22. јун 2018.

КУМ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

КУМ

            Не знам – зашто, ни одакле ми то да се, мало-мало, поново враћам на причу о „сведочењу“, које је у традицији, код Срба, познато као институција „кумства“. А, могао бих, ево и сада, концентрисан, логичан и потпуно смирен, као „било покојника“, како је то својевремено сјајно песнички и дубоко сликовито у једној својој песми - изговорио Владимир Владимирович Мајаковски, да о кумству напишем есеј, који би се анализирао и о коме би се дискутовало на неком филозофском, па и филолошком факултету у Србији, Русији и где све не. Могао бих, само када бих био сигуран  да у том писању нећу емоционално „планути“, као хепо коцкица, при свакој помисли на лик „кума“, који се у мој живот (у)везао са оном врстом и карактером  љигавости, коју заједно: Мајаковски, Достојевски и Чехов, не би били у стању да лако и језички пријемчљиво, опишу и теоријски лоцирају на неко од места типологије примера са којима баратају психологија и њена „сестра“ - психоанализа. За неверовати је, да се толико гадости може сместити чак и у кутију формата тако мале трословне речце – кум, а да се при томе и даље сачува поштовање према идеји с којом је кумство постало важан облик сведочења у националним историјама и традицијама сличних дигнитета и то не само код Срба, него и код многих других, пре свега, словенских народа. Али, шта да се каже о институтима кума и кумства, о којима је најбоље, што би рекао Његош, не рећи ни једну, ни ову, ни ону - реч, како се не би изгрешило тамо где се не сме погрешити. Питање је само до које мере разум, чула и осећања човекова могу одолевати поштовању и одбрани оног што је по свему неодбрањиво. Оно што расте попут корова и у коров се вечни претвара. Са сведоцима, или без њих – свеједно је, па чак и онда када је најбоље опростити неопростиво. И заборавити незаборављиво. Сваком човеку без кума је је увек боље и најбоље, него са кумом, коме та част ни почему, нити следује, нити паше, нити припада.

21. јун 2018.

ПО КО ЗНА КОЈИ ПУТ ЉУБАВНЕ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПО КО ЗНА КОЈИ ПУТ ЉУБАВНЕ

Док траје изнутра
у лику привиђења
са непремерљивом енергијом
треперења
Претварамо се међусобно у
друго стање
Имамо снове али не и представе
прерачунате у разлике
којима нас додају као кусур
у радњама јефтине парфимерије
Нико споља
за време тог трајања
не може да нас преобличи
или прилагоди за нас саме
после тог трајања
Ипак и последња секунда је довољна
да се у огледалу лишимо костима и
пре-облака
и
изнутра изађемо очишћени од
свих енергија
и
свих претварања



Песма (стр. 14.) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРПЗОР“ (Просвета, Савремена поезија, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000.).

20. јун 2018.

КАДА БИХ МОГАО ДА СЕ ИЗЈАСНИМ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

КАДА БИХ МОГАО ДА СЕ ИЗЈАСНИМ

Када бих могао да се изјасним
пре него што одложим терет
и сагледам дубину у коју сам
пропадао под њим
Не би то биле просте речи
из-говора
за нешто што површно раз-умемо
што ме узима споља и оставља
без оног важног унутра
што ме об-узима дрхтавицом насред
сунца које ником не сведочи
нити ступа у са-вез са ичијим
до-битком
Када бих могао да се изјасним о
гу-битку који нас све под-једнако
чека
под ис-тим непри-страсним сунцем
на-писао бих песму о до-битку
који по-пут иконе лебди изнад наших
глава
а није ни песма ни икона
Можда би то био само мали опис слике
на  којој свако јутро излазим из себе и
гледам у биће које све мање познајем
које све мање раз-умем
које све мање раз-уме мој не-одложан
терет
Слика је чудесна зато што привлачи
колико об-лицима толико празнинама
на којима свако може да слика за себе
себе
од себе
по себи
о себи
собом


Песма (стр. 15-16) из књиге „УСЕКЛИНЕ, ПРОЗОР“ (Просвета, Савремена поезија, уредник Чедомир Мирковић, Београд, 2000.). 

19. јун 2018.

КОНСТРУКТИВНА ПЕСМА




















ЗОРАН М. МАНДИЋ

КОНСТРУКТИВНА ПЕСМА

Док ме прогоне дивим се хартији (папиру)
забадам нос у (не)лакиране ладице песме (текста)
загледан у непремостиву линију истине (мира) и
знам да радим све у име неодређености (места)
не могу да ме збуне јефтине одмазде (експлозив)
подметнут у земљишту не-обрађиваном (без киша) и
тврдим да сам само овакав без запете (див) јер ето
панталоне ми солидно стоје (и то без каиша)
знам да су судбе дело између наказа и приказа (беда)
то сам наследио у хормоналним поремећајима
изнуђивања мозга (природе) и
ниједан да каже да је стигао (до реда)
себичним говором ватре у флегматичној заблуди (вода)
ДОК СИ ОПКОРАЧЕН ПЕСМОМ СВЕ ДРУГО НИЈЕ ТАЈНА (ИЗУЗЕТАК)
и не може тек тако да те неки представник живота (ради)
мода да уместо доказа испалиш себи у главу метак (         )
из никакве истине (ни онда) не може чистог да те извади (       )
Песма је симбол стравичне игре (и за децу) на граници привиђења (        )
Играш се сваким даном до седам
И кад ми охоло неко каже довиђења
Ја се тек онда смирим и смирено одговорим – не дам


Објављено у часопису ПОЉА у броју 371-372/ јануар-фебруар 1990. у Новом Саду

18. јун 2018.

БЕЗНАЧАЈНОСТ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

БЕЗНАЧАЈНОСТ

Базначајан си
и са највећим значењем о којем
сањаш
за којим лудиш
који не постоји
Пристајеш на све што ниси
у том лудилу
уносиш у себе оно што не постоји
оно што немаш
трујеш се с речима
озвучен си
Не знаш ништа о себи
када не говориш
када се казује оно што не чујеш
Само значајан можеш да
постојиш
копаш гробове
преваљујеш терет с једне на
другу страну полуге
О својој безначајности не одлучујеш
с њом се рађаш
кроз њену опну дишеш
Она је твој и озонов учитељ
Безначајност
Твоја или туђа је

исто безначајна 

17. јун 2018.

ЗАШТО САМ ПРЕСТАО ДА САЊАМ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАШТО САМ ПРЕСТАО ДА САЊАМ

Све се догодило одједном
Као потера када ти бане у дом
Као питање које ћеш поставити
Себи самом
Зашто сам престао да сањам
И то  усред сна
Када се врата топлог дома закључавају
Да се дом не исхлади
Да не одлепршају гладне птице
Које је наша мајка призивала
Учећи их да памте да једу у нашој кући
Треба научити и то говорила је
Наша мајка да
Сваки престанак личи на тајну
Дубоко приковану за своје дно
А тајна није место избављења ни
Лука мира ни
Молитва ни
Место сонета
Ако се једног божијег дана сетим
Зашто сам престао да сањам
Отворићу широм врата и све прозоре
На нашем топлом дому да
У њега улепршају гладне птице
Које је мајка учила да једу
У нашој кући као у њиховом дому
А нама деци казивала  да је
Сањати као и волети и да то
Никада не престаје
Како онда да
Исправим наслов овој песми када сам

У њу радосно улепршао

16. јун 2018.

КАКО СЕ РЕСЕТОВАТИ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

КАКО СЕ РЕСЕТОВАТИ

Како се ресетовати
рестартовати
Када се у непознатом трену
после оног по принципу
пали – гаси
испразниш
Опростиш од наде
да ће се све вратити
у пређашње стање
цветања
пупења
листања
Ех
када би
уметност постојања
света
престала да буде
уметност без наде
Тада би нам ваљда
свима успело да се
ресетујемо
рестартујемо и
почнемо из почетка да
пупимо
цветамо и
листамо


Господње 2018.