекта преноси на објекат што опет омогућава скромним или сумњивим талентима да своје неутемељене амбиције и искашљане речи промовишу као поезију.
                Наравно, све ово дешава се на прилично широким маргинама савременог српског песништва и важи са супротним предзнацима, и за оне токове који се могу описати као традиционални.
                Ако је тако, а јесте, зашто Мандић тим дешавањима посвећује пажњу? Зато што сматра да су аналогна са другима, за животно достојанство и људску перспективу, важним аспектима актуелног историјског тренутка. Стога је обрачун са надобудном и опсенарском „поезијом“ пандан супростављању неаутентичним вредностима, а прање песама и трагање за истинском функционалношћу песничког израза адекватно је катарзи и моралном просветљењу. Међутим, пут до коначног циља није трасиран а камоли утабан. Јер, осећања искреног песника увек су интезивнија од звукова речи, а слутње обимније од свих речника, граматика и стилистика заједно. Стога је потпуни склад између поетског израза и оног што га иницира у ствари лимес коме треба да конвергирају песнички чинови.
                Будући свестан природе циља коме тежи Зоран М. Мандић своје поетске исказе формира као отворене језичке структуре једнако на плану као и на плану значења.
                Тако већ након првог читања књиге „Апатин и песме од пре“ бива уочљиво одсуство симбола који су по својој природи детерминанте без обзира на величину њиховог поља значења. Мандић радије посеже за метафором која, у зависности од контекста, једнако функционално трпи и развијање и сажимање. Шта више, метаформа доминира скелетом циклуса „Апатин“ и као стилско средство узглобљава упоришне песме. Метафоре су и „Свлачење језика“ и „Радови на путу“ и „Капија“ и „Апатин“ и „Богиња“. Метонимија се тек спорадично појављује и то више као последица економисања у изразу него као стилско средство: „Мој шести разред те 1963. пио нозијазид...“.
                Од стилских инструмената преношења значења најприсутнија је персонификација и то у основи апстрактних појмова. Песма „Апатин“ у целини је грађена као широко развијена персонификација јер се у њој Апатин кроз исповест обраћа свом метафизичком Граду као свесном бићу. У таквом контексту и „ваздух доручкује време“ и „гомиле језичког отпада...цитирају безначајне поруке“. И Језик и Песма су жива саносвесна бића.
                Ипак, Зоран М. Мандић своје поетске креације доминантно темељи на експресивним потенцијалима синтаксе и лексике. Чини се да је у том смислу најконзистентнији у песми „Свлачење језика“ у којој је ваљда до крајних граница могућности развио свој основни поетички став и приближио се идеалу потпуно поетизованог језика.
                Основна структура ове песме почива на смени и супростављању дискурзивне и римоване синтаксе што производи специфичну интонацију чија амплитуда достиже максимум на крају, у некој врсти поенте. Ритмовање се постиже на неколико начина. Анафором на пример: „...који имају још изговор/ који се служе туђицама/ који поседују шаблоне за“...“ или „...О историји/ она вођеним ратовима/ о узалудности која промиче“.
                Или паралелизмима: „Не броје му се слогови/ не усклађују му се придеви“, као и алитерацијом: „Лингвистичке / семантичке/ семиолошке /етимолошке/ феноменолошке/ тајне“. Посебан облик ритмовања је понављање наглашено интонативних квалитета у којима се амплитуда интонације поклапа са семантичком структуром исказа: „И молитва/ све на једном месту/ из хиљаду извора помешано“ или: „Болестан песник сметен/ у акту  језика преметнут/ сања“.
            У деловима песме који су формално дискурзивно конструисани Мандић се служи интересантним и духовитим завођењем у коме дискурзивни исказ претвара у супротност. У њима једва да се може говорити о ритму у версификацијском смислу, али нема ни доследне каузалности нити других карактеристика формалне логике што је примарна карактеристика дискурзивног језика. Те секвенце у ствари су набијене рекло би се алхемијском завером поетизације, која се такође крије у синтакси и лексици. Оквир томе је потпуна отвореност исказа чије се поље значења већим делом налази ван саме структуре, односно у неизреченом. До тог поља не стиже се ни путем метафоре нити следећи асоцијативно путоказе него доградњом делова исказа која је у неку руку изнуђена.
                Тако у овој песми, као и  осталима, нема нити једног знака интерпункције јер би са њима искази били детерминисани и конзервисани. Са друге стране границе стихова не налазе се на крајевима семантичких или каквих других формално структуралисаних целина, него оне обележавају капије кроз које се улази у други простор значења. У том смислу је карактеристичан следећи сегмент песме „Свлачење језика“: „Под горњим и доњим рубљем/ песник забезекнут одмором у који је/ стављен/ у црно белу хартију завија/ и не мисли да може више од немисленог“. Посебно су занимљиви и ефектни случајеви издвајања појединих речи које постају кључ за отварање више поља значења. Шифре су устројене или на параномазији као:“.../ и (за)лажу/ за универзалну флоскулу/...“, или на звучној сличности као код речи „кри(ти)ци“, и „огр(а)ђују“. То је, поред осталог, и нека врста имплицитне иронијске игре речима.
                У дискурзивно конструисаним деловима песме евидентно је и паромазијско повезивање опозитних значења: „о б е л е ж а в а ј  у слојеве наноса/ р а з б е л е ж а в а ј  у нанесене разлике/ Велика су и з д в а ј а њ а наспрам у д в а ј а њ а /...“, или „.../ и н е  м и с л и више од н е м и с л е н о г/...“.
                Већ је речено да је песма „Свлачење језика“ формално грађена на смени и супротстављању дискурзивних и ритмованих језичких структура. То смењивање је на почетку готово уравнотежено. У средишњем делу стиче се утисак као да ритмовани искази губе дах, да би се пред крај поново вратили у игру. Међутим, у последња четири стиха долази до преврата. Не само да побеђују ритам и интонација него се и поента претвара у неку врсту трансцеденталне сензације која надраста сваку рационалну представу: „језик у мраку/ сопствени/ невид/светлом крстио/ Језик језиком даривао“.
                Песма „Свлачење језика“ може се сматрати поетичким манифестом Зорана М. Мандића па јој је у овом излагању посвећена посебна пажња. Смисао тог манифеста није толико у песниковој намери и директним манифестацијама колико је у иманентној структури и целини песничке творевине. Другачије речено, песник не само да језички формализује своје ставове и намере, него их и реализује градећи модел идеала ка коме тежи, а то је изражајно функционалан и поетски истинит исказ који је моћан да савлада ентропију свеколике језичке и, подразумева се, интелектуалне праксе.
                Тежећи ка потпуној поетизацији језика и његовој експресивној функционалности која надраста логички систем представа и тиме (можда) отвара капије живота, смрти, осећања и стварања, дакле интегралне врховне истине, Зорану М. Мандићу нужно се наметнула идеја о Богу. Мада је једним делом формализована путем елемената  хришћанске традиције, развијање ове идеје не тече у оквирима религије, још мање догме. Чак ни њено извориште није у њима. Идеја о Богу произилази као резултат песничког искуства па је трансцеденција поетског идеала. У ствари реч је о својеврсном поетском теизму кога Мандић супроставља и намеће логици рационалног и позитивистичког дискурса како у језику тако и у животу. Из тог контекста произилази да је поезија пут до спознања Бога или експлицитније – потпуна поетизација језика собом има да донесе обожење човека и Човечанства, јер је језик услов постојања, примарна реализација и, коначно друго име има.
                Оно што у овом правцу усмерава Зорана М. Мандића јесте чињеница да ни једна представа о божанству (као ни све заједно) не може да у бити обухвати суштину идеје Бога. Он сам то и констатује: „Неће песма о небу као о Земљи/ у једној кожи њена душа је једна/ непоправљива је њена душа/ У свакој оној непоправљивости с којом се/ не може о небу преко језика/ преко питања/ преко знакова који никада неће стићи“ (Обогаљивање света). Дакле, не може се о небу преко нечег, споља – медији и медијатори су ту немоћни. Небо је у н у т р а истинске поезије у којој „Песма је молитва/.../ Њено узбуђење је преносиво само у неким/ мислима/ Оно не дугује ни једној мисаоности/ Оно је јединствено за себе/ по себи/ као Највиши/ ништа мање ни више“ (Обогаљивање света). Значи суштина поезије је у узбуђењу, у емоцијама, у емоционалном понирању у божанско биће. Таква осећајност не може бити манифестациона нити формални елемент песничког чина. Она је унутрашње стање песника и природа језичког исказа. Стога Мандић у песми „Апатин“ каже: „Нисам заплакао/.../ на Светог Николу/ од кога сам научио да плачем у себи/ по дубини/ без речи/ без сопственог/ без икаквог осврта на плач“ и „Христ није заплакао/ и много нас је тиме научио“. Ни знање као у суштни ограничен систем представа које су логично повезане и дискурзивно експлициране не допире до Бога: „О њему ништа не знам/ нећу да знам/ кад увек знам колико/ и не знам“ (Други).
                Потврду конзистентности овакве тежње Зорана М. Мандића опет можемо наћи на крају песме „Свлачење језика“: „Језик у мраку сопствени/ невид/ светлом крстио/Језик језиком даривао“. Ови стихови представљају чисту сензацију која нас уздиже до прапочетака. Овај језички израз у директној је корелацији са старозаветним: „На почетку беше Бог и Бог беше реч“.
                Тако јекњига „Апатин и песме од пре“ песнички покушај осмишљавања и оправдања поезије не само као уметности него и као егзистенцијалне могућности човека. У њој Зоран М. Мандић чини се први пут од када пише, даје предност емоцијама и то пре свега на рачун рефлексије која доминира његовим ранијим стваралаштвом.
                Ова књига отвара многа питања која у овом тексту нису ни побројана. На њих ће вероватно одговарати будући биографи и озбиљнији проучаваоци поетике Зорана М. Мандића. Овај текст је скромнијих амбиција јер је тек прва реакција на једну врло добру песничку књигу.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
                Петар Р. Кочић рођен је у Бајмоку 1961. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду на групи за југословенске књижевности и српскохрватски језик. Пише поезију, књижевну и ликовну критику. Објављивао је у „Политици“ „Политици експрес“, „Борби“ и „Дневнику“. Професионални је новинар првог програма Радио Београда. Живи у Сомбору.



                Овај текст је објављен у Књижевним новинама „Свитак“ (Пожега), број 22-24/ 2000. и то у оквиру „Портрет књижевника Зорана М. Мандића“.  

22. август 2017.

ПЕСМА О МАЈЦИ НЕ ПИШЕ СЕ КАО ПЕСМА О ОБЛАКУ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСМА О МАЈЦИ НЕ ПИШЕ СЕ КАО ПЕСМА О ОБЛАКУ

Песма о мајци не пише се као песма о облаку
Љубав о облаку нема куд из
Облака
ни горе ни доле
Она лебди заједно са приказама и приказима
које су мајке дуго разврставале у
нашим главама
научивши нас да се љубав
не учи
нити да зато има мање знања


                Ова песма се налази у мојој књизи „ Нисам никад написао песму коју сам могао да напишем“ (Просвета, Београд, 1987, уредник Чедомир Мирковић).

                Чедомир Мирковић је у рецензији за ову књигу између осталог написао:
                „У овој збирци Зорана М. Мандића, мотиви песничког стварања, с мноштвом поетичких значења и назнака, извучени су у први план и доминантан слој. Сликама, алузијама, компарацијама и парадоксима, такође и целином сваког „садржаја“, идентификују се комуникације поетског текста с реалним светом, уочавају се сагласности песникових уверења с песничком семантиком. Својеврсна наративност, која подразумева постојање ритмичко-смисаоних вертикала, одликује безмало све песме у истински компактној књизи Нисам никад написао песму коју сам могао да напишем.





 БЕЛЕШКА О ЧЕДОМИРУ МИРКОВИЋУ


                Чедомир Мирковић (1944-2005) је једно од најзначајнијих имена на сцени савремене српске књижевности у последњих неколико деценија, који је нажалост на почетку овог века и трећег миленијума напустио овај свет. У његовој биографији пише да је 1966. године дипломирао на београдском Филолошком факултету. Једно време је уређивао Књижевне новине УКС у коме је неко време обављао функцију потпредседника , а био је и главни уредник Школског програма на Телевизији Београд. Био је и директор и главни и одговорни уредник Издавачког предузећа Просвета у Београду. Биран је и за посланика Скупштине Југославије. Аутор је више књига критика, есеја, записа и приповедака. Добитник је награда Исидора Секулић за есејистику и Милан Богдановић за књижевну критику. Удружење књижевника Србије (УКС) установило је награду која носи његово име. 

21. август 2017.

ПОЕЗИЈА ЗОРАНА М. МАНДИЋА У ЧАСОПИСУ „СРПСКА ВИЛА“ (БИЈЕЉИНА)



                                ПОЕЗИЈА ЗОРАНА М. МАНДИЋА
               У ЧАСОПИСУ „СРПСКА ВИЛА“ (БИЈЕЉИНА)


                У последњем броју 45 / мај 2017. часописа за књижевност, науку и културу „СРПСКА ВИЛА“, који издаје Градски одбор Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“, Бијељина, који се ових дана појавио из штампе, објављене су четири песме ЗОРАНА М. МАНДИЋА на стр. 141-145. Мандићу су објављене песме: „Започињање песме“, „Избеглице“, „Вечност српских монаха“ и „Нисам успео“. Овај часопис који излази два пута годишње уређује као главни и одговорни уредник др Цвијетин Ристановић. 


ПОРТРЕТ ЗОРАНА М. МАНДИЋА У КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА „СВИТАК“ ПОЖЕГА



            ПОРТРЕТ КЊИЖЕВНИКА ЗОРАНА М. МАНДИЋА
         У КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА „СВИТАК“ ПОЖЕГА 

                У Књижевним новинама „СВИТАК“, које је у Пожеги крај Ужица основао књижевник Милијан Деспотовић, у броју 22-24 / година VI, лето-зима 2000, објављен је портрет књижевника ЗОРАНА М. МАНДИЋА, песника и књижевног критичара. Мандићев књижевни портрет под насловом „ГЛАСОВИ СОРАБСКЕ ДАРОВИТОСТИ“ отвара овај број Књижевних новина, који са места главног и одговорно уредника уређује Милијан Деспотовић и то на челу редакције коју чине: мр Раде Вучићевић, Драган Јовановић Данилов, Хаџи Драган Тодоровић, Зоран Недељковић и Слађана Дикић Симићевић. Мандићу су  у склопу његовог књижевног портрета објављене песме: „Тајна“ (факсимил својеручног рукописа), „Прилазе и смеју се“, „Улизице лижу лажне лизалице“ и „У колонији“ ( 1. Милићу и 2. Наталији). Као илустрација Мандићевог песничког рада објављени су текстови „Језик језиком дариван“ у ком је Петар Р. Кочић приказао Мандићеву књигу поезије „Апатин и песме од пре“ (Светови, Нови Сад, 1998, уредник Јован Зивлак) и „Поезија или муке писања“ у ком је његов аутор Милијан Деспотовић писао о Мандићевој песмозбирци „Нисам никад написао песму коју сам могао да напишем“ (Просвета, Београд, 1997), уредник Чедомир Мирковић. На насловној корици овог броја КН „Свитак“ објављен је портрет књижевника Зорана М. Мандића (оловка, формат 300 x 210), рад сликарке Валерије Радосављевић из Косијерића, која је рођена у Ужицу 1969. године, а Средњу уметничку школу, Одсек дизајн текстила и Вишу школу ликовни уметности завршила у Београду у класи професора Данице Басте и Душана Гавеле. Сликарка је у њеном досадашњем уметничком раду имала низ групних и више самосталних изложби слика уља на платну и икона. Живи у Косјерићу, а ради у Основној школи „Петар Лековић у Пожеги као наставник ликовне културе.


ЗОРАН М. МАНДИЋ                    


ТАЈНА

Брату Душану

Песник
пре прве написане речи
сагради крематоријум
да би једном дневно
улазио у њега док пише
да гори

2.
Тајна је у Милости
којом нас научи мајка
да не будемо другачији


Апатин, 1979. 





20. август 2017.

ИМПРЕСИВНИ ДУНАВСКИ ПУТОПИС НИКОЛЕ БРКАНОВИЋА


ЗОРАН М. МАНДИЋ  


                       ИМПРЕСИВНИ ДУНАВСКИ ПУТОПИС
                                   НИКОЛЕ БРКАНОВИЋА

Слике НИКОЛЕ БРКАНОВИЋА тематски инспирисане магијом Дунава,  највеће неруске реке у Европи, која својим током, од близу три хиљде километара и обиљем историјског наслеђа на њему, твори импресивну заједницу различитих култура десет европских држава, од Немачке до Украјине и њеног дела географије Црног мора, сведоче о егзистенцији сугестивног ликовног путописа, који својим импресионистичким ставом потписује њихов аутор. Поново, стваралачки снажно допуњујући биографију свог све уочљивијег и цењенијег сликарства. На том путу Бркановић се оглашава као посвећеник манифеста братства импресиониста, односно њихове још увек живуће замисли, по којој  се са употребом фовистичке енергије боја, може растављати јединство слике у више призора њене игре у светлости и сенци.


 Мора се признати да је техником  ликовне режије преноса те „игре“, као и другим структурним подешавањима у пољу натуралистички наглашеног дунавског пејзажа, Никола Бркановић овладао готово свим фазама реализације тих призора. А, да се у том послу није приклонио фаворизацији ни једног од података из историје митологије Дунава, као Istrosa – реке хранитељице са преко 200 различитих врста риба у својој воденој утроби, или Danubiusa – Зевсове реке живота, већ да је тихо, као добар домаћин и осведочени пријатељ природе, из прикарајка, можда најсличнијег оном у коме је краљ валцера Johan Štraus Mlađi написао своју чувену композицију „На лепом плавом Дунаву“, посећивао Дунав на локалима његове живописне периферије код: Даља, Вуковара, Бездана, Бачког Моноштора или Апатина. У тим посетама Бркановић је ликовним алатима писао аутентични дунавски путопис са бројним детаљима из ризнице „бајки“ и „басни“ његових заштићених резервата природе која га окружује напајајући се његовом божанском водом и лепотом његовог „огледала“. Међу тим детаљима, Бркановић је, ипак помало пристрасно, попут каквог геометра природе, на својим сликама цртао и одређивао места за мале луке и скривене марине, у које су упловљавали најстраственији аласи у потрази за риболовачким адреналином. Стазама Бркановићевог дунавског путописа ходе и његови чувени литијаши добро скривени у колибама и другим скровиштима тишине, која највише личе на имагинарна места из романа Шолохова, Андрића и Црњанског.  






19. август 2017.

PESAK TAJNE


ZORAN M. MANDIĆ

PESAK TAJNE

1.
Na samom početku postanja
Gramatika jezičkih
nedoumica
mučila je priče o rečima
Njihov neusiljeni hod ka drugim
počecima
štitio ih je vrtlozima vazdušnih
struja
Pomogao je da opstanu usred
vrta u kome je Bog na mahove
vajao njihove tajne
Obeležavao prednosti u njima
da bi prestali da budu
hrana razjarenih gladnih
tigrova
Kada je svanulo uveo ih je u neke od
zagonetki tame
Pokazao im je reč
Autoportrete životinja na zidovima
mračnih pećina
Vatra je bila povod za silazak
niz stablo postanka

2.
Kroz usta
tajanstvene koprene čula
promileo je pesak tajne
Sve je počelo brzo da raste
drvo i talas
grimasa na licu
lice na grimasi
Muzika vetra odzvanjala je za
trpezom tame

3.
U vrh trpeze sunce je
među brojevima
započelo raspravu
O
poeziji
O pridevima boja bez
glagola crteža
Onako kako se
Milorad Bata Mihailović
usudio da u Beogradu
Parizu i Raškoj
tumači svet
ratnika i
bikova
Smelo slikajući eseje o
inerciji i gravitaciji
Geometri su za istim stolom
budućim arheolozima
upućivali zagonetne osmehe
Trebalo je napraviti
sistematizaciju uzdaha
izdvojiti znanje iz polja pogleda
Raskrčiti šumu emocija
postaviti zlatnu gredu
Rečnik pojmova

4.
Prvi koji su sišli sa
drveta postanja
prionuli su na pisanje knjige o
horu slavuja
Hteli su da lete sa prvacima
pretvorivši pesak tajne u
Pustinju
Svet je tada bio lepši od sebe
Zaboravljena lepota neznanja


18. август 2017.

GOVOR MUDROSTI I NAPETOSTI BLISKOSTI



ZORAN M. MANDIĆ

             GOVOR MUDROSTI I NAPETOSTI BLISKOSTI

             Knjiga “Filozofija i poezija” Hansa-Georga Gadamera (1900-2002), koju je u izboru Mila Lompara sa nemačkog preveo Saša Radojčić, može da se sažeto označi kao zbirka, odnosno kolekcija eseja, tematski razvrstanih u tri celine, u kojima njihov autor promišlja i analizuje odnose i sporove između filozofije i poezije. To ispitivanje imaginirano je likom vere, odnosno posvećenja ideji da se osnove njegove hermeneutičke filozofije izgrađene na temeljima kritike estetičkog i istorijskog iskustva stave u službu osvetljenja i osvetljavanja vrhova svetske poezije u koje spadaju: Gete, Helderlin, George, Rilke, Ben, Celan i drugi. U “poslovanju” sa tom kritičko-estetičkom “rasvetom” filozofskog genija, koji je živeo više od jednog veka, i to u tri veka i dva milenijuma, artikuliše se “priča” o istoriji jednog od najmistifikovanijih odnosa. Odnosa između filozofije, kao velikog broja postavljenih suštinskih pitanja i odgovora koje su ljudi dali tokom svih proteklih vekova i njihovih “egzistencija” i poezije kao umetnosti koja igrom reči izražava osećanja, ali i mišljenje u osetljivim “domenima” iskrenosti i emocionalne tajanstvenosti.
           Gadamer manirom pedantnog i pouzdanog filozofa sklapa neobično dinamičnu konstrukciju esejomorfne interpretacije na tom planu, instalirajući u njoj niz dobro odabranih i priključenih asocijacija na ukupnost stava o jedinstvu smisla i potrebe da se filozofija i poezija prepoznaju jedna u drugoj. Uz to, on fokusira bliskost, koja je po njemu, još od vremena Herdera i nemačkog romantizma, stupila u “opštu svest”. Uz napomenu da “plodna napetost” između poezije i filozofije nije problem tek od juče i prekjuče, već da on, kao metafora virusa, prati, ne samo, taj predmetni “odnos”, već i čitav put zapadnjačkog mišljenja, koje se od svih “govora mudrosti” odvaja upravo time što u sebi nosi tu “napetost”.




            Gadamer svoju analizu odnosa poezije i filozofije označava kao ispitivanje “jednog večnog pitanja” u smislu: zašto i na koji način jezik, jedini medijum onoga što se misli i onoga što se peva, može da postigne to zajedničko i to različito. To napeto u bliskosti. Kao odgovor možda može poslužiti jedna Borhesova izjava, po kojoj, ako nema poezije, nema ni filozofije, te da ove dve duhovne “discipline” moraju biti u neprestanom kontaktu, pogotovo što ni jedan pesnik, pa čak ni Helderlin, nikada nije stvorio teoriju o sistemu mišljenja. A sve to je u duhu provokacije onog razmišljanja u kojem Gadamer na nedogmatičan način otkriva duboki napor traženja saznanja i otkrovenja u vezama i kontradikcijama poezije i filozofije. 


Objavljeno u dnevnom listu DNEVNIK (Novi Sad) 02.04.2003. god. 





17. август 2017.

ТАЈНА





















ЗОРАН М. МАНДИЋ

ТАЈНА

Брату Душану

Песник
пре прве написане речи
сагради крематоријум
да би једном дневно
улазио у њега док пише
да гори

2.

Тајна је у Милости
којом нас научи мајка
да не будемо другачији


Апатин, 1979. 

16. август 2017.

PREPOZNAVANJE KOSMIČKOG RITMA ISTORIJE VREMENA



ZORAN  M. MANDIĆ

PREPOZNAVANJE KOSMIČKOG RITMA ISTORIJE VREMENA

             Na savremenoj Srpskoj likovnoj sceni danas je malo slikara, koji su, kao Danilo Vuksanović (1973, Sombor), akademski slikar iz Novog Sada, tako ubedljivo stupili na njeno užareno konkurentsko tlo i, još ubedljivije, na njemu obeležili svoju orginalnu autorsku deonicu. Prilozi za tu tvrdnju, nalaze se u registrima i spiskovima slika, koje je dosada mladi Vuksanović, samostalno ili grupno, izlagao u zemlji i inostranstvu.
             Predstavljajući se na njima, ne samo, širinom jednog ozbiljno ostvarenog opusa, nego i izgrađenim modernim likovnim i intelektualnim mišljenjem. Na kojem se zasniva njegova jasno oformljena poetika. Postmodernistički umrežena sa idejama estetikom i praksom, koje su fenomen slike pronosili kroz njenu dugu i, neretko kontraverznu, istoriju: predstava, postupaka, pravaca, tehnika, kombinacija i žanrova. Kao, vrstan znalac svega što slikarstvo, kombinatorički i simbolički, započinje i završava, često i na samoj ivici rizika tzv. vizuelne operacije, Vuksanović je ostao dosledan sebi. I svom osećanju štafelajnog slikanja. Kroz koje ga vodi, intimno uspostavljeni, dijalog sa: enregijom, jezikom, legendama, palimpsetima, apokrifima i arhivama beskrajnih svetova. Koji u njegove piramidalne slike ulaze i u njima se otvaraju sa svojim nemoštim biografijama. Fotografijama. Inspiracijama. I dosijeima. Ali, ne toliko, kao listanje pregleda sačuvanih informacija, koliko je reč o jednom, sasvim orginalnom, pogledu sa strane.


             Metaforičkom i esejmorfnom sažimanju ideja. Sa: piramidama, peščanicima, klepsidrama, trobojnicama, crvenim, plavim i žutim sunčevim globusom, geografskim i nervnim kartama. A, sve to unutar precizno katalogizovanog rečnika simbola u čijim fusnotama su pohranjene pažljivo imaginirane posvete: Njegošu, Milanu Konjoviću, Arhangleu Georgiju, Kosovu. Sa nadahnutim epskim narativima. Ukrašenim lirikom i senzacijama govora boja. Njihovih volšebno raskriljenih registara. Savijenih i isprekidanih linija. Slobodnih poteza mašte.I sa onom nemušto orkestriranom, a večno prisutnom, muzikom merne magične kutije nestvarnog vremena, koje neumitno, iz sekunde u sekundu, jedne slike otpušta, a druge stavlja na njihova virtuelna mesta. Na postolja pro-mena. Drugih: gestova, odnosa i kretnji.
            Na ovim slikama Danilo Vuksanović, logografski i piktografski. artikuliše jedan od mogućih odgovora na pitanje: "Koliko je neprovidan zid postavljen na granici između čovekovih čula i sveta koji ga okružuje svojim ambivalentnim figurama?". Njegove slike zrače pitomošću viđenja brojnih meandriranja. U kojima je on prepoznao, sugestivno pročitao, izrazio i zapisao kosmički ritam: vremena, prostranstava i stvarnosti. Njihovu trojednost kao maticu harmonizovanog hoda: nastajanja i nestajanja. Lomova i promena spoljnih i unutrašnjih svetova.


U Apatinu, na Dunavu, krajem marta 2008. godine

МАНДИЋЕВА ПОЕЗИЈА У КРАГУЈЕВАЧКОМ ЧАСОПИСУ “КОРАЦИ“



                                   МАНДИЋЕВА ПОЕЗИЈА 
                  У КРАГУЈЕВАЧКОМ ЧАСОПИСУ “КОРАЦИ“

                У часопису за књижевност, уметност и културу „КОРАЦИ“, у броју 1-3/2012, који издаје Народна библиотека „Вук Караџић“ у Крагујевцу, а уређује Ивана Максић, објављен је циклус песама ЗОРАНА М. МАНДИЋА под заједничким, илити кровним, насловом „Богатства живе у антисликама“ (Све је крај, Мале уходе, После, Самоћа, Сезона откупа, Ваљево 2008. и Умрети тихо у зору, стр. 48-55)


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОСЛЕ

Одувек на путу ка вратима ПОСЛЕ
смежурано болесна сумња
штитила ме је више споља него изнутра
Нисмо одлазили по кафанама да би се
опијали непоузданим оптимизмом наде
ПОСЛЕ је измицало у ритуалном плесу сенки
Падале су са озеблим кишама пролазности
једна за другом као жртве у спорним ратовима
Болничари су имали само завоје и по који
кревет за најуморније мртваце
Њихов мир поседовао је достојанство
Тишине спаса
Ревизију за будност неверника
У сећању су све свеске
Нацрти поезије
Нетрпељивост лектора
Незадовољство преводилаца

Незадовољство аутора    

15. август 2017.

МАНДИЋ НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА РУКОВЕТ (СУБОТИЦА)



                 МАНДИЋ НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА                                                         РУКОВЕТ (СУБОТИЦА)

                На страницама суботичког часописа за књижевност, уметност и културу РУКОВЕТ (уредник Бошко Крстић) у броју 5-9/2010 г. објављен  је циклус песама ЗОРАНА М. МАНДИЋА под заједничким насловом ЈЕСЕН (Јесен, Бегунац, На ивици и Јадник). Мандић је иначе вишедеценијски сарадник овог војвођанског књижевног гласила у коме је објављивао поезију, прозу и књижевну критику.



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЈЕСЕН

Ветар журно разбацује смеће
У блато претворено опало лишће
Замагљен видик клизи са
Оронулих фасада
Облачни свод подстиче несаницу
На слици невољно лице песника
Над одложеном тастатуром
Компјутера
Дим цигарете савија
Неправилне кругове
На небу нечитак рукопис
Запуштених трагова из разних
Историја сумње
Спуштени поглед даха
Незадовољног ритмом дисања
Наизглед у дубокој води
Крије се

Јесен 

ОКВИРИ ЗОРАНА М. МАНДИЋА У СУБОТИЧКОМ ЧАСОПИСУ „ЛУЧА“



                            ОКВИРИ ЗОРАНА М. МАНДИЋА 
                        У СУБОТИЧКОМ ЧАСОПИСУ „ЛУЧА“

                У суботичком часопису за културу, уметност и науку „ЛУЧА“, број 4/новембар 2008. год. који издаје Српски културни центар „Свети Сава“ у Суботици, а, као главни и одговорни уредник, уређује Радомир Бабин, објављено је неколико фрагмената (9, 10, 11, 12, 13. и 14.), на странама 61-65) из песмозбирке „ОКВИР“ (Центар за културу, Едиција „Браничево“, Библиотека „Дуборез“, књига 6, уредник Александар Лукић, Пожаревац, 2011.) ЗОРАНА М. МАНДИЋА.


ЗОРАН М. МАНДИЋ


ОКВИРИ

13. 

Постојим само један дан као
једно време
сасвим издвојено у ком
траг душе не престаје да води
тамо где се увек буде пре или после
сваког тренутка и сваког (к)раја
неважан у препознавању оног што ће се
десити у вери у
одбацивању сваке сумње да свет за којим
жудиш има друго лице
презир према нечему што представља фикцију
која својим заводљивим привидима
замагљује истину о свету оквира
претварајући њихову жилаву игру у свети страх
слободне Фидијеве руке са длетом и
Ван Ајкове са четкицом
наспрам лажног апсолута о дирљивој
недодирљивости од које је
Рубљов саливао православна звона а
Николај Берђајев
срицао доктрину о комуналној религији у
којој се (по)стиже духовна и стваралачка
слобода у
идеалном случају у заједништву са другим
Оквирима
упркос полетности модерних достигнућа
Филозофије
Теорија стварности за које
Поезија тврди да не иду даље од ограничене
Рефлексије

начина на који функционише ограничен ум

14. август 2017.

МАНДИЋЕВА ПРИЧА „ЛЕНКА“ У ВРБАШКОМ ЧАСОПИСУ „ТРАГ“



                       МАНДИЋЕВА ПРИЧА „ЛЕНКА“ 
                       У ВРБАШКОМ ЧАСОПИСУ „ТРАГ“

                У часопису за књижевност, уметност и културу „ТРАГ“, број 22. / мај 2010, који издаје Народна библиотека „Данило Киш“ из Врбаса, а уређује Небојша Деветак, као главни и одговорни уредник и Бранислав Зубовић, као оперативни уредник, објвљена је прича „ЛЕНКА“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА.


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЛЕНКА

                Приче о женама одувек су за собом носиле и вукле низ емоционалних, књижевних и шпијунских ризика. Невоље са њима су почињале редовно одмах после упознавања. А, ризици су долазили за тим истим невољама. Некада језиком ирационалних појединачних околности, а највише пламеном у серијама у којима су се те околности лепиле једна за другу попут кадрова на старој филмској траци. Осећања су тражила да буду записана, а како је њихов текст тумуроидно нарастао започињале су и праве шпијунске провере. У тим проверама зрнце сумње спуштало се и до најтамнијих дубина љубавних темеља. Провере су тутњале кроз логику лепо сложених примера и упозорења. Историје љубавница. На неким местима вештије систематизованих од оних из Макијавелијеве култне књиге Владар или Владалац. Из њене еквилибристике критика. У обимној антологији о постмодерни љубавништва налазе се поглавља са описима погибљених удела животне стварности у његовим поремећајима. Пут ка овој причи носи низ емоционалних, књижевних и шпијунских опреза, па је у кругу тих опреза треба са посебном пажњом и читати. Можда и више пута.
                Ленка је у својој малограђанској средини, више сеоског него градског карактера, важила за тиху и повучену интелектуалку...

(Ова прича је у часопису „ТРАГ“ објављена на странама 70-73). Она се може пронаћи и на блогу ЗОРАНА М. МАНДИЋА на адреси zoranmmandic.blogspot.com у рубрици „Проза“.)

МАНДИЋЕВА ПОЕЗИЈА У ЧАСОПИСУ „ЗЛАТНА ГРЕДА“ ДКВ


 МАНДИЋЕВА ПОЕЗИЈА У ЧАСОПИСУ „ЗЛАТНА ГРЕДА“ ДКВ

                У двоброју, 101-102 / март-април 2010. часописа (листа) за књижевност, уметност, културу и мишљење „ЗЛАТНА ГРЕДА“ Друштва књижевника Војводине (ДКВ) песнику ЗОРАНУ М. МАНДИЋУ објављене су две песме, Јесен и Бегунац (на стр. 40.).


                ЗОРАН М. МАНДИЋ

                БЕГУНАЦ

                Ни он не зна где је
                Лавеж са ланца прогонитеља
                Понизно прљавим рукама у
                Чорби гусара
                Несавладиви вирус похлепе
                Пред лицем забринутог Бога
                Удише мали свет
                Главне рачуновође траже и
                Одузимају све
                Од јутра до мрака за
                Немогућим трагом
                Бегунца
                На сав глас развикани
                Не чују се међу јатацима и свињама
                Које увек рокћу на свој јадни
                Начин
                Неко је гадно оклеветао човека
                Са вечере са бегунцем
                Похлепним гусарима

                Поручује забринути Бог

13. август 2017.

ПРИЧА „ТЕСТАМЕНТ ЗА МОЛЕРА“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА НА СТРАНИЦАМА ДАНАШЊЕГ ИЗДАЊА БЕОГРАДСКЕ „ПОЛИТИКЕ“



ПРИЧА „ТЕСТАМЕНТ ЗА МОЛЕРА“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА 
НА СТРАНИЦАМА ДАНАШЊЕГ ИЗДАЊА БЕОГРАДСКЕ 
                                     „ПОЛИТИКЕ“


                На страницама данашњег издања, недеља, 13. август 2017. године, београдског дневног листа „ПОЛИТИКА“ објављена је прича „ТЕСТАМЕНТ ЗА МОЛЕРА“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА. 


А овако је јутрос ову Мандићеву причу "читао" познати српски сликар Никола Бркановић.

МАНДИЋЕВА „ПЕСМА ПОРИЧЕ МИСАО“ ОБЈАВЉЕНА У ЧАСОПИСУ „ТИСА“


                   МАНДИЋЕВА „ПЕСМА ПОРИЧЕ МИСАО“                                            ОБЈАВЉЕНА У ЧАСОПИСУ „ТИСА“

                У часопису за књижевност и уметност „ТИСА“, број лето/јесен 2010, који, као главни и одговорни уредник, уређује Светислав Травица, познати савремени српски песник и један од најбољих преводилаца са руског, а који издаје Народна библиотека Бечеј, објављена је песма ЗОРАНА М. МАНДИЋА под насловом „Песма пориче мисао“. У уређивању овог броја, као „гост уредник“ учествовао је Бошко Ивков, истакнути новосадски прозни писац, родом из села Стапар поред Сомбора и дугогодишњи уредник часописа: „Поља“ (Н.Сад), „Домети“ (Сомбор) и „Летопис Матице српске“.


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСМА ПОРИЧЕ МИСАО

Ноћ је превише текста на
једној страници сна
Сећање о првим облицима страха
изведеним из белог неједначине
посрнуле у рачуну овде
на лицу места где обично почива
нечији крст
Дуга као варка онога иза
личи на светиљку којом се светлост
разбацује у тексту тамног једначине
Песма пориче мисао
постојање извора
његово оклевање на раскрсницама
језика
Неодлучна је док иза себе крије у себи
Међу гоничима слика трага за одметнутом
водом кретања
не мари за расправе у којима
простор подстиче време на издају а
време у стилу неподучених фарисеја смишља
нове тужбе
роман о одбрани ненападљивог
Патетици су заслужни о закључцима о карактерима
постојећег дана о скромности његовог текста у
романим живота под пазухом
Лирика и љубав отичу у пресахло море чула
У распореном привиду нико се не обраћа болу
сви су једнаки у непостојању постојећег у самоћи
исцурелог језика на граници последње слике
Личне Лирике Интимног
Отуђеног бола
Негде је ноћ осуђена на пропаст дана који се

крије у њој непостојећој   

12. август 2017.

PET PESAMA NA SRPSKOM I NEMAČKOM ZORANA M. MANDIĆA



PET PESAMA NA SRPSKOM I NEMAČKOM ZORANA M. MANDIĆA


ZORAN M. MANDIĆ

Sadržaj/Inhalt

Zaboravljeni pratekst                                                                                          
Otkup                                                                                                                  
Bezlični kvadrat                                                                                                 
Dunav                                                                                                                  
Kvarenje krugova                                                                                              

Isti redosled na nemačkom:

Der vergessene Urtext                                                                                        
Loskauf                                                                                                            
Formloses Quadrat                                                                                             
Die Donau                                                                                                         
Verderben der Kreise                                                                                         

Prevod/Übersetzung: Johann Lavundi



ZABORAVLJENI PRATEKST

(Iz istorije smrti poezije)

Pokušavam da saznam – ko sam.
Tragam.
Istorija porodice savršeno je zamršena.
Mit razlike obrnuto je postavljen u
odnosu na moć razmevanja jednakosti.
Posrćem u biljkama nemoćan da isteram
životinju iz sebe.
Osećanja varaju.
Prevara je svedeni oblik izgubljenog
uputstva za opstanak.
Bog se nije šalio na početku.
Ne čini to ni sad.
U problemu su njegovi glasnici i čovek
zaštitnik sebičnosti.
Poezija nije garant postojanja lirskog
mesta u pratekstu.
Prezaposleno Sunce troši poslednje
zalihe videla.
Zamena je nadvisila razmenu tela.
Proći sve sam.
Pretrčati ponor iznad jezivog položaja dna.
Umaći prvo sebi.
U času umiranja osloboditi zaloge.
Smrt je poziv na mir.
O kraju raspredaju glupi tumači detalja.
Rak je bogastvo – ne bolest.
Bol je okvir nadmoći neznanja.
Evo primera –
Savršenstvo muzike distancirane od
lingvističkog paradoksa reči i njenog
umrežavanja u sivilo dosade rečenice.
Možeš da budeš iako se ne zna – ko si.
Jednostavno više promiče.
U složenom manje.
Jednom će se saznati nešto što tajna sebično
prisvaja.
Sam se sebi događaš.



OTKUP
  
Kako otukupiti Pesme
izbaviti ih iz licemerja Jezika
udruženog sa osećanjem dubine
koja  uvek nedostaje Svetu
Njegovom kockarskom duhu
Igri slaganja slojeva izmišljenog
Vremena
Smeni dinastija prostora i
interpretacija popisa na kojima je
uvek neko Neko
Zrak
Senka
Trag
Razglavljen crtež u razobručenom
Poreklu Sveta
Njegove nemoći u odmeravanju
Snage sa gravitacijom
Poezija je greška s kojom se
živi u sentimentalnom pregradku Duše
U ritamskom škopljenju Melodije
Prevrtljivi perači ruku panično beže iz
Poezije
Ukrcavaju se na brodove
Proze
Nude se Jeziku za male pare
Na novim poslovima
rade najprljavije poslove čišćenja
podova i plafona
Autobiografije
Neodgovorni čitaoci kupuju
smeće iz njihovih radionica
Niko da se seti Rasprave u kojoj
Monolog stupa u Dijalog
Poezije
U izdvojeni Šum
njenog Srca
zarobljenog cincarskim hipotekama
izmoždenog Jezika
Kako sa takvim teretima u otkup
Poezije
Kako do njene neoporezovanosti na
izdisaju Vazduha
na duplom dnu Gravitacije sa
njenim razornim ruganjem
Filozofima i Esejistima
Da li je Poezija zaustavljena na pragu
Priče o smaku Jezika
Kako do tog saznanja pre njenog
Otkupa           



BEZLIČNI KVADRAT

(prilog istoriji trule jabuke)

Da
Pisanje je znanje o sebi
ponekad pesma
mala molitva za trulu
Jabuku
često izluđujuća duga
Rečenica
Ogromna je
Garderoba sumnje
Reči proze
Katkad se učini da je to
mesto oblačenja za sve
Ljude koji dolaze
Za sve
Ljude koji odlaze
Znanje o sebi nagovara na
pominjanja brojnih detalja iz
Fascikli vremena
odloženih u soške prostora
razbacanih po odvojenim
sobama za radost 
Tugu
Slike
Da
Svet je zaklonjen velom
Tajne
Znanja o sebi
Miran duh neznanja
ne podleže analizi
Antislike
Ne ljuti se na rad
obnovljivih izvora
Pravila
Estetike
Materije 
Energije
Ne muči ga glavobolja
poriva rušilačkog zidarstva
Emocija
Prepravki arhikteture
Mesta ponavljanja
Zanata
Histerije
Istorije
Svetlosti
vaskrslih govora ljubavi
Uma
Da
Raskrsnice nisu sudbine
Puteva
U zagonetkama
Zamišljenih ciljeva do
kojih su ucrtane njihove
Putanje
ima mnogo
Staza
Fusnota
Za svakog pisca po jedno
Geometrijsko mesto tačaka
U
njihovim skučenim kupeima
Da
Čovek putuje kroz odozgo
bačene lažne
Uloge
Iluzije
Pred kioscima biletarnica
Intuicije
Slobodan u sumnji
U
odustajanju
Ne treba mu karta za svaki
Korak
U pansionima raskoraka
prenoće odlučni
Bez snova o najboljem
Putu koji ih čeka
Da
postoje nevidljivosti vidljivih
Razlike
Varke
Ne kriju svoje okvire među
rasutim stvarima
Dišu plućima ulica
ponosno otvarajući
Vrata stanova
Drugima
Da
Biće nije kuća
Skup
Država
Dvorište
Kapija
Okidač straha
Trauma
bezlični kvadrat
Arapski ili rimski
Broj na čeonom zidu
Slepe košnice među
Bagremovima
Da
Praznine
Znanja o sebi
potiču od neznanja o
nedostupnim razlozima
Učenja
zaključanim u duhu
Posedovanja
Nedostatku sluha za one sa
Margine
U neosvojivosti česme
Vazduha
Nicanja trave
Igre oblika i senki
treperenja melodije
Okvira
Mašte
Cvetanja
Poezije
Maske
Muzike
Carstva
Celih brojeva
Da
Nečujni razgovor sa
Psićem
budi zavetnu nadu
Putnika sa nevoljom
Na pragu neznanja
Oprašta nervozu žeđi
Da
Sa znanjem o sebi
Trule jabuke se mole
Bogu pauze
Ne greše u nestajanju
Bude se
Da
Nešto će se desiti u
Porazu
U
Pauzi  


12. april 2010. god.   

  
DUNAV

U neredigovanom rečniku imena
Dunav je na platnom spisku odabranih
Fusnota
Starog i Novog zaveta
Noću ponire da bi sakupio snagu za
Osvit
kada počinju njegova maštovita lutanja
Okeani ljubomorno posmatraju kako mu se
moćno telo samouvereno
provlači kroz zemaljske gustiše istorije i
njenih suludih prepravki
Na tom putu služi se jezicima muzike
boja i katarzi iz ruskih i srpskih salona
Poezije
Ne zastajkuje i ne zanosi se snagom dok
pliva kroz pejsaže sebičnih uređenja
Vremena i Prostora
Biografiju je odavno prepustio drugima
Drugim piscima
Drugim alasima
Drugim pohvalama gluposti
Hrabre plivače pomaže da ne
potonu u sebe u
strah daljinom pretvorenih memoara u
lažne snove
Ne udvara se Svetskom fondu za potporu
velikog evropskog ugleda
Ne veruje bukačima i overivačima privilegija
Ne voli jezički nacifrane govore
U moćnom ehu glasnih žica
ne daje mesto za svaku reč
niti povoda imenima okeana
Slikama crnih
crvenih i mrtvih mora
Na jednom usputnom zapisu piše
Dunavov mozak unapred čita krivulju
kretanja
Zato se pesma pita
Da li su te reči
dozvola velike reke
lepoti nestašluka
Davno
možda još davnije od te prošlosti
Posmatrao sam Dunav noću iz
prikrajka
Činio sam to sa detinjom radoznalošću
Interesovalo me kako se hrani
Da li večera
Ko ga u Apatinu, Zemunu i Konstanci
posećuje osim Odiseja
Kolumba, Marka Pola i Trajana
Njegov osmeh usred ove pesme
ličio je na pozdrav prijatelja  



KVARENJE KRUGOVA

Rođen sam
možda suviše rano a
kasno sasvim kasno da
promenim datum rođenja i
postanem ostrvo koje ne pripada
nijednoj grupi drugih ostrva
zatočenih ispod okeana koji su
stvoritelju u svom životu i smrti
osporavali pravo da se izrazi
Neko je ipak kvario moje krugove
dok sam rastao u čitanju
dok sam se čudeći smanjivao iz
dana u dan onako kako jasnost
prepoznavanja nestaje zauvek
pretvarajući se u tamni neoznačeni
zid iza koga umiru neuroni bez
imena i nadgrobnih ploča i sve to dok
ulicama mile ljudi kojima sve manje
dolikuje da se nadaju
Ljudi sa izgubljenim licima zamenjenim
maskama stvari od drveta
stakla premazanog bojama sebičnog kolorita
Ljudi nenavikli na srdžbu kiše pod kojom se
spiraju iznutra usred nesreće što u svetu maski
niko ne zna za njih niti se zalaže za
njihova prava da makar tako
nevažni, nepoznati i neoznačeni
pripadaju sebi
Zato sam sklon verovanju po kome čovek
koji dušu i linije svog lica
zamenjuje maskama stvari
nema nikakve prednosti nad ljudima sa
sopstvenim licima rođenim pre ili posle šoka
od koga je
stradalo neokupirano vreme njihovih
potopljenih ostrva





Der vergessene Urtext

(Aus der Geschichte des Todes der Poesie)

Ich versuche zu erfahren – wer ich bin.
Ich forsche.
Die Familiengeschichte ist vollkommen wirr.
Der Mythos des Unterschiedes ist verkehrt gesetzt im
Verhältnis zur Macht des Begreifens der Gleichheit.
Ich strauchle in Pflanzen machtlos das Tier
aus mir zu verjagen.
Gefühle täuschen.
Der Betrug ist eine zusammengefügte Form der verlorenen
Anleitung zum Überleben.
Gott scherzte nicht am Anfang.
Er tut es auch jetzt nicht.
Im Problem stecken seine Boten und der Mensch
ein Beschützer der Selbstsucht.
Die Poesie ist kein Garant des Bestehens der lyrischen
Stelle im Urtext.
Die überlastete Sonne verbraucht die letzten
Vorräte an Vorschein.
Der Tausch überragte den Körperaustausch.
Alles allein durchgehen.
Den Abgrund über die schaurige Stellung des Grundes überlaufen.
Zuerst sich selbst entkommen.
In der Sterbestunde das Pfand befreien.
Der Tod ist eine Einladung zum Frieden.
Übers Ende quasseln die dummen Deuter der Details.
Krebs ist Reichtum – keine Krankheit.
Der Schmerz ist ein Rahmen der Übermacht des Unwissens.
Da ein Beispiel –
Die Vollkommenheit der Musik die distanziert ist von
dem linguistischen Paradoxon des Wortes und seiner
Verknüpfung mit dem Grauen der Langeweile des Satzes.
Du kannst sein obwohl man nicht weiß – wer du bist.
Das Einfache zieht mehr vorbei.
Weniger im Komplexen.
Einmal wird man etwas dass sich das Geheimnis selbstsüchtig aneignet
erfahren.
Du geschiehst dir selbst.



            Loskauf         

Wie loskaufen die Gedichte
sie aus der Heuchelei der Sprache befreien
die vereint ist mit dem Gefühl der Tiefe
die der Welt ständig abgeht.
Ihrem glücksspielerischen Glück
Dem Spiel des Aufschichtens von Schichten erfundener
Zeit
Der Ablösung von Dynastien der Räume und
Interpretationen von Listen auf denen
immer jemand ein Jemand ist
Lichtstrahl
Schatten
Spur
Zergliederte Zeichnung im entketteten
Ursprung der Welt
Ihrer Ohnmacht im Kräftemessen
mit der Gravitation
Die Poesie ist ein Fehler mit dem man
im sentimentalen Verschlag der Seele lebt
Im rhythmischen Kastrieren der Melodie
Zwielichtige Händewäscher fliehen panikartig aus der
Poesie
Sie gehen an Bord der
Prosa
Sie bieten sich der Sprache für Kleingeld an
Bei neuen Tätigkeiten
verrichten sie die schmutzigsten Arbeiten der Reinigung
von Fußböden und Zimmerdecken
der Autobiografien
Die unverantwortlichen Leser kaufen
den Mist aus ihren Werkstätten
Keiner entsinnt sich der Abhandlung in der
der Monolog in den Dialog
der Poesie schreitet
In das abgesonderte Geräusch
ihres Herzens
das gefangen ist in Handelshypotheken
der zermürbten Sprache
Wie will man mit solchen Lasten zum Loskauf
der Poesie
Wie zu ihrer Nichtbesteuerung des
Ausatmens der Luft
auf dem Doppelboden der Gravitation mit
ihrem zerstörerischen Verspotten
der Philosophen und Essayisten
Wurde die Poesie angehalten auf der Schwelle
der Geschichte über den Untergang der Sprache
Wie nun zu dieser Erkenntnis vor ihrem
Loskauf    



Formloses Quadrat

(Beitrag zur Geschichte des faulen Apfels)

Ja
Schreiben ist Wissen über sich
manchmal ein Gedicht
ein kleines Gebet für den faulen
Apfel
ein oftmals verrücktmachender langer
Satz
Riesig ist
die Garderobe des Verdachts
Prosaworte
Manchmal scheint dies
ein Ort des Anziehens zu sein für alle
Menschen die kommen
Für alle
Menschen die gehen
Das Wissen über sich überredet zum
Erwähnen zahlreicher Details aus den
Faszikeln der Zeit
die abgelegt sind in Gewehrkammern der Zeit
die verstreut sind in getrennten
Zimmern für Freude
Trauer
Bilder
Ja
die Welt ist bedeckt mit dem Schleier
des Geheimnisses
des Wissens über sich
Ein ruhiger Geist des Unwissens
unterliegt nicht der Analyse
des Antibildes
Ihn ärgert nicht die Arbeit
Erneuerbarer  Quellen
der Regeln
der Ästhetik
der Materie
der Energie
Es plagt ihn kein Kopfweh
des Antriebs des zerstörenden Mauerhandwerks
der Emotionen
der Umgestaltung der Architektur
der Wiederholungsstellen
des Handwerks
der Hysterie
der Historie    
des Lichts
auferstandener Liebesreden
des Verstandes
Ja
Kreuzungen sind keine Schicksale
der Wege
In Rätseln
ausgedachter Ziele bis zu
denen ihre Umlaufbahnen
eingezeichnet sind
gibt es viele
Pfade
Fußnoten
Für jeden Schriftsteller jeweils eine
geometrische Stelle der Punkte
In
ihren beengten Zugabteilen
Ja
der Mensch reist durch die von oben her
geworfenen falschen
Rollen
Illusionen
vor Kiosken der Kassen
Intuitionen
Frei im Verdacht
Im
Aufgeben
Er braucht kein Ticket für jeden
Schritt
In Pensionen der Grätsche
übernachten die Entschlossenen
Ohne Träume vom besten
Weg der auf sie wartet
Ja
es gibt die Unsichtbarkeiten der Sichtbaren
Unterschiede
Trüge
Sie verbergen nicht ihre Rahmen zwischen
verstreuten Dingen
Sie atmen mit Lungen der Straßen
stolz öffnend
die Wohnungstüren
den Anderen
Ja
das Wesen ist kein Haus
keine Versammlung
kein Staat
kein Hof
kein Tor
kein Abzug der Angst
kein Trauma
kein formloses Quadrat
keine arabische oder römische
Zahl an der Frontwand
des blinden Bienenhauses zwischen
Akazien
Ja
die Leeren
des Wissens über sich
entstammen dem Unwissen über
die unzugänglichen Ursachen
des im Geist verschlossenem
Lernens
des Besitzens
über das mangelnde Gehör für alle von dem
Rande
In der Uneinnehmbarkeit des Brunnens
Der Luft
Des Heranwachsens des Grases
Des Spiels der Formen und Schatten
Des Flimmerns der Melodie
Des Rahmens
Der Fantasie
Des Erblühens
Der Poesie
Der Maske
Der Musik
Des Kaisertums
Der vollen Zahlen
Ja
Das unhörbare Gespräch mit dem
Hündchen
erweckt die Votivhoffnung
des Reisenden mit Not
Auf der Schwelle des Unwissens
Verzeiht die Nervosität des Durstes
Ja
Mit dem Wissen über sich
beten die faulen Äpfel
den Gott der Pause an
Sie begehen keine Fehler beim Verschwinden
Sie wachen auf
Ja
Etwas wird geschehen in der
Niederlage
In der
Pause

Am 12. April 201


Die Donau

Im nichtredigierten Wörterbuch der Namen
ist die Donau auf der Gehaltsliste erwählter
Fußnoten
des Alten und Neuen Testaments 
Nachts versinkt sie um Kräfte für den Tag
zu sammeln
wenn ihr fantasievolles Herumirren beginnt
Ozeane betrachten eifersüchtig wie sich ihr
mächtiger Körper selbstbewusst
durchzieht durch irdische Dickichte der Geschichte und
ihrer verbohrten Ausbesserungen
Auf diesem Weg bedient sie sich der Sprache der Musik
der Farben und der Katharsis aus russischen
                                                  und serbischen Salons
der Poesie
Sie hält nicht an und reißt sich  von der Kraft
                                                           nicht hin derweil
sie schwimmt durch Landschaften selbstsüchtiger
                                                                 Einrichtungen
der Zeit und des Raums
Den Lebenslauf überließ sie längst den anderen
Anderen Schriftstellern
Anderen Fischern
Anderen Belobungen der Dummheit
Mutigen Schwimmern hilft sie in sich
nicht zu versinken in
die Angst der durch die Ferne in falsche Träume
verwandelten Memoiren
Sie hofiert nicht dem Weltfonds für Unterstützung
des hohen europäischen Ansehens
Sie glaubt nicht den Anstiftern und denen die
                                                Privilegien verifizieren 
Sie mag keine sprachlich gezierten Reden
Im mächtigen Nachhall der Stimmbänder
verleiht sie keinen Platz für jedes Wort
noch den Grund für die Namen der Ozeane
Für die Bilder schwarzer
roter und toter Meere
In einer unterwegs verfassten Notiz steht
Das Donaugehirn lese im Voraus die Kurve
des Bewegens
Deshalb fragt sich das Gedicht
Sind diese Worte
die Erlaubnis des großen Flusses
für die Schönheit der Neckerei
Lange her
vielleicht noch vor jener Vergangenheit
Ich betrachtete die Donau nachts
verstohlen
Ich tat es mit einer kindlichen Neugierde
Es interessierte mich wie sie sich ernährt
Ob sie zu Abend isst
Wer sie in Apatin, Zemun und Konstanza
außer Odysseus, Kolumbus, Marco Polo
und Trajan noch besucht
Ihr Lächeln inmitten dieses Gedichts
ähnelte einem Gruß des Freundes    


Verderben der Kreise

Vielleicht bin ich
zu früh geboren doch
spät viel zu spät um
das Datum der Geburt zu ändern und
eine Insel zu werden die zu keiner
Gruppe von anderen unterm Ozean
gefangener Inseln gehört die
dem Schöpfer in ihrem Leben und Tod
das Recht sich auszudrücken streitig machten
Jemand machte dennoch meine Kreise kaputt
derweil ich beim Lesen wuchs
derweil ich mich wundernd verkleinerte von
Tag zu Tag sowie die Klarheit
des Erkennens für immer verschwindet
sich in eine dunkle nichtmarkierte Wand
verwandelnd hinter der Neuronen ohne
Namen und Grabplatten sterben und dies derweil
durch Straßen Menschen kriechen für die es sich stets weniger
ziemt Hoffnungen zu hegen
Menschen die ihre verlorenen Gesichter gegen
Masken hölzerner Gegenstände
und mit Farben des selbstsüchtigen Kolorits
                                    überschmierten Glases tauschen
Menschen nicht gewöhnt an den Zorn des Regens unter dem
sie sich innerlich abspülen mitten im Unglück
                                          dass in der Welt der Masken
niemand von ihnen weiß noch sich einsetzt für
ihre Rechte damit sie zumindest so
unwichtig, unbekannt und nichtmarkiert
sich selbst gehören
Deshalb neige ich zum Glauben nach dem der Mensch
der die Seele und die Gesichtszüge
gegen Masken der Gegenstände tauscht
keine Vorteile gegenüber den Menschen
mit eigenen Gesichtern hat die geboren wurden
                                                    vor oder nach dem Schock
durch den
die nicht okkupierte Zeit ihrer

versunkenen Inseln zu Grunde ging