25. април 2017.

МАНДИЋ У ЧАСОПИСУ НОВА ЗОРА


МАНДИЋ У ЧАСОПИСУ НОВА ЗОРА


       
      

          На страницама часописа за књижевност и културу НОВА ЗОРА, број 51/52 јесен-зима 2016, који издаје Српско просвјетно и културно друштво (СПКД) ПРОСВЈЕТА Одбори у Билећи и Гацку у Републици Српској, а који се управо појавио из штампе, објављено је неколико текстова ЗОРАНА М. МАНДИЋА: циклус песма: Гаврило, Христос и Тесла, Избеглице, Нисам успео, Свет је један, Бајка, Нестварност и Прецењена Војводина, есеј Време бестидних беседа (о играма дронова и тронова престола) и прикази књига: Књига у којој станује живот поезије (Ристо Василевски: Отисци свесног, филозофеме, анотације,цртице) и Сагледавање процеса узвишене духовне целовитости језика (мр Милан Ђорђевић: Логосни (инте)грал језика).

24. април 2017.

НИКОЛА СТРАЈНИЋ - ЕСЕЈ И ПЕСМА





НИКОЛА СТРАЈНИЋ

ЕСЕЈ И ПЕСМА

            Есеји песника Зорана М. Мандића, које је аутор раније објављивао у листовиима Политика (Београд) и Дневник (Нови Сад), а сада сакупио у књигу Мали наслови, могло би се рећи да стоје на рубовима песама и да сваког трена могу да пређу границу своје жанровске задатости, што чини се, понекад и чине, и да се нађу с оне стране, у оном свом другом ја: у песми. Коначно, песник Мандић је, како сам каже у поговору, узимао од есејисте Мандића неке текстове па их „имагинирао“ у песме. А то је само још једна потврда беновске (Г. Бен) тезе да је модеран песник у суштини есејиста и да је модеран есејиста у суштини песник.
                Можда су ови есеји Зорана М. Мандућа у толикој мери блиски песмама због тога што  методолошки нису неодмерено разгранати, већ су сведени на један гест, један проблем, један дах, па се показују као фрагменти  неког модерног предсократовца који, пре свега, размишља о човеку, о његовом esse и ehistere у овом испражњеном и опустошеном свету. Али та фрагментарност, која личи на фрагментарност песме, јер и ова хвата само једну ствар, та фрагментарност је, како каже Мандић, „у сложеној зависности од Целине и свих фрагмената који се међусобно надмећу својим деловима.“
                Али и ови есеји Зорана М. Мандића су блиски, или боље слични, или можда најбоље речено исти или идентични са његовим песмама и својим унутрашњим и спољашним обликом, сликом, што значи и богати метафорама, ритмом, еуфонијом, брижним распоредом речи и реченица, које често тако неодољиво подсећају на стихове или у суштини јесу стихови, Коначно, аутор је последњих пет есеја графички организовао на начин да и је „ушорио“  у стихове, а то се показује тако природним да, кад их у том облику прочитамо, више и не помишљамо да је реч о есејима.
                Али, и јесте. То су ипак есеји јер у многим тим текстовима преваже дискурзивност и појмовност над сликовношћу. Такође, поднаслов књиге Бестидне беседе, дат је према једном есеју посвећеном беседама које песници и уметници држе приликом примања награда и признања за своја дела; тим поднасловом такође је дато својеврсно жанровско одређење овим текстовима који их удаљују од песничких текстова.
                И заиста, овде се, на неки начин, и беседи о стварима које су у средишту пишчевог интереса. Ето, баш, беседи се о самим стварима (ta onta). Има неколико есеја о њима, а у већини тих есеја питања су кантовске рровенијенције, те смера према одређењу ствари према себи (Ding a sich). A у есеју Тамо где песник сања дато је одређење „највише ствари“, „ствари међу стварима“, а то је песник. Он пак, песник, одређује се својом слободом која се не показује као распуштеност, већ као „сапињање писањем и његовим немирима.“
                А на другим местима у књизи, на пример у есеју под насловом Ствари, реч је о сложенијем значењу речи ствари, овде ограниченом на машине које су „освојиле свет“, али и човеково биће и његов „ментални, егзистенцијални и емоционални простор.“ Уместо да човеку служе, ствари постају његови господари. Поред своје res exstense, физичке протежености, оне имају и метафизичку и демонску силу које се идеално слажу, подносе, сарађују и међусобно кредитирају. И тако човека хватају у своје невидљиве, али и нераскидиве мреже и он је сада „њихова забава, предмет изругивања, жртва, потрчко.“
                Тако човек као homo ludens, биће које се игра,  чему се пише у једном есеју, постаје и сам ухваћен игром ствари као предмет и као жртва. Лов, а уловљени,рекао би М. Настасијевић. А тој настасивећијевској врсти лова, у којој се песник игра ловећи своју песму и бива и сам уловљен, те о песничкој свести о томе, такође пише З. М. Мандић у неколико есеја. Реч је о савременој, тзв. аутореференцијалној проблематици, или можда прецизније о проблематици стварања о самом себи, што би се грчки рекло erimeleia heauzou. Ту проблематику врло прецизно је одредио Мандић у есеју Његова невидљивост осећања (I) овако: песник „надзире и целину аранжмана виртуелног света, који нас кроз различита значења сећања усредсређује на себе.“ А значење осећања догађа се иза речи, од речи, кроз речи.
                За Зорана М. Мандића песник је заровљеник речи. Али господарење речи долази с анђеоски висина, одакле долази и њихова магичност „као неква врста благослова“ песнику да, док пише, „истраје у својим савијеним положајима.“ И молитвама. У којима позива и призива, али никада никог не прозива.“ Песник је роб сопствене песме, али и роб библиотеке јер верује да ту „стиче неки најсопственији знак књигама које готово сви пишу. А, тек њих неколицина знаће шта је у њима. Које од њих треба понети са собом. У прах и пепео. У заједничко двориште без речи и наслова. Без статуса и знака. Без библиотеке. Без речника и робова. И речника анђела. Само Бог зна што је то тако. И ћути. Пуштајући све робове да греше.“

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Проф. др НИКОЛА СТРАЈНИЋ (1945) је дугогодишњи професор светске и компаративне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Аутор је више књига поезије и есеја. До недавно је био председник Друштва књижевника Војводине. Добитник је Кочићеве награде Задужбине Петар Кочић у Бањалуци.



            

Овај текст је објављен у часопису Златна греда Друштва књижевника Војводине, бр.30/2004, Нови Сад. Овај текст је уврштен у књигу Зорана М. Мандића Мали наслови: бестидне беседе, друго допуњено издање (Интелекта, Ваљево, 2008), стр.113-115.  

23. април 2017.

СИСТЕМ





ЗОРАН М. МАНДИЋ

СИСТЕМ


                Овај текст не припада жанровској заједници ни „малих“ ни „великих“ есеја. Једноставно, као штиво наслоњен је, попут примицача мишића у људском организму, на покушај да се једна важна тема приближи разумевању фигуре „система“, као битне категорије, за анализе друштвених, политичких, па и поетско-филозофских, или поетичких уређења. Наравно да се у таквој акцији треба присетити сугестије да се први озбиљни осврт на ово важно значењско и језичко питање налази у Старом завету, или ближе сугерисано, у наводима „Десет божијих заповести с којима започиње постављање основа за изградњу парадигме морала. Управо наведене заповести представљају програмску орјентацију с којом је категорија „система“ са категоријом „логика“, као својом неразлучивом „сестром“ близнакињом, основа за успостављање "уставног" карактера „система“ на било ком нивоу организованих механизама: рекета, кампова и њихових структура, који треба да чине „буквар“: правилника, пословника, протокола и процедура и то заједно с њиховим пажљиво лекторисаним фуснотама написане са још пажљивије одабрним језичким формулацијама. Речју, то значи да се, како конкретно, тако и апстарктно, тумачење категорије „система“ може дефинисати на начин по ком се категорији „система“ даје улога устава у креирању функција и односа „разнобојних“ и разнотоних“ људских заједница. Систем, као такав, је „заповест“ изнад које нема ни једне друге алтернативе, па било да су у питању државне, породичне, религијске, војне или уметничке форме и њихови кабинети. Отуда и постоје дијагностичка уверавања да свет галопирајуће пропада, ближи се катастрофичном крају, због непоштовања система и његове позитивне „радијације“. Ово питање је данас посебно осетљиво у друштвеним заједницама опако зараженим вирусима и бактеријама озлоглашених коруптивних понашања и пракси. Без система било који део људске цивилизације и њених организационих шема, форми и формата је мртав. Не постоји ни једно модерно или постмодерно друштво које може да функционише без система, као устава друштвене, социјалне и политичке једнакости људи, без обзира на њихове расне и језичке предикате. И разлике, које су највећа потпора и подршка за функционисање сваког система, нарочито у: образовању, спорту, економији и реформама њихових установа и кровних институција. У круговима флоре и фауне такође постоје системи, као што су системи хлорофила, кисеоника, озона и других изотопа за чију одбрану је и природа почела да се „наоружава тешком артиљеријом и ракетним системима“. О улози „система“ толико тога је изговорио и Христ, али многи читаоци као да су се окренули од његових беседа из Новог завета. Бесциљно лутајући кроз наопаки и извитоперени свет који су својом непажњом учинили таквим. Срозаним и јадним. Без враћања ауторитета система у темеље свакодневице свет све дубље тоне у опасности проклества, себичности, корупције и хипокризије и њихових метастаза, које разарају људску душу и осећања љубави, оптимизма и наде у макар боље сутра.

22. април 2017.

ДОЗИВАЊЕ ТАЧКЕ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДОЗИВАЊЕ ТАЧКЕ

Не подешавају се ствари да би
тек тако постале трава
поцинковани лим за опшивање
А у свакој песми о том
Привремености има највише
Реч у речи је ко црв у зубу
Боли па једно мораш извадити
Између свега што траву чини травом ил
песми припада
најтеже је одредити страну на којој си
тамнијом од лика
за којим поправљаш реченицу и

дозиваш тачку 

21. април 2017.

ПРЕДСТАВЉАЊЕ РОМАНА ПОГРЕШНО ЂОРЂА Д. СИБИНОВИЋА





                     ПРЕДСТАВЉАЊЕ РОМАНА ПОГРЕШНО
                               ЂОРЂА Д. СИБИНОВИЋА


                У четвртак, 27. априла 2017. године, с почетком у 19,30 часова у Малој сали Задужбине Илије M. Коларца у Београду на представљању романа ПОГРЕШНО (Агора, Нови Сад/Зрењанин, 2016.) угледног београдског песника, есејисте и романописца ЂОРЂА Д. СИБИНОВИЋА, говориће и књижевник ЗОРАН М. МАНДИЋ.

ПЕСМАМА БРИШЕ ГРАНИЦЕ



                              ПЕСМАМА БРИШЕ ГРАНИЦЕ


                У последњем броју, 3278. од 21. априла 2017. године СОМБОРСКЕ НОВИНЕ објавиле су текст ПЕСМАМА БРИШЕ ГРАНИЦЕ у ком су читалачку и књижевну јавност обавестиле о недавном појављивању поезије ЗОРАНА М. МАНДИЋА на страницама Српског интернационалног часописа (Serbian Literary Magazin 2017) који заједно издају Удружење књижевника Србије и београдска Издавачка кућа Пешић и синови и београдског књижевног часописа Савременик који уређује угледни српски писац Срба Игњатовић. 

ЗА ОНЕ КОЈИ ЋЕ МЕ ПОСЛЕ ЧИТАТИ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗА ОНЕ КОЈИ ЋЕ МЕ ПОСЛЕ ЧИТАТИ

Лудост је бити другачији и
када грешиш
Чак и сама непоновљивост има
нешто што ништа не значи
У људском густишу реч је превелика
поготово кад је паметна
Њу својта сам (чо)век
да би доказао непостојање другог
можда очитијег / говорљивијег
Ако си сам то је још добро
јер те не мучи овај или онај знак
Ако си нешто то припада другом
знаку о знаку
Човек је чудна замка људи
чак и у поновљеној обдукцији духа
(душе)
он би располагао истим доказима
(У новорођенчету је тајна сентимента и
филозофског)
Па зар поезија онда није нека врста
отпада
јасног и нејасног
Песник неће да учи о намерама и
могућностима
Он редовно некуд одлази
Овде је подложан јелу и пићу и
новорођенчету наравно
Чему онда преводити и класе (распакован
еуфоричан језик: пристајање на добродошлице,
читаве томове правих и кривих знакова и значења)
Људски је бити песник: али да ли је песнички
бити само човек (доушник суза, занесењак, пастир
који најбоље или једини познаје своје стадо)
Ви који намеравате да читате
можда ћете у једном написаном и
недочитаном (и заборављеном) реду
наћи немерљиву корисност метафоре отпада
њену прећутану оправданост
И кажем није више ризик бити песник

Ризик је бити човек