24. фебруар 2017.

РУКЕ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

РУКЕ
(запис о важној мелодији природе)

                Руке брзо остаре, говорила је мати. У брзини тог немилог процеса настаје њихов тужни срам због кога се стидећи склањају од уперених погледа. Од видео океаана људског ока које, једино, као човеково име никада не (о)стари. У рукама је, као код каквог професионално обученог чувара сав људски живот, било да оне треба нешто да: обруче, заруче, уруче, препоруче, прируче или поруче. А, било да одруче бројне похотнике од злих намера да у рукама држе: нож, бомбу, или пиштољ.

                На рукама се дете износи из породилишта, држи на крштењу и вакцинисању. Њиховим топлим стиском дечије ручице прелази се улица, држе заставе и други барјаци. У конклудентним радњама и реакцјама рукама се безрезевно поверава одговорност за: част, сигурност, безбедност и веровање и  да је тачна мисао по којој је човек без руку биће остављено на неправедном цедилу судбине. Такво биће највише личи на оног тужног несретника, који не може, никада и никоме, да одручи, нити да се потврди у животу, страсти, љубави и борби за свој лични идентитет и одбрану поноса своје сваколике: националне, верске, интелектуалне, политичке и емоционалне припадности. Зато, саветнички је упозоравала мати да руке треба свакодневно чувати и неговати, да би, колико толико, човек појединац, дохватујући дотакао своју уписану судбину.

ПЕСМА О ВРАПЦИМА


               Објављено у дневном листу ПОЛИТИКА, Београд, 9.новембра 2014.

MANDIĆ U NESEBIČNOM MUZEJU




MANDIĆ U NESEBIČNOM MUZEJU


           

          Pre više godina u izdanju Edicije Braničevo (Biblioteka AB OVO, knjiga 13) iz Požarevca pojavilo se konačno izdanje Antolologije NESEBIČAN MUZEJ na 157. strana. Reč je o primerima srpskog pesništva, koje je njen autor MIROSLAV LUKIĆ (1950), poznati beogradski: profesor književnosti, izdavač i pisac, kodifikovao kroz pojam “bezdane književnosti, 1900/2008, tragedije ljudskog postojanja i utopija - sfera mistike». U  antologiji je zastupljena poezija 56 autora od Ive Andrića do Leonida Šejke, a među kojima se nalaze: Laza Kostić, Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski, Stevan Raičković, Branko Miljković, Danilo Kiš, Miodrag Pavlović i dr. U antologiji je zastupljen i ZORAN M. MANDIĆ, sa dve pesme Odlazak pravih pesnika i Čiji  je svet

У БОЖИЈИМ РУКАМА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

У БОЖИЈИМ РУКАМА

1.
Ако смо стварно део опште хемије
зашто се онда толико трудимо
да наше мале киселине уздигнемо
изнад великих раствора
Откуд толико божијег међу малим
детаљима
на измаку смисла
на местима на којима се не криви
само текст
него и читав хемијски простор
у коме смо негде између воде и
ваздуха
запета запетама
поновљен ред дељења и оптицања
шта ће лирика у хемији запитаће се
једном песник
моћи ће да посумња једино у разлику
између реторичког и лиричког питања и
неће много наудити хемији која нас
све више поробљава својим великим
рас-твором
2.
Дивно (Ох, то дивно)
Сунце немоћно ће
Патити
Над парама којима ћемо из раствора
Нестајати у неизрачунатим маглинама
Атмосфере
Али тада с нама неће бити Бог
као једини незаменљиви сведок
да је све у
његовим рукама
Хемија
                Лирика
                               Маглине
                                               Атмосфера
3.
Не постоје бесконачна уживања
ни у малим ни у великим растворима
ствари су постављене по себи а
њихово сопство сеже до најситнијих
њихових детаља
Свет је увек један по истом налогу
Божије математике
само у тој истости прерачунавају се
учешћа лиричара
Велик је њихов допринос митовима
Зашто
Зато што им је Бог дао слободу
да по свом измишљају Адаме и
Еве
Он нас све искушава чак и кад смо
усред кушње
Неверујући он нас  учи веровању
посвећивању својој хемији
говору течности које скоро и да не
разумеју говор воде
Говор вода је дамски
Такви говори не подлежу преводима
Њихов препев је немогућ
Не зна се да ли је с нама у кон-такту
њено биће или њен дух
Проблем је у томе што смо пре свих
Знања
Стекли она о неверовању и
до грла се упустили у савез са сумњом
Бог све то мирно по-сматра у
свом великом чудовању како мали воле
да се залепе (заслепе) на велике
детаље
4.
Једино песник у божијим рукама
гледа да с-тварима које лирски с(ас)тавља
не отсече уши и носеве детаља
Лирика је спас којим је научен с рођењем
Дариван
као што пролеће дарива и
дуга бојама поклоне осветљава
Чудна је хемија која је у овој песми
Тама
место божије промисли
нешто као време
изнад свега и све испод
Створитељских

Руку 

ЗОРАН М. МАНДИЋ У ВЕКОТРАЈУ ЛАЗЕ КОСТИЋА






ЗОРАН М. МАНДИЋ У ВЕКОТРАЈУ ЛАЗЕ КОСТИЋА


            У књизи Векотрај Лазе Костића коју је на 280 страна приредио Хаџи Зоран Лазин, а која садржи песме и, у мањој мери, прозне записе и изводе из студија о песнику Лази Костићу заступљен је и ЗОРАН М. МАНДИЋ са песмом ЧИТАОНИЦА. Мандић се тако нашао у кругу истакнутих српских песника: Гвидо Тартаља, Бранко Миљковић, Васко Попа, Стеван Раичковић, Бранислав Петровић, Перо Зубац, Небојша Васовић, Владимир Копицл и др. Ово антологијско издање, под покровитељством Секретаријата за културу АП Војводине, објавио је 2010. године Завод за културу Војводине са седиштем у Новом Саду.

JEDNA ISTORIJA SRPSKE ŽENE U SEDAM VAŽNIH SLIKA


ZORAN M. MANDIĆ

JEDNA ISTORIJA SRPSKE ŽENE U SEDAM VAŽNIH SLIKA

( Dobrivoje Zečević: UZVIŠENE SRPKINJE, Biblioteka Diša Atić, Vladimirci, 2009.)

U knjizi sastavljenoj od serijala sedam epizovanih drama, pod zajedničkim naslovom UZVIŠENE SRPKINJE njihov autor dr. Dobrivoje Zečević (1935, Kazanović u opštini Raška), doktor medicinskih nauka i autor 16 knjiga, nastojao je, da u spisateljskom duhu starogrčih tragičara, pretoči i dočara deo istorijske građe i mitoloških tema iz širokog literarnog fundusa srednjovekovne Srpske istorije. I, kao što je u naslovu predmetne knjige posebno istaknuto, dr. Zečević je u njoj pošao tragom ovekovečenim legendama, i to, naročito, zapisanim i sabranim u Srpskim narodnim pesmama, sa likovima Srpkinja: majke Jevrosime, despotice Gojkovice, monahinja Simonide i Jefimije, Knjeginje Milice, Kosovke devojke i Majke Jugovića. Na tom tragalačkom putu autor se kretao prema ex-ante, ili unapred, postavljenom i definisanom cilju intoniranom kroz dramatske predstave fenomena književnog kazivanja o neprolazu uzvišenosti i časti srpske žene.
U prvoj, ili početnoj, drami Majka Jevrosima I i II, dr. Zečević je na njenoj zamišljenoj sceni imaginarao i osvetlio jedan od najtragičnijih ženskih likova.- Jevrosimu, po predanju Srpskih narodnih pesama, majku Kraljevića Marka, sestru vojvode Momčila i ženu kralja Vukašina. Majka Jevrosima je, posle Kosovske bitke, a do danas, više, i to od šest stoleća, jedna od najsugestibilnijih lirskih slika epskih uzora sestrinstva i materinstva u nas, ili paradigma visoko tradicionalnog patrijahalnog vaspitanja i odgoja ženske dece u Srpstvu. Na ontološkoj horizontali te epopeje našle se su čvrsto, sa svojim antropološkim vibracijama i u sličnosti nedeljivim ženskim psihologijama, jedna uz drugu: despotica Gojkovica, kao žrtva produženog zločinstva kralja Vukašina i njegove odluke da je, kao svoju snaju i ljubu svog rođenog brata despota Gojka, živu zazaida u temelje grada Skadra na Bojani i Jugovica, žena Jug- Bogdana i majka devet njihovih sinova  Jugovića, koji izginuše na Vidovdan zajedno na Kosovo polju, zajedno sa: knez Lazarom, Milošem Obilićem, Ivanom Kosančićem, Milanom Toplicom i ocem starim Jug- Bogdanom.
Sažimanjem imena i sudbina poznatih Srpkinja, u ambiciozno zamišljen portfelj o njihovoj vanserijskoj uzvišenosti, dr. Zečević je na toj traci poređao predanja i legende i o Simonidi Nemanjić, koja se kao ćerka vizantijskog cara Andronika II Paleologa udala za srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina, i tim činom postala garant mira između dve države, a svojom lepotom optočila magičnost freske sa njenim likom, koja se nalazi na zidovima manastira Gračanica, kao jedna od najvrednijih fresaka  Sroskog srednjovekovnog zidnog slikarstva. Uz Simonidu svojom sudbinskom paralelom se kreće i živa saga o monahinji Jefimiji, odnosno despotici Jeleni, kojoj je sudbina darovala prvo svu zemaljsku sreću i blagodeti koje jedno ljudsko biće može da poželi na ovom svetu, a, bila je kćerka kesara Vojihne, uglednog vlastelina kod Cara Dušana i žena Uglješe Mrnjavčevića, koji se, sa bratom Vukašinom, brzo uzdigao na lestvici za istinskog vladara u južnim oblastima Srpskog carstcva, naspram nemoćnog mladog cara Uroša i Carice Jelene, udovice cara Dušana i potonje monahinje Jelisavete. Ali, potom je na ovu sirotu ženu sudbina poslala sve čini i nesreće koje mogu da zadese jednog božijeg raba: umro joj je otac, potom sin, dete mlađe od četri godine (“mladi mladenac”), a zatim i muž despot Jovan-Uglješa, koji je poginuo u boju kod Černomina ( u blizini Jedrene, između današnje Grčke i Turske, na polju koje Turci i dan danas nazivaju “Smrt Srba”) 26. septembra 1371. godine. Izgubila je, dakle: porodicu, posede, prihode, državu i društveni dignitet-položaj, pa se po običajima srednjeg veka zamonašila i došla u državu kneza Lazara, koji joj je pružio moralno i egzistencijalno utočište. I, to kao mladoj vladarki, koja je igrom talične sudbine, postala: udovica, izbeglica, prognanik i sirota mnahinja, a koja će posle stradanja Srpstva 1389. godine u čuvenoj Kosovskoj bici sa Turcima, ostati i bez kneza Lazara, kao svog zaštitnika. Knjeginja Milica je, takođe, možda i u vrednosnom i magicentričnom rangu Svete Petke, jedna od karika – plastično urađenih portreta - Zečevićevog dramskog “lanca” Istorije srpske žene. Milica je bila žena srpskog kneza Lazara i pravoslavna svetiteljka. Porekolom je iz vladarske loze Nemanjića. Njen otac je bio knez Vratko, u narodnoj poeziji poznatiji kao Jug-Bogdan. Vratko je bio praunuk Nemanjinog sina Vukana i unuk Vukanovog sina Dimitrija u monaštvu Davida. Milica i Lazar su izrodili osmoro dece, sinove – Dobrovoja, Stefana i Vuka i kćeri – Maru, Draganu, Teodoru i Oliveru. Posle Kosovske bitke i smrti njenog Lazara u njoj Milica je, kao knjeginja, upravljala narodom i državom, jer su joj sinovi bili još deca. Kada je Stefan, njen stariji sin odrastao i postao vladar, Milica je tada sa rođakom Jefimijom, ili despoticom Jelenom, otišla u manastir Ljubostinja, koji je sama osnovala, i tamo se zamonašila. Nakon što je primila molnaški zavet velike shime postala je od monahinje Evgenije monahinja Efrosinija. Završni red ove dramske kolekcije dr. Zećevića zaokupljen je simbolom Kosovke devojke. Kosovka devojka je simbol sačuvane časti srpske otadžbine. U sačuvenju te časti nalaze se: viteški zlatni pojas teško ranjenog junaka Orlovića Pavla, zlatni kondir iz kojeg ga Kosovka devojka napaja rujnim vinom, kolasta azdija junaka, svilena marama i koprena od zlata junaka Miloša Obilića, Toplice Milana i Kosančić Milana. Nabrojani vredni i bogato ukrašeni, dijamantima i dragim kamenjem, predmeti ističu simboliku dostojanstva, časti i visokog ranga. A, naspram njih je Kosovka devojka simbol ženskog ponosa, senzibiliteta i sačuvane časti otadžbine. I u tome je njenja uzvišenost kao Srpkinje, srpske devojke i srpske žene.
            O toj uzvišenosti Srpkinje govori i pesnik Jovan Dučić u svom Blagu cara Radovana, u odeljku o ženi, u glavi 11., i na istom mestu kaže:” Srpkinja je od svih žena drugačija, kada je najčistitji tip, ona je čoveku sestra.”. I, upravo, kao da je je dr. D. Zečević u svojim dramatizovanim primerima UZVIŠENIH SRPKINJA hodio i prolazio kroz citiranu esejmorfnu misao Jovana Dučića. Kao, da je iz sve snage i iz njenih apsolutno moralnih i estetskih predela hteo da izdvoji i apostrofira tu čistotu visoke: ljubavne, devojačke, supružničke, sestrinske i majčinske osećajnosti Srpkinje.Nepotkupljivu emocionalnost, vernost i odanost. Spremnost i na žrtvovanje, pa, čak, i u, kako bi to slikovito primetio J. Dučić, najvišoj sublimnoj ekstazi srca, kada žena prestaje i ne može više biti samo biti ženka, nego  postaje dobra majka i sestra.
            Ova Zečevićeva dramska kolekcija je urađena po meri tačnosti navoda istorijskih podataka i drugih alternativnih izvora.. Tečna je u prenosu dobro stilizovanih i redigovanih  dijaloga, pozajmljenih iz deseteračkog pesničkog kućišta narodnih pesama. Na momente ti dijalozi su iznenađujuće temperamentniji i čitalački zavodljiviji od svojih izvornih orginala. Ali, i pored tako učinjenog autorskog iskoraka mora se imati na umu da moderna drama sve više i više, u sebi i u svojim tekstualnim nedrima,. reči zamenjuje gestovima i pokretima, odnosno nekom vrstom nemušte gimnastike. Tu vrstu dramskih zamenica, ipak, ne treba ignorisati, makar kada je reč i o književnoj uzvišenosti, već nadigrati uzvišenošću u kazivanju o uzvišenom.. Pogotovo što je ovako tehnički organizovan i sugestivno prezentiran dramski skup teksta pogodan, kao scenario za snimanje filma, ili televizijske serije.


                                                                                              


23. фебруар 2017.

ВРТ


                                          Ана Марковић, слика Црвени амбар


ЗОРАН М. МАНДИЋ

                                            ВРТ

            И у најмањем врту тле има своје тле. Врт без таквог ослонца никада није врт. Ни у својој најшаренијој фази. Кад све буја и претвара се у мирис ведрине. У душу хране и храну душе. Не зна се кад је врт лепши. Да ли у освит зоре, или у предвечерје кад сунце затвара своју „радњу“ и предаје боје њиховом „стриптизу“? Облачење и свлачење боја у врту носи у себи дух дух представе старогрчког позоришта. У тој ни мало једноставној игри сунца и природе (са сопственим сенкама) све је подрђено божијим заповестима. Играти се препознавања на рубу мимикрије. У улогама војника и двојника. На „фронту“ на коме једне боје „гину“ у другима да би поново васкрсле у боје. У нови живот смрти. У нову смрт живота.
            Врт је збирка. Уметничка. Најисконскија драгуљарница природе. Њена ризница. Каталог боја. Хербаријум годишњих доба. Сагнута баштованова фигура, у тој филигранској радњи сунца и боја, брижљиво окопава стазе музеја којим природа проноси своје биће.      И „послује“ нашим погледима.
            Врт је непоновљива гардероба природе. Велики модни салон у коме се даноноћно кроје и шију хаљине природе. За њен волшебни плес са сунцем.
            А, врт?
            Врт је непоновљиви универзитет тишине. Његова филолошка катедра природе.
 И најнесрећнији из врта излазе под руку са својим малим срећама. И са својим малим 
„плесовима“ са сунцем. И остају бића.