25. новембар 2017.

ИЗЛОГ


                                      Слика Петра Лубарде - Плави излог (1930)


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗЛОГ

(О чежњи за теоријом Николе Тесле о „магнетном пољу“ излога)

            Са друге стране стакленог зида излога је ставрност, нарочито у машти, због које посматрачу личи на илузију. На нешто недохвативо и неоствариво. На сан, који заједно са тим посматрачем, дрхти, као листак на ветру, како је то записано у једној од Шантићевих лирских песничких слика.
                Као дете одлазио сам пред излог једне варошке, илити, локалне, посластичарнице, коју је држао један Цинцарин из македонске Горње Бјелице, да бих дуго пред њим чезнуо за колачима, посебно тулумбама и баклавама, који су били изложени иза „стакленог зида“. Једном приликом мајка ме је, са старијим братом, одвела у ту посластичарницу и наручила нам по две тулумбе и по две баклаве. Али, већ, после првог залогаја, осетио сам отпор према тим преслатким колачима са: медом, лимуном, млевеним орасима и са много белог шећера, јер нису могли да се мере, по ничему, по укусу и сласти, са кремпитама или принцез крофнама наше мајке, или са штрудлама, које је правила са маком, вишњама и јабукама.

                Тада сам ваљда схватио, и у „бележницу“ своје детиње главе умеморисао, карактер појма чежње, коју излог буди у својим посматрачима. Схватио сам колико излог вара жељу и чежњу за поседовањем амбивалентне стварности иза тог свог „стакленог зида“, како би то у својим теоријским закључцима истакли поједини филозофи. Али, и без тих филозофских закључака остао ми је онај необрисиви осећај чежње, коју и данас препознајем у себи када се нађем пред неким излогом са чије унутрашње стране дистонирају понуде разноразних предмета и роба. Одрастајући, почео сам да уочавам да се излози све чешће појављују у мојој свести и мојим „унутрашњим“ очима, па сам тако у једној мојој песми, од које сам запамтио само наслов – Излог, већ као средњошколац, почео да промишљам судбину појаве појма излога, као извора чежње, како са уочавањем, тако и за поседовањем „нестварне“ стварности. И, коначно схватио, пред излогом, или не пред њим, да његову чудесност генерише одређено „магнетно поље“, које се нажалост не спомиње у физици, нити се нешто озбиљније том материјом у својим научним погледима бавио и чудесни Никола Тесла. Али, не могу, да у овом „малом наслову“, не признам, да бих много тога дао да сам макар само пола сата у некој посластичарници, уз штрудле моје мајке са маком или вишњама, провео са Николом Теслом, слушајући како то он објашњава „магнетно поље“ излога. Можда би ми, баш он, у некој дигресији, изнетој (учињеној)  упоредо са својим теоријским излагањем, рекао – да свака књига, која може, или не мора, да се чита, има свој имагинарни излог. И онај његов стаклени параван, који стварност дели од њене нестварности и не да им да се хемијски помешају као уље и вода. Као поезија и проза, илити, као штрудле моје мајке са тулумбама и баклавама оног Цинцарина с почетка овог текста.

24. новембар 2017.

АПОКАЛИПТИЧКИ ОДЈЕК ТВОЈЕ - МОЈЕ, МОЈЕ, МОЈЕ...



ЗОРАН М. МАНДИЋ

АПОКАЛИПТИЧКИ ОДЈЕК ТВОЈЕ - МОЈЕ, МОЈЕ, МОЈЕ...

(Светозар Савковић: КОВАЧИЦА РЕКА, Бистрица, Нови Сад, 2017)

            У тематски густо конципираној песничкој књизи „Ковачица река“,са шестдесет песама распоређених, а самим тим и подељених, у седам засебних циклусних целина :1) Обичним људима, пчелама и мравима, 2) Куда иде овај свет и шта чине људи, 3) Уз природу живота, 4) Посвете, 5) Циклус збиље и снови, 6) Родовски циклус (2007-2017) – Трагом земље и 7) Разумевања, њен аутор Светозар Савковић (1955), покушао је да на њеном „терену“, пре свега „терену“ бивствујуће сумње, великих контраверзи, контрадикција и парадокса савременог света и његове дигиталне епохе, искористи своју умну енергију, знање и досадашња списатељска (песничка и прозна) искуства стављајући их у службу преиспитивања „природе живота“ и егзистенције бројних питања „узнесених грехом људским“, а у „заметнутој кавги“, како он то сугестивно сликовитим описима осветљава у крилу „растрганости у пакости“ актера те исте природе живота: „Ношени гордошћу својом и туђом /Кроз истакнута питања/Шта беше успех,шта пад?“. Реч је о покушају да се расветле извори „заразе“, која је слику света људи, пчела и мрава учинила тамном и све неподобнијом за равноправан приступ благодетима тог света и његовим божијим добарима, како материјалним и духовним, тако и сазнајним у процесу освајања „неких ствари“, онако како их језиком ироније објашњава аутор у истоименој песми с којом и отвара здање књиге: „Неке ствари /Нећу да ти причам /Јер ти не знаш/ Како оне стоје! /Неке ствари /Нећу да ти кажем /Одувек су /Биле само моје! Зато нека /У мени постоје./Засигуно, И ти имаш нешто /Да ја не знам /Што је само твоје./“. А, те „неке ствари“ су синоним(и) за заразу која је на васцелој планети поделила људе између та два најграничнија чворишта деобе, на оно „само моје“ и на оно „само твоје“. О ћуди те поделе, или деобе, како о том феномену веома надахнуто у свом истоименом роману пише Добрица Ћосић, Светозар Савковић пева у свом првом циклусу насловљеном синтагмом посветног каракатера „Обичним људима, пчелама и мравима“, при чему се метафорички битно ослања на немушти говор пљускања и пенушања воде Ковачице, реке његовог детињства, а с којом се у исто тако немуштом дијалогу језички напиње, не толико да одгонетне, колико сав у настојању да дочара слику „чистилишта“ судбине свог народа, осликане бојама трагова бурне и неретко сурове прошлости, поткрепљене са нијансама тих истих боја понаособ у траговима векова и заносом питања о томе: „Шта је успех, а шта пад?“.
                У анализи ове песмозбирке, физички стиховно размештене на скоро сто страна, колико и броји са текстовима рецензената, а што по тако оствареном броју страна обично одговара остварењу идеала формата песничке књиге, мора се истаћи да је њен аутор посезао за разним облицима начина, форми и операција откривања и преоткривања наратива одређених појава, и њихових одбрана, у којима је драматику њиховог „унутрашњег рада“ дефинисао као опипавање сопственог пулса у мерењу могућности и вештине сопствених процена и закључака, као што је овај из песме „Откривање-преоткривање“, а који гласи: „А, живот пре и /Иза остављамо /Уоквиреним /По сопственом неухвату / Какав је открићем захваћен. /“. И, управо исказ овог закључка нас наводи на промишљање питања, које у истој песми следи: „Ко је савршенији /Изнад или испод /Иза или испред?“. Да ли је савршенство „само ту где јесмо“, док се „забављамо собом“, као волшебним „открићем“ и „градимо и преправљамо недограђени свет по својој вољи“? – питање је, које „тајну књигу“ или „књигу тајни“ Савковићеве поезије не фокусира само на њен наслов, да би те тајне разоткривали и одгонетнули. Следно или неследно време Савковићеве поезије доима се и као захукталост постмодернистичке аванутуре савремене светске поезије која је изложена разним „жанровским“ и да се нашалимо „државним“, и не дај Боже, „срчаним“и „можданим ударима“, и то у смислу што је савремена поезија, обично под тим „ударима“, запетљана и замршена између питања – „шта је твоје, а шта моје“ у њој. А, такво питање се обично, како то и сам Савковић наводи у песми „Следно време“, веома „злокобно надиграва /у људима изнад свега /и у свему разиграном/, док „светом влада људска стега“, додао бих и завист, љубомора и погубност примитивизма и незнања, када „сви људи у безличју /више-мање празно вичу /, а „екстремне се силе гоје / у (апокалиптичком) одјеку твоје-моје, моје-твоје. Али, шта је – ту је, како год мислио песник, или то чинили обични људи, па и читаоци, јер „време тече, сви журимо, ни мисао да се срекне“.



                За крај желим да приметим да песници још увек воле да читају: Иву Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића,Србу Игњатовића, Мирослава Јосића Вишњића,Душана Стојковића, Умберта Ека,Ралета Нишавића, или Николу Страјнића, од којих неке Светозар Савковић директно спомиње и цитира у својим песмама, па су писци можда и због тога „једно недељиво књижевно биће, које залази у свом осипању“, док се „свет у својој природи и лепоти датости упорно суновраћа и стрмоглављује“. Светозар Савковић је заиста упорно, на интелектуално- филозофским таласима, покушао да у овој стихозбирци да одговоре на многа питања, као она о „Бекетовој тишини, Тајни која се ћути, или Овидијском исказу пута и цвасти.“. Али, мора се признати да у поезији, као у другим жанровским опредељењима, нема „добрих“ одговора без „добрих“ питања. А, река Ковачица је сведок, колико је њен песник Светозар Савковић добро питао и добро одговарао у свом „умном певању“, као што то чине и тако певају праве поете, а не њихови изотопи.

23. новембар 2017.

PESME O KAFKI


                                                                            PESME O KAFKI

                U časopisu za književnost, umetnost i kulturu NAŠ TRAG, broj 1-2/2016, koji izdaje Društvo Trag iz Velike Plane, sa suizdavačima Bibliotekom Radoje Domanović i Teatrom Vitomir Stefanović Vita iz Velike Plane, a koji je kao glavni i odgovorni urednik uredio Milan R. Simić, objavljen je blok (od  113 do 130 str.) pod nazivom PESME O KAFKI (III), koji je priredio Dušan Stojković, jedan od najistaknutijih savremenih srpskih književnih kritičara, antologičara i teoretičara književnosti. U istom bloku pored dvanest pesnika iz: Poljske (Stanislav Grohovjak (1934-1976), Rafal Vojaček (1945-1971), Adam Zagajevski (1945), Makedonije (Petre Bakevski (1947) i Lidija Dimkovska (1971), Slovačke (Miroslav Bjelik (1949), Crne Gore (Andrija Radulović (1970) i Srbije (Dušan Stojković (1948), Nebojša Vasović (1953), Aleksandar B. Laković (1955), Zvonko Karanović (1959) i Danijela Bogojević (1979), zastupljen je i pesnik ZORAN M. MANDIĆ (1950) sa njegovom poznatom pesmom u prozi, iliti, „malim naslovom“ – KAFKINA FONTANA (na str. 120-121), po kojoj je naslovljen izbor iz Mandićeve poezije, koji su objavile Šumadijske metafore i Centar za kulturu iz Mladenovca nakon što mu je 2012. godine dodeljena prestižna književna nagrada POVELJA KARAĐORĐE, a koji izbor je priredio Dušan Stojković.






ZORAN M. MANDIĆ

KAFKINA FONTANA

(Pričica o paralaksama)

Sve je počelo odjednom. Svet mučenika je izašao iz muzeja na ulicu. Držao se neizboranih delova lica, kao u menjačnici, usredsređen između uloženog i dobijenog znaka nejednakosti. Lakoća jednog, slučajno ostavljenog, kovčega podsećala je na ostatke Kafke. Neki čudesan mir izvirao je iz grimasa metafora neobrazovanih čitalaca. Metafora? Da, metafora. Pod milionima kapi ekstremnih padavina  Kafkin kišobran je izgubio smisao. Proces svake njegove priče ličio je na priču procesa u kome je prepoznavajući oca zaboravio majku. Roman o stubovima kulture narastanja: lišajeva, bradavica i ožiljaka budnih snova. Hladne niti neprevedenog rečnika poezije dubile su rov u zelenom ledu proze s kojom se trebalo suočiti dan posle Kafke. Usred zabune sa prevodima značenja iskrsli su likovi Aćinovih dopisivanja – pisma Kafkinim tekstovima, onako kako to, samo, Aćin ume da pre-radi.
Među svetom na ulici nesnosni glas škripe sfera. Kao u gimnastičkim salama tzv. pozorišta. Sve je počelo odjednom. Izborani delovi lica polusveta nešto su slavili u svom neprovidnom zamku. Na ulici nikome od njih nije smetao kovčeg sa Kafkinim ostacima. Na jednoj klupi, duboko iza, u parku pejsaža crnobele pozadine, Borhes je mučio Sokrata traktatom o Hristovim dilemama. Na mestima, koja je trebalo sugestivnije povezati, Dostojevski bi se pozvao na Kafkino slikarstvo neizboranih delova lica sveta izašlog iz prepariranih senki nedovršene prošlosti.
Iz pravca neprovidnog zamka dopirao je jecaj istorije istorija. Proces plača uvek treba da liči na plač procesa –dodavao bi Aćin u svojim lakim ženskim pričama o teškom kultu strasti. Ljubomore i nepristajanja, čak i u načelu, na deobe i seobe sa kojima je Crnjanski pokorio Itaku, London i Beograd.
Sve se završilo odjednom. Neko nevažno neprimetan sklonio je sa ulice kovčeg sa Kafkinim ostacima. Na istom mestu, po začuđujućem sklanjanju, otvorile su se kaverne Kafkine fontane. 

22. новембар 2017.

ПРИКАЗ КЊИГЕ ПРИЧА РАЛЕТА НИШАВИЋА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

                   ПРИКАЗ КЊИГЕ ПРИЧА РАЛЕТА НИШАВИЋА

            У последњем броју 56/2017 часописа за књижевност, уметност и друштвена питања МОНС АУРЕУС, који издаје Народна библиотека Смедерево, а који као главни и одговорни уредник потписује Драган Мрдаковић, објављен је из пера књижевног критичара ЗОРАНА М. МАНДИЋА приказ књиге прича ОПЕТ РАДЕ МРАВИ (Бистрица, Нови Сад, 2016.) истакнутог новосадског писца РАЛЕТА НИШАВИЋА. Мандићев текст је објављен под насловом Будилничке приче из гротла грознице наопаког времена.


                 
У истом критичком тексту Мандић истиче да је Рале Нишавић у својој новој књизи прича битно освежио карактер казивања из ракурса раније скрајнутих углова запажања, сагледавања и опипавања пулса бруталне егзистенцијалне грознице обесправљеног и пониженог света. Такве приче, по Мандићевом читалачком и критичком уверењу, недвосмислено личе на „будилнике“ свести и савести сваколиког савременог човечанства, уз напомену, да кроз музику тог „будилника“ Нишавић готово лирски и реторички наглашено, проговара гласом старозаветних пророка, критички проничући у асиметрије сурове и нехумане егзистенцијалне реалности „малих немоћних људи“. У причама о њима Нишавић указује на дубину све раслојенијег и расточенијег друштва двадесет и првог века, из чијег „пакла“ вребају све бројније апокалиптичке опасности по будућност човековог света. На фону те перцепције Нишавић се, у синтагми наслова ове књиге, метафорички послужио моделом сензационалне заједнице мрава, ширећи из те стилске „позајмице“ параболични дух једне тесно здружене заједнице, или еко-колоније у којој понекад равноправно и несебично, у егзистенцијално одрживом режиму, живи и сарађује и по двадесет милиона марљивих и радних јединки. А то је једна од посебно назначених моралних по(р)ука ове књиге и саборног јединства њених језгровитих прича. Отуда и веровање да ова књига може да рачуна на добру комуникацију са читалачком публиком.


                РЕЧ О АУТОРУ КЊИГЕ                            

                Рале Нишавић (1946, Острељ поизнад Бијелог Поља), аутор је више књига песама и прича, а познат је и као састављач, приређивач и уредник више антологија српског и светског песништва. Приредио је и објавио у својој Издавачкој кући Бистрица у Новом Саду изборе из песништва: Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја и других српских песничких великана. Изборе Чика Јове, илити Јована Јовановића Змаја, за најмлађе уредио је и објавио у више издања. Прву песму објавио је у југословенском лист Младост (Београд), а у угледном дечијем листу Новинске куће Дневник (Нови Сад) дуго година радио је као новинар-уредник. За новинарски рад и ауторска остварења добио је престижну награду Јаша Томић. По образовању је професор руског језика и руске књижевности. Од 1993. године оснивач је и власник Издавачке куће Бистрица у Новом Саду, која је до сада објавила преко 1200 наслова из области књижевности. Књиге су му преведене на руски, грчки,словеначки, бугарски... а текстови на мађарски, словачки, румунски, русински, турски, јерменски...  

21. новембар 2017.

ПОСЛЕ ДЕСЕТ ГОДИНА





ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОСЛЕ ДЕСЕТ ГОДИНА (2007 - 2017)

Мом брату Душану Мандићу (Бечеј, 28. 07. 1948. - Апатин, 21. 11.2007.)

                Не знам шта да напишем после десет година откако  си се искрао. Откако те још увек чекам да се јавиш, да ме назовеш. Не знам ни како се пише о важном у недостајању, ни како се дописује, па макар  само црном бојом, портрет празнине који сам сачино након четири године од твог одласка. Велико је то незнање. И не само у протицању времена, које се и тако, као малтер, осипа, са имагинарних фасада, само по себи. Али у овом тексту најмање речи треба да буде о времену. Као категорији и његовом рачуну у сабирању и бележењу. О језику његовог немоћног оквира да нас убеди о постојању смисла. О граници с које се вечно гледа испред и иза. Као у оном филму о тренутку престанка лета, метком или клетвом погођених, белоглавих орлова. Ово није ни „мали есеј“ о белоглавим орловима. Ово је нешто сасвим засебно. Засебност с којом те, сваким тренутком сећања, одликујем, као орденом, који никада, ни једно време, ни један простор, ни један белоглави орао, неће угледати на свом реверу. Замолио бих те да ми не узвраћаш причом о мом емоционалном претеривању. Да ме не критикујеш у мојим „малим насловима“, који су ти годили, као каква, духовна масажа на, рецимо, месту убода осе, на сваком месту с ког си се удаљавао због патетичних слаткоречивости других. Због неискрености оних који, као саветници Јуде, више ни сами себе не цене. Нису хтеле да те, те отрцане креатуре, бирају за непоколебљивог часног бирача, да их не би, по том, похапсио. Онако јадне и огрезле у греховима до гуше. И да их не би тако морално незреле и извитоперене срушио на поправном испиту зрелости. И упутио у домове старих и народне кухиње да гуле кромпир, цепају дрва и перу подове.

                Хвала ти што си био. Хвала ти на оригиналности с којом си увек бранио и одбранио своју реченицу, критичку  причу и свој надасве оригиналан аутономан став. Хвала ти што си попут врхунског сликара обоијо својим умним бојама моје детињство, а нарочито гимназијске дане. И што си био онај метафорички брод "ледоломац" и за ког сам безбрижно ходао и на најзамрзнутијим рекама живота, грабећи тако у будућност. И што још увек јеси чак и за оне који су у великој паници од страха да ћеш се вратити. Хвала ти што си и данас, после десет година, ту.  

20. новембар 2017.

ГНОМ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГНОМ

Човек у облику честице
изашао је из моје свести
док сам га оком пратио како час
настаје час нестаје
његов облик у врту
Он ми је на неком језику
који сам разумео
испричао
како претура по мом памћењу
по књигама које је годинама скупљао
мој отац
Причао је о честици у коју се сакрио од
мог оца
иако је овај знао где се крије и где
нестају његове драгоцене књиге
Патуљак се удаљио
док сам замишљао наслове важних
очевих књига
Можда се и окренуо
док сам га непажљиво испуштао из
погледа
Изгледа да је то било довољно уљезу
да се безбедно врати у моје памћење и
настави у њему са читањем

очевих књига     

19. новембар 2017.

ВОДЕНО ОГЛЕДАЛО



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ВОДЕНО ОГЛЕДАЛО

                Водено огледало је једна од најупечатљивијих божијих икона настала у процесу стварања природе на ком се огледају откривене и неоткривене звезде и анђели чувари, штитоноше и хранитељи, а међу њима и старогрчки Бог среће Каирос. Океани, мора, реке и потоци су чудесне подлоге које својим хумусом хране водена огледала и радосне игре њихових одраза. Њихово време никада не пролази, као што то чини човеково у својим појединачностима. Зато у сваком сусрету с њима треба бити опрезан, јер од усијаних импресија које зрачи грозница неопрезности свако посматрачево око може да ослепи.Зато је у таквим тренуцима увек боље двоумити се него повлачити погрешан потез.
Водена огледала су велики трезори, ризнице и музеји тајни без којих би свет трагично личио на сиву и неосветљену пустињу прекривену сузама звезда и анђела. А, међу тим тајнама сакривена је једна верзија књиге о постању горњих и доњих светова и њихових трагова, за којима човек непрестано жуди. И машта, како на јави, тако и у сну.

Ипак, има и оних, који верују, да водена огледала, без опрезности човековог радозналог посматрачког ока, личе, и своде се, на празне градске послуге, кантине, или трафике. Зато, само Бог зна на шта је мислио када је у скицен блоку своје „затворене књиге стварања“ нацртао ликове водених огледала.