28. фебруар 2017.

МИРИС(И)







          












  ЗОРАН М. МАНДИЋ

  МИРИС(И)


Нови прилози историји пажње са освртом на филозофију:
еротике, жене, књиге, инквизиције и дилеме

            У старим књигама готово да нема ретка без мириса. Без малих кротких прича, од једног пасуса, о њима. Тада се још ништа није знало о фуснотама. А, и граматика је била у повоју, па су мириси патили између „великог“ и „малог“ слова коментатора. У навођењу.
            Коментатори су били самоуки. Као пустињски ветар. Као свирепа глад. Недостатак ствари зауставио је развој мишљења.У правцима у којима се кретала историја пажње на почетку. На појилима других потреба чула.
            Мириси су у царство људских задовољстава журили најбрже и најихровитије. Према својим митовима. И опрекама. Од мириса јабуке и жене парфемичари су синтетизовали мирис преваре. У средњем веку тај мирис су присвојили инквизитори. Мириси су тако добили своју „цркву“, а и да нису, при том, толико марили о својој религији.
            Усред ваздуха мирис је постао идеолошки уљез, који се по својој опасности изједначио са интезитетом неизлечиве болести. Од једном сви су почели да миришу. И миришу.
            Неукусан свет људског даха одједном је изгубио примат. Више нико никог није могао да препозна. Нити да се спаја додирима и инерцијама генетске сличности. Компатибилни људски дах по себи, тако је постао некомпатибилан.
            Намирисана љубав је доживела своју октроисану емоционалност.  Део природе је тако умро. А, цвеће наставило напето да живи наметнуту људску шизофренију. Деспотизам парфема.

BEZBOLNA PESMA


















ZORAN M. MANDIĆ

BEZBOLNA PESMA

Voleo bih da vidim dobro
ono što me okreće oko svoje ose
jezikom kruga prepričava
oduzima i dodaje kvadraturi znanja
maleckoj nadi šćućurenoj u veri
u telu koje se odbija od ogledala
Duše
kao nesigurna misao
kao nepristajanje na duboko besmislene
zidove
ograde iznutra i spolja
u nečemu što ne garantuje ni jednu
mogućnost
samopoverenje u trajanju
otvoren dijalog s prolaznošću
 Znam da ovlaš postojim
suočen sa neiskazivošću reči
s njihovim banalnim prevodima teksta
Smrti
na nepostojeći jezik
Znam da sam još pomalo lep
U daru na istoj klupi sa Horacijem
Sve bliži granici
Pred čijom kapijom se odlažu stvari
Jezik i malecka nada šćućurena u veri
Da mogu kroz druga vrata vanredno
Negde


 Između 8. i 9. maja 2004.   

27. фебруар 2017.

SRBIJA, UVEK SVOJA II - Miroljub Milanović



                     Zoran M. Mandić i Aleksandar Lukić u kući Miroljuba Milanovića, 
                                                 Petrovac na Mlavi 2011.


Miroljub Milanović

Srbija, uvek svoja II

Zoran M. Mandić: "Srbija u dubokim vodama"
Zavetine,M.I., Bgd., 2015.

                U zbirci pesama " Srbija u dubokim vodama" Zoran M. Mandić nastavlja i produbljuje teme i ideje svog poetskog sveta, uvek u potrazi za smislom postojanja i pevanja. svestan da se " Pesma rađa u sebi u srcu" (1.), i da je " Duh pesme / najbliži duhu vatre " (2.) ,  da reči tek napisane stiču auru i da se tek onda približavaju uzvišenom, duhovnom. Na taj način i gruba materijalnost biva ukroćena. pesnik taj put prelazi lako a s njim i čitalac ozaren svetlošću nepobitne istine.
                Okrenut Hristovom liku, u Mandićevoj poeziji nije slučajno pominjanje veličine Dostojevskove poezije, njene metafizičke dimenzije. Velike teme i ono što je najplemenitije u evropskoj književnosti u kojoj delo ruskog pisca zauzima visoko mesto, prisutne su i u pesmama ove zbirke ali uz obavezno isticanje jezika i njegove bitnosti  za srpski narod. Pesnik " Srbije u dubokim vodama" zna da se istinom i najveće teškoće prevazilaze. Vera u poeziju , u njenu isceliteljsku moć još jedna je njena važna odlika.
                Svestan vremena u kome vlada brzina, pesnik će zaključiti : " Žurba je sudbina pesme... / naelektrisani izlivi nestrpljenja / Nemar nad ćirilicom u eposi / nečuvenog nasilja engleskog jezika " (3.).
Ali, " Povampireni materijalistički svet" (4.), nikako nije opravdanje za pesnikovo predavanje ili uzmicanje, povlađivanje trenutnim hirovima vremena. Otuda i umesno pitanje: " Kome se to / Za koga / mole srpski pesnici " (5.). Visoki ideali kojima pravi pesnik mora da teži jedino je merilo njegovog delovanja . Pesnik Mandić , zato bez dvoumljenja iskazuje svoje uverenje: "Miran pesnik ne treba narodu / On ga svojim ćutanjem vređa" (6.). Ovako oštri sudovi, istiniti bez ikakve ograde, ako se pažljivije proanalizira srpsko pesništvo u poslednje tri decenije, sem nekoliko časnih izuzetaka, nisu se mogli naći kod srpskih pesnika. Većina njih zadovoljila se postignutim i prepustila letargiji, jalovom eksperimentisanju i otkrivanju već otkrivenog, zaboravljajući na svoje osnovno pozvanje i gubeći svaku vezu sa stvarnim životom.
                Pesma po kojoj je zbirka dobila naslov " Srbija u dubokim vodama" , predstavlja rekapitulaciju pesnikovog viđenja postojanja i trajanja naroda kome pripada. U Mandićevoj viziji " duboke vode nisu / Neprijatelj Srbije" (7.), naprotiv, one joj piomažu da prodre u suštinu svog bića i tako osigura trajanje u budućnosti. Istorijska iskušenja, kazamati u kojima je stolećima bio zatočen njen " Vrcavi duh " (8.), samo su potkrepljivale istinu o njenoj neuništivosti. Zato je Srbija " kraljica svojih nesreća " (9.), kojoj je  " Bog podario tvrdoglavost " (10.). Ona se, " ne libi da pada i ustaje " ( 11.), zato što su "Duboke vode njen miraz " (12.). Ovako tačno i poetski nadmoćno sagledavanje udesa i veličine svog naroda, dijahronično i sinhronično, bez patetike i velikih reči, daje pesniku za pravo da zaključi: " Srbija je večno svoja nacionalna /  Narodna / Manjina i većina / Nema Srbije bez Srbije " (13.). Izvučena na svetlost dana iz dubina pesnikovog bića, precizna u svakom stihu i sintagmi, moderna i metaforična, sa bogatstvom asocijativnih značenja, ritmički besprekorna, ova pesma se doima kao delo zbog koga pesnik celog života stvara. Tu je sve: i istorija, i etos, i nadasve duh Srbije. Zato zabeleška * o datumu nastanka pesme ("U noći između 20. i 21. 4.2014. god.) nalazi svoje opravdanje u njenoj konačnoj realiziciji.
                U istom ključu može se čitati i pesma " Vožd " koja ima podnaslov "Esej o visokim rečima ". Vožd je u  srpskom jeziku visoka reč jer podrazumeva najveće što se može dati za svoj narod. Njeno značenje je mnogo šire jer je u nju ugrađeno narodno pamćenje. " Ta visoka reč sačuvala je povest / Narodnog i u narodu probranog ličnog / Dostojanstva " (14.). Navedeni stihovi karakteristični su za Mandićevu poetiku: pokrenuti luk od početne slike žrtve preobražen je u visoki ideal narodnog dostojanstva i konačno doveden do simbola. Obične , kolokvijalne reči zadobile su auru kao da su prvi put upotrebljene. To sa rečima može samo pesnik koji je njima potpuno ovladao.
                U pesmi " U koloniji " posvećenoj slikaru Miliću od Mačve, Mandić će se zapitati: " Da li to idemo ili se vraćamo  /  U nekoj drugoj formi " (15.). To večito odlaženje i vraćanje, taj večiti krug od prošlosti ka budućnosti i budućnosti koja će postati prošlost, čije će postojanje označiti samo druga forma, večito je pitanje koje postavljaju pesnici u svim epohama i na koje ne nalaze odgovora, nezaobilazno je i u Mandićevoj poeziji. Prošlost se ne sme zaboraviti jer " Od pamćenja se možeš koliko-toliko / Skloniti, ali iz ropstva zaborava / nemaš kud" (16.). Za pesnika, zaborav je sinonim za smrt. Otuda je pamćenje, makar i najstrašnije, uvek bolje jer omogućava izbor. Pesnik " Srbije u dubokim vodama " zna da je život ono najveće što čovek ima i da do duhovnosti može dospeti samo onaj koji ga je u potpunosti iskusio. Kao i Srbija kojoj " duboke vode " ne mogu ništa i koja iz njih izranja duhovno uvek jača i nadmoćnija.
29.11.2016. 
Zoran M. Mandić: " Srbija u dubokim vodama" , Zavetino, M.I., Bgd.2015., str.57.
Isto, str.7.
 Isto, str.15.
Isto,str.9.
Isto,str.15.
Isto,str.51.
Isto,str.37.
Isto,str.37.
Isto,str.37.
Isto,str.37.

Isto,str.39.


Мирољуб Милановић
Мирољуб Милановић (Крвије, Петровац на Млави, 23. септембар 1947) српски је приповедач, есејиста, књижевни критичар и професор књижевности. Завршио је Филолошки факултет у Београду, група за српски језик и књижевност. До одласка у пензију предавао је српски језик и књижевност у Гимназији у Петровцу на Млави. До сада је објавио шест књига, а добио је: Прву награду Политике Политикину награду за кратку причу 1970, књижевну награду „Дрво живота“ Мобаровог института и Заветина Београд за књигу приповедака „Ветрењак“ 2002. године и награду Госпођин вир за књигу Пола века ћутања Центра за културу Пожаревац,2009. године.
Библиографија
„Одлагање смрти“ (приповетке), Едиција Браничево Пожаревац, 1976.
„Ветрењак“ (приповетке), Апостроф Београд, 2001.
„Маслачак“, (приповетке и критике о прози Мирољуба Милановића, које су написали:Никола Милошевић, Стојан Ђорђић,Василије Радикић,Душан Стојковић,Миливој Анђелковић,Мирослав Радовановић,Милосав Ђалић,Срба Игњатовић и Радован Бели Марковић), Апостроф Београд, 2004.
„Пола века ћутања": Један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века“, Едиција Браничево Пожаревац, 2008.
"Писци отпора", Браничево, Пожаревац, 2012.
"Лов на висоравни", (роман), УКС Браничевско-стишка књижевна заједница и Библиотека "Србољуб Митић" Мало Црниће, 2015.
Књижевне награде
Прва награда Политике за кратку причу Воз,1970.
Награда Дрво живота за књигу приповедака Ветрењак, Мобаров институт и Заветине, Београд, 2002.
Награда Госпођин вир за књигу Пола века ћутања, Центар за културу, Пожаревац, 2009.
Награда Општине Петровац на Млави за роман Лов на висоравни, 2016,

Награда Јован Скерлић за роман Лов на висоравни, 2016.

ЗОРАН М. МАНДИЋ НА КЊИЖЕВНОМ ПОРТАЛУ ЗА КЊИЖЕВНОСТ БиХ



                                       ZORAN M. MANDIĆ, poezija

26. фебруар 2017.

ЗАШТО БАШ САД?




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАШТО БАШ САД?
(мали есеј о „великом“ непостојању одговора)


                Зашто баш сад? После толико година: нередигованих текстова, нелекторисаних постова, незавршених песама, упропаштених љубави, изгубљених ратова, лажних идентитета, безочно грубих етичких и естетских фалсификата, дубоких непристајања на нове формате, обрасце и процедуре комуникација и комуницирања и надасве после толико лоших и добрих година знања. Волео бих да знам одговор на то питање, као и на сва она друга скривена у дубинама и маглинама понора непровидних зидова који раздвајају свест од подсвести. Који онемогућавају истовремено управљање њиховим страницама, можда озбиљно наликих на, песнички и математички неистражене, њихове  „блогове“. Зашто, увек седење на „сицу“ узбудљивости те питалачке речи? Да ли због чињенице да су кроз историје: цивилизације, религије, филозофије, математике, музике и поезије откривени и пописани сви пејсажи: појмова и појава, као и сви њихови изотопи у кругу метастаза које интерактивно подстиче гравитација са другим силама и разлозима кретања? Са лажирањем налаза тзв. озбиљних научних анализа.Са прихватањем судбине аксиома у математици, а не и у религији. Чему окретање главе од радосног божијег осмеха и то усред све веће и агресивније навале срчаних и можданих удара? Чија је то освета? И због чега? Да ли је то  интродукција скорог искрцавања из свега што није искоришћено, а срамно запуштено, упропаштено и уништено?

ИЗДАЈА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗДАЈА

            Са етичког становишта издајништво се увек може објаснити. Његова историја је дубока, мрачна и старија од религије. У моћним памћењима издајништво се попело до станишта феномена, који је у њему (памћењу) изградио праву аутономију. Аутономију са: управном зградом, музејом, берзом, пијацом, прес-центром и „народном кухињом“ за: улизице, ласкавце и клеветнике. А, још је Сократ говорио да од питомих животиња најљуће уједају ласкавци, а од дивљих клеветници.
                У речнику издаје  налази се попис свих њених модела. Од издаје сопственог текста, па све до оне у којој се у улози издајника нашао евнух. Несмотреност главног Атилиног евнуха коштала је Атилу главе. Стаљин је сам најбоље мотрио на своје издајнике. Зато је сваког од њих предухитрио лишивши га живота. Ни инквизитори нису праштали. Иако се у нашем народу говори да је људски праштати, никада се од памтивека није праштало неверној „друзи“. А, најдубље се ћутало о издаји вере.
                Филозофи и социолози мало су се бавили „естетиком“ издајништва. Углавном су се исцрпљивали у испитивању његових парадокса. Оних који неовлашћено настају изненада као естетско чудо. Као чињеница да се од свих издајничких жанрова највише манипулисало издајништвом интимног, личног и колективног сопства. А у тај жанр спадају издаје: части, достојанства и пријатељства. Издаја љубави је гнуснија од мржње. Од неспособности пристајања на туђи успех. И доживљавање туђег успеха као свој неуспех. Богобојажљиви Клаузевиц никада се није молио за издајничке душе генерала.

                Издаја отаџбине највише говори о човеку као нечовеку, као антрополошком бићу које се вратило у своје зоолошко окриље и унижење. Зоолошко биће је метастаза данашњице. Оно је гнусна звер, која алаво једе све што је претходно створила у домену културе. У домену племенитих навика и склоности. У сфери знања. Владања равнотежом „прозирности зла“. Господарењем царством разлика. Хоћу да кажем на крају, као Св. Августин, како постоје божија блага чијом издајом издајемо Бога и претварамо се у животиње које ће појести друге животиње.

25. фебруар 2017.

НАШЕ ЗАЈЕДНИЧКО ВИШЕ СТАЊЕ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

НАШЕ ЗАЈЕДНИЧКО ВИШЕ СТАЊЕ

Време нико не може да заустави
Ни најпонизнији у прљавим пословима
Додворавања
Он савршено добро види сваки детаљ
Не прима дарове
Не заводи жене
Пред њим испите полажу само најхрабрији
Плашљивцима прави копије вампира
да се плаше од посрнућа
до пресвинућа од страха на смрт
Нема код њега поправног ни за најбоље
Постојиш колико трајеш
ништа више од тога
За веровање неверника да ће умаћи
кроз тајне пролазе на боља места
откључао је многе улазе
да би се уверио колико ће од живота
односно од смрти потрошити на оклевање
Никоме не прашта
ни безгрешнима
Једном у животу остало у смрти
без преношења предмета и порука
Путује се за сва времена на непознату
Адресу
Треба га волети свим тајнама бића
Без додира и претварања
Његова невидљивост је
Наше заједничко више стање



ДОДАТАК
Ову песму уврстио сам у књигу МАЛИ (П)ОГЛЕДИ (Књижевна општина Вршац       (КОВ), 2006.), а коју је за објављивање препоручио познати српски песник академик Миодраг Павловић, који је на клапни задње корице књиге написао следећи текст:

„Зоран М. Мандић је песник с послањем. Несумњиви лиричар, он остварује песничко дело по налозима аналитичког духа. Мандић има. Чини се, сопствену самоаналитичку методу. На другој страни он готово спонтано прави закључке пореклом са видика општег живота савременог света. Његов се мозак чини пунктуалним, сложен је од тачака с лица и наличија нашег заједничког искушавања дубине и површине. Из тог мозаика повремено избијају гејзири имагинативних згуснутих енергија. Истовремено, аналитички дух песника формулише стихове који су као мудре изрееке – за памћење. То су његови цитати који удобно плове по импулсима непресушне песничке инспирације.Песник Мандић путује тамо куда је послат и сопственом енергијом стиже до песничких открића“.  

ЖИВОТ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЖИВОТ

                Некада давно, а то обично припада детињству, слушао сам старог мудрог човека како збори о задатости. Чинио је то са лакоћом, онако како акробате у циркуској представи прелећу с једног на други трапез. И све то над опасним амбисом из ког сам слушао допирање гласа мудрог старца како у ритму невероватног језичког склада распоређује бравуре својих реченица. Како их усложњава музиком стилских фигура, које сам тад, наравно веома мало, или никако, препознавао. Мудри старац задавао је огромне муке, не само, мом „малом“ уму, него и жељи, која се у њему танталовски мучила да макар нешто од изговореног разуме. Можда само онолико колико стаје у тесну запремину симболичког зрнца разумевања. Али, мудри старац није се бавио „танталовим мукама“ својих слушалаца. Готово да их није примећивао у свом говору. Суверено је владао свим сликама око себе, које су немилосрдно кривиле моје детиње погледа неразумно увлачећи у њих све већу количину страха.
                Задатост – шта је то – дрхтао сам питајући се и понављајући ту магичну реч. Она је расла тад у мојој менталној напетости до неподношљивих граница високе непремостиве препреке. А, сећам се, као да је то било данас, готово сваке речи којом је мудри старац натегао, као стрелу, мој детињи страх.
                Задатост је, смирено је говорио мудри старац, једина креација коју ни један човек, из било ког периода, како „старог“, тако и „новог“ завета, не може да понови два пута, Да би потом, наставио, да је у истом појму садржана филозофија људског „пристајања“ на тумарање пределом, који се зове живот. Тек касније, када људски мозак одрасте у емоционалним, физичким и интелектуалним пејсажима, образлагао је мудри старац, Бог човеку препушта свест о подсвесним гестовима на пристајање. Човек, тек тад, по њему, запажа да једнина задатости нестрпљиво искључују било какву множину на њиховој стази. Обилазницама. Ушћима. Последњој станици. Или, задњој пошти. Има у свему томе режије веће и фантастичније него и у најфантастичнијим позоришним комадима – изустио би мудри старац, и додао: „Живот је театар у ком су богови једини гледаоци, а Отац, Син и Свети Дух чине тројство те једине праве задатости."

                Детињство је прохујало судбином даха, а глас мудрог старца, као да се још увек чује. И не престаје у ритму излагања дефиниције живота.  

24. фебруар 2017.

РУКЕ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

РУКЕ
(запис о важној мелодији природе)

                Руке брзо остаре, говорила је мати. У брзини тог немилог процеса настаје њихов тужни срам због кога се стидећи склањају од уперених погледа. Од видео океаана људског ока које, једино, као човеково име никада не (о)стари. У рукама је, као код каквог професионално обученог чувара сав људски живот, било да оне треба нешто да: обруче, заруче, уруче, препоруче, прируче или поруче. А, било да одруче бројне похотнике од злих намера да у рукама држе: нож, бомбу, или пиштољ.


                На рукама се дете износи из породилишта, држи на крштењу и вакцинисању. Њиховим топлим стиском дечије ручице прелази се улица, држе заставе и други барјаци. У конклудентним радњама и реакцјама рукама се безрезевно поверава одговорност за: част, сигурност, безбедност и веровање и  да је тачна мисао по којој је човек без руку биће остављено на неправедном цедилу судбине. Такво биће највише личи на оног тужног несретника, који не може, никада и никоме, да одручи, нити да се потврди у животу, страсти, љубави и борби за свој лични идентитет и одбрану поноса своје сваколике: националне, верске, интелектуалне, политичке и емоционалне припадности. Зато, саветнички је упозоравала мати да руке треба свакодневно чувати и неговати, да би, колико толико, човек појединац, дохватујући дотакао своју уписану судбину.





ПЕСМА О ВРАПЦИМА


               Објављено у дневном листу ПОЛИТИКА, Београд, 9.новембра 2014.

MANDIĆ U NESEBIČNOM MUZEJU




MANDIĆ U NESEBIČNOM MUZEJU


           

          Pre više godina u izdanju Edicije Braničevo (Biblioteka AB OVO, knjiga 13) iz Požarevca pojavilo se konačno izdanje Antolologije NESEBIČAN MUZEJ na 157. strana. Reč je o primerima srpskog pesništva, koje je njen autor MIROSLAV LUKIĆ (1950), poznati beogradski: profesor književnosti, izdavač i pisac, kodifikovao kroz pojam “bezdane književnosti, 1900/2008, tragedije ljudskog postojanja i utopija - sfera mistike». U  antologiji je zastupljena poezija 56 autora od Ive Andrića do Leonida Šejke, a među kojima se nalaze: Laza Kostić, Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski, Stevan Raičković, Branko Miljković, Danilo Kiš, Miodrag Pavlović i dr. U antologiji je zastupljen i ZORAN M. MANDIĆ, sa dve pesme Odlazak pravih pesnika i Čiji  je svet

У БОЖИЈИМ РУКАМА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

У БОЖИЈИМ РУКАМА

1.
Ако смо стварно део опште хемије
зашто се онда толико трудимо
да наше мале киселине уздигнемо
изнад великих раствора
Откуд толико божијег међу малим
детаљима
на измаку смисла
на местима на којима се не криви
само текст
него и читав хемијски простор
у коме смо негде између воде и
ваздуха
запета запетама
поновљен ред дељења и оптицања
шта ће лирика у хемији запитаће се
једном песник
моћи ће да посумња једино у разлику
између реторичког и лиричког питања и
неће много наудити хемији која нас
све више поробљава својим великим
рас-твором
2.
Дивно (Ох, то дивно)
Сунце немоћно ће
Патити
Над парама којима ћемо из раствора
Нестајати у неизрачунатим маглинама
Атмосфере
Али тада с нама неће бити Бог
као једини незаменљиви сведок
да је све у
његовим рукама
Хемија
                Лирика
                               Маглине
                                               Атмосфера
3.
Не постоје бесконачна уживања
ни у малим ни у великим растворима
ствари су постављене по себи а
њихово сопство сеже до најситнијих
њихових детаља
Свет је увек један по истом налогу
Божије математике
само у тој истости прерачунавају се
учешћа лиричара
Велик је њихов допринос митовима
Зашто
Зато што им је Бог дао слободу
да по свом измишљају Адаме и
Еве
Он нас све искушава чак и кад смо
усред кушње
Неверујући он нас  учи веровању
посвећивању својој хемији
говору течности које скоро и да не
разумеју говор воде
Говор вода је дамски
Такви говори не подлежу преводима
Њихов препев је немогућ
Не зна се да ли је с нама у кон-такту
њено биће или њен дух
Проблем је у томе што смо пре свих
Знања
Стекли она о неверовању и
до грла се упустили у савез са сумњом
Бог све то мирно по-сматра у
свом великом чудовању како мали воле
да се залепе (заслепе) на велике
детаље
4.
Једино песник у божијим рукама
гледа да с-тварима које лирски с(ас)тавља
не отсече уши и носеве детаља
Лирика је спас којим је научен с рођењем
Дариван
као што пролеће дарива и
дуга бојама поклоне осветљава
Чудна је хемија која је у овој песми
Тама
место божије промисли
нешто као време
изнад свега и све испод
Створитељских

Руку 

ЗОРАН М. МАНДИЋ У ВЕКОТРАЈУ ЛАЗЕ КОСТИЋА






ЗОРАН М. МАНДИЋ У ВЕКОТРАЈУ ЛАЗЕ КОСТИЋА


            У књизи Векотрај Лазе Костића коју је на 280 страна приредио Хаџи Зоран Лазин, а која садржи песме и, у мањој мери, прозне записе и изводе из студија о песнику Лази Костићу заступљен је и ЗОРАН М. МАНДИЋ са песмом ЧИТАОНИЦА. Мандић се тако нашао у кругу истакнутих српских песника: Гвидо Тартаља, Бранко Миљковић, Васко Попа, Стеван Раичковић, Бранислав Петровић, Перо Зубац, Небојша Васовић, Владимир Копицл и др. Ово антологијско издање, под покровитељством Секретаријата за културу АП Војводине, објавио је 2010. године Завод за културу Војводине са седиштем у Новом Саду.

JEDNA ISTORIJA SRPSKE ŽENE U SEDAM VAŽNIH SLIKA


ZORAN M. MANDIĆ

JEDNA ISTORIJA SRPSKE ŽENE U SEDAM VAŽNIH SLIKA

( Dobrivoje Zečević: UZVIŠENE SRPKINJE, Biblioteka Diša Atić, Vladimirci, 2009.)

U knjizi sastavljenoj od serijala sedam epizovanih drama, pod zajedničkim naslovom UZVIŠENE SRPKINJE njihov autor dr. Dobrivoje Zečević (1935, Kazanović u opštini Raška), doktor medicinskih nauka i autor 16 knjiga, nastojao je, da u spisateljskom duhu starogrčih tragičara, pretoči i dočara deo istorijske građe i mitoloških tema iz širokog literarnog fundusa srednjovekovne Srpske istorije. I, kao što je u naslovu predmetne knjige posebno istaknuto, dr. Zečević je u njoj pošao tragom ovekovečenim legendama, i to, naročito, zapisanim i sabranim u Srpskim narodnim pesmama, sa likovima Srpkinja: majke Jevrosime, despotice Gojkovice, monahinja Simonide i Jefimije, Knjeginje Milice, Kosovke devojke i Majke Jugovića. Na tom tragalačkom putu autor se kretao prema ex-ante, ili unapred, postavljenom i definisanom cilju intoniranom kroz dramatske predstave fenomena književnog kazivanja o neprolazu uzvišenosti i časti srpske žene.
U prvoj, ili početnoj, drami Majka Jevrosima I i II, dr. Zečević je na njenoj zamišljenoj sceni imaginarao i osvetlio jedan od najtragičnijih ženskih likova.- Jevrosimu, po predanju Srpskih narodnih pesama, majku Kraljevića Marka, sestru vojvode Momčila i ženu kralja Vukašina. Majka Jevrosima je, posle Kosovske bitke, a do danas, više, i to od šest stoleća, jedna od najsugestibilnijih lirskih slika epskih uzora sestrinstva i materinstva u nas, ili paradigma visoko tradicionalnog patrijahalnog vaspitanja i odgoja ženske dece u Srpstvu. Na ontološkoj horizontali te epopeje našle se su čvrsto, sa svojim antropološkim vibracijama i u sličnosti nedeljivim ženskim psihologijama, jedna uz drugu: despotica Gojkovica, kao žrtva produženog zločinstva kralja Vukašina i njegove odluke da je, kao svoju snaju i ljubu svog rođenog brata despota Gojka, živu zazaida u temelje grada Skadra na Bojani i Jugovica, žena Jug- Bogdana i majka devet njihovih sinova  Jugovića, koji izginuše na Vidovdan zajedno na Kosovo polju, zajedno sa: knez Lazarom, Milošem Obilićem, Ivanom Kosančićem, Milanom Toplicom i ocem starim Jug- Bogdanom.
Sažimanjem imena i sudbina poznatih Srpkinja, u ambiciozno zamišljen portfelj o njihovoj vanserijskoj uzvišenosti, dr. Zečević je na toj traci poređao predanja i legende i o Simonidi Nemanjić, koja se kao ćerka vizantijskog cara Andronika II Paleologa udala za srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina, i tim činom postala garant mira između dve države, a svojom lepotom optočila magičnost freske sa njenim likom, koja se nalazi na zidovima manastira Gračanica, kao jedna od najvrednijih fresaka  Sroskog srednjovekovnog zidnog slikarstva. Uz Simonidu svojom sudbinskom paralelom se kreće i živa saga o monahinji Jefimiji, odnosno despotici Jeleni, kojoj je sudbina darovala prvo svu zemaljsku sreću i blagodeti koje jedno ljudsko biće može da poželi na ovom svetu, a, bila je kćerka kesara Vojihne, uglednog vlastelina kod Cara Dušana i žena Uglješe Mrnjavčevića, koji se, sa bratom Vukašinom, brzo uzdigao na lestvici za istinskog vladara u južnim oblastima Srpskog carstcva, naspram nemoćnog mladog cara Uroša i Carice Jelene, udovice cara Dušana i potonje monahinje Jelisavete. Ali, potom je na ovu sirotu ženu sudbina poslala sve čini i nesreće koje mogu da zadese jednog božijeg raba: umro joj je otac, potom sin, dete mlađe od četri godine (“mladi mladenac”), a zatim i muž despot Jovan-Uglješa, koji je poginuo u boju kod Černomina ( u blizini Jedrene, između današnje Grčke i Turske, na polju koje Turci i dan danas nazivaju “Smrt Srba”) 26. septembra 1371. godine. Izgubila je, dakle: porodicu, posede, prihode, državu i društveni dignitet-položaj, pa se po običajima srednjeg veka zamonašila i došla u državu kneza Lazara, koji joj je pružio moralno i egzistencijalno utočište. I, to kao mladoj vladarki, koja je igrom talične sudbine, postala: udovica, izbeglica, prognanik i sirota mnahinja, a koja će posle stradanja Srpstva 1389. godine u čuvenoj Kosovskoj bici sa Turcima, ostati i bez kneza Lazara, kao svog zaštitnika. Knjeginja Milica je, takođe, možda i u vrednosnom i magicentričnom rangu Svete Petke, jedna od karika – plastično urađenih portreta - Zečevićevog dramskog “lanca” Istorije srpske žene. Milica je bila žena srpskog kneza Lazara i pravoslavna svetiteljka. Porekolom je iz vladarske loze Nemanjića. Njen otac je bio knez Vratko, u narodnoj poeziji poznatiji kao Jug-Bogdan. Vratko je bio praunuk Nemanjinog sina Vukana i unuk Vukanovog sina Dimitrija u monaštvu Davida. Milica i Lazar su izrodili osmoro dece, sinove – Dobrovoja, Stefana i Vuka i kćeri – Maru, Draganu, Teodoru i Oliveru. Posle Kosovske bitke i smrti njenog Lazara u njoj Milica je, kao knjeginja, upravljala narodom i državom, jer su joj sinovi bili još deca. Kada je Stefan, njen stariji sin odrastao i postao vladar, Milica je tada sa rođakom Jefimijom, ili despoticom Jelenom, otišla u manastir Ljubostinja, koji je sama osnovala, i tamo se zamonašila. Nakon što je primila molnaški zavet velike shime postala je od monahinje Evgenije monahinja Efrosinija. Završni red ove dramske kolekcije dr. Zećevića zaokupljen je simbolom Kosovke devojke. Kosovka devojka je simbol sačuvane časti srpske otadžbine. U sačuvenju te časti nalaze se: viteški zlatni pojas teško ranjenog junaka Orlovića Pavla, zlatni kondir iz kojeg ga Kosovka devojka napaja rujnim vinom, kolasta azdija junaka, svilena marama i koprena od zlata junaka Miloša Obilića, Toplice Milana i Kosančić Milana. Nabrojani vredni i bogato ukrašeni, dijamantima i dragim kamenjem, predmeti ističu simboliku dostojanstva, časti i visokog ranga. A, naspram njih je Kosovka devojka simbol ženskog ponosa, senzibiliteta i sačuvane časti otadžbine. I u tome je njenja uzvišenost kao Srpkinje, srpske devojke i srpske žene.
            O toj uzvišenosti Srpkinje govori i pesnik Jovan Dučić u svom Blagu cara Radovana, u odeljku o ženi, u glavi 11., i na istom mestu kaže:” Srpkinja je od svih žena drugačija, kada je najčistitji tip, ona je čoveku sestra.”. I, upravo, kao da je je dr. D. Zečević u svojim dramatizovanim primerima UZVIŠENIH SRPKINJA hodio i prolazio kroz citiranu esejmorfnu misao Jovana Dučića. Kao, da je iz sve snage i iz njenih apsolutno moralnih i estetskih predela hteo da izdvoji i apostrofira tu čistotu visoke: ljubavne, devojačke, supružničke, sestrinske i majčinske osećajnosti Srpkinje.Nepotkupljivu emocionalnost, vernost i odanost. Spremnost i na žrtvovanje, pa, čak, i u, kako bi to slikovito primetio J. Dučić, najvišoj sublimnoj ekstazi srca, kada žena prestaje i ne može više biti samo biti ženka, nego  postaje dobra majka i sestra.
            Ova Zečevićeva dramska kolekcija je urađena po meri tačnosti navoda istorijskih podataka i drugih alternativnih izvora.. Tečna je u prenosu dobro stilizovanih i redigovanih  dijaloga, pozajmljenih iz deseteračkog pesničkog kućišta narodnih pesama. Na momente ti dijalozi su iznenađujuće temperamentniji i čitalački zavodljiviji od svojih izvornih orginala. Ali, i pored tako učinjenog autorskog iskoraka mora se imati na umu da moderna drama sve više i više, u sebi i u svojim tekstualnim nedrima,. reči zamenjuje gestovima i pokretima, odnosno nekom vrstom nemušte gimnastike. Tu vrstu dramskih zamenica, ipak, ne treba ignorisati, makar kada je reč i o književnoj uzvišenosti, već nadigrati uzvišenošću u kazivanju o uzvišenom.. Pogotovo što je ovako tehnički organizovan i sugestivno prezentiran dramski skup teksta pogodan, kao scenario za snimanje filma, ili televizijske serije.


                                                                                              


23. фебруар 2017.

ВРТ


                                          Ана Марковић, слика Црвени амбар


ЗОРАН М. МАНДИЋ

                                            ВРТ

            И у најмањем врту тле има своје тле. Врт без таквог ослонца никада није врт. Ни у својој најшаренијој фази. Кад све буја и претвара се у мирис ведрине. У душу хране и храну душе. Не зна се кад је врт лепши. Да ли у освит зоре, или у предвечерје кад сунце затвара своју „радњу“ и предаје боје њиховом „стриптизу“? Облачење и свлачење боја у врту носи у себи дух дух представе старогрчког позоришта. У тој ни мало једноставној игри сунца и природе (са сопственим сенкама) све је подрђено божијим заповестима. Играти се препознавања на рубу мимикрије. У улогама војника и двојника. На „фронту“ на коме једне боје „гину“ у другима да би поново васкрсле у боје. У нови живот смрти. У нову смрт живота.
            Врт је збирка. Уметничка. Најисконскија драгуљарница природе. Њена ризница. Каталог боја. Хербаријум годишњих доба. Сагнута баштованова фигура, у тој филигранској радњи сунца и боја, брижљиво окопава стазе музеја којим природа проноси своје биће.      И „послује“ нашим погледима.
            Врт је непоновљива гардероба природе. Велики модни салон у коме се даноноћно кроје и шију хаљине природе. За њен волшебни плес са сунцем.
            А, врт?
            Врт је непоновљиви универзитет тишине. Његова филолошка катедра природе.
 И најнесрећнији из врта излазе под руку са својим малим срећама. И са својим малим 
„плесовима“ са сунцем. И остају бића.  

ROBOVI BIBLIOTEKE




                               Vojska statueta boginje Nika čeka svoje dobitnike


ZORAN  M. MANDIĆ

                                                        ROBOVI BIBLIOTEKE

    Iako, može zazvučati ironično, civilizacija robova je po pokazateljima fizičke veličine dostigla onu kojoj pripadaju anđeli. Gotvo da su im slične i klasifikacije. Složena tipologija po kojoj se razvrstvaju na razne načine. Od onih koji se vežu za vage vremena, pa sve do kantara nevremena u kojem su, najčešće, robovi stradali, kao žrtve. Za razliku od anđela oni nikada nisu naučili da lete. Niti su iz svoje providnosti umeli da izađu u neki viši oblik slobode. Telesnost im  je uglavnom remetila visprenost s kojom su sačuvali i najkomplikovanije brave na katancima sindžira u koje su bili okovani. Po impresivnosti rečnik robova se jednači i takmiči sa rečnikom anđela. I to, naročito, u onim odeljcima iz kojih progovara slovo o složenim putevima iza čijih zavesa se kriju robovi i anđeli. Zanimljiva je i sistematizacija senki, koje padaju sa anđela na robove, kao neka vrsta blagoslova. Pomoći. Podrške da istraju u svojim savijenim položajima. I molitvama. U kojima pozivaju i prizivaju. Ali, nikada nikog ne prozivaju.
    Zašto toliki uvod o robovima? Zašto ni jedna reč o Starom Egiptu, ili nekom antičkom polisu, čije su istorije nezamislive bez pisanja istorije o robovima?
    E, upravo, zato, što se fenomen ropstva širio u raznim pravcima. Diljem dimenzija od čije imaginarne gradnje je nastajao novi, moderni, ili tzv. sdlobodni svet. Svet,čiju je lepotu, zajedno sa nevinošću prirode, probio ljudski um. Surovo izmišljajući nove«civilizacije»: stvari, igračaka, dokaza, zdanja i znanja, zbog čega su iskrčeni neponovljivi pejsaži. i tišine «sigurnosti» u neznanju.
sudbine.U nepotrebnim dešifracijama. I gatanju po pepelu. U nepetljanju sa upisima sudbine. Po
onome što će se neizbežno desiti. Kao sunčeva svetlost.Kao mrak. Kao prvi plač deteta.Kao samoubistvo onoga koji više ne može. Koji je shvatio suštinu. I neće dalje.
    Međutim, najteže je robovima biblioteke. Bibliofilima i bibliomani-jacima.  Njihova se čista ljubav pretvara u glad. Za istom trpezom one se slade jedna sa drugom. Jedna drugu jede.
    Robovi knjiga njihovim dušama neprestano naseljavaju prostor svoje duše. Guše ga, kao što ugušuju pamćenje rekama rečenica. Hiljadama slova. Hiljadama hiljada naslova. Koji niču kao trava i rastu kao ljudski nokti. Oni gotovo nemaju vremena da se zaustave u sebi. Da zaustave
nagomilavanje najsličnije nagomilavanju reči i opisa uromanu.U onome što treba da bude zatvoreno u ličnom. U Pandorinoj kutijici koju svaki rab božiji nosi od rođenja pod pazuhom. Ispod onog nevidljivog otvora iz kojeg izlazi misao na svoja čudesna mentalna putovanja. I pustolovine kolekcionarenja. Sakupljanja. I pustolovine kolekcionarenja. Sakupljanja. Hobiranja. Lobiranja. Kockanja. Klađenja.


    Koliko nesreća među robovima biblioteke. U nekakvom uverenju da u knjigama stiču neki najsopstveniji znak. A, sve je goli bolni privid. Mala Osveta duše za prevare u koje je upletena knjigom. Knjigama, koje gotovo svi pišu. A, tek njih nekolicina znaće šta je u njima. Koje od njih treba poneti. Sa sobom. U prah i pepeo. U zajedničko dvorište bez reči i naslova. Bez statusa i znaka. Bez biblioteke. Bez rečnika robova. I rečnika anđela. Samo, Bog zna zašto je to tako. I ćuti. Puštajući sve robove da greše.


НАШЕ ЗАЈЕДНИЧКО ВИШЕ СТАЊЕ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

НАШЕ ЗАЈЕДНИЧКО ВИШЕ СТАЊЕ

Време нико не може да заустави
Ни најпонизнији у прљавим пословима
Додворавања
Он савршено добро види сваки детаљ
Не прима дарове
Не заводи жене
Пред њим испите полажу само најхрабрији
Плашљивцима прави копије вампира
да се плаше од посрнућа
до пресвинућа од страха на смрт
Нема код њега поправног ни за најбоље
Постојиш колико трајеш
ништа више од тога
За веровање неверника да ће умаћи
кроз тајне пролазе на боља места
откључао је многе улазе
да би се уверио колико ће од живота
односно од смрти потрошити на оклевање
Никоме не прашта
ни безгрешнима
Једном у животу остало у смрти
без преношења предмета и порука
Путује се за сва времена на непознату
Адресу
Треба га волети свим тајнама бића
Без додира и претварања
Његова невидљивост је
Наше заједничко више стање



ДОДАТАК
Ову песму уврстио сам у књигу МАЛИ (П)ОГЛЕДИ (Књижевна општина Вршац (КОВ), 2006.), а коју је за објављивање препоручио познати српски песник академик Миодраг Павловић, који је на клапни задње корице књиге написао следећи текст:

„Зоран М. Мандић је песник с послањем. Несумњиви лиричар, он остварује песничко дело по налозима аналитичког духа. Мандић има. Чини се, сопствену самоаналитичку методу. На другој страни он готово спонтано прави закључке пореклом са видика општег живота савременог света. Његов се мозак чини пунктуалним, сложен је од тачака с лица и наличија нашег заједничког искушавања дубине и површине. Из тог мозаика повремено избијају гејзири имагинативних згуснутих енергија. Истовремено, аналитички дух песника формулише стихове који су као мудре изрееке – за памћење. То су његови цитати који удобно плове по импулсима непресушне песничке инспирације.Песник Мандић путује тамо куда је послат и сопственом енергијом стиже до песничких открића“.  

22. фебруар 2017.

ЗАПАД

                                   Ива Шијан, слика Чикаго - ветровит град


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАПАД

            На Западу увек ново. Борба за туђи страх од незападства. Од недозвољене разлике за себе. Од жеље за поседовањем сопственог вежбалачког полигона. За осећања. За гађање у мету изнад сопствене главе. За гимнастику одбране главе. За атлетику одбране осталих делова тела. За безбедније место души. У њему (телу). У молитви са Афродитом и Еросом. И Танатосом.
            На Западу увек само господари. Господари сваколиког ропства. Ванземаљског и у подземљу. У тунелима који се спајају тунелима. У језику алергичном на веру. У вокалним напрснућима у неусвојеним вокацијама. У тузи над сопственим изговором. У сопствима предефинисаним у понорнице,  које се не показују, нити указују, ни њима самим. Ни огледалима западних квадратних кругова.
            На Западу сви живе без рода и родбине. Без корена спремљених у херметичне контејнере времена. Историје сећања и привилегија. Само је западњацима дозвољено да се сећају. И вршљају по несећањима других. За та мала злочинства нико их не изводи на суд.


            На Западу западњачки интерес је бог свих интереса. И оних који им не припадају. И оних који припадају другим странама, северним, јужним и источним боговима. Богињама. Малим и великим. Малим као огледало. И великим као одмазда. Као слушање само свог гласа дугорочно забринутог под великим стакленим звоном непостојеће безбедности. И живота без казне. 



















SUMNJA



ZORAN M. MANDIĆ

                                           SUMNJA

           Majka mi je jednom, onako uzgred, rekla: «Sa osećanjem prve sumnje ćeš odrasti. Posle ćeš naprsno ostariti.». To malo «ljupko» proročanstvo obistinilo se u svim kasnijim analizama drugih osećanja. Pogleda na svet, ili žmurenja nad prljavim dekomponovanjima nemoćnog unurtšnjeg mira. I strukture njegove ontološke ljušture.
             Sumnja je uvek pola bakterija, a pola virus. Jednako razorna u svojoj ambivalentnoj dvopolnosti. Među stvarima zbog čijeg nagomilovanja je zemlja teža sama od sebe. Ugrožena lažima gravitacije. I velike udaljenosti od same sebe. I svoje ose. Filozofi su sejali sumnju, kao ratari: raž, ili soju. Ali, kada je dospele useve trebalo skinuti,, oni su nestajali, poput, vere u pravila merenja vremena. Pesnici se nisu mešali u takva «bekstva», brinući o sudbini kazivanja
pred večno praznim slušalištem.

             Majka je požurila da ostarim. Sada u «istim godinama» ćutimo o prednostima bezosećajnosti. Ona je odavno mrtva. I ne požuruje me više. Sigurna, da mi je potrebno «vreme» za suočavanje sa sumnjom u sumnju. A, lepo je kada i u starosti služiš sebi. I sebe.




PUTOVANJE PO REČIMA, POTANJANJE U JEZIK



  ZORAN M. MANDIĆ

PUTOVANJE PO REČIMA, POTANJANJE U JEZIK

Vasa Pavković: ELEGIJE I BALADE IZ PROŠLOG STOLEĆA, Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Edicija Povelja, kraljevo, 2007.

            O pesničkim knjigama (Kaleidoskop,1981, Opsesija, 1985, Telesna strast, 1989,  Konverzija, 1994, Nesigurnost u tekstu, l994,l996, Knjiga o lastavicama 2000, Pomalo daleko, 2005) Vase Pavkovića (1953, Pančevo), a za koje je, neke od njih, dobio Brankovu i Rakićevu nagradu, napisano je mnogo kritičkih i prikazivačkih tekstova. Uglavnom afirmativnih i na stranicama naših najpoznatijih književnih časopisa i novinskih glasila. Što uz podatak, da su ih napisala poznata i, u izvesnom smislu, priznata imena savremene srpske kritike, govori o značaju Pavkovićeve poezije i njegove uloge, kao pesnika i kritičara,  na kontraverznoj traci aktuelnog književnog stvaralaštva u Srbiji. Kako u Beogradu velegradskom polisu, sa svim onim privilegijama, koje ga poput imaginarne zaloge uzvisuju iz kola drugih brojnih gradskih i prigradskih provincija (Šumadije, Vojvodine, Raške, Mačve, Kosova, ili Metohije), tako i u volumenu još uvek neuspostavljenog aksiološkog, estetičkog, pa i etičkog, konteksta vrednovanja spisateljskih uloga, uredničkih funkcija i mehanizama njihovih monopola i glasnogovornika. Između koji neki žele, ne samo, da budu advokati fantomskih lista, po njima, «najznačajnih imena”, nego, i nastoje da prigrabe uloge sudija, koje određuju tranzit i adrese nagrada. Biraju uvažene “poslanike” žirija najbogatijih nagrada.  I podižu zidove prema svima drugima, kao neistomišljenicima, ili votum separatum. Tvrdeći da je svako protiv sebe ko nije s njima i njihovim smešnim fabričicama književnog ukusa. Žalosno je, što baš ti i takvi nisu nikada shvatili veličinu štete, koju su svojim neznanjem i silništvom pravili i sebi i drugima. Ali, da ne bi bilo zabune, potpisnik ovog teksta vratiće se promišljanju uloge, koju je Vasa Pavković, kao pesnik i kritičar ostvarivao u prošlom i ovom stoleću. Kao pesnik i kritičar širokih ovlašćenja. Sa nesumnjivim smislom za konverziju vrednosnih redosleda i mesta. Urednik, koji je imao hrabrosti i kuraži da edicijama i bibliotekama, koje potpisivao, pored izvikanih favorita, da šansu i nekim drugim piscima. Na koje (promišljanje) me je i navela njegova poslednja pesmozbirka Elegije i balade iz prošlog stoleća, knjiga koja se pojavila u najboljoj prošlogodišnjoj ediciji poezije. U kraljevačkoj Povelji. I da stvarno ne bi bilo zabune naglasiću da je reč o jednom zanimljivom naslovu, pesmozbirci u kojoj njen autor, kako on to sam ističe u autobiografskoj belešci, tragao za konačnim ( i kritičkim) oblikom pesama, koje je napisao 90-tih. U prošlom stoleću, a u kojoj se, citiram ga, ogleda sa klasičnim pesničkim oblicima: elegija, balada, rondo, sonet. Pokušavajući da ih “ispiše savremenim jezikom”. Jezikom, koji zagovara ideju da kasnije pesme, kao i kasniji zakoni, imaju prednost nad ranijim. U kom revizorskom poslu je sam sebe, kao kritičar i pesnik, stavljao i skidao sa rejting i drugih lista savremene Srpske poezije. Redefinušući autopoetičku poziciju jednog od najaktivnijih aktera
i procenitelja savremene srpske književnosti. Hvaljenog i kuđenog, koga još uvek “greju detinje vizije” u prisećanju na utopije s kojima je pisao svoje pesme o kunićima i telu. Smišljao varijacije o ljubavi. Tražio dug stih, da bi ga, nakon što ga je pronašao, čitao s naklonošću. Osluškivao u njemu reči. Nailazio na teške i grube metafore. Nagla skraćenja, preteranu naraciju, izgubljen zvuk, anaforu. Da bi potom poput pantera skakao na plen tih reči. Na muku, koju je sam sebi nametnuo, niotkud gonjen, kao neka vrsta “prosjaka», kome će reči zameniti lice. Postajući njegova jedina slika I, zaista, sam se sa uživanjem utopio u ovu knjigu, koja je «nešto što nema ime».i što me, kao brucoše na Filološkom ili Filozofskom fakultetu, ne obavezuje da se bavim granicama oblika elegija i balada. Njihovim metričkim strukturama, ili mestom i rasporedom refrena u njima. Niti promišljanjem objedinjavanja trojstva (lirskog, epskog i dramskog) njihovih izražajnih mogućnosti. Ali, i bez te obaveze sam uočio da je Vasa Pavković u šest baladično-elegičnih ciklusa svojih pesama iz prošlog stoleća, među koje je smestio njihovo detinjstvo i pokušaje, pokazao visoku tehniku u preradi njihovih stereotipa. Putujući suvereno po rečima i po potanjajući u jezik. U njegovu maternju melodiju. Umešno baratajući sa formalnim legitimacijama i kapacitetima, katrenima, dvosticima i drugim strofičnim oblicima, njihovim dugim i kratkim formama. Nalazeći nova osveženja i aranžmane za sintaksičko-intonacione i zvučne oraganizacije stihova. o oblicima, opkoračenjima i obmanama.  U telu teksta i strasti pisanja... Iz čijih metaforičkih zagrljaja dopire “lavež mlade kujice i sirene, dole, s reke”. Nešto što nema ime, kako on to sugestivno, kroz ambivalentni rečnik emocija provalači i rubiricira, u  promicanju krupnih pahuljica godine 90 i neke. Bez njihovog konačnog lika tih godina. Besebnog gaženja svoje izbledele seni. I bezuspešnog traženja novog puta ka rimi.. I povođenja za setnim Pandurovićevim stihom. U slatkom domu daljine.
            U opisima zimskih i drugih pejsaža u kojima miruju mrka staništa, urvine i puste.Na čijim platnima pesnik-slikar, osvetljen suncem, kao svetac svetao slika vrelinu. Njen duh koji okiva krv u venama i kosti u kožu. I ne da rasprsnuću ni zamah, ni mirovanje. Pavkovićevi nerimovani pejsaži liče na refleksije, koje je Milorad Bata Mihailović naslikao na svojim misaonim uljanicama i obojenicama Beograda, njegovih istorijskih lomova i razvojnih kadenci. Sa kojih su ga u prošlom stoleću krali i potkradali slikarčići, koji su se namnožili poput onih sonetlija-epigona što svojim karikaturama rima ne prestaju da vređaju Radičevića, Disa, Crnjanskog i Raičkovića, što se pred svojim portretima nepristojno mole Bogu. I opstaju grešni u nečemu što su davno trebali da pojedu skakavci i mukle tišine nevinih pejsaža. Ali, šta vredi, kada, kako to u pesmi Rondo predgrađa zapisuje Pavković – izdani svet živi svoj jad. A, u njemu i tragično izdani svet poezije, sa gore u tekstu pomenutim advokatima, sudijama, direktorima festivala i predsednicima upravnih odbora zvanične srpske p-o-e-z-i-j-e.
            Zato je Pavković, i bez podignute kragne, kao onaj pesnik u njegovim Bodlerovskim katrenima, u svojim prošlostolećnim baladama i elegijama, nezanesen zaludnim znanjem i darom, podario savremenom srpskom čitalištu zaista zamimljivu i dobru knjigu. U čijem stihovlju je majstorski spojio duh i telo lirskih refleksija, koje se u svojoj tematskoj univerzalnosti, i simbiozi, obraćaju, kako kroz epifaniju ličnog doživljaja i raspoloženja, tako i jezikom gnoma sentimentalnog i meditivnog lirskog govora. I to sa izuzetno pogođenim i ostvarenim ritmom refleksija i niihovih jezičkih signala.Posebno treba istaći četvrti ciklus Telo, strasti u kojem autor ponirući u san o telu, u svega u dva katrena, započinje i okončava malu filozofsku raspravu o telu, kao, kako je to Platon zapisao, spoljnom omotaču duše. Koji liči na posudu za obeležavanje imanencije i smrtnosti.

            Ovi tužni, melanholični, i na momente, ironični Pavkovićevi stihovi, sa njihovim žanrovskim, sintaksičkim i metričkim strukturama i oblicima, ritamskim aktivnostima, rimama, belim (vers blanc) i slobodnim (vers libre) stihovima, sa mnoštvom pripojenih i spojenih filozofskih i refleksivnih asocijacija i spojenih sudova, dominantno se izdvajaju iz sivila kojim vladaju brojni, ovovremeni i izanđali, novosadski i beogradski epigoni stereotipa tzv. stražilovske linije. I, ne samo to. Ovi stihovi su i ključ za Pavkovićeve kritičare da mu na svojim cirkuskim mapama pronađu mesto, na kome se on stvarno nalazi i bez njihovog arkadijskog pronalazaštva. I tipovanja. Jer, radi se o dobroj i poučnoj pesmozbirci, a prošle godine uz Jaspis Aleksandra Lukića i Potajnik Ivana Negrišorca i ubedljivo najboljoj u Srbiji.                    

РАЗГОВОР РАЛЕТА НИШАВИЋА СА ЗОРАНОМ М. МАНДИЋЕМ


РАЗГОВОР РАЛЕТА НИШАВИЋА СА ЗОРАНОМ М. МАНДИЋЕМ

              (Објављен 2013.године у његовој књизи РАЗГОВОРИ
                         у издању ИК Бистрица из Новог Сада)

Задовољство ми је што  могу  овај  разговор да  започнем с тобом, Зораном  М. Мандићем - писцем и пријатељем  који живи ван велеградског метежа...


Присутан си на  списатељској мапи дуги низ година ,чини ми се пола века, а знам те од  студентских дана с правног факса у Новом Саду и онда си  био запажен песник.

Нови Сад је заузео једно мало место у мом срцу. И оно ће увек бити само његово. Тај магични подунавски град сам заволео још, као студент, и то у време када сам у њему спавао на Лиману 2, а испите полагао на Лиману 1. Изгледа да ме је освојио дух једне непорециве посебности с Петроварадинском тврђавом, Дунавом и мостовима на њему, дивљачки рушеним и поново грађеним, такорећи из „пепела“.  Да то нисам доживео вероватно би фасикла са збирком празнина мог живота била допуњена са још једном ненадокнадивим пропустом.  Нови Сад никада нисам, као јадни политичари и тзв. историчари, присвајао, одвајао и спајао са билочим изван магије љубави. Нови Сад је “интелектуалац” моје студентске младости.

На литераној позорници присутан си не само као песник, већ као есејиста, ликовни критичар, а богме и  тумач  нових књига  поезије и прозе...

Тачно је да сам на сцени савремене српске књижевност присустан више од четири деценије.То присуство започиње с мојом првом књигом песама Кораци сумње која је објављена давне 1971. године. Наравно да је развој моје књижевне присутност текао асиметрично, од једног сасвим неакустичног стања у пољу одраза мојих текстова, па све до лика оне скоковитости из које је никао окуп моја замашне књижевне библиографија. Писао сам поезију, прозу, есеје и књижевну и ликовну критику. Постао сам сарадник, па и стални, бројних књижевних часописа, ревија и културних доадатака али никада нисам успео да одвојим део личног времена за приређивање књига књижевне и ликовне критике. Мислим да сам у томе грешио и грешим у смислу што би у њима било важних речи и промишљања о веома значајним српским писцима и сликарима. На тој имагинарној мапи налазе се сликари: академик Милорад Бата Михаиловић, Милић од Мачве, Слободанка Ракић Шефер, Сретко Дивљан, Милан Коњовић, Љубиша Димитријевић, Никола Бркановић.., и готово сви важнији песнички гласови у оним југославијама и овој Србији. Те текстове сам објављивао на страницама најрепрезентативнијих књижевних места каква су: београдска Политика, новосадски Дневник и Данас, Вечерње новости, Борба, Летопис матице српске, Књижевне новине, крагујевачки Кораци, Нова Зора Шумадијске метафоре,  Даница Вукове задужбине, Поља или панчевачке Свеске. И данас сам, али не патетично и нарцисоидно, поносан на та места, од којих неких више нема.  

 Променило се  све ,изокренуло, није лако данас бити писац.

Сагласан сам да је савремена цивилизација жртва рада и све успешније “традиције” многих промена, које су се попут корова ницале и разграњивале се готово у свим сферама, од грозно нарушених социјалних пејсажа до недодирљивих политичких и богаташких цитадела и њихових банака. Писци, па и они најпопуларнији, никада нису, нити ће, моћи да утичу на дух и дах тих промена. Неки су се од њих, нажалост, морално продавали у бесцење и пристајали на глупости инспиратора и предводника тих промена. Верујем да они нису важни ни за једну озбиљну анализу нарушавања хришћанске сензације.


Није лако деловати из малог места, Апатин је премало место.

Сваки човек, био он писац, или не, ако верује свом духу и достојанству, може једнако да делује из: Париза, Београда, Москве, Новог Сада, Сомбора, Апатина, Пожаревца или из најмањег места које се врти на земаљској кугли. Стваралачко деловање није географска или геополитичка категорија. Оно, као мирис, свраб, ујед, пољубац, постоји само по себи. И то не може нико ником да да, или узме. И што је стваралаштво у искренијој вези са Богом, као симболом веровања себи и другима, онда човек може да рачуна на наду. Писци који не верују не могу да делују. Најгори су на овом свету самопрокламовани ствараоци, који се крију иза паравана разних удружења, фестивала и жеље да буду надали и вилијамси.... 

            Какви су ти планови, на чему сада  радиш?


Ништа не планирам. Радујем се кад се пробудим и могу да наставим са усисавањем прашине у простору у коме станујем, што могу да отворим прозоре и уживам у лепоти природе, која је остала ненагњечена и неиспрљана. Која је избегла катастофални притисак и терор урбанистичких лего коцки, које су само спаваонице и кладионице на туђе несреће. Читам, али само оно што мене заслужује. Сањам и волим само оне који поштују своју духовну, физичку и интелектуалну слободу, који јесу, као девојчице Чупица и Зоја из незавршне књиге моје маште под радним насловом Како Мале принцезе читају Малог принца.