23. фебруар 2018.

НИШТА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

НИШТА

Ништа није као ништа
свршено и тајно
без структуре
без адресе
без трагова музејских
архивских
У песми ништа има више места
Него ли у глави
Слободно ништа је више ништа
Ништавније
Ништа не зна да нема ништавне
величине
у ништа ништа не постоји
без симбола је
без митова
без видљивости
а зна се да је ништа

(Песма из књиге песама „НАСПРАМ ЧУДА“ (Светови, Нови Сад, 1994, уредник Јован Зивлак)




ЈОВАН ЗИВЛАК
                Најновија књига песама „НАСПРАМ ЧУДА“ Зорана М. Мандића показује карактеристике ауторових досадашњих преокупација и особености у артикулацији песничког текста. Дискурзивност, евокативност и  испреплетаност егзистенцијалних тема и мотива са метапоетичким. Мандићеве песме су утемељене на непосредности искуства и просећању егзистенцијалне драматике наспрам хоризонта смисла и пропитивања могућности и модалитета песничког говора. Између једног објективног тона  који се „пробија“  кроз лавиринте цитата и крика који је испуњен језом самоироније и игром језе. Ова најновија Мандићева књига репрезентује овог аутора као занимљиву и битну појаву у хоризонту новије српске поезије.
                (Извод из рецензије)  


22. фебруар 2018.

ЏЕЗ АПЛИКАЦИЈЕ НА СЛИКАМА ДРАГАНА НЕШИЋА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЏЕЗ АПЛИКАЦИЈЕ НА СЛИКАМА ДРАГАНА НЕШИЋА

                На најновијим ликовним радовима ДРАГАНА НЕШИЋА, познатог слкара, који живи, ствара и предаје физику гимназијалцима у Прибој у на Лиму, доминирају маштовито структуиране композиције урађене комбинованом техником. И, то са идејом да се тематски на ограниченом простору, различитих, малих и великих, формата слике, истакну рубне и метафоричке везе и додири сликарства и музике. Потеза, боје, трилера и звука. Асоцијација и алузија, које се међусобно комешају и све више зближавају. Нешић је ту идеју покушао амбициозно да опредмети у циклусу под називом ЏЕЗ. А, у оквиру тог опредмећења определио за комбиновану технику, односно за колажни спој, или спајање, апастрактних цртежа са фотографијама на којима се појављују ликови познатих џез музичара, или џезера, попут оних у свету најпознатијих, као што су: Ђанго Ринхарт, Џон Колтрејн, Мајлс Дејвис, Пет Метини, Рон Картер, или Ришар Галиано. Ти исти џезери на тим фотографијама не статирају, као какви сценографски детаљи, нити су на њима заузели прописане позе, које се траже у процесу фотографисања за израду личних карата, пасоша или војних и новинарских књижица. И акредитација. Сви они одабрани, на тим снимцима, су у друштву својих инструмената (бубњева, удараљки, клавира, гитаре, контрабаса, кларинета, трубе, саксофона или тромбона) из којих суверено извиру и разливају се магичи звуци афро-америчке џез музике. Исте оне којој у у изводу из књиге рођених пише да је овај свет угледала на крају 19. века. За коју је Дујк Елингтон рекао да је она једноставно – музика.


                Нешић је своју идеју, за маштовито имагинирање и смештање џез апликација на својим ликовним остварењима, подредио неограниченом броју радова, па је тако, већ, настао импозантни опус од преко 600 њихових отисака и одраза. Или, покушаја да се, макар асоцијативно, истраже везе у којима се сликарство и музика међусобно: подржавају, подстичу, заступају и афирмишу. Отуда и тако велики комплекс Нешићевог џез - циклуса из кога извирују његови цртежи са „двогледима“ да би радознало осмотрили околни свет у ком се крећу идеје њиховог творца. Сликара и професора физике, који разуме, и придрижује се, веровању у постојање хармоније сфера и оне митолошке шкрипе која се звуковна развија у непрестаном окретању земље. А, тај вибрато припада и џезу и то нарочито тзв. „немогућностима“ дефинисања његовог музичког ега. Зато је заједништво музике и слике, тона и боје, тако инспиративно постављено на ликовној сцени Драгана Нешића, које се на њој креће попут хоботнице из Борхесове фантастичне зоологије. И за крај, да не остане непоменуто, мора се рећи да – без музике нема сликарства, а ни без сликарства музике. У тој нераскидивој заједници свакако је и узвишени дух поезије. И њеног ега.




21. фебруар 2018.

ПРАХ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРАХ

Шта да пишем о себи
а да не увредим мрак
да не подлегнем утицају линије
која ми кроз срце пролази
и са другим облицима повезује
Како да окренем речи
не дирајући у њихову
невидљиву телесност
у законе молитве чију сцену
оне носе на својим раменима
У ком правцу да се окренем
којом брзином да се повежем
у којој светлости да се не уплашим
Где да додирнем тло
у ком веку да читам из почетка
јеванђеља
историју развоја звука
биографију Светог Духа
Христов путопис
Коме да поверим тајну
мамину шкрињу
мирис лаванде
прах свести
муку и спасење
тројства
и све да препознам
у свом праху прахом заштићен


Песма из књиге „НАСПРАМ ЧУДА“ (Светови, Нови Сад, уредник Јован Зивлак, 1994.)

20. фебруар 2018.

БУБАШВАБЕ ВИНОПИЈЕ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

БУБАШВАБЕ ВИНОПИЈЕ

            Бубашвабе, у нашем српском народу познате по надимку „винопије“, су мала досадна пузећа створења, која воле да се размножавају и бораве, нарочито зими, у винским подрумима. Вероватно да је то тако зато што им прија мирис вина у сазревању и друштво „завесе“ саткане од ројева неуморних винских мушица. Неко од филозофа је рекао, а што је записано у култном Речнику метафора, да су бубашвабе винопије планерска и ликовна Створитељова грешка. А, то је веровтано испало због тога што је Створитељ градећи неки други лик заспао, а онда у бунилу, када се пробудио, побркао своје цртеже, па је тако настао морално наказни лик – пузеће винопије.

                УСПУТНА НАПОМЕНА
                Овде, на делићу територије овог текста, који тече у смеру настајања, ваља истаћи да је вино благотворно и лековито пиће из високе класе амброзијских божијих напитака, па је зато свака метафоричка неумесност искључена, за све оне затекле у пољу читања овог текста.

                У наставку текстуалног тока и обликовног мисленог бујања овог „малог наслова“, приметио сам да ме изнутра, као нека снажна унутрашња сила, вуче, нагони и наговара, да се списатељски, као светлост, придружим некаквом скретању, илити, аберацији, у смислу да се у „оголелом“ неметафоричком казивању – послужим тзв. „параболичном“ метафором, и упоредим морално наказни лик „бубашвабе винопије“ са њеним „изотопима“, скривеним из лукаво израђених маски, њихових човеколиких двојника. И, то, највише оних, који су, на лествицама важних државних и друштвених функција, постављени да обављју  и извршавају одговорне послове, нарочито у сфери уметничких и стваралачких удружења и других сродних асоцијација. Реч је о типолошким подврстама над чијим би се „документима и доказима“ њиховог разоткривања, добрано забезекнули Фројд, Јунг и Адлер. А, у прилог те хипотетичке забезекнутости свакако иду и подаци о искуствима посматрача, која су у историјама многих нација познати, као посматрачи-ћутолози.
                О тим „ћутолозима“, наравно, у мојим будућим „малим насловима“ биће постављена опширнија расправа, која нажалост тренутно не налази своје место у овом тексту. У циљу наставка елаборирања приче о морално-наказном профилу „пузећих винопија“, скривених иза образина лукаво направљених маски, мора се приступити најмање са форматом имагинирног закључка о тим друштвеним штеточинама, илити, „бубашвабама“, које руже и брукају људски род. Речју, то су паразити који са позиције друштвених „јасала“, без и трунке гриже савести, арче и немилосрдно троше и поткрадају новчана средства са буџетских рачуна организација у којима су, као неки послодавци, или пословодни предводници, запослени. Они, такви какви су, од јутра до мрака, уз велике количине скупоцених бутељки високо рангираних „марки“ црних вина, седе, пију и булазне о свему и свачему, или што би један глагољиви новосадски песник рекао – они јадни по ваздан причају о Ничеу и ничему. И за крај ево практичног:

                ПРЕДЛОГА

                У свим српским општинским и градским јавним комуналним предузећима треба под хитно формирати радна одељења, јединице, или бригаде, за ћишћење таквог пузећег човеколиког смећа, а потом за извршење тоталне дератизације просторија у којима су те штеточине боравиле као радно запослене „бубашвабе винопије“. 

19. фебруар 2018.

ПЕСМА О ЈЕЗИКУ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСМА О ЈЕЗИКУ

1.
Речи
могу да исправе оно што
ремети нормале њихове мучнине
То је моћ
којом језик обезбеђује своју
аутономију
којом се брани од незваних освајача
Ситничари износе своје замерке
и злурадо питају
докле о смислу
докле о језику
са замеркама треба пажљиво
без подела
ни превише по ситничарима
ни превише по језику
2.
Уз реч постаде човек
започе свакотрено да препознаје
назива
воду ваздух земљу
водене ваздушне земљане
ствари
гомиле детаља
измислица
намислица
свега од ничега до ничега
онако како се и сам претворио у
владавину трена
од праха до праха
са сићушном вероватноћом између

правих невероватноћа 

18. фебруар 2018.

ЗАХВАЛЕ БОГУ И ГРАДИТЕЉИМА ТРЕБИЊСКОГ СНА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАХВАЛЕ БОГУ И ГРАДИТЕЉИМА ТРЕБИЊСКОГ СНА

 (Светлана Ратковић Топаловић: ЗВЕЗДЕ НА БАГРЕМ МИРИШУ, Бернар, Београд, 2017.

                Морам да признам да сам овај текст у форми импресионистичког приказа написао на предлог Драгана Нешића, познатог гимназијског професора физике и једног од најистакнутији савремених српских сликара, који живи, предаје и ствара у Прибоју на Лиму. А, реч је о post humno, или посмртно, објављеној песмозбирци „ЗВЕЗДЕ НА БАГРЕМ МИРИШУ“ Светлане Ратковић Топаловић (1957-2016). Припремајући се, за већ истакнуту врсту осврта, присетио сам се, из неког од мојих далеких читања, једне незаборавне мисли, која готово да ме је уверила, а, по којој је нежност и најгласовитије поезије увек заштићена унутар свог аутентичног и аутономног „грудног коша“, као тврђава  „окована ребрима“, онако како гласи и наслов једне од песмозбирки србобранског песника Милана Дунђерског (1952-2007) Окован ребрима, Матица Српска, Нови Сад, 1973. Нежност, која поезији не да никада да умре, или се исели у неко друго разумевање: језика, молитви, звезда и захвала. Захвала Богу времена, простора, имена и љубави. Негде, у складу са том фантастично уверавајућом мишљу повукао сам паралелу са тим „грудним кошом, као песничком сликом штита нежности поезије и њеног бића, али и јединог места на територији живота, на ком се осећања, важне мисли и незаобилазне истине, саопштавају, оденуте у хаљине сашивене од најфинијих и најскупоценијих: материјала, изума кројева, линија, елеганција и афирмација лепоте, као става и владавине склада и хармоније,  без којих нема ни живота ни смрти. Ни багрема, ни звезда. Ни магичне еротике њихових мириса, који се као пољупци, интерактивно додирују, стапајући се у једну и једину, или,  како би рекао песник Никола Цинцар Попоски (1944-2014) „једиту“ вредност живота – у љубав. И, управо љубав, као та најбожанскија вредност, може се слободно означити основом инспирације и декларације ове књиге „Звезде на багрем миришу“, коју њена ауторка није угледала за свог живота, нити јој се тиме пружила прилика, да „интервенише“, да макар погледом, помилује њен „грудни кош“ у ком и даље куца њено невидљиво песничко и ауторско срце, незаустављено и неокрњено, ни са којим и ни са каквим, понашањем физичке смрти и њеним метафизичким „мандатом“. А, реч је о „грудном кошу“ љубави, ког чине три „ребра“, као три стране света, од којих свака од њих, без оне четврте, која је увек у „власти“ песника и „сателитске“ осматрачнице Творца, припада једној песничкој станици; првој под под именом „Истрајања“ (1988), другој именички означеној као „Записнице“ (2010), а обе узете са библиофилске полице њеног опуса; и треће, као наслов књиге – „Звезде на багрем миришу“ у којој су сабране готово све раније, за њена живота, необјављене песме,  прозаиде и „мали“ прозни написи о: „сликама географије“ и „географији слика“ из света важних запажања, контраверзи асоцијација на нутрину судбине прогонства у које се „запањено гледа очима детета“. У заоставштини тих „запажања“ Светлана је уз помоћ маште  „жена Вишеграда“  имагинирала незаборавне описе „камен-баште“ и „мртвих кућа“, приче о Момчилу, Радомиру и Немањи, речју, о градитељима својих снова, нарочито оног требињског. Чудесне су то захвале Богу и градитељима њених снова, још чудесније су, ако се зна да је она Светлана песникиња давно прешла „праг“ једноставних конвенција и конзервативног говора традиционалне  лирике, или интимистичке поезије у којима је својим речима и молитвама испраћала откуцаје свог срца, цртајући њихове путање у облику: споменика, птица, талисмана, улица, звезда и слика багрема, заједно, на истој слици,  са ликовима: мостова, камена и друмова, и свих оних других профила успомена сатканих од атласа: сновиђења, сумњи и чежњи, које је, попут икона, качила на зидове своје лирске галерије, као у „заробљеним пределима“. Она је писала „не узмичући“ и „не бојећи се“ својих „сломљених огледала“, а „мирно остваљајући себе „вуцима“ живота, болести и смрти. Та писања су, како јуче, тако и данас и сутра, личила, личе и личи ће, док је год Бога љубави, на „изложбу  распећа“ душе, љубави и носталгије, постављена и отворена између „времена даровања“ и „вучјих времена“. То је, у извесном смислу, и дубоко пророчки смислено казивање о „растављању“, о тренутку када се: „Растављамо безгласом / Огрнути бесом „, када се „тучемо неумором“ и „васпитавамо разум у недоглед“. Када откривамо „испод срца постављене замке, које чекају време или сан под довратком да намаме“, да ли живот у смрт, или смрт у поновни, или нови живот. А, за све то време срце се Светланино смеје иза капије живота и говори сумњи у очи да смрт није мрак и да је ноћ трава.

                Када сам, као читалац, заклопио корице ове књиге и ја сам рекао: „Чудно је то, да је она (Светланина поезија) касно стигла у мој читалачки живот и то баш у тренутку када су се ствари битно промениле, када је поезија остала, а, њена ауторка, или градитељка – отишла“.  






17. фебруар 2018.

ЗИМА 2018.



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗИМА 2018.

Зима је не само време
минус и неко да пипа и
образе зацрвенеле штипа
као опори укус лека
када се појави усред човека
када се из његовог стомака
пресели као коњица лака
на територију његових чула
где до врха имагинарне куле сеже
чудна сеоба
као пример који веже
за скуте неспретних себичних деоба
због којих је човек изгубио пола
срца и ума и
свега од себе преосталог му од бола
од бола и страха све то у име
чак и свесно одабране трапаве риме
бежећи и скрећући
као светлост
као њена аберација
док се за њим покреће
наилази
галопира и
јуриша гнусна рација
исправљача
инквизитора
цензора
дрхтања и опаких мора
И зашто баш зима
без јесени
пролећа и лета
зашто баш трапава незграпна
рима
Коме то у слободном стиху

смештај песме смета