26. јул 2017.

ВИДИКОВАЦ ОД НЕПРОВИДНОГ СТАКЛА




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ВИДИКОВАЦ ОД НЕПРОВИДНОГ СТАКЛА

Радивој Шајтинац: ПСИ ВЕРСА ИЛИ ОТИМАЊЕ ВАЗДУХА, Народна књига / Алфа, београд,2005.

                Радивој Шајтинац (1949, Зрењанин), песник који је више есејиста душе, него сликар где укрштени верси и „речи- осе следе звук и мисао“ подмитљиво невидљивог песника, који се у преношењу тајне (а, која мора остати тајном) „лирског маркетинга у дошаптавању“ апсурда и парадокса, обраћа својим безименим и невидљивим (са)везницима. У преображавању скоро упоредивих са изданцима белог биља и трулежи, као симбола времена и трајања. Безразложно просветљених кошмаром „мајстора рима“ у коме дух из њих све може да срочи и адресира. Све описе „димензија тема и инспирација о којима се гласно не распреда / посебно када не пријају ни разлози, ни обавештења изнад укалупљених влажних небеса“. И њихових реторичких стереотипа. Тамо где неовлашћено „краткоречиви учитељи“  и „епски гудачи“ држе семинаре о разлозима и формама опонашања неизвесности. У координатама имитација бивших појмова и слика. Прелива „чистих успомена“, које сежу и вибрирају својим ритмовима, „без аутора и проналазача, између историје и (њених) перформанса“. Усмерењем погледа у немо време. У протицању представа са „измишљеним социјалним обичајима“, који увијени у људско месо цакле кроз: контекст, дискурс и демистификацију својих појавних карактера. Како ванчулног пространства душе, тако и „црвљивог погледа у ништа“. У фондове серијског програма „саслушавања идентитета“ и разгледања залиха „аутопоетичке зимнице“.
                У пољу таквог промишљања рефлектовања света собом и себе светом, Шајтинац данас више, као што је писао и јуче између деоница „даровних путовања“  са којих је слао „Пангласов извештај“  о „шуми којој се враћају прагови“ или „оружју људски рањеном“ и проливених „суза у лунапарку“ трагајући за траумама и анаморфозама онтолошких сензација, које се међусобно надмећу и натпевају са каталогизованим смисловима и уписима (не)обрисиве стварности. И неуређених радњи њених гестова и одраза, које ти исти смислови емитују посредством различито артикулисаних различитих доживљаја. И ероса сенки добро склоњених у аутономијама својих лавирината. Знакова, значења, распореда и верса (стихова), који су у поезији увек изван прича и романа времена и простора. Па, чак, и онда кад песник, попут Шајтинца, кроз своје речи тражи и проналази друге субјекте одабраних примера. Свог „приватног ангела“. А, све то у настојању да се у „стешњеној пре-обуци“ поглед „ознојеног певача“ ослободи у процесу сагледавања невидљивог торза ваздуха. И једне помаме да се том невидљивошћу надомести амбивалентна улога умне присебности. И „видиковца од непровидног стакла“. Између ега и алтерега посматрачевог.
                У овом наративно имагинираном поетичком спису Шајтинац, иако уочљиво, утишава песме његовог опуса што се разлежу из провалије „шапата и музике“ душе, није одолео да у версима преношења тајне о апсурдима и парадоксима, а која мора остати тајном, не инсталира и своје коментаре о „измишљеним социјалним обичајима“. Са „гласачким листићима и ознакама страна света“, са „споразумима с телом“ и „душом нагнутом над оним бешумним хором одоздо“. Који учествује у трговини и промету лексичких легура за „моћне ствари“. Држаче огледала. Притискиваче папира. Хербаријуме палимпсета. Лиценце писара. Дипломе тумача. Педигреа „паса верса“. У тим коментарима он отвара стакленке „скупих вина“ својих успомена. Оно што још у њима „није објављено“ о њему. Што побољшава описе крвотока и грађевина „пакла ране младости“. Њена постхумна привиђења. И „рестаураторску болест сећања“ у рангу интроспективних бумеранга. У којима је „вештина (писања и отимања ваздуха) – туђа мука“, а „патетика – лична рефлексија“.
                За веровати је, зато, да је и ову експресионистички интонирану књигу стихова Шајтинац изнедрио из добро сачуваних „заостатака“ песама, које су се преплашиле смисла и удара „невиног зла поруке“. Скривајући се у „панонску кладионицу“. Тамо где се слаже и слеже подножје онтолошког распећа. Неприличан бивши говор. Зебња. И „чиста срећа“. Да кроз језик елегије „аутопоетичке зимнице“ буде адекватно пружена „прозна помоћ незавршавајућим песмама“. И то средствима пасторала „загрцнутих фуснотама“.  И инхалираним свежим исходом, а поновљеним „преким памћењем“.
                Ликовни садржај ових нових Шајтинчевих верса и њихових валенци треба тражити међу парадоксима колорита, којим он боји прозоре смеса и гримаса поетских пејсажа. И њихову склоност ка поштовању „тихе поезије“ природе. Њених „свлачионица“ и у њима визуелних песничких задужења. И задуживања. На чијој сцени се филмично одвија дано-ноћна размена белог и чистог. Са: везницима, префиксима и вокалима њихових „малих језика“ неретко натрпаних метафориком у којој се наслањају, једни на друге, раствори и минерали херметичких формулација. Са сигнализацијама и сајберизацијама импресија и експресија. Псећим лавежом верса.
                На крају ваља истаћи да је овај старо-нови Шајтинчев песнички текст непроводив до краја у границама до којих нас води стандарно разумевање. Те да нека метафизичка „влага и измаглица“ куљају из њега с маскирном копреном што титра преко непровидног стакла његовог „видиковца“, са примесама опсесивног осећања, да постоји пророчанство о томе „како се Нешто у Неком збива“. Као лепота, са њеним исправкама, на рубним местима где се досеже отварање суштине разумевања: себе у свету и света у себи. С институтима и еросом речи утамниченог у сутерену душе.





Овај текст је објављен у броју 55 /мај 2006. часописа за лњижевност, уметност, културу и мишљење ЗЛАТНА ГРЕДА, који је у издњу Друштва књижевника Војводине уредио песник Јован Зивлак.







25. јул 2017.

OБДAРЕНИ ЗA ПИСAЊЕ





















ЗОРАН М.МАНДИЋ


OБДAРЕНИ ЗA ПИСAЊЕ

Oбдaрени зa писaње
претвaрajу свojе депресиjе у несреће
oд кojих живе њихoви текстoви
oмaжи ликoвимa из фaнтaстикa мaште
Њихoвa гoрдoст oстaлa jе без aмбициja
у пoљу дoкoнoсти
где се oсaмoстaљуjу пaрaлелне стaзе
живoтa
врсте удвajaњa незaвиснoсти o
тешкoћaмa у избoру предметa писaњa
нaде дa се успе у њему у
прoнaлaжењу пaмћењa
учењa зaбoрaвљених мoлитви и стрaхa
oд зaбoрaвa
Oбдaрени зa писaње не умеjу увек дa
пренесу пoруке
кojе несметaнo другим путевимa стижу нa
aдресе
нa кojе су упућене пo угледу нa филoзoфске
дискусиjе
o нaчинимa спуштaњa нa днo лудилa
пoбеђивaње тишине речимa
jедине пoтпoре oсредњим судбинaмa
зaдoвoљствa и нaде

24. јул 2017.

СУМОРНИ ПАУКОВ КВАДРАТ






ЗОРАН М. МАНДИЋ

СУМОРНИ ПАУКОВ КВАДРАТ

Видим тај круг
у коме тишина
раскива своју мрежу
Немоћан да се претворим у
плетиво у
суморни пауков квадрат
окрећем се траговима светлости
да бих у размацима између
неприсвојених честица
нашао стазу
пољску
на којој нећу исклијати у речи
Тишина у расулу сопствене мреже
загонетно јеца
над препеваним чулима и
напушта стазу на којој се
све више уочава

суморни пауков квадрат

23. јул 2017.

КЊИГА О МАЈКОВСКОМ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

КЊИГА О МАЈКОВСКОМ

Душан Опачић, МАЈАКОВСКИ: ПЕСНИК РЕВОЛУЦИЈЕ, Друштво за афирмацију културе – Пресинг, Младеновац, 2016.

                На почетку овог текста желим да истакнем велико задовољство, које сам осетио када ми је, ових дана, локални поштански службеник уручио пошиљку с књигама Душана Опачића, мог блиског рођака, а у којој су биле пажљиво упаковане три његове песничке збирке (Урлик из тетрапака,2014, Из апартмана 303, 2015. и Криви солитер, 2016.) и књига, или боље и прецизније речено студија о: животном, грађанском, револуционарном, емоционалном и песничком путу, и усхиту, грузијског, совјетског, па, у извесном смислу, и руског песника ВЛАДИМИРА ВЛАДИМИРОВИЧА МАЈАКОВСКОГ (1893-1930). Оно што ме је одмах, наглашено подстицајно, окренуло тој, јасним, веома прегледним и језички богатим приступом, написаној књизи МАЈАКОВСКИ: ПЕСНИК РЕВОЛУЦИЈЕ, ситуирано је у једном важном податку моје средњошколске биографије, а који је везан за чињеницу да ми је Наставничко веће апатинске Гимназије Никола Тесла школске 1968/69 године одобрили, као ученику природно-математичког смера, да за завршни матурски испит: пишем, полажем и браним дипломски рад из српског језика. И као што се у том мом фамозном „матурском случају“ може календарски израчунати - то је било пре скоро педесет година или пре непуних пет деценија, пре дигиталне епохе и њених богатих понуда из сфере претраживачког изобиља, дакле у времену када је савремени човек започео ослобађања из чељусти ропске везаности за крута и најчешће контрапродуктивна библиотечка правила и њихове до бирократског бесмисла надуване „законе“. Морам да признам да ми је тада, пре толико времена, одобрено да матурски рад напишем и одбраним на тему Живот и дело Владимира Владимировича Мајаковског. И успело ми је да то на моје велико задовољство и учиним и тим радом обогатим моју личну библиотеку, коју сам, у прошлом и овом миленијуму, градио уз немерљиву помоћ моје покојне мајке Драгице Драгиње рођене Опачић и мог покојног брата Душана. А, истицање свих ових „историјских“ података, из efemerisa моје породице, учинио сам да бих потенционалног читаоца упознао с природом „окидача“ овог мог текста из жанровске заједнице књижевних приказа.


                И као што написах с почетка уводног пасуса, или пак одељка, мој блиски рођак Душан Опачић написао је богатим стилским захватом ефектну студију о песнику В. В. Мајаковском. Ту ефектност писац је језички изградио користећи се процесом „економичне“ употребе простора и цитата између чијих имагинарних граница се простире, или протеже, суштина феномена резимеа у смислу: сабирања, збрајања, издвајања и типовања главних елемената тематског корпуса. На том послу уочљива је пишчева енергија у савладавању увида у материју, која подразумева компетентно бављење фокусом Мајаковски. У том резимеу, сажетку или апстракту је тематску главнину поделио на неколико поглавља: Фракција, идеја, револуција, Биографија, Књижевно стваралаштво у постреволуционарном периоду и Епилог и утицаји. Речју, Владимир Владимирович Мајаковски, творац чувене и у светским читалачким размерама познате поеме Облак у панталонама, је рељефно приказан као писац који је совјетској поезији револуционарно даривао нову димензију и својим стиховима у њој очистио лирски  ваздух од „угљендиоксида“: аутсајдера, скрибомана, неписмењаковића,  стихокрадица, преписивача, књижевних клептомана и осталих литерарних кретена. Из сваког од наведених поглавља може се сазнати колико је Мајаковски био велика фигура свог времена, совјетске и светске поезије. И колико је био у праву Јосиф Висиаронович Стаљин, велики вођа Совјетског савеза, такође, као Мајаковски, рођен у Грузији,  када је на жалбу пеникиње Љиље Брик, њему лично упућену, реаговао „резолуцијом“. „Друже Јежов, молим вас да преузмете одговорност за писмо другарице Брик. Мајаковски је највећи и најталентованији песник наше совјетске епохе. Занемаривање његових дела једнако је злочину. Жалба другарице Брик је по мом мишљењу оправдана“ . Та Стаљинова „резолуција“ носи у себи поророчку оверу визије о бесмртности поезије и поетичког  ангажмана Мајаковског и то не само као песника, који је померио жанр поеме уводећи у њу структуру чувеног степенастог ређања стихова, већ и као један, по многим историчарима књижевности - кључни, оснивача руског футуризма, и који је битно допринео 1912.године појављивању текста Шамар јавном укусу илити Манифеста руског футуризма који су потписали песници: Бурљук, Александар Кручоник, В.В. Мајаковски, Виктор Хлебњиков и др.


                За име В. В. Мајаковског везане су многе мистерије, а најинтригантнија је она у којој се, или којом се, спекулише и лицитира на тему: да ли се и зашто убио, или био убијен. Али, какогод Мајаковски је за собом оставио написаним велико песничко благо, које се означава и великим поглављем светске поезије. У свему томе књига Душана Опачића помаже да се у нашој српској и славистичкој књижевној збиљи још једном осветли лик великог светског песника чија популарност траје и у овом трећем миленијуму. Ову књигу краси и богатство црно-белих фотографија, као важних историјских докумената, на којима “дефилује“ Мајаковски са својим књижевним и политичким савременицима, нарочито из времена када је написао стихове: „У овом животу није тешко мрети./ Изградити живот далеко је теже“.
                На крају наводим и неколико реченица из биографије писца ове драгоцене и корисне књиге.



                Душан Опачић је рођен 1977. године у Београду. Новинар је по професији. Био је сарадник редакција многих листова и гласила у земљи и расејању. Пише поезију и кратке приче.Објавио је три песмозбирке под насловима наведеним у овом тексту. 

22. јул 2017.

МАНДИЋЕВА КРИТИКА У ЧАСОПИСУ ЗЛАТНА ГРЕДА





      МАНДИЋЕВА КРИТИКА У ЧАСОПИСУ ЗЛАТНА ГРЕДА


                У часопису за књижевност, уменост, културу и мишљењe ЗЛАТНА ГРЕДА, који издаје Друштво књижевника Војводине, а уређује Јован Зивлак, у броју 55, мај 2006. године, у рубрици Критика, ЗОРАНУ М. МАНДИЋУ је објављен  критички приказ књиге песама ПСИ ВЕРЦА ИЛИ ОТИМАЊЕ ВАЗДУХА (Народна књига / Алфа, 2005. Београд) Радивоја Шајтинца, песника из Зрењанина. Зоран М. Мандић је до септембра месеца 2007. године био стални сарадник часописа ЗЛАТНА ГРЕДА на чијим страницама су, у више од 60 бројева редовно објављивани његови текстови (поезија, проза, есеји, књижевна и ликовна критика).  


21. јул 2017.

МАНДИЋЕВА ПОЕЗИЈА У СВЕСКАМА



                         МАНДИЋЕВА ПОЕЗИЈА У СВЕСКАМА

                У часопису за књижевност, уметност и културу СВЕСКЕ, који издаје Издавачка кућа МАЛИ НЕМО (Панчево), а уређује песник МИЛАН ОРЛИЋ, у броју 105 /септембар 2012, објављена је поезија ЗОРАНА М. МАНДИЋА. Наведени број се отвара са циклусом  од четири Мандићеве песме под заједничким насловом ЈЕСЕН И БЕГУНАЦ (Јесен, Бегунац, На ивици и Јадник). Мандић је дугогодишњи сарадник овог угледног панчевачког часописа у коме је, пре више од две деценије почео да сарађује и то за време док га је уређивао покојни писац БОГДАН МРВОШ.


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЈАДНИК

Он је увек неурачунљива бројка
сметајући сувишак мањка
светлости
Непопуњен размак у тексту за
успелу
реченицу описа стакла
Виђен је у азилима пропалих
песника
није просјачио
 чувао их се
Некима је показао своје ципеле
Замка за трагове
изговарао би на одласку
Звали су га

Јадник  

20. јул 2017.

ОПУС



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОПУС
Скица за биграфију Homo opusa

                Дефиниција појма опус најближа је констатацији да она обухвата количину појединачног или целокупног дела, приноса и доприноса, одређеног ствараоца (писца, композитора, научника, или пак врхунског ликовног уметника и спортисте) у смислу хронолошког и вредносног  утврђивања, и критичког уређивања, пописа и броја објављених радова (књига, студија, расправа, уметничких одредница идругих референци). У извесном смислу именица опус је метафоричка заменица за мерач „километраже“, коју је неки аутор прешао, или још увек прелази, у свом стваралачком пољу, или на његовом креативном „аутопуту“. Комплексност дефинисања појма опус сугестивно, скоро метастазнично,  извире на површину сваки пут када се дефиницијатор одмакне од обилних понуда језичких образаца, када из укупности проблема строге дисциплинарне номенклатуре различитих кодификација и каталогизација  апастрахује чињеницу да су за послове и радње дефинисања „задужени“, међу осталим систематизованим обавезама, филозофски и филолошки факултети са „кућама“ њихових: гимназија, језичких и креативних радионица, института и завода, као њихових кровних покрића. Речју опус је без оно dei, иманентно везано за човеково дело, за паралелизам његовог чистог и практичног ума. И, за вибрантне пулсације његовог творачког искуства.
                Ширина дефиниције појма опус упоредно је пустила корен у: двориштима, лабараторијама и атељеима: научних, музичких и спортских остварења, па се зато као један од најсензационалнијих примера велике научне магије истиче опус идеја, изума и патената Николе Тесле,  космичког великана светске науке. Такође, не треба заобићи ни истицање најрепрезентативнијих спортских опоуса међу којима се све више поминње опус  грен слем тенисиких турнира (Отоворено првенство Аустралије, Ролан Гарос, Вимблдон и Отворено првенство САД), које су освојили Федерер, Надал и Новак Ђоковић. Једна од поредбених акција везана је и за навођење опуса у музици који се вежу за ознаке дела композитора: Бетовена, Моцарта, Шуберта, Дебисиа или Доминика Скарлатиа. Али, много важније од те поредбености је истина која интегритет исконских опуса одваја, значењски и вредносно, од њихових: безвредних, лажних, преписивачких, помодарских, аматерских и других неважних разноликих и разнотоних компилација. И профаних угледања.

                Зато се опус може означити као најпоузданији сведок и доказ имена и презимена вредности у свим пољима људског стваралаштва. Сваки такав опус је нераскидиви део supstance Opusa dei (Božjeg dela). Опус је институција ауторитета и суверенитета вредности с којима Створитељ дарује и проглашава најдаровитије представнике историје људског рода...