30. септембар 2017.

МАНДИЋ У ГОДИШЊАКУ ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ 2017





МАНДИЋ У ГОДИШЊАКУ ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ 2017


            У годишњаку Шумадијске метафоре 2017, који је уредио Душан Стојковић, а појавио се у заједничком издању Центра за културу и књижевне манифестације Шумадијске метафоре из Младеновца  (промовисан 23. септембра 2017. године у великој сали Удружења књижевника Србије у Београду) објављена је песма Беседа над чинијом злата (стр. 197-198) ЗОРАНА М. МАНДИЋА у рубрици Добитници Повеље Карађорђе, коју је Мандић добио 2012. године. У фуснотни ове рубрике је наведено да је Зоран М. Мандић  добитник и награде Јован Скерлић за 2016. годину коју је добио за књигу песама Србија у дубоким водама. (стр.254-260). Мандићу су у годишњаку Шумадијске метафоре 2017, објављене и  песме: Писање песме, Смрт филозофа алхемичара, Слушање мајстора фотографије, Први човек, Природа дана и Франц Кафка, заједно са малим есејом, илити „малим насловом“ Систем. Ови Мандићеви наслови објављени су у засебној  рубрици Добитници Повеље Карађорђе (стр,254-260). 



ПЕЈЗАЖНИ ГОВОР ПРИРОДЕ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕЈЗАЖНИ ГОВОР ПРИРОДЕ

                Уз сва претеривања, од којих данас, како код нас, тако и у свету, болује савремена уметност, сликарство, једнако као и поезија, како у пољу вредносних процена, тако и у хоризонту засењујућих фаворизација и дисквалификација, неправедно је скривати, али и превише истицати, поглед са уметничких покушаја оних учесника који су симболички означени: аутсајдерима, приправницима,волонтерима, аматерима и почетницима. Поготово ако се зна да су многи од њих, без формалних академских звања, попут рецимо Ван Гога, рехабилитовани од тог „греха“ тек много након своје смрти. Постајући post mortum устоличене фигуре у тој истој пракси претварања и вредновања.
                Слике Лидије Ковачевић (1966) из Апатина, као и низ других сличних примера у ери доминантно актуелне свеколике стваралачке хиперпродукције, згодан су изазов за једно такво размишљање, па чак и промишљање: места, улоге, статуса и карактера данашњег сликарства. Како унутар њега самог, тако и изван где  неприкосовено влада и „послује“ људско око. Са свим својим везама (синапсама) са знањем и другим „произвођачима“ доживљаја и осећања света.
                Оне (те слике), без критичког и подстицајног претеривања, наглашено уоквирују два приступа. Фигуративни и колористички. А, које функционално повезује једно унутрашње лирско стање доживљаја оних призора које фамозно људско око види, како споља, тако и изнутра. И где њен аутор започиње визуелни разговор о модусима опстанка између општег лика природе, пејсажа пре свега, означеног и другим употребним симболима савремене цивилизације.




                Лидија Ковачевић је сликар евокације и лирске музикалности линија чији се заплети сливају и завршавају у патосу боје. У изразима фовистичког колорита. Под притиском звуковности „песничке слике“. Сликарка Ковачевић због ликовног неискуства ту слику на моменте квари залажењем у поље наиве, где композиција платна трпи терете бројних детаља, оличених у ликовима и позама запослених људи и гестовима представника животињског света.
                За веровати је да ће Лидија Ковачевић, када још више технички и поетички сазре и схвати да сликарство треба да је попут огледала, које одржава нашу сопствену душу, насликати нове и још боље слике. Уљанице на којима ће од поменутих терета очишћене неке од ових, који су повод овој изложби и овом тексту, али које су на свој убедљив начин отвориле „маршуту“, која пејзаж повезује са мртвом природом. И на којима је јасно реализована жеља да се у успешност њихових измишљених и имагинарних призора пресели: суморни, тамни и невесели свет свакодневнице. Са кућама и годишњим добима.
                Мора се признати да почетници, као и Лидија Ковачевић, на својим платнима увек више сликају околни свет за гледање, а мање за размишљање. И нагађање какав је он (свет) у ствари по себи. По њима и по другима. И шта се то загонетно крије од живота и патетичних фасада човекове куће/настамбе. Коме је пејзаж тело природе а боја треперење њеног ероса.
                У извесном смислу Лидија Ковачевић је с једним ликом женске стваралачке страсти сугестивно у томе успела. И себе препоручила осетљивом критичком људском оку.

Написано у Сомбору, 27. марта 2006. год.




Овај текст је објављен у каталогу самосталне изложбе коју је Лидија Ковачевић имала у ликовној галерији Друштва књижевника Војводине у Новом Саду, а коју је Зоран М. Мандић отворио у априлу 2006. године. 



29. септембар 2017.

ГРЕШКА





















ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГРЕШКА

Грешка је када се мисли
Да је оно што није
Што не може бити
Грешка је када се испитује
Непотребно и неразложно
Неко је од старих грчких филозофа
Рекао
Када се посумња
Онда је направљено место за тачку
Онда је крај
Који не може да се изврти унатраг или
Како би правници рекли
Који не може да се ресгтитуише
Грешке не умеју да се пресвлаче
Ни када су данима у прљавим гаћама
Оне су једноставно то што јесу
Без реанимација
Без рестартовања илити ресетовања
Чак не постоји име за супротно
Стање грешке

КОМЕНТАР
Последњих година мог песничког сведочења схватио сам, и уверио се, колико његова скромност „коментар“ дописује моје песме. Колико упућује на „други начин“ читања моје тајне, илити, невидљиве читаоце. Оне који скупљају прилоге да би ми у некој „малој будућности“ засадили воћњак јабука и то усред моје прозе. Моје тајне прозе у неком мисаоном буџаку у коме се распадају љубоморно чуване библиотеке поезије. А, у којима се Владимир Мајаковски подсмевао себи кад год би осетио да преписује самог себе. Због таквих сличних преписивања Достојевски је одлазио у коцкарнице, а Јесењин путовао по Америци. Како у овом времену претњи, санкција и бомбардовања непогрешиво писати песму о грешци? О суморном неуспеху у настојању да без државних субвенција отворим праоницу за прање прљавих гаћа које „грешке“ не умеју да пресвлаче.

Среда, 27. септембар 2017. год. у 16, 33 h

28. септембар 2017.

ЛИКОВНО ДАРИВАЊЕ ХИЉАДУГОДИШЊЕГ МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

                                         ЛИКОВНО ДАРИВАЊЕ

         ХИЉАДУГОДИШЊЕГ МАНАСТИРА ХИЛАНДАРА

            Када ми је у руке доспела, крајем прошле године, у издању Задужбине Светог манастира Хиландара, објављена, богато графички уређена и опремљена, монографија СЛИКАРИ ХИЛАНДАРУ, присетио сам се слично урађених књига и публикација  у ближој и даљој прошлости,које су настале с циљем да, не само, помогну неко од важних места на која су адресирана њихови уметнички дарови, већ и да се придруже веома важним акцијама у поступку сачувења отисака и симбола ризница: културе, традиције, уметности, књижевности, музике, духовности и историје српског народа, суверенитета и територијалног интегритета његове независне државе и српског језика, као најважније основе  за све то у контексту неговања колективног памћења и очувања историјског националног идентитета. Вероватно и без сумње да је Рајко Р. Каришић, аутор монографије, све то имао на уму, као појединац широке интелектуалне и уметничке радозналости. И културе водиље да све то детаљистички, до најситнијих појединости, бележи и забележи осетљивим нервом своје камере. 



Ова монографија обухвата ликовне радове, реализоване кроз одразе различитих поетика и техника, а који представљају више од сто сликара диљем Србије и њених географских удаљености. На том списку налазе се и сликари несрпске националности и неправославне вере, али који су својим учешћем и ликовним доприносом показали да разумеју, па чак и осећају, колико је Хиландар, као српски православни мушки манастир државе православних монаха саграђен, на предлог Светог Саве у северном делу Свете горе, на планини Атос на полуострву Хилкидики и северној Грчкој, значај ове светињи, као једног од најзначајних средишта и ризница средњовековне српске културе. Из тог разлога сам се и определио да не наведем ни једно име и презиме са списка сликара донатора, осим приказа репродукције слике једног од њих, у мери у којој је замишљена дужина и „говор“ овог мини осврта. Пошто је и овај мој мини, једнако и као неки дужи, осврт под дежурним утицајем „шаптања“ мог уверења, да у писању текстова оваквог карактера, увек треба истицати и истаћи значај оног о чему се пише, тако и сада истичем податак да је манастир Хиландар по значају на 4. месту на на хијерархиској лествици 19 манастира Свете горе, који се сви заједно од 1988. године налазе на Унесковој листи светске баштине. Наведени податак сведочи и о низу других чињеница које српском народу, његовој историји, култури, српском језику и српском ћириличном писму са његовим ненадмашним фонетским савршенством, више од хиљду година служе за понос и част.



БЕЛЕШКА О АУТОРУ

                Рајко Р. Каришић (1952), дипломирани инжењер машинства, бави се уметничком фотографијом и сликањем у коме доминира његова креативна окренутост акварелу и портрету. У домену уметничке фотографије је познат као носилац високог звања кандидат мајстор фотографије фото савеза Србије и Црне Горе. До сада је имао близу преко 50 самосталних и више од 100 изложби у земљи и иностранству. Аутор је више фотомонографија. 



27. септембар 2017.

НЕ ПОНОСИМ СЕ ПИСАЊЕМ ПЕСАМА


ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕ ПОНОСИМ СЕ ПИСАЊЕМ ПЕСАМА

Не поносим се писањем
Песама
Текст је као рана
А рана у облику песме
гноји се и крвари
Као друге ране
Од сечива
Од упале слепог црева
Писање песме је процес у коме
Песник сам са собом расправља
О
нерасправљивом
О
савезништву осаме
О
процедури игара
О
играма на срећу
Процедура поезије једнака је
Процедури игре
Било које игре
У питању је сасвим лично задовољство
А све почиње незадовољством
Као песма настаје бисер
И мед
И суза

И бол    

26. септембар 2017.

НЕ МОГУ ДА ПИШЕМ ЛАКО



ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕ МОГУ ДА ПИШЕМ ЛАКО

Не могу да пишем лако
ни онда када сам сасвим сигуран
да могу да пишем
Не могу да не одустајем
од призора и фотографија
на које сам концентрисао сва
осећања
о нечему о чему бих морао без осећања
да размишљам
Збуњен песмом коју збуњујем
сопстевним постојањем и њеним непостојањем
Не могу као неко сасвим неважно Неко
да будем Нико
да му позајмљујем глас који неће имати
ни лице ни душу ни блатњаве ципеле
Не могу да пренесем са Неког на Никог
ужарену немоћ
Ужарена немоћ
ужаренија од лаве и тишине што ће пући
усред напрслог праска
не признаје моју моћ ни онда кад могу да
не могу да пишем
а не пишем



Ова песма је из циклуса „КРАТКЕ И ОСЕТЉИВЕ ПЕСМЕ“ који је објављен у мојој књизи песама „НИСАМ НИКАД НАПИСАО ПЕСМУ КОЈУ САМ МОГАО ДА НАПИШЕМ“ (Просвета, Београд, 1987, уредник Чедомир Мирковић).

25. септембар 2017.

ПОТРАЖИВАЊЕ ПРАВА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОТРАЖИВАЊЕ ПРАВА

Недовршен си а
ипак ходиш
Пред твојим опрезом
разголићена слуха
подарују се
камене нити
У несмиреном затварању
отупео си оштрицу
путање
У наготи
разглављене мере
закивци
потражују те

уместо права

24. септембар 2017.

ПРОЛАЗНОСТ





ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРОЛАЗНОСТ

Судбина пролазника је у рукама
пролазника
стоји на почетку расправе
младог филозофа о вечности
У чекаоницама пролазности
готово да и нема места за све оне
који су морали натраг из вечности
записује млади филозоф на полеђини
молитве с којом свако јутро започиње
сопствени филозофски времеплов
кроз историју времена
кроз његово наслућивање оних који
пристижу
Право на пролазност је загарантовано
сваком
чак и онима који га великодушно уступају
другима
редови филозофа и песника онепостојавају
такву размену
Постоји само једна верзија пролазности
диригована
као
дисање
као
рад црева
као

ходање  

23. септембар 2017.

ПИСМО НИКОДЕМУ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПИСМО НИКОДЕМУ

Некуд отиче наше море
Никодем
И ова пара над њим
није више фантазма
Остајемо само ти и ја и
она стара очева машина
помоћу које је правио дечије љуљашке
Да ли је почела да се распада
Никодем
Ја нашу раздвојеност болно осећам и
она ме подсећа на једно кретање
на путању мудре Елзе
због несреће коју је сама измислила
Извесно је Никодем да се то тиче и
нашег оца
на дну чијих провалија се збивала
наша сушта супротност
Ниједна светлост Никодем
не може ти прибавити ослониште
до оног са којег си распоређен
Овде сам као у духовом резервату
без илузија о нашем оцу и
имам још увек дечију љуљашку
која попут трагова очеве карикатуре
нараста у моје право место
Никодем пишем ти због неколико заборављених
симбола бивања и
сећам се врха оне трешње
са којег си хтео да угледаш бога
Но ти си ишчезнуо
у структури осетљивог понора
Никодем о неизвесности и неодређености
подучавао нас је отац
тврдећи да ће нас једино он извести
из ове непрозирне пустиње
Никодем да ли је и теби отац оставио
дечију љуљашку и
да ли ти уопште стариш јер
остали смо само ти и ја Никодем


(Песма из књиге Путник и његова невоља, Књижевни клуба Апатин, Апатин, 1976)

22. септембар 2017.

ПРЕДГОВОР ЗА КЊИГУ ПЕСАМА ПУТНИК И ЊЕГОВА НЕВОЉА ЗОРАНА М. МАНДИЋА






РАДИВОЈ ШАЈТИНАЦ

ПРЕДГОВОР ЗА КЊИГУ ПЕСАМА 

ПУТНИК И ЊЕГОВА НЕВОЉА 

ЗОРАНА М. МАНДИЋА

                У одабиру оног што је могуће и оног што треба рећи о песмама ЗОРАНА М. МАНДИЋА из књиге ПУТНИК И ЊЕГОВА НЕВОЉА тешко је одлучити се да ли нагласити свежину и снагу певања, продубљеност понирања или истраживачки, песнички пролаз кроз свет који се таквом поезијом, надасве, жели мењати.
                Геометризација појмова у простору и у времену не толико видљива толико погубна ако је стални део сопствености, песников је трајни поетски постамент на ком се смењују одређени видови односа према заморној суштини ствари, заморном реду и ритму живљења, извесна је потрага за самодоказом захвалног немира али кроз опасег самосвојних поетских реквизита, песничким гласом који је свеж, чист и изнијансиран.
                Камен, стене, квадрати (чак и у пауковој мрежи), ограде, имају у свом смисленом прапочетку управо један једини циљ да буду окосница јасноће Мандићевом поетском изразу који је при томе још доречен и самосвојан. Поетски концепт не затвара овим проблемима свој разноврстан склоп. Негде се прилив успомена и сликовног декора времена у коме је песник боравио или борави (Писмо Никодему) јавља као нови глас о удвајању себе, љуљашком „леком од смрти“ од поражавајућег смирења пратиоцем свих слутњи које значе захвалан пут у непознато. Све ово је још више изнијансирано у песми Соба без прозора, песма о простору који улаз кроз „напрслине атмосфере“, о осуди на кретање.
                То је захвална болест тражења као нелогичан али пун чудног усхићења занос путника над стрмом обалом (трактат о непоправљивој машини). Посебан је однос песника према речима. Речи нису само говор, оне су и стварносни подстицај за глас песников и одредница драма и живописа, дешавања и пролазности у песми (Отварање реке). Као талог неког ранијег певања за које се, опет, присутношћу сопствених тема, не може рећи од ког је тренутка раније, појави се и елегичан пев, рима и очишћен ритам, однос у ком вечито пише у ком се свим психолошким оружјима бори против тог заморног квадрата који је, чини се, понекад гласнији и од самог песника.
                У потрази за другачијом интонацијом песник не мења само версификацију него и атмосферу, ритам, редослед мисаоних обрта. Дуж или права, опет део природе која је подстицај да се немиром човек у њој огледа, бежањем од ње, њене заморне и умртвљујуће бесконачности што песник песмом Врата која умиру потврђује и даље живећи захвалним немиром.



             БЕЛЕШКА О АУТОРУ

            Радивој Шајтинац  рођен 1949. године у Зрењанину спада у круг истакнутих савремених српских песника, приповедача и есејиста. Написао је више књига песама (Оружје људски рањено,1970; Шуми се враћају прагови, 1974; Пангласов извештај, 1982; Сузе у лунапарку, 1987; Псећа суза, 2014.), књига прозе (Банатска читанка, 1991; Чеховија, 1996; Кинеско двориште, 2006; Лирик – клиник, 2009) и књига есеја (Демогорган, 1990; Хотел Чарноевић, 1989; Хајка на Актеона,1997.)
                Добитник је више књижевних награда: Октобраске награда Зрењанина, 1991; Стеван Пешић, 1997; Књига године Друштва књижевника Војводине, 2004.)

                Живи у Зрењанину.

21. септембар 2017.

HADZI DUŠAN MAŠIĆ


ZORAN M. MANDIĆ
HADZI DUŠAN MAŠIĆ
Novi Sad, Galerija Mali likovni salon, 15.  10  - 15.  11.  2005.


                  Šesnaest  crteža  nastalih  prigodom  u  raznim umetničkim kolonijama
(Palić, Ečka, Zobnatica,  Bečej, Bačka Topola) u društvu deset  grafika  iz ciklusa “Građanski dragulji”, predstavljaju  sažetak  izbora  iz obimnog  opusa njihovih autora,  akademskog   vajara  i  akademskog   grafičara  Hadzi Dušana  Mašića, kojom on  na  sugestivan način    
obeležava tri svoja  jubileja:  Sedamdeset   godina   života,  Četrdeset  godina umetničkog  stvaralaštva  i  Deset   godina   Legata,  kojem   je darovao,   ili, preciznije rečeno,  obogatio   svojim: uljanicama, crtežima,  grafikama  i delima  iz korpusa  primenjene  umetnosti i  vajarstva,  fundus Gradskog  muzeja u Somboru.
                U  izvesnom  smislu,  kako  je  voleo  da   se  potštampa   Alber Kami, pri čemu je svaka  dvosmislenost suvišna u  kritičkom i recepcijskom promišljanju Mašićeve umetnosti, isti izbor, odnosno,  pomenuti  savez crteža  i grafika  stilski profiliše onaj lik strasti s kojim je njihov autor,  planski i dosledno,  odgovao osoben  vid populzivnosti. Kao nepodmitljivi "podstanar" u sop- stvenom  delu,  stvaralac,  koji je,  bez  dilemičnosti i kompleksiodnosti, “živeo za umetnost,  a ne od  umetnosti”. Podređujući takvom  kritičkom opredeljenju  ukupnost  svoga  dara  i akademskog  znanja.  I  mišljenja. U implicitnoj, dovoljno jasno i pažljivo opredmećenoj  projekciji svoje vajarsko-grafičko- slikarske poetike.  Sa estetički uspostavljenom  vladavinom nad impulsima njenog ritma, njenih formi i figura. I usvojenog jezika jedne neposredne: stvaralačke, intelektualne, poetički i tehnički temeljno uspostavljene,  lične aksiologije. Neopterećene  udarima  i nasiljem opšte prihvaćenih implikacija u oblasti “kombinovanog  žanra”  i tzv. Postmodernog  stanja umetnosti.  Na  svojim crtežima  i  grafikama   Mašić opisuje  i tumači Svet oko sebe  i drugih.  Kroz talase  i meandre  vremena i prostora. Duha istorije i Duha Biblije. I tou mnogoznačju prokazanih  i neprokazanih  tema.  Mitoloških, sakralnih i egzistencijalnih.  Iz   kojih  se,  poput,   stratonauta   neretko  uzvisuje među: simbole, signale, metafore  i lekseme njihovih sakramenata.  Promičući svojim autoportretom  provokacijom  kroz "bifore" i "ogledala" njihovih: galerija,  kapela,  tornjeva i releja.  Preko imaginarnih  krovova sa  čijih nevidljivih platformi je hteo  da  sazna  sve o plemenitosti i boanskim  principima svetlosti. U kojoj je svaka zraka celina, Autonomija, koju nije lako razumeti u njenoj jednostrukosti.
               Otuda  na  ovim Mašićevim radovima,  iz draguljarnice  njegovih crteža  i grafika,  tako  i toliko široko polje  reminiscencije  i meditacije. Hodočasnička kompozicija: razvejanih, rasutih i sabranih  boja:  neprikosnoveno  zlatne, mistično tirkizne, ili kardinalski  crvene.  Sa  ultra  marinom   ukomponovane  jedne   u drugu,  poput,  tajne  u paušalnom  prostoru  oka.  Sa prihvatom samotnjačkog  bola  i samoljubive ambicije:  da  se Svet kombinovano  prikaže:  grafitom,  tušom, ili presovanom  kredom.  Na kartografiji  neba.    U  magičnom   sazvežđu  Euklidovih  linija. Među Empedoklovim elementima (voda, vazduh, zemlja, vatra). Na  prozoru  ili strandu,  gde  spavaju  svitanja.  Zagonetno   se osmehujući   obmanutim    zaljubljenicima   vekovima.   Naročito onima  koji žive od  umetnosti,  ne  shvatajući šta ih čeka kada krenu putem  prosvetljenja.

               Ovim  rukopisima  Mašić hodočasnički stiže  na  sva  mesta  na kojima se božansko  ime umetnika šapuće u srce. I  prepoznaje iz daljine.



Hadži Dušan Mašić (rođen u Somboru 9. Marta 1935.- †Sombor 2008.) je bio srpski akademski vajar, grafičar I slikar.
Rođen je u Somboru, osnovnu i učiteljsku školu završio u Somboru, Višu pedagošku školu u Novom Sadu gde je i diplomirao na Akademiji umetnosti. Izlagao na 52 samostalne i više grupnih izložbi, učestvovao u radu 13 umetničkih kolonija na prostoru SFRJ, član je ULUS-a AIAP, donator legata Muzeju grada Sombora.  Svoj ekspresionistički doživljaj izrazio kroz ciklis "Ranjene ptica", "Grožnjanski dragulji","Meditacije" i "Identifikacije". Upokojen je 2008.godine.
Njegovi radovi sa svojim metaforičkim grafikama i arhitektonskim crtežima obišli su svet od Sombora, Ečke diljem Evrope do dalekog Japana.

NAOOMENA

Ovaj tekst je objavqen u katalogu Mašićeve izkožbe i u časopisu LIKOVNI ŽIVOT broj 115/116 koji je izdavala Likovna galerija Stara kapetanija u Zemunu.



ПУТНИК И ЊЕГОВА НЕВОЉА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПУТНИК И ЊЕГОВА НЕВОЉА

Нађоше га
под леденом ауром
раскомаданог
Три дана и три ноћи
састављаше га комад по комад
уз помоћ велике лепљиве траке
На главу му не ставише ништа
очи му изврнуше према небу и
чуваше га тако сву ноћ
Заспавши дубоким сном
док су га састављали
није могао да преброји
нити да препозна те непознате
састављаче
Састављали су га разапетог на
храстовом раму
немо
(не разменивши ниједну
Непознату реч у току посла)
Када је коначно налепљен
напустио сан залеђеног и раскомаданог
напуштен оставши сам
није смео да упали светлост у мрачном ходнику
због опасности да се истопи
заједно са лепљивом траком
на тек састављеним деловима

НАПОМЕНА


                Ова песма је позајмила своје име збирци песама Путник и његова невоља (Књижевни клуб Апатин, Едиција Дунавске искре, књига 1. Апатин, 1976, штампано латиницом) за коју је Зоран М. Мандић 1976. године добио престижну књижевну награду Печат вароши сремскокарловачке, заједно са Новицом Тадићем и Милетом Стојићем.    

20. септембар 2017.

НИКОЛА СТРАЈНИЋ - СРЦЕ ПЧЕЛЕ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

НИКОЛА СТРАЈНИЋ - СРЦЕ ПЧЕЛЕ

            Пчела је Страјнићево хотонско божанство у чију кошницу је он претворио своје срце да би симболички потражио метафизички пут до дискурзивне, али, пре свега, поступне спознаје оног литургијског клатна песме, и његове невидљиве месечеве музике, у којем све улоге других краљевстава бивају разобличене у својим калкулабилним пословима и рачунима.
                Пчела по Страјнићу није симбол само општег ускрснућа него и васкрсни сигнал песме, поезије с којом њени „врели кругови“ сна и нестварности обезбеђују имагинантно краљевство њеног сопства ослобађајући заводљиве импулс који долазе из главе без стања очију и срца, који у „врелом кругу гњече гроздове сна и нестварности“. И када се притаји пчела у Страјнићевим песмама не губи ни трунку коронарне и менталне самосвести где мора без ичије помоћи, интуиције и посредовања извирати, тећи и понирати, па чак и у своју невидљивост. Песма је песма кад репрезнтује своју, а не песникову, душу, када се реинкарнира у дух пчелињи и његово биће „слатке ватре“, у културу предања високо узвишеног симбола из изгубљени књига постања.
                Ови Страјнићеви стихови су надмоћно интелектуално и вешто самерени на превлаци песме из њеног парадигматског извора, односно иницијације у знак и цртеж слова. То је у извесном смислу и језичка промоција слике писма чија је поетичка комуникација подвргнута једној врсти интелектуалне самоодбране филозофије песме како би се прва секунда њеног бића, а потом и њен исконски артефакт у целини, одбранио од поетичких манипулација, смишљања, намештања, царина и контрола. Страјнићеве песме „претражују празнине настале рођењем“ објективног сзнања. Оне „са својим шареним товарима“ беже од њега као од мртвог људског сећања истрајавајући у заједничкој изреци да је песми најважнија песма, јер све остало је што долази и остаје иза – варка. И нестанак вечности.
Такви начини песама деле светла невидљивости у себи, али и по себи на „зрења“ и „незаситости заспалих окрилаћењс“ времена које нећемо никада препознати. Они одазнају путеве пратећи њима прелазак анђела некуд и некад у тишини, у кристалу самоће кроз коју се у одежди хлорофила Бог појављује сваког трена. Такве песме личе на аутохтоне ларве из којих је настала њихова свила.


           БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА О НИКОЛИ СТРАЈНИЋУ

Песник Никола Страјнић је рођен 1945. године у Поповцу (Барања у Хрватској). До недавно је био професор Компаративне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Објавио је: Поезија или оптимизам (студија о Бранку Миљковићу), 1972; Звјездани сати (песме), 1975; Јасике беле (студија о Момчилу Настасијевићу), 1978; Очи земне (песме), 1981; Пепео свој раздајем (песме), 1982; Вожња у круг (песме),1990; Хаире (есеји), 1991; Замах и мировање (есеји о песништву Јована Зивлака), 1993; Преко (студија о Новалисовим Химнама ноћи), 1993; Карловачке песме, 1994; Анђеоски песник Рајнер Марија Рилке (о Девинским елегијама Р.М. Рилкеа), 1995; Стари грчки лиричари (есеји), 1999; Карловачки есеји, 1999.
Живи у Сремским Карловцима.

НАПОМЕНА

Овај текст написан је у формату рецензије и објављен је у књизи песама „СРЦЕ ПЧЕЛЕ“ проф др НИКОЛЕ СТРАЈНИЋА, која је објављена 2000. године у издању Издавачке куће „БИСТРИЦА“ из Новог Сада, уредник Рале Нишавић.   

19. септембар 2017.

ОБЕЛЕЖЕН ДВАДЕСЕТ СЕДМИ РОЂЕНДАН ИЗДАВАЧКЕ КУЋЕ „БИСТРИЦА“ РАЛЕТА НИШАВИЋА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОБЕЛЕЖЕН ДВАДЕСЕТ СЕДМИ РОЂЕНДАН

ИЗДАВАЧКЕ КУЋЕ „БИСТРИЦА“ РАЛЕТА НИШАВИЋА

            Ових дана у простору Градске библиотеке „Ђуро Даничић“ у Дунавској улици у Новом Саду уприличена је свечаност обележавања 27. година од оснивања и континуираног активног рада Издавачке куће „БИСТРИЦА“ из Новог Сада, чији је оснивач, власник и главни и одговорни уредник РАЛЕ НИШАВИЋ (1946, Острељ поизнад Бијелог Поља), познати савремени српски писац, састављач и уредник више антологија српског и светског песништва и дугогодишњи новинар и уредник новосадског листа за младе „Невен“ у новинској кући "Дневник" у Новом Саду. Приредио је и објавио изборе из песништва: Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја.., а изборе Чика Јова за најмлађе урадио је у више издања. Урадио је више сликовница за децу и више песничких и прозних књига за децу и младе...Прву песму објавио је у југословенском листу "Младост". За новинарски рад добитник је престижне награде "Јаша Томић" Удружења новинара Србије у Новом Саду. Био је дугогодишњи сарадник бројних српских и југословенских: часописа, новина, радија, телевизије и других медија и гласила. По образовању је професор руског језика и књижевности. То звање је стекао на Филозофском факултету у у Новом Саду. Током тих 27 година, у те скоро три деценије трајања и посвећивању књизи као „инструменту културе“, илити „инструменту“, како је то у једном свом размишљању нагласио Х.Л. Борхес, који још увек није надмашен, настала је историја, која у статистичком фокусу обухвата библиотеку од 1157 наслова: песничких, прозних, драмских и других текстова, заједно са бројним: интродукцијама, плакатима, каталозима, промоцијама, приказима и поновљеним издањима. На том путу представљачка сала Градске библиотеке „Ђуро Даничић“ са педесетак и више столица често је била домаћин издања „Бистрице“ Ралета Нишавића. На тим свечаностима књиге наступили су многи музички солисти.
                Када сам, већ, цитирао Борхеса морам да поменем да њему припада и мисао изречена пре рађања дигиталне епохе, а у којој се није сагласио са „говорима“ и „говоркањима“ о томе како ће једнога дана књига нестати. Чувени је део те његове мисли - реченица, коју је тада изговорио: „Може се рећи да постоји разлика између књиге, новина и плоче. Разлика је у томе што се новине читају да би се заборавиле, плоча се слуша да би се такође заборавила јер је то нешто механичко и фриволно, док се књига чита да би се памтила“. Наравно, да ова Борхесова мисао, изречена 1979. године, или пре скоро пола века, данас,  у времену електронске и дигиталне експанзије, најезде и „опсаде“ света, делује наивно и непророчки.Речју, једино се можемо сложити с уверењем да ће књига опстати, али у другом визуелном, технолошком и реализаторском формату. Отуда и велики пљесак људима, поготово по вокацији писцима, који су имали храбрости да се упусте у авантуру објављивања и издавања књига, поготову у економски несигурном времену са евидентним падом ауторитета књиге и културе читања, те најава појаве: компјутера, лаптопова, таблета, паметних телефона, интернета, друштвених мрежа и сваколиких других технолошких иновација. Сведоци смо да је реализација књиге, као, већ, поменти у овом тексту  „инструмент културе“, једноставно променила језик и „гардеробу“ уз добрано уздрмане позиције традиционалних статуса: библиотека, сајмова, салона и других изложби књига. И свих оних патетичних парада са надметањима у производњи лепоте књиге кроз вредновање њених графичких, фото и других решења.


                Неoспорна чињеница је да  Рале Нишавић са својом „Бистрицом“ скоро три деценије газио том трновитом стазом и да је у том времену у ту авантуру несебично, поред сопственог новца, уложио енергију свог: ума, тела и душе. Дакле васцело биће: ум – да би правилно извршио селекцију за објављивање добрих и неузалудних књига; тело- да би направио на десетине и стотине хиљаде корака у поступцима физичких реализација одабраних пројеката; душу – да би све то повезао у онај лик троједности, каква је рецимо Библија, препуштајући се суду, оценама и променама времена и људи. У сваком случају, када се макар мало и за тренутак, измакнемо испод ауре плиминих таласа тих огромних високо технолошких: бујица, промена, вибрација, турбуленција и њихових налога, морамо одати и изразити завалност људима, који су попут песника Ралета Нишавића, живели толико година у књизи, око књиге и за књигу. И то заједно са Софоклеовом „Антигоном“  „Срцем пчеле“ Николе Страјнића, или његовом есејморфном басном „Орао змијар“. И са свим оним мање талентованим људима, са често повишеним, углавном, нескромним  „апетитима“, којима је Рале Нишавић помогао да се искажу, како би свом имену и презимену, додали, или пак дописали, варљивог значења именицу - „књижевник“, или „књижевница“ за чије исходовање је још увек велики ред пред уредничком канцеларијом Нишавићеве „Бистрице. Такви „књижевници“ понекад, после угледања корица својих књига изашлих из „бистричине“ лабараторије, бездушно опседају свет навалом својих информација на друштвеним мрежама.

                И за крај да кажемо: време, ере и епохе долазе и пролазе, а књиге као сведоци у овим или оним технолошким форматима, остају. Рале Нишавић је многима помогао да се погледају у огледало његове „Бистрице“, која своју незаобилазност дугује највише њему и његовом рафинираном чулу за књиге којима је припала част да буду објављене и упамћене.


18. септембар 2017.

ZORAN M. MANDIĆ U AGON-U

                                   ZORAN M. MANDIĆ - PLOČA OD NEMATERIJE

NOVI LAVUNDIJEV PREVOD MANDIĆEVE POEZIJE



ZORAN M. MANDIĆ 

NA SRPSKOM I NEMAČKOM

POD SENKOM

(Iz zbirke pesama „Putnik i njegova nevolja“ iz 1976. godine, za koju je Zoran iste godine dobio nagradu „Pečat varoši sremskokarlovačke“ za zbirku godine u Vojvodini)

Kad slobodu senkom zagrli podne
nastaće prve strane mog romana
jedna do druge biće reči neophodne
pod jasnom skicom samoubilačkog plana
Reči bez vlasti nasrnuće snažno
jedna protiv druge sred ljutoga boja
a ja ću po strani ko biće nevažno
umirati neprivlačno u oblaku gnoja
U otpore reči tako neznan i ja padam
uzavrela tmina po meni se širi
kad ohladim telo počeću da se nadam
da i iz mrtvog mene po koja reč viri


UNTERM SCHATTEN

Wenn Mittage die Freiheit mit Schatten umfassen
entsteht der Anfang von meinem Roman
und nebeneinander Worte die notwendig passen
unter den klaren selbstmörderischen Plan
Worte ohne Führung werden sich indessen
gegeneinander im harten Kampf verschwenden
und ich werde beiseite als unwichtiges Wesen
in einer Wolke aus Eiter ohne Reiz verenden
Ich bin unbekannt in den Wortkampf eingetroffen
das brausende Dunkel sich auf mir verbreitet
kühle ich ab den Körper beginne ich zu hoffen
dass auch aus totem mir manches Wort ausschreitet



Prevod (Übersetzung): Johann Lavundi



Johann Lavundi


Johann Lavundi, pesnik, književnik, dramatičar, recenzent i prevodilac je rođen kao podunavski Nemac 5. aprila 1956. godine u Apatinu. Tu se uspešno bavio književnošću, pozorištem, novinarstvom i radiom. Kao predsednik omladinske komunalne komisije za kulturu i infomatiku stvara bazu za uvođenje omladinske radioemisije „Omladinski studio“, kao i za osnivanje jedne novinarske škole za mlade. Za zasluge u kulturnom i informativnom radu dobija više puta priznanja od vlasti. Dobitinik je i više literarnih nagrada; među njima i nekolicine prvih. Početkom 1986. godine se kao takozvani „kasnoiseljenik“ („Spätaussiedler“) preseljava u Nemačku, u Ulm, gde će se literaturom početi ozbiljnije baviti tek krajem prošlog veka, da bi već 1999. g. bio uvršten u milenijumsku antologiju savremene nemačke poezije „Das Gedicht lebt!“ („Pesma živi!“). U Ulmu je više godina bio aktivan u svetski čuvenom pozorištu theater in der westentasche (pozorište u prslukovom džepu) kao dramatičar, režiser, glumac i upravnik njegovog internacionalno delujućeg Internet-pozorišta, inače prvog te vrste na svetu. Šta lirike, šta proze, šta pozorišnih komada, Lavundi na nemačkom piše 14 knjiga, od kojih je do sada objavljen samo roman „Eine deutsche Liebesgeschichte“ („Nemačka ljubavna priča“). Na objavljivanju ostalih se radi intenzivno. Lavundi, koji je i inače državno certifikovani, kao i sudski i policijski ovlašćeni prevodilac, se bavi i literarnim prevođenjem. Do sada mu je objavljeno dvadesetak prevoda sa srpskog na nemački i obrnuto, koji su predstavljeni na sajmovima knjiga u Srbiji i Nemačkoj. Najvažniji prevod mu je do sada svakako dvojezično izdanje kompletnog dela Branka Miljkovića (sve zbirke plus četrdesetak pesama izvan zbirki) „Vergeblich ich sie wecke/Uzalud je budim“, 2011. g. u izdanju Banatskog kulturnog centra. Za sajam knjiga u Frankfurtu 2015. godine je planiran jedan sledeći Lavundijev prevodilački projekt: antologija 800 godina srpske lirike sa 150 pesnikinja i pesnika na nemačkom. Član je jednog evropskog PEN.kluba za nemačko govoreće područje, kao i Udruženja autora Ulma.


Johann Lavundi, Schriftsteller, Lyriker, Dramatiker, Rezensent und Übersetzer, wurde als Donauschwabe am 5. April 1956 in Apatin geboren. Dort konnte er Erfolge in der Literatur, beim Theater, in der Journalistik und beim Radio feiern. Als Vorsitzender der kommunalen Kommission für Kultur und Informatik im Jugendbereich schaffte er die Grundlage für den Aufbau der Radiosendung „Jugendstudio“ so wie der Gründung einer Journalistenschule. Für seine Verdienste im kulturellen und informativen Bereich wurde er von den Behörden mehrfach ausgezeichnet. Er gewann mehrere literarische Preise, darunter auch einige 1. Plätze. Anfang 1986 zog er als Spätaussiedler nach Deutschland, nach Ulm um, wo er erst Ende des letzten Jahrhunderts begann, sich mit Literatur ernsthafter zu beschäftigen. Schon 1999 erschien er in der Millenniumsanthologie der zeitgenössischen deutschen Lyrik „Das Gedicht lebt!“. In Ulm war er beim weltbekannten theater in der westentasche mehrere Jahre als Dramatiker, Regisseur, Darsteller und Leiter dessen Internettheaters – des ersten dieser Art auf der Welt – tätig. Ob Lyrik, Prosa oder Theaterstücke, Lavundi verfasste in Deutsch bisher 14 Bücher, von denen nur eins, der Roman „Eine deutsche Liebesgeschichte“, veröffentlicht wurde. An der Veröffentlichung der restlichen wird nun intensiv gearbeitet. Lavundi, auch sonst staatlich geprüfter so wie gerichtlich und polizeilich beeidigte Übersetzer, ist auch als literarischer Übersetzter tätig. Bisher wurden etwa 20 seiner Übersetzungen aus dem Serbischen ins Deutsche und umgekehrt veröffentlicht, die bei Buchmessen in Serbien und Deutschland vorgestellt wurden.Seine wichtigste Übersetzung ist bisher zweifellos die zweisprachige Ausgabe des kompletten Werkes von Branko Miljković (alle Bände plus etwa vierzig Gedichte außerhalb der Bände), „Vergeblich ich sie wecke/Uzalud je budim“, 2011, herausgegeben vom Banater Kulturzentrum. Für die Buchmesse in Frankfurt 2015 ist eine weitere kapitale Übersetzung Lavundis geplant: Eine Anthologie serbischer Lyrik aus den letzten 800 Jahren, mit 150 Dichter/innen, in Deutsch. Er ist Mitglied beim Europäischen P.E.N. Zentrum der Schriftsteller im Exil deutschsprachiger Länder so wie bei Ulmer Autoren e. 


17. септембар 2017.

НА ПОСЛЕДЊЕМ УЛАЗУ У СРЕМСКЕ КАРЛОВЦЕ






ЗОРАН М. МАНДИЋ

НА ПОСЛЕДЊЕМ УЛАЗУ У СРЕМСКЕ КАРЛОВЦЕ

Зар ти није доста песама сада када си
међу десет најважнији којима је то успело
говори ми у вожњи
уредник мале златне издавачке куће
Али зар су у малим прозама бољи
животни услови за
мањине и већине песмине
одговарам уреднику
пре него што ћемо се растати на
последњем улазу у Сремске Карловце



Ова песма припада циклусу „КРАТКЕ И ОСЕТЉИВЕ ПЕСМЕ“ објављеном у мојој песмозбирци „НИСАМ НИКАД НАПИСАО ПЕСМУ КОЈУ САМ МОГАО ДА НАПИШЕМ“ (Просвета, Београд, 1987, уредник Чедомир Мирковић).

16. септембар 2017.

МАНДИЋЕВА ПЕСМА „ГОВОРИ САМО ЗА СЕБЕ“ У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ БЕОГРАДСКЕ „ПОЛИТИКЕ“



         МАНДИЋЕВА ПЕСМА „ГОВОРИ САМО ЗА СЕБЕ“ 

    У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ БЕОГРАДСКЕ „ПОЛИТИКЕ“
  

             Београдска „ПОЛИТИКА“ је у данашњем издању свог традиционалног додатка „КУЛТУРА,УМЕТНОСТ,НАУКА“, субота 16. септембар 2017. године, објавила песму „Говори само за себе“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА. Ова песма је објављена у Мандићевој књизи „Кварење кругова“ („Каирос“, Сремски Карловци, 2017.).


ЗОРАН М. МАНДИЋ                                          

ГОВОРИ САМО ЗА СЕБЕ

Говори само за себе
и кад када ћутиш
Други имају сумњиве доказе
Разигране звезде
не кампују у рекету само једне
идеје
Безгрешне је немогуће
прислушкивати
Приче из прошлости су њихове
Вербалне слабости
Зато их немају
Не желе да открију крађе у
књижарама древних верских
криптограма
Мрзе их кад схвате да
не могу бити бољи од њих

Они друге употпуњују