31. август 2017.

МОЈИ БИОГРАФИ





















ЗОРАН М. МАНДИЋ

МОЈИ БИОГРАФИ

Моји биографи су мртви
На путу кроз моју биографију
доживели су удес
Мртва је и моја биографија
Мртва и изгубљена
Међу важне смрти спадају
смрти биографије
То је духу ослобађања места
од  неважности
од неважних понављања
Међу неважним понављањима су
велике количине прозе и
поезије
Хомера
Шекспира
Достојевског
Кафку
Аћина
неважни понављају
Нико нема право на биографију
она је скуп лажи
она не уме да опише своју смрт
Аутобиографија је кривично дело

превара     

30. август 2017.

ГЛАС КОЈИ ДОПИРЕ


                       
                 ЗОРАН М. МАНДИЋ

           ГЛАС КОЈИ ДОПИРЕ

                (Мала посланица о Њему и Диогену)

                Глас који допире до мене је
                мој глас
                он иде за мном и кроз пустињу
                не теши ме надом
                не замара причом о просветљењу
                не дира у мој руксаг напуњен књигама
                Он једноставно ходи мојим трагом
                не одваја се попут сенке
                бешумнији је од умрлог шума
                ни шум срца није му раван у пољу
                Нема другог гласа иза мене ни мисли
                која би победила моје убеђење о њему
                Он говори онолико колико траје моје
                суочавање са сабластима
                Мој напор да изнутра сачувам помирљивост
                духа
                слике које ми је још мајка брижљиво
                остављала
                Да се сетим
                пре него што иком пружим руку и кажем
                како ми је
                Мој глас слаже моје неизговорене речи у
                кацу језика   
       
               2.
               Не воле мој глас да чују
               Не трпе лојалност која ме чува
               Али
               увек су ту они који закерају
               пуцкетајући као електрични стубови крај цесте
               Моја суочења из пустиње поучна беху
               Брижљивија чак и од забринутости моје мајке
               од њене непоколебљивости за моје писање
               За мене не брини понављам
               Сећај ме се кад узмогнеш
               И не претварај се
               Ово ипак није песма о мојој мајци
               А и да јесте
               Куда би то мој глас без мене

               3.
               За мојим гласом кренуше
               кроз пустињу и прашуму
               уходе шпијуни и ловци на
               уцењене главе
               Велика награда се нуди за њу
               велика као глава шећера
               као она главица изнад Днопоља
               под којм ме мајка прижељкивала у капима
               росе
               Не дира у мој глас незнање и превртљивост
               ухода
               песник не треба свом народу
               ни свом гласу
               Он чува немир поколења
               као што људска крв до утрнућа алкохол чува
               Али гле
               ово ипак није песма о мом Брату
               А и да јесте
               Куда би то мој глас без мене

               4.
               О онима што се утркиваше ко ће пре и боље
               да ме изда
               мој глас ћути
               И не слутим
               Куда би то мој глас без мене


               2003.

ПОЕЗИЈА СЕ ПИШЕ РУКОМ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОЕЗИЈА СЕ ПИШЕ РУКОМ

Поезија се пише руком
једе руком
преврће језиком
У песми је песник
разбијач
уништитељ
Ратује у њој с оним што је
запамтио читајући с оним што је пишући
одбио да чита
Песма је тишина
Лудница
Болница
Развејани свет
Насред тишине инсталиран је скенер
за самопосматрање
Рад тишине није једнак раду
долажења к себи
Песник је превише плах да би
отишао у тишину по знање о себи
Увек је касно за учење
(ако си само пронашао место за
сопствено откриће)
Поезија се цепа рукама
Баца рукама
Спира водом
Поступак је уздрмао језик
учинио призор неутралним

одвојио главу од руку   

29. август 2017.

ПРЕД БОГОМ СВЕ ПРИЗНАТИ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРЕД БОГОМ СВЕ ПРИЗНАТИ

Пасти себи на ум са прстима
умоченим у теглу цвекле
чији потпуно црвени сок
уништава белину на свиленим столњацима
Претворити се у флеку времена
испред строја нераспоређених запета
постати алергичан на сваки облик допадања
супротставити се придевима који славе
помоћи ружном да се на једној
страни вечности ослободи окова
заиграти плес са тамом
и циктати
циктати усред царства нарциса
питати отворено
чему толика имена за цвеће
помолити се безнадежном
поделити са непознатим последњи дах
А онда Свету рећи
колико је неопходно волети Несвет
и управним говором рећи
запевати усред спаљене шуме међу
угљенисаним птицама
вратити
ред по ред песму у ненаписано

пред Богом све признати 

28. август 2017.

ОКВИРИ У РАЗВИТКУ






                  ДЕЛОВИ МАНДИЋЕВОГ „ОКВИРА“
         У ЗАЈЕЧАРСКОМ ЧАСОПИСУ „РАЗВИТАК“

             У часопису за друштвена питања, културу и уметност „РАЗВИТАК“ Центра за културу града Зајечара, који је уредио Зоран Цвијетићанин, у двоброју 235-236/2009. год, објављено је шест фрагмената (9, 10,11,12, 13 и 14)  из песме „ОКВИР“ Зорана М. Мандића.



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОКВИР

10.

А смрт
То најбезбедније место
усред нагости слепе пустиње
мудро крије енциклопедију ванискуственог
У њеним нејезичким речницима оквири су
вероватно упућени на сами себе
онако како песник рашљари космосом
враћа се и трага за недодирљивом
дефиницијом музике
трезне ли се икад богови на
гозбама својих верника 


27. август 2017.

МАНДИЋЕВА „КАФКИНА ФОНТАНА“ У ДОДАТКУ „КУЛТУРА“ „ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ“



МАНДИЋЕВА „КАФКИНА ФОНТАНА“ У ДОДАТКУ „КУЛТУРА“                                       „ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ“


                У додатку „КУЛТУРА“ суботњег издања „ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ“ од 3. јула 2010. године објављен је микро есеј, илити „мали наслов“ „КАФКИНА ФОНТАНА“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА. По овом наслову 2012. године  објављена је књига изабраних песама и „малих наслова“, коју је приредио мр ДУШАН СТОЈКОВИЋ у издању „ШУМАДИЈСКИХ МЕТАФОРА“ након што је Мандић 2011. године добио престижну књижевну награду „ПОВЕЉА КАРАЂОРЂЕ“.



26. август 2017.

ЗОРАН М. МАНДИЋ У „СЕДМОЈ СИЛИ“ О ИНТЕЛЕКТУАЛНОЈ ПОБУНИ СРЕТЕНА ДАЛАБЕ



                     ЗОРАН М. МАНДИЋ У „СЕДМОЈ СИЛИ“
           О ИНТЕЛЕКТУАЛНОЈ ПОБУНИ СРЕТЕНА ДАЛАБЕ


        Мандићев приказ романа ПОГРЕШНО (Агора, Зрењанин, 2016.) београдског песника, есејисте и романописца ЂОРЂА СИБИНОВИЋА објављен на сајту 




PREOBRAŽAJ MITA



ZORAN M. MANDIĆ

PREOBRAŽAJ MITA

Salvador Dali "Oslobađanje prstiju"; izdavač "Prosveta", Niš, 2002. Prevod Olgica Bošnjaković

Magijska strana zbirke eseja Salvadora Dalija (1904), prema Alenu Boskeu najslavnijeg slikara 20. veka posle Pikasa, majstora gromopucatelnih izjava u kojima je čitavog života neštedimice davao svoju ličnost svim znatiželjnicima bez razlike, dozvoljava da se kroz prividni (ne)red njihovog pisma pojave odsutni sadržaj, odsutni znak kojim se ističe nemoć krajnosnog poimanja te svesti, odnosno nemoć da se iskusi totalitet teorijskog znanja o umetnosti. I načina Dalijeve imaginacije, postupka i procedure umetnosti stvaranja i stvaranja umetnosti.

Simbolički poredak tekstova Dalijeve "teorije", iako koncentrisane oko osnovnih postulata mišljenja iz kojeg su nadrealisti još više pojačali iracionalistički karakter simbolističkog pokreta u umetnosti a rušenje konvencionalne i razumljive upotrebe jezika označenih prizora (sadržaja) slike doveli do apsurda, nosi u sebi neke od principa o "nesvarljivom" u znanju, i teoriji tzv. transcendentalnog opravdanja. I to onog preko kojeg proklamuje automatizam "doteranih, odnosno lazuriranih" slika koje se vizuelno javljaju kod umetnika, što ih poput senke prate.


Mistički prorok 

Njihovo se filozofsko značenje sastoji u tome što nam nude "iskustvo" umetnosti u njenom "nomadskom stanju" ideja, suspregnutih sa stanjima ideja toka (pod)svesti u njenoj najdivljijoj zbrci i usamljenosti.

Utisak je da su Dalijevi eseji pisani u nekom somnabulističkom stanju, ni u snu, ni na javi, što je kod njega lik "savesnog studenta nadrealizma" metaforički preobrazilo u lik teoretičara sa ambicijama vizionara, mističkog proroka i fantaste. Onog kod koga je transparentno verbalizovana sklonost prema fantomima, mađiji i okultizmu. I koji veruje u preobražaj mita "u smislu da se hipnotički nepokretan lik Narcisove figure postepeno gubi sve dok ne postane potpuno nevidljiv ako se u njega, izvesno vreme i sa malog odstojanja, rasejano zagleda" posmatračevo oko.

Rečju, u Dalijevom esejističkom slučaju u pitanju je profil slikara /teoretičara opsednutog "temama" raznih religijskih kultova divljaka i storijama bolesnih duševnih stanja, ali i okrenutom prema svemu natčulnom i iracionalnom. Mističkom i fantomskom. Sablasnom. U kontekstu "vladavine" izazova i provokacija. I njihovih "propovedi".

Teror imaginarnog                                                   


Analiza fantoma i sablasti kod Dalija zagovara unutrašnji nalog da se u slikarstvu "maltene fotografski dočaravaju prizori iz nevidljivog sveta". Te da područja sna i iracionalnih polja budu glavne psihičke "teritorije". Kod Dalija te "teritorije", kontaminirane su izvesnom vrstom "terora imaginarnog", uz napomenu da je njegov teorijsko-esejistički univerzum u znaku poricanja fizičkih zakona koji su još važili u vreme njegove studentske mladosti.

Na kraju treba istaći da ovi eseji svedoče o tome kako se u Dalijevom mišljenju postepeno izgradila teorija, kao jedna od najprovokativnijih tekovina nadrealističkog pokreta. I "paranoja kritika" koju je Dali utemeljio kao "formulu vidovitosti", zauzimajući se u njoj za stav, po kojem svakom predelu, svakom biću, svakom fenomenu treba odreći nepromenljivost jer se iza činjeničnog zida ocrtavaju dvojnici tih istih predmeta, bića i fenomena kao druga vizuelna datost.

Ovaj tekst objavljen je u dnevnom listu (novini) POLITIKA, Beograd, 28.12.2002. god. 

25. август 2017.

ПОЕЗИЈА ИЛИ МУКЕ ПИСАЊА






МИЛИЈАН ДЕСПОТОВИЋ

ПОЕЗИЈА ИЛИ МУКЕ ПИСАЊА

Зоран М. Мандић: „Нисам никада написао песму коју сам могао да напишем“, Просвета, Београд, 1997.

                Писати поезију значи отварати посебне изворе енергије на којима ће застајати жедни и они који то нису, да се напоје, да ослушну гргољ, да посебном самодисциплином крену истим путем.
                А „писати је исто што и умирати“, рекао је Бранко Миљковић, не мислећи да се на тај начин умире да би се живело, да би поезија живела.
                Писати значи извлачити из себе све оно што „води кроз довођење у питање свега“, оно што се мишљу дотиче унапред, уназад али и ту, и сад. Поезија је временска свеприсутност. Она није ништа друго до стално претапање слика и доживљаја, одржавање њене свежине. Она је каткад и нужност за песника:
                „Не могу као неко сасвим неважно Неко
                да будем Нико
                да му позајмљујем глас који неће имати
                ни лица ни душу ни блатњаве ципеле“.
                Рећи ће Зоран М. Мандић у својој песми „Не могу да пишем лако“ и овом песмом отвара књигу са насловом: „Нисам никада написао песму коју сам могао да напишем“, правећи компилацијски парадокс у комуникацији са својим читаоцима.У ствари, Мандић алузивно разврстава на своје место све оно што је апстрактна поезија у омамној фантазији разбацала, правећи напредак, често монолошко песништво. Почео је од певања о мајци:
                „Песма о мајци се не пише као песма о облаку
                Љубав према облаку нема куд
                Из облака
                ни горе ни доле
                Она лебди заједно са приказама и приказима
                које су мајке дуго разврставале у
                нашим главама
                научивши нас да се љубав
                не учи
                нити да зато има мање знања“.
                Тако Мандић постаје мајка поезије, поезија не познаје своју мајку, она носи њену душу у себи. У тој динамици гибања Мандић о свему доноси закључни суд о „осетљивим песмама“ али и о томе „зашто се рукује са сенкама звезда“. То разврставање је отпор новом  језику интелекта, језику магле.
                Формална песничка строгост долази из протеста према екстремној супротности бића, двојности типова. Мандић то пак, образлаже слепим експериментом наслуте којим се „расте у прав и туп угао угледа“, питајући се тако „Шта су могли велики песници у младости“:
                „Да ли су то исти они саботери који напустише
                мале песнике“,
                јасно алудирајући на појам малих и великих песничких средина, на кланове, на самобригу а не на бригу о поезији. Поезија ће тек у другом кругу, када се ослободи потписа, стати на своје место, увек другачије и правичније. Она је упорнија од песника: „Тужни ли (су) они који никада нису били јачи од себе“.
                У сталној жељи да га „стварност порази“ Мандић и не пише песму, (отуда и такав наслов књиге), коју може да напише, он пише песме које ће га надживети и које ће својом сталном сугестијом проповедати немерљиву сен тачног и важног. „Он говори речима кроз које светлуца нешто друго, наиме духовни призор самог певања којему је чекање на музу благословније од њезина доласка“ 1).
                И заиста Мандић је поетски задатак свео на „Записивање напора“, који често прелазе у зеинтистичке реченице: „Не пишем о ружи / о лепоти која се иселила из руже“. Хуморизам са више критичког, је поетско оруђе Зорана М. Мандића, песника али и врсног критичара, сада су његове критике промениле форму, сажете су у песме чији су стихови сентенце у којима се крије непомирљивост са свим оним што је конверзацијски празно и подваљујуће. Јер кад тад „оштећени се досети“ а „сећати се значи откидати / од живота оно што није / морало да промакне“. Оно што промакне је испред нас. И поново се враћамо на почетак, до Бранка, када Мандић у сличном тону пева:
                „Текст је као рана
                А рана у облику песме
                гоноји се и крвари“.
                Ево и неколике сентенце које се једноставно могу издвојити:
                *
                „Не постоје једноставни одговори, као што не постоје         
                једноставне величине.
                *
                Мрак није осетљивији од зоре.
                *
                Победа је кад дозволиш стварности да
те порази.
*
Не постоји ни оно што може да се догоди.
*
Одгонетање смисла речи није тумачење
смисла.
*
Право на пролазност је загарантовано сваком.
Мандић не фолира у својој поезији, уистину он има посла са речима којима је веран, он је „Онај који прелази пут /  кроз сопствено срце“. Зато поетска креативност тече из крвотока а не из калемарских младица које кад тад покажу и туђи плод. Указујући на „ресавску“ поезију Мандић у песми „Песнички послови безименог калемара“ поставља сумњу да ли се нешто у двојности може одвојити од двоједности.
Тако попут Сретена Марића у есејистици, постаје притајени поетски полемичар „који скида позлату са искричавих рефлексија својих немих сабеседника. Можда зато што су неми...Има у томе дијалектике гипког ума, рафинмана и интелигенције, проницљивости...“ 2). Мандић раскошћу речи, оспорава али и ваздиже, чини то са мером и по свом кодексу који је настао из потребе да реши она битна и замршена питања.
Ни слабићима ни довијантима на речи, Мандић не слути добро: „Изговор уништава дисање“. Дакле, дишите са чистом визијом поетске праксе која и опоре метафоре нечег далеког претапа у блиско. „Песник је сувише плах да би / отишао у тишину по знање о себи“. Зато се Мандић и опире сваком ућуткивању и преобрће увек накарадно постављени распоред. При том нас подсећа на Клемансову мисао: „Немој своје слабости сматрати страстима“.

Хуго Фридрих: „Структура модерне лирике“, Стварност, Загреб, година (?), стр.197.
Петар Џаџић: „Из дана у дан“, Просвета, Рад, Београд, 1976, стр. 178.


БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Милијан Деспотовић је рођен 1952. године у Субјелу крај Косјерића у Србији. Пише поезију, есеје, књижевну и ликовну критику. Објавио је више књига поезије: „Кад у мртвој тишини“, 1974, „Пушчане риме“, 1976, „Каменопис“, 1971, „Ђуканова вода“, 1982, „Невреме над Субјелом“, 1986, „Разговор са Сизифом“, 2008. и др. Оснивач је и уредник Књижевних новина „Свитак“ и часописа „Паун“ у Пожеги. Превођен је на више страних језика. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Пожеги.

Овај текст објављен је у Књижевним новинама „Свитак“ (Пожега) у броју 22-24 / 2000. у оквиру прилога „Портрет књижевника Зорана М. Мандића“.




24. август 2017.

ЈАДНИК




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЈАДНИК

Он је увек неурачунљива бројка
сметајући сувишак мањка
светлости
Непопуњен размак у тексту за
успелу
реченицу описа стакла
Виђен је у азилима пропалих
песника
није просјачио
 чувао их се
Некима је показао своје ципеле
Замка за трагове
изговарао би на одласку
Звали су га

Јадник  

23. август 2017.

ЈЕЗИК ЈЕЗИКОМ ДАРИВАН



ПЕТАР Р. КОЧИЋ


ЈЕЗИК ЈЕЗИКОМ ДАРИВАН



                Зоран М. Мандић (Владичин Хан, 1950) као један од најистакнутијих представника средње генерације, несумњиво је репрезент и стања и поетских стремљења освешћеног српског духовног бића последње деценије века од чијег архивирања очекујемо олакшање. Његог поетски исказ већ пословично смештају у оквир полисемичног, дакле неодговорног и необавезујућег, „термина“ постмодернизам којим се, поред осталог покушавају обухватити квази-функционалност форме, самољубива ерудиција, неубедљива рефлексија, јалова цитатност и помодна палимпсетичност. Тај „термин“ као да је постао алиби за културни деликт у коме стваралачка немоћ подмићује осиромашене или „пословне“ издаваче да хиперпродукцијом загађују књижевну па и језичку атмосферу. Иако Мандићева поезија садржи у себи поменуте карактеристике, али без поменутих епитета, он сам не носи ни део одговорности за такав ред ствари. Шта више, он је ван свега тога јер својом искреном и у многоме аутентичном поезијом показује да би постојао и када многих других не би било.
                Темељ Мандићеве поетике јесте уверење да је језик мера свих ствари и да се у њему налази суштина и разложност људског бивства и опстојања. У таквој визији огледају се два наизглед супростављена лика поезије. У једном лику поезија се појављује као онтолошко биће и гносеолошко оруђе језика, док други лик прориче сопствену пропаст у атрофији дискурзивног исказа, у потпуној и коначној поетизацији језика, и најављује ново доба чији ће демијург бити оно што данас још увек стрпљиво називамо емоционалном интелигенцијом. Стога је Мандићево стваралаштво својеврсни ризични ход по паучинастој мрежи разапетој између колоквијалног и патетичног, наративног и лирског, дискурзивног и метафоричног, прозног и римованог – исказа. Све то више него у ранијим књигама, посебно је евидентно у Мандићевој књизи песама „Апатин и песме од пре“ (Светови, Нови Сад, 1998.)
                „Апатин и песме од пре“ је књига коју, сасвим условно можемо поделити на три целине. Првој целини припадају песме које се баве питањима суштинске функције језика који је и повод и супстанца поетског чина. У њима Мандић трага за потврдом сврховитости поезије која, по њему, није само манифестација његовог емоционалног и интелектуалног склопа, него његова суштаствена, често угрожена и увек несхваћена природа. Те песме нужно имају аутопоетичку конотацију. У том смислу најексплицитније су песме „Сновиђење језика“, „Обогаљивање света“ и „Ноћ“, али не заостају ни „Ниси ме схватио“, „Посвета“ и „Круг ничега“.
                У основи све почиње песниковим питањем: „Шта више понудити од песме / онима / и међу онима / због којих је свет претрпео толико / телесних повреда /...“ (Обогаљивање света), јер   „без снова /.../ Ни тачка ниси а камоли мрља (Останеш ли без главе), Песников највећи сан је излечење света јер „.../ Он записује да је могући другачији свет/...(Обогаљивање света), али је велики, можда суштински проблем што „Гомиле језичког отпада/ометају радове на путу/узнемиравају стварност/попут бактерија отупљују њена/чула/...“ („Сновиђење језика“) Међутим има наде. Пружа се визија у којој је “језик у мраку сопствени/невид / светлом ускратио / Језик језиком даривао“ (Сновиђења језика).  Иза ове визије налази се темељна Мандићева идеја да перспективу нуди само потпуна поетизација језика, што ће рећи, људске свести и коначно живота.
                Репрезент друге целине и једна од најлепших песама у књизи је баладично интонирана песма „Апатин“. Та песма је поетска евокација, трагање за сопственим идентитетом, што је у основи и других песама тог круга. У свима њима Мандићева осцилује распета између Града као метафора света што песник јесте и жене-мајке која као богиња тај град обзиђује и у његовим бедемима отвара капије кушања живота и спознаје смрти,као и јединствене, преко потребне безрезервне, неупитне и безграничне љубави.
                У поеми „Апатин“ песник поетски освешћује разлоге због којих је свој метафизички Град ситуирао баш у ово место. У град у коме је научио да чита и осетио потребу да пише. У град у коме још увек постоји прикрајак сенке из којег је, седмогодишњи дечак, „...гледао како пуцају почасни војници преко/мртвог тела/ (...) оца обученог у свечану официрску униформу...“. То је град на обали реке „...која није само Дунав...“, а у којој је решио да опере све своје песме од пре. Такав град је неухватљив: „Гледам те и не видим те/осећам те а не могу да те додирнем/...“. Он је истовремено и попис и тврђава и чардак ни-на-небу-ни-на-земљи; истовремено је и склониште и ветрометина, у много чему несавршен као и сам песник што је („Да сам дом шта би ти тек био Граде“), али само његов.
                У том и таквом Граду жена-мајка је песникова упоришна тачка, лагер душе, животна премиса, „као идеја/ као гравитација / која се доказује у мом памћењу/ као Питагорина теорема/ и разиграни Лудолфов Број Пи/...“. Она је и патња стварања и горчина сазнања која се у песнику изводи „... са остацима/ Еве/ и јабучног тровања у њеном стомаку/...(Есеј о њој и Еви). А када је нема све се премеће у не-биће јер „нема ни капије када је нема/...“, остаје „само...нешто као неопрана замагљеност/ на стаклу/ нешто као ништа/ нешто усред помаме за нечим/ чега нема...“ (Нема ни капије када је нема). У тренуцима када је неминован њен коначни одлазак она постаје Богиња која у патњи, као миром, излива несагледиву количину љубави и отвара можда последњу капију сазнања коју „Најбољи могу и за тренутак да је/одшкрину/да гледају како ваздух доручкује време/...“(Богиња). Песмом „Богиња“, која је једна од најлепших елегија савременог српског песништва, завршава се део књиге под насловом „Апатин“.
                Трећу целину чине песме које је сам песник одабрао из књига које су настале за време његовог живота у Апатину: „Кораци сумње“ (1971), „Путник и његова невоља“ (1976) и „Опекотина“ (1980). Реч је о песмама које су у Мандићу издржала време и које у ствари чине предграђе његовог Града. У њима се песник бави питањима живота и стварања, пролазности и смрти.         
                Иначе, Зоран М. Мандић поезију схвата и као континент, као стално дописивање и доградњу, рашчлањавање и преиспитивање свега што је иза њега. Тако у књигу „Апатин и песме од пре“ није уградио само поменуте три збирке које су експлицитно присутне, него је, стварајући песме у одељку „Апатин“ , „подразумевао и апострофирао и још неке попут књига „Радови на путу и „Песме коју никада нисам написао а могао сам да их напишем“.
                Све у свему, „Апатин и песме од пре“ својеврсни је покушај синтезе досадашњег песничког искуства Зорана М. Мандића.
                Песник Зоран М. Мандић, као и други припадници његове генерације, има свест о поетичким проблемима свог стваралаштва, посебно о нарушеној равнотежи између садржине и форме, између поетске интенције и језичке реализације. Стога он, у кратком обраћању читаоцу који предходи свему што је изречено у књизи „Апатин и песме од пре“, тврди: „ово нису чисте песме“. Иронично алудирајући на стихотворачки несадржајан и опсенарски гламур, који је можда препознао у сопственим песмама, песник каже да је желео да ослободи песме од аутентичности, различитости и вечности, при том помишљајући на историју интиме коју свака поезија дели са прљавштином језика. Времена. Писмености. „Та прљавштина“ (у теорији комуникација одговара јој термин „шум“) последица је арогантних уверења да потпуно треба игнорисати раније поимање поезије јер није компатибилно са новим сензибилитетом и стваралачким преокупацијама који су глобални и тако опозитно постављени према свим „формалним ограничењима“. У таквом контексту негира се схватање да је у основи поезије ритмички и специфично мелодијски организован говор којим се изражавају осећања и интимна космогонија стваралачког субјекта. Тако има покушаја да се смисао поезије лоцира у пољу кривих огледала у коме се, уместо сугестибилности и хармоничне функционалности које употпуњују и надограђују конкретни говорни чин, више рачуна са имагинацијом и образовношћу реципијената поезије. Редослед асоцијација и присећања претпоставља се ритму и организацији језичког исказа, а априорна поента свеукупности доживљаја поетског и коначно естетског искуства. Такав ред ствари стваралачку одговорност, посебно у вредносном смислу, са субјекта преноси на објекат што опет омогућава скромним или сумњивим талентима да своје неутемељене амбиције и искашљане речи промовишу као поезију.
                Наравно, све ово дешава се на прилично широким маргинама савременог српског песништва и важи са супротним предзнацима, и за оне токове који се могу описати као традиционални.
                Ако је тако, а јесте, зашто Мандић тим дешавањима посвећује пажњу? Зато што сматра да су аналогна са другима, за животно достојанство и људску перспективу, важним аспектима актуелног историјског тренутка. Стога је обрачун са надобудном и опсенарском „поезијом“ пандан супростављању неаутентичним вредностима, а прање песама и трагање за истинском функционалношћу песничког израза адекватно је катарзи и моралном просветљењу. Међутим, пут до коначног циља није трасиран а камоли утабан. Јер, осећања искреног песника увек су интезивнија од звукова речи, а слутње обимније од свих речника, граматика и стилистика заједно. Стога је потпуни склад између поетског израза и оног што га иницира у ствари лимес коме треба да конвергирају песнички чинови.
                Будући свестан природе циља коме тежи Зоран М. Мандић своје поетске исказе формира као отворене језичке структуре једнако на плану као и на плану значења.
                Тако већ након првог читања књиге „Апатин и песме од пре“ бива уочљиво одсуство симбола који су по својој природи детерминанте без обзира на величину њиховог поља значења. Мандић радије посеже за метафором која, у зависности од контекста, једнако функционално трпи и развијање и сажимање. Шта више, метаформа доминира скелетом циклуса „Апатин“ и као стилско средство узглобљава упоришне песме. Метафоре су и „Свлачење језика“ и „Радови на путу“ и „Капија“ и „Апатин“ и „Богиња“. Метонимија се тек спорадично појављује и то више као последица економисања у изразу него као стилско средство: „Мој шести разред те 1963. пио нозијазид...“.
                Од стилских инструмената преношења значења најприсутнија је персонификација и то у основи апстрактних појмова. Песма „Апатин“ у целини је грађена као широко развијена персонификација јер се у њој Апатин кроз исповест обраћа свом метафизичком Граду као свесном бићу. У таквом контексту и „ваздух доручкује време“ и „гомиле језичког отпада...цитирају безначајне поруке“. И Језик и Песма су жива саносвесна бића.
                Ипак, Зоран М. Мандић своје поетске креације доминантно темељи на експресивним потенцијалима синтаксе и лексике. Чини се да је у том смислу најконзистентнији у песми „Свлачење језика“ у којој је ваљда до крајних граница могућности развио свој основни поетички став и приближио се идеалу потпуно поетизованог језика.
                Основна структура ове песме почива на смени и супростављању дискурзивне и римоване синтаксе што производи специфичну интонацију чија амплитуда достиже максимум на крају, у некој врсти поенте. Ритмовање се постиже на неколико начина. Анафором на пример: „...који имају још изговор/ који се служе туђицама/ који поседују шаблоне за“...“ или „...О историји/ она вођеним ратовима/ о узалудности која промиче“.
                Или паралелизмима: „Не броје му се слогови/ не усклађују му се придеви“, као и алитерацијом: „Лингвистичке / семантичке/ семиолошке /етимолошке/ феноменолошке/ тајне“. Посебан облик ритмовања је понављање наглашено интонативних квалитета у којима се амплитуда интонације поклапа са семантичком структуром исказа: „И молитва/ све на једном месту/ из хиљаду извора помешано“ или: „Болестан песник сметен/ у акту  језика преметнут/ сања“.
            У деловима песме који су формално дискурзивно конструисани Мандић се служи интересантним и духовитим завођењем у коме дискурзивни исказ претвара у супротност. У њима једва да се може говорити о ритму у версификацијском смислу, али нема ни доследне каузалности нити других карактеристика формалне логике што је примарна карактеристика дискурзивног језика. Те секвенце у ствари су набијене рекло би се алхемијском завером поетизације, која се такође крије у синтакси и лексици. Оквир томе је потпуна отвореност исказа чије се поље значења већим делом налази ван саме структуре, односно у неизреченом. До тог поља не стиже се ни путем метафоре нити следећи асоцијативно путоказе него доградњом делова исказа која је у неку руку изнуђена.
                Тако у овој песми, као и  осталима, нема нити једног знака интерпункције јер би са њима искази били детерминисани и конзервисани. Са друге стране границе стихова не налазе се на крајевима семантичких или каквих других формално структуралисаних целина, него оне обележавају капије кроз које се улази у други простор значења. У том смислу је карактеристичан следећи сегмент песме „Свлачење језика“: „Под горњим и доњим рубљем/ песник забезекнут одмором у који је/ стављен/ у црно белу хартију завија/ и не мисли да може више од немисленог“. Посебно су занимљиви и ефектни случајеви издвајања појединих речи које постају кључ за отварање више поља значења. Шифре су устројене или на параномазији као:“.../ и (за)лажу/ за универзалну флоскулу/...“, или на звучној сличности као код речи „кри(ти)ци“, и „огр(а)ђују“. То је, поред осталог, и нека врста имплицитне иронијске игре речима.
                У дискурзивно конструисаним деловима песме евидентно је и паромазијско повезивање опозитних значења: „о б е л е ж а в а ј  у слојеве наноса/ р а з б е л е ж а в а ј  у нанесене разлике/ Велика су и з д в а ј а њ а наспрам у д в а ј а њ а /...“, или „.../ и н е  м и с л и више од н е м и с л е н о г/...“.
                Већ је речено да је песма „Свлачење језика“ формално грађена на смени и супротстављању дискурзивних и ритмованих језичких структура. То смењивање је на почетку готово уравнотежено. У средишњем делу стиче се утисак као да ритмовани искази губе дах, да би се пред крај поново вратили у игру. Међутим, у последња четири стиха долази до преврата. Не само да побеђују ритам и интонација него се и поента претвара у неку врсту трансцеденталне сензације која надраста сваку рационалну представу: „језик у мраку/ сопствени/ невид/светлом крстио/ Језик језиком даривао“.
                Песма „Свлачење језика“ може се сматрати поетичким манифестом Зорана М. Мандића па јој је у овом излагању посвећена посебна пажња. Смисао тог манифеста није толико у песниковој намери и директним манифестацијама колико је у иманентној структури и целини песничке творевине. Другачије речено, песник не само да језички формализује своје ставове и намере, него их и реализује градећи модел идеала ка коме тежи, а то је изражајно функционалан и поетски истинит исказ који је моћан да савлада ентропију свеколике језичке и, подразумева се, интелектуалне праксе.
                Тежећи ка потпуној поетизацији језика и његовој експресивној функционалности која надраста логички систем представа и тиме (можда) отвара капије живота, смрти, осећања и стварања, дакле интегралне врховне истине, Зорану М. Мандићу нужно се наметнула идеја о Богу. Мада је једним делом формализована путем елемената  хришћанске традиције, развијање ове идеје не тече у оквирима религије, још мање догме. Чак ни њено извориште није у њима. Идеја о Богу произилази као резултат песничког искуства па је трансцеденција поетског идеала. У ствари реч је о својеврсном поетском теизму кога Мандић супроставља и намеће логици рационалног и позитивистичког дискурса како у језику тако и у животу. Из тог контекста произилази да је поезија пут до спознања Бога или експлицитније – потпуна поетизација језика собом има да донесе обожење човека и Човечанства, јер је језик услов постојања, примарна реализација и, коначно друго име има.
                Оно што у овом правцу усмерава Зорана М. Мандића јесте чињеница да ни једна представа о божанству (као ни све заједно) не може да у бити обухвати суштину идеје Бога. Он сам то и констатује: „Неће песма о небу као о Земљи/ у једној кожи њена душа је једна/ непоправљива је њена душа/ У свакој оној непоправљивости с којом се/ не може о небу преко језика/ преко питања/ преко знакова који никада неће стићи“ (Обогаљивање света). Дакле, не може се о небу преко нечег, споља – медији и медијатори су ту немоћни. Небо је у н у т р а истинске поезије у којој „Песма је молитва/.../ Њено узбуђење је преносиво само у неким/ мислима/ Оно не дугује ни једној мисаоности/ Оно је јединствено за себе/ по себи/ као Највиши/ ништа мање ни више“ (Обогаљивање света). Значи суштина поезије је у узбуђењу, у емоцијама, у емоционалном понирању у божанско биће. Таква осећајност не може бити манифестациона нити формални елемент песничког чина. Она је унутрашње стање песника и природа језичког исказа. Стога Мандић у песми „Апатин“ каже: „Нисам заплакао/.../ на Светог Николу/ од кога сам научио да плачем у себи/ по дубини/ без речи/ без сопственог/ без икаквог осврта на плач“ и „Христ није заплакао/ и много нас је тиме научио“. Ни знање као у суштни ограничен систем представа које су логично повезане и дискурзивно експлициране не допире до Бога: „О њему ништа не знам/ нећу да знам/ кад увек знам колико/ и не знам“ (Други).
                Потврду конзистентности овакве тежње Зорана М. Мандића опет можемо наћи на крају песме „Свлачење језика“: „Језик у мраку сопствени/ невид/ светлом крстио/Језик језиком даривао“. Ови стихови представљају чисту сензацију која нас уздиже до прапочетака. Овај језички израз у директној је корелацији са старозаветним: „На почетку беше Бог и Бог беше реч“.
                Тако јекњига „Апатин и песме од пре“ песнички покушај осмишљавања и оправдања поезије не само као уметности него и као егзистенцијалне могућности човека. У њој Зоран М. Мандић чини се први пут од када пише, даје предност емоцијама и то пре свега на рачун рефлексије која доминира његовим ранијим стваралаштвом.
                Ова књига отвара многа питања која у овом тексту нису ни побројана. На њих ће вероватно одговарати будући биографи и озбиљнији проучаваоци поетике Зорана М. Мандића. Овај текст је скромнијих амбиција јер је тек прва реакција на једну врло добру песничку књигу.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
                Петар Р. Кочић рођен је у Бајмоку 1961. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду на групи за југословенске књижевности и српскохрватски језик. Пише поезију, књижевну и ликовну критику. Објављивао је у „Политици“ „Политици експрес“, „Борби“ и „Дневнику“. Професионални је новинар првог програма Радио Београда. Живи у Сомбору.



                Овај текст је објављен у Књижевним новинама „Свитак“ (Пожега), број 22-24/ 2000. и то у оквиру „Портрет књижевника Зорана М. Мандића“.  

22. август 2017.

ПЕСМА О МАЈЦИ НЕ ПИШЕ СЕ КАО ПЕСМА О ОБЛАКУ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСМА О МАЈЦИ НЕ ПИШЕ СЕ КАО ПЕСМА О ОБЛАКУ

Песма о мајци не пише се као песма о облаку
Љубав о облаку нема куд из
Облака
ни горе ни доле
Она лебди заједно са приказама и приказима
које су мајке дуго разврставале у
нашим главама
научивши нас да се љубав
не учи
нити да зато има мање знања


                Ова песма се налази у мојој књизи „ Нисам никад написао песму коју сам могао да напишем“ (Просвета, Београд, 1987, уредник Чедомир Мирковић).

                Чедомир Мирковић је у рецензији за ову књигу између осталог написао:
                „У овој збирци Зорана М. Мандића, мотиви песничког стварања, с мноштвом поетичких значења и назнака, извучени су у први план и доминантан слој. Сликама, алузијама, компарацијама и парадоксима, такође и целином сваког „садржаја“, идентификују се комуникације поетског текста с реалним светом, уочавају се сагласности песникових уверења с песничком семантиком. Својеврсна наративност, која подразумева постојање ритмичко-смисаоних вертикала, одликује безмало све песме у истински компактној књизи Нисам никад написао песму коју сам могао да напишем.





 БЕЛЕШКА О ЧЕДОМИРУ МИРКОВИЋУ


                Чедомир Мирковић (1944-2005) је једно од најзначајнијих имена на сцени савремене српске књижевности у последњих неколико деценија, који је нажалост на почетку овог века и трећег миленијума напустио овај свет. У његовој биографији пише да је 1966. године дипломирао на београдском Филолошком факултету. Једно време је уређивао Књижевне новине УКС у коме је неко време обављао функцију потпредседника , а био је и главни уредник Школског програма на Телевизији Београд. Био је и директор и главни и одговорни уредник Издавачког предузећа Просвета у Београду. Биран је и за посланика Скупштине Југославије. Аутор је више књига критика, есеја, записа и приповедака. Добитник је награда Исидора Секулић за есејистику и Милан Богдановић за књижевну критику. Удружење књижевника Србије (УКС) установило је награду која носи његово име. 

21. август 2017.

ПОЕЗИЈА ЗОРАНА М. МАНДИЋА У ЧАСОПИСУ „СРПСКА ВИЛА“ (БИЈЕЉИНА)



                                ПОЕЗИЈА ЗОРАНА М. МАНДИЋА
               У ЧАСОПИСУ „СРПСКА ВИЛА“ (БИЈЕЉИНА)


                У последњем броју 45 / мај 2017. часописа за књижевност, науку и културу „СРПСКА ВИЛА“, који издаје Градски одбор Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“, Бијељина, који се ових дана појавио из штампе, објављене су четири песме ЗОРАНА М. МАНДИЋА на стр. 141-145. Мандићу су објављене песме: „Започињање песме“, „Избеглице“, „Вечност српских монаха“ и „Нисам успео“. Овај часопис који излази два пута годишње уређује као главни и одговорни уредник др Цвијетин Ристановић. 


ПОРТРЕТ ЗОРАНА М. МАНДИЋА У КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА „СВИТАК“ ПОЖЕГА



            ПОРТРЕТ КЊИЖЕВНИКА ЗОРАНА М. МАНДИЋА
         У КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА „СВИТАК“ ПОЖЕГА 

                У Књижевним новинама „СВИТАК“, које је у Пожеги крај Ужица основао књижевник Милијан Деспотовић, у броју 22-24 / година VI, лето-зима 2000, објављен је портрет књижевника ЗОРАНА М. МАНДИЋА, песника и књижевног критичара. Мандићев књижевни портрет под насловом „ГЛАСОВИ СОРАБСКЕ ДАРОВИТОСТИ“ отвара овај број Књижевних новина, који са места главног и одговорно уредника уређује Милијан Деспотовић и то на челу редакције коју чине: мр Раде Вучићевић, Драган Јовановић Данилов, Хаџи Драган Тодоровић, Зоран Недељковић и Слађана Дикић Симићевић. Мандићу су  у склопу његовог књижевног портрета објављене песме: „Тајна“ (факсимил својеручног рукописа), „Прилазе и смеју се“, „Улизице лижу лажне лизалице“ и „У колонији“ ( 1. Милићу и 2. Наталији). Као илустрација Мандићевог песничког рада објављени су текстови „Језик језиком дариван“ у ком је Петар Р. Кочић приказао Мандићеву књигу поезије „Апатин и песме од пре“ (Светови, Нови Сад, 1998, уредник Јован Зивлак) и „Поезија или муке писања“ у ком је његов аутор Милијан Деспотовић писао о Мандићевој песмозбирци „Нисам никад написао песму коју сам могао да напишем“ (Просвета, Београд, 1997), уредник Чедомир Мирковић. На насловној корици овог броја КН „Свитак“ објављен је портрет књижевника Зорана М. Мандића (оловка, формат 300 x 210), рад сликарке Валерије Радосављевић из Косијерића, која је рођена у Ужицу 1969. године, а Средњу уметничку школу, Одсек дизајн текстила и Вишу школу ликовни уметности завршила у Београду у класи професора Данице Басте и Душана Гавеле. Сликарка је у њеном досадашњем уметничком раду имала низ групних и више самосталних изложби слика уља на платну и икона. Живи у Косјерићу, а ради у Основној школи „Петар Лековић у Пожеги као наставник ликовне културе.


ЗОРАН М. МАНДИЋ                    


ТАЈНА

Брату Душану

Песник
пре прве написане речи
сагради крематоријум
да би једном дневно
улазио у њега док пише
да гори

2.
Тајна је у Милости
којом нас научи мајка
да не будемо другачији


Апатин, 1979. 





20. август 2017.

ИМПРЕСИВНИ ДУНАВСКИ ПУТОПИС НИКОЛЕ БРКАНОВИЋА


ЗОРАН М. МАНДИЋ  


                       ИМПРЕСИВНИ ДУНАВСКИ ПУТОПИС
                                   НИКОЛЕ БРКАНОВИЋА

Слике НИКОЛЕ БРКАНОВИЋА тематски инспирисане магијом Дунава,  највеће неруске реке у Европи, која својим током, од близу три хиљде километара и обиљем историјског наслеђа на њему, твори импресивну заједницу различитих култура десет европских држава, од Немачке до Украјине и њеног дела географије Црног мора, сведоче о егзистенцији сугестивног ликовног путописа, који својим импресионистичким ставом потписује њихов аутор. Поново, стваралачки снажно допуњујући биографију свог све уочљивијег и цењенијег сликарства. На том путу Бркановић се оглашава као посвећеник манифеста братства импресиониста, односно њихове још увек живуће замисли, по којој  се са употребом фовистичке енергије боја, може растављати јединство слике у више призора њене игре у светлости и сенци.


 Мора се признати да је техником  ликовне режије преноса те „игре“, као и другим структурним подешавањима у пољу натуралистички наглашеног дунавског пејзажа, Никола Бркановић овладао готово свим фазама реализације тих призора. А, да се у том послу није приклонио фаворизацији ни једног од података из историје митологије Дунава, као Istrosa – реке хранитељице са преко 200 различитих врста риба у својој воденој утроби, или Danubiusa – Зевсове реке живота, већ да је тихо, као добар домаћин и осведочени пријатељ природе, из прикарајка, можда најсличнијег оном у коме је краљ валцера Johan Štraus Mlađi написао своју чувену композицију „На лепом плавом Дунаву“, посећивао Дунав на локалима његове живописне периферије код: Даља, Вуковара, Бездана, Бачког Моноштора или Апатина. У тим посетама Бркановић је ликовним алатима писао аутентични дунавски путопис са бројним детаљима из ризнице „бајки“ и „басни“ његових заштићених резервата природе која га окружује напајајући се његовом божанском водом и лепотом његовог „огледала“. Међу тим детаљима, Бркановић је, ипак помало пристрасно, попут каквог геометра природе, на својим сликама цртао и одређивао места за мале луке и скривене марине, у које су упловљавали најстраственији аласи у потрази за риболовачким адреналином. Стазама Бркановићевог дунавског путописа ходе и његови чувени литијаши добро скривени у колибама и другим скровиштима тишине, која највише личе на имагинарна места из романа Шолохова, Андрића и Црњанског.