19. септембар 2017.

ОБЕЛЕЖЕН ДВАДЕСЕТ СЕДМИ РОЂЕНДАН ИЗДАВАЧКЕ КУЋЕ „БИСТРИЦА“ РАЛЕТА НИШАВИЋА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОБЕЛЕЖЕН ДВАДЕСЕТ СЕДМИ РОЂЕНДАН

ИЗДАВАЧКЕ КУЋЕ „БИСТРИЦА“ РАЛЕТА НИШАВИЋА

            Ових дана у простору Градске библиотеке „Ђуро Даничић“ у Дунавској улици у Новом Саду уприличена је свечаност обележавања 27. година од оснивања и континуираног активног рада Издавачке куће „БИСТРИЦА“ из Новог Сада, чији је оснивач, власник и главни и одговорни уредник РАЛЕ НИШАВИЋ (1946, Острељ поизнад Бијелог Поља), познати савремени српски писац, састављач и уредник више антологија српског и светског песништва и дугогодишњи новинар и уредник новосадског листа за младе „Невен“ у новинској кући "Дневник" у Новом Саду. Приредио је и објавио изборе из песништва: Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја.., а изборе Чика Јова за најмлађе урадио је у више издања. Урадио је више сликовница за децу и више песничких и прозних књига за децу и младе...Прву песму објавио је у југословенском листу "Младост". За новинарски рад добитник је престижне награде "Јаша Томић" Удружења новинара Србије у Новом Саду. Био је дугогодишњи сарадник бројних српских и југословенских: часописа, новина, радија, телевизије и других медија и гласила. По образовању је професор руског језика и књижевности. То звање је стекао на Филозофском факултету у у Новом Саду. Током тих 27 година, у те скоро три деценије трајања и посвећивању књизи као „инструменту културе“, илити „инструменту“, како је то у једном свом размишљању нагласио Х.Л. Борхес, који још увек није надмашен, настала је историја, која у статистичком фокусу обухвата библиотеку од 1157 наслова: песничких, прозних, драмских и других текстова, заједно са бројним: интродукцијама, плакатима, каталозима, промоцијама, приказима и поновљеним издањима. На том путу представљачка сала Градске библиотеке „Ђуро Даничић“ са педесетак и више столица често је била домаћин издања „Бистрице“ Ралета Нишавића. На тим свечаностима књиге наступили су многи музички солисти.
                Када сам, већ, цитирао Борхеса морам да поменем да њему припада и мисао изречена пре рађања дигиталне епохе, а у којој се није сагласио са „говорима“ и „говоркањима“ о томе како ће једнога дана књига нестати. Чувени је део те његове мисли - реченица, коју је тада изговорио: „Може се рећи да постоји разлика између књиге, новина и плоче. Разлика је у томе што се новине читају да би се заборавиле, плоча се слуша да би се такође заборавила јер је то нешто механичко и фриволно, док се књига чита да би се памтила“. Наравно, да ова Борхесова мисао, изречена 1979. године, или пре скоро пола века, данас,  у времену електронске и дигиталне експанзије, најезде и „опсаде“ света, делује наивно и непророчки.Речју, једино се можемо сложити с уверењем да ће књига опстати, али у другом визуелном, технолошком и реализаторском формату. Отуда и велики пљесак људима, поготово по вокацији писцима, који су имали храбрости да се упусте у авантуру објављивања и издавања књига, поготову у економски несигурном времену са евидентним падом ауторитета књиге и културе читања, те најава појаве: компјутера, лаптопова, таблета, паметних телефона, интернета, друштвених мрежа и сваколиких других технолошких иновација. Сведоци смо да је реализација књиге, као, већ, поменти у овом тексту  „инструмент културе“, једноставно променила језик и „гардеробу“ уз добрано уздрмане позиције традиционалних статуса: библиотека, сајмова, салона и других изложби књига. И свих оних патетичних парада са надметањима у производњи лепоте књиге кроз вредновање њених графичких, фото и других решења.


                Неoспорна чињеница је да  Рале Нишавић са својом „Бистрицом“ скоро три деценије газио том трновитом стазом и да је у том времену у ту авантуру несебично, поред сопственог новца, уложио енергију свог: ума, тела и душе. Дакле васцело биће: ум – да би правилно извршио селекцију за објављивање добрих и неузалудних књига; тело- да би направио на десетине и стотине хиљаде корака у поступцима физичких реализација одабраних пројеката; душу – да би све то повезао у онај лик троједности, каква је рецимо Библија, препуштајући се суду, оценама и променама времена и људи. У сваком случају, када се макар мало и за тренутак, измакнемо испод ауре плиминих таласа тих огромних високо технолошких: бујица, промена, вибрација, турбуленција и њихових налога, морамо одати и изразити завалност људима, који су попут песника Ралета Нишавића, живели толико година у књизи, око књиге и за књигу. И то заједно са Софоклеовом „Антигоном“  „Срцем пчеле“ Николе Страјнића, или његовом есејморфном басном „Орао змијар“. И са свим оним мање талентованим људима, са често повишеним, углавном, нескромним  „апетитима“, којима је Рале Нишавић помогао да се искажу, како би свом имену и презимену, додали, или пак дописали, варљивог значења именицу - „књижевник“, или „књижевница“ за чије исходовање је још увек велики ред пред уредничком канцеларијом Нишавићеве „Бистрице. Такви „књижевници“ понекад, после угледања корица својих књига изашлих из „бистричине“ лабараторије, бездушно опседају свет навалом својих информација на друштвеним мрежама.

                И за крај да кажемо: време, ере и епохе долазе и пролазе, а књиге као сведоци у овим или оним технолошким форматима, остају. Рале Нишавић је многима помогао да се погледају у огледало његове „Бистрице“, која своју незаобилазност дугује највише њему и његовом рафинираном чулу за књиге којима је припала част да буду објављене и упамћене.


18. септембар 2017.

ZORAN M. MANDIĆ U AGON-U

                                   ZORAN M. MANDIĆ - PLOČA OD NEMATERIJE

NOVI LAVUNDIJEV PREVOD MANDIĆEVE POEZIJE



ZORAN M. MANDIĆ 

NA SRPSKOM I NEMAČKOM

POD SENKOM

(Iz zbirke pesama „Putnik i njegova nevolja“ iz 1976. godine, za koju je Zoran iste godine dobio nagradu „Pečat varoši sremskokarlovačke“ za zbirku godine u Vojvodini)

Kad slobodu senkom zagrli podne
nastaće prve strane mog romana
jedna do druge biće reči neophodne
pod jasnom skicom samoubilačkog plana
Reči bez vlasti nasrnuće snažno
jedna protiv druge sred ljutoga boja
a ja ću po strani ko biće nevažno
umirati neprivlačno u oblaku gnoja
U otpore reči tako neznan i ja padam
uzavrela tmina po meni se širi
kad ohladim telo počeću da se nadam
da i iz mrtvog mene po koja reč viri


UNTERM SCHATTEN

Wenn Mittage die Freiheit mit Schatten umfassen
entsteht der Anfang von meinem Roman
und nebeneinander Worte die notwendig passen
unter den klaren selbstmörderischen Plan
Worte ohne Führung werden sich indessen
gegeneinander im harten Kampf verschwenden
und ich werde beiseite als unwichtiges Wesen
in einer Wolke aus Eiter ohne Reiz verenden
Ich bin unbekannt in den Wortkampf eingetroffen
das brausende Dunkel sich auf mir verbreitet
kühle ich ab den Körper beginne ich zu hoffen
dass auch aus totem mir manches Wort ausschreitet



Prevod (Übersetzung): Johann Lavundi



Johann Lavundi


Johann Lavundi, pesnik, književnik, dramatičar, recenzent i prevodilac je rođen kao podunavski Nemac 5. aprila 1956. godine u Apatinu. Tu se uspešno bavio književnošću, pozorištem, novinarstvom i radiom. Kao predsednik omladinske komunalne komisije za kulturu i infomatiku stvara bazu za uvođenje omladinske radioemisije „Omladinski studio“, kao i za osnivanje jedne novinarske škole za mlade. Za zasluge u kulturnom i informativnom radu dobija više puta priznanja od vlasti. Dobitinik je i više literarnih nagrada; među njima i nekolicine prvih. Početkom 1986. godine se kao takozvani „kasnoiseljenik“ („Spätaussiedler“) preseljava u Nemačku, u Ulm, gde će se literaturom početi ozbiljnije baviti tek krajem prošlog veka, da bi već 1999. g. bio uvršten u milenijumsku antologiju savremene nemačke poezije „Das Gedicht lebt!“ („Pesma živi!“). U Ulmu je više godina bio aktivan u svetski čuvenom pozorištu theater in der westentasche (pozorište u prslukovom džepu) kao dramatičar, režiser, glumac i upravnik njegovog internacionalno delujućeg Internet-pozorišta, inače prvog te vrste na svetu. Šta lirike, šta proze, šta pozorišnih komada, Lavundi na nemačkom piše 14 knjiga, od kojih je do sada objavljen samo roman „Eine deutsche Liebesgeschichte“ („Nemačka ljubavna priča“). Na objavljivanju ostalih se radi intenzivno. Lavundi, koji je i inače državno certifikovani, kao i sudski i policijski ovlašćeni prevodilac, se bavi i literarnim prevođenjem. Do sada mu je objavljeno dvadesetak prevoda sa srpskog na nemački i obrnuto, koji su predstavljeni na sajmovima knjiga u Srbiji i Nemačkoj. Najvažniji prevod mu je do sada svakako dvojezično izdanje kompletnog dela Branka Miljkovića (sve zbirke plus četrdesetak pesama izvan zbirki) „Vergeblich ich sie wecke/Uzalud je budim“, 2011. g. u izdanju Banatskog kulturnog centra. Za sajam knjiga u Frankfurtu 2015. godine je planiran jedan sledeći Lavundijev prevodilački projekt: antologija 800 godina srpske lirike sa 150 pesnikinja i pesnika na nemačkom. Član je jednog evropskog PEN.kluba za nemačko govoreće područje, kao i Udruženja autora Ulma.


Johann Lavundi, Schriftsteller, Lyriker, Dramatiker, Rezensent und Übersetzer, wurde als Donauschwabe am 5. April 1956 in Apatin geboren. Dort konnte er Erfolge in der Literatur, beim Theater, in der Journalistik und beim Radio feiern. Als Vorsitzender der kommunalen Kommission für Kultur und Informatik im Jugendbereich schaffte er die Grundlage für den Aufbau der Radiosendung „Jugendstudio“ so wie der Gründung einer Journalistenschule. Für seine Verdienste im kulturellen und informativen Bereich wurde er von den Behörden mehrfach ausgezeichnet. Er gewann mehrere literarische Preise, darunter auch einige 1. Plätze. Anfang 1986 zog er als Spätaussiedler nach Deutschland, nach Ulm um, wo er erst Ende des letzten Jahrhunderts begann, sich mit Literatur ernsthafter zu beschäftigen. Schon 1999 erschien er in der Millenniumsanthologie der zeitgenössischen deutschen Lyrik „Das Gedicht lebt!“. In Ulm war er beim weltbekannten theater in der westentasche mehrere Jahre als Dramatiker, Regisseur, Darsteller und Leiter dessen Internettheaters – des ersten dieser Art auf der Welt – tätig. Ob Lyrik, Prosa oder Theaterstücke, Lavundi verfasste in Deutsch bisher 14 Bücher, von denen nur eins, der Roman „Eine deutsche Liebesgeschichte“, veröffentlicht wurde. An der Veröffentlichung der restlichen wird nun intensiv gearbeitet. Lavundi, auch sonst staatlich geprüfter so wie gerichtlich und polizeilich beeidigte Übersetzer, ist auch als literarischer Übersetzter tätig. Bisher wurden etwa 20 seiner Übersetzungen aus dem Serbischen ins Deutsche und umgekehrt veröffentlicht, die bei Buchmessen in Serbien und Deutschland vorgestellt wurden.Seine wichtigste Übersetzung ist bisher zweifellos die zweisprachige Ausgabe des kompletten Werkes von Branko Miljković (alle Bände plus etwa vierzig Gedichte außerhalb der Bände), „Vergeblich ich sie wecke/Uzalud je budim“, 2011, herausgegeben vom Banater Kulturzentrum. Für die Buchmesse in Frankfurt 2015 ist eine weitere kapitale Übersetzung Lavundis geplant: Eine Anthologie serbischer Lyrik aus den letzten 800 Jahren, mit 150 Dichter/innen, in Deutsch. Er ist Mitglied beim Europäischen P.E.N. Zentrum der Schriftsteller im Exil deutschsprachiger Länder so wie bei Ulmer Autoren e. 


17. септембар 2017.

НА ПОСЛЕДЊЕМ УЛАЗУ У СРЕМСКЕ КАРЛОВЦЕ






ЗОРАН М. МАНДИЋ

НА ПОСЛЕДЊЕМ УЛАЗУ У СРЕМСКЕ КАРЛОВЦЕ

Зар ти није доста песама сада када си
међу десет најважнији којима је то успело
говори ми у вожњи
уредник мале златне издавачке куће
Али зар су у малим прозама бољи
животни услови за
мањине и већине песмине
одговарам уреднику
пре него што ћемо се растати на
последњем улазу у Сремске Карловце



Ова песма припада циклусу „КРАТКЕ И ОСЕТЉИВЕ ПЕСМЕ“ објављеном у мојој песмозбирци „НИСАМ НИКАД НАПИСАО ПЕСМУ КОЈУ САМ МОГАО ДА НАПИШЕМ“ (Просвета, Београд, 1987, уредник Чедомир Мирковић).

16. септембар 2017.

МАНДИЋЕВА ПЕСМА „ГОВОРИ САМО ЗА СЕБЕ“ У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ БЕОГРАДСКЕ „ПОЛИТИКЕ“



         МАНДИЋЕВА ПЕСМА „ГОВОРИ САМО ЗА СЕБЕ“ 

    У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ БЕОГРАДСКЕ „ПОЛИТИКЕ“
  

             Београдска „ПОЛИТИКА“ је у данашњем издању свог традиционалног додатка „КУЛТУРА,УМЕТНОСТ,НАУКА“, субота 16. септембар 2017. године, објавила песму „Говори само за себе“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА. Ова песма је објављена у Мандићевој књизи „Кварење кругова“ („Каирос“, Сремски Карловци, 2017.).


ЗОРАН М. МАНДИЋ                                          

ГОВОРИ САМО ЗА СЕБЕ

Говори само за себе
и кад када ћутиш
Други имају сумњиве доказе
Разигране звезде
не кампују у рекету само једне
идеје
Безгрешне је немогуће
прислушкивати
Приче из прошлости су њихове
Вербалне слабости
Зато их немају
Не желе да открију крађе у
књижарама древних верских
криптограма
Мрзе их кад схвате да
не могу бити бољи од њих

Они друге употпуњују 

СЛИКА МЛАДОГ МАЈСТОРА НА ЗИДУ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

СЛИКА МЛАДОГ МАЈСТОРА НА ЗИДУ

Узимам оловку
лампа и текст су при
руци
на сточићу
касно прочитана књига
и
слика младог мајстора на зиду
Кроз отворен прозор
видик улази у собу
започиње дисање текста
помислих
усплахирен због сенке
преко које сам пао у празнину

приспелог видика