24. септембар 2017.

ПРОЛАЗНОСТ





ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРОЛАЗНОСТ

Судбина пролазника је у рукама
пролазника
стоји на почетку расправе
младог филозофа о вечности
У чекаоницама пролазности
готово да и нема места за све оне
који су морали натраг из вечности
записује млади филозоф на полеђини
молитве с којом свако јутро започиње
сопствени филозофски времеплов
кроз историју времена
кроз његово наслућивање оних који
пристижу
Право на пролазност је загарантовано
сваком
чак и онима који га великодушно уступају
другима
редови филозофа и песника онепостојавају
такву размену
Постоји само једна верзија пролазности
диригована
као
дисање
као
рад црева
као

ходање  

23. септембар 2017.

ПИСМО НИКОДЕМУ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПИСМО НИКОДЕМУ

Некуд отиче наше море
Никодем
И ова пара над њим
није више фантазма
Остајемо само ти и ја и
она стара очева машина
помоћу које је правио дечије љуљашке
Да ли је почела да се распада
Никодем
Ја нашу раздвојеност болно осећам и
она ме подсећа на једно кретање
на путању мудре Елзе
због несреће коју је сама измислила
Извесно је Никодем да се то тиче и
нашег оца
на дну чијих провалија се збивала
наша сушта супротност
Ниједна светлост Никодем
не може ти прибавити ослониште
до оног са којег си распоређен
Овде сам као у духовом резервату
без илузија о нашем оцу и
имам још увек дечију љуљашку
која попут трагова очеве карикатуре
нараста у моје право место
Никодем пишем ти због неколико заборављених
симбола бивања и
сећам се врха оне трешње
са којег си хтео да угледаш бога
Но ти си ишчезнуо
у структури осетљивог понора
Никодем о неизвесности и неодређености
подучавао нас је отац
тврдећи да ће нас једино он извести
из ове непрозирне пустиње
Никодем да ли је и теби отац оставио
дечију љуљашку и
да ли ти уопште стариш јер
остали смо само ти и ја Никодем


(Песма из књиге Путник и његова невоља, Књижевни клуба Апатин, Апатин, 1976)

22. септембар 2017.

ПРЕДГОВОР ЗА КЊИГУ ПЕСАМА ПУТНИК И ЊЕГОВА НЕВОЉА ЗОРАНА М. МАНДИЋА






РАДИВОЈ ШАЈТИНАЦ

ПРЕДГОВОР ЗА КЊИГУ ПЕСАМА 

ПУТНИК И ЊЕГОВА НЕВОЉА 

ЗОРАНА М. МАНДИЋА

                У одабиру оног што је могуће и оног што треба рећи о песмама ЗОРАНА М. МАНДИЋА из књиге ПУТНИК И ЊЕГОВА НЕВОЉА тешко је одлучити се да ли нагласити свежину и снагу певања, продубљеност понирања или истраживачки, песнички пролаз кроз свет који се таквом поезијом, надасве, жели мењати.
                Геометризација појмова у простору и у времену не толико видљива толико погубна ако је стални део сопствености, песников је трајни поетски постамент на ком се смењују одређени видови односа према заморној суштини ствари, заморном реду и ритму живљења, извесна је потрага за самодоказом захвалног немира али кроз опасег самосвојних поетских реквизита, песничким гласом који је свеж, чист и изнијансиран.
                Камен, стене, квадрати (чак и у пауковој мрежи), ограде, имају у свом смисленом прапочетку управо један једини циљ да буду окосница јасноће Мандићевом поетском изразу који је при томе још доречен и самосвојан. Поетски концепт не затвара овим проблемима свој разноврстан склоп. Негде се прилив успомена и сликовног декора времена у коме је песник боравио или борави (Писмо Никодему) јавља као нови глас о удвајању себе, љуљашком „леком од смрти“ од поражавајућег смирења пратиоцем свих слутњи које значе захвалан пут у непознато. Све ово је још више изнијансирано у песми Соба без прозора, песма о простору који улаз кроз „напрслине атмосфере“, о осуди на кретање.
                То је захвална болест тражења као нелогичан али пун чудног усхићења занос путника над стрмом обалом (трактат о непоправљивој машини). Посебан је однос песника према речима. Речи нису само говор, оне су и стварносни подстицај за глас песников и одредница драма и живописа, дешавања и пролазности у песми (Отварање реке). Као талог неког ранијег певања за које се, опет, присутношћу сопствених тема, не може рећи од ког је тренутка раније, појави се и елегичан пев, рима и очишћен ритам, однос у ком вечито пише у ком се свим психолошким оружјима бори против тог заморног квадрата који је, чини се, понекад гласнији и од самог песника.
                У потрази за другачијом интонацијом песник не мења само версификацију него и атмосферу, ритам, редослед мисаоних обрта. Дуж или права, опет део природе која је подстицај да се немиром човек у њој огледа, бежањем од ње, њене заморне и умртвљујуће бесконачности што песник песмом Врата која умиру потврђује и даље живећи захвалним немиром.



             БЕЛЕШКА О АУТОРУ

            Радивој Шајтинац  рођен 1949. године у Зрењанину спада у круг истакнутих савремених српских песника, приповедача и есејиста. Написао је више књига песама (Оружје људски рањено,1970; Шуми се враћају прагови, 1974; Пангласов извештај, 1982; Сузе у лунапарку, 1987; Псећа суза, 2014.), књига прозе (Банатска читанка, 1991; Чеховија, 1996; Кинеско двориште, 2006; Лирик – клиник, 2009) и књига есеја (Демогорган, 1990; Хотел Чарноевић, 1989; Хајка на Актеона,1997.)
                Добитник је више књижевних награда: Октобраске награда Зрењанина, 1991; Стеван Пешић, 1997; Књига године Друштва књижевника Војводине, 2004.)

                Живи у Зрењанину.

21. септембар 2017.

HADZI DUŠAN MAŠIĆ


ZORAN M. MANDIĆ
HADZI DUŠAN MAŠIĆ
Novi Sad, Galerija Mali likovni salon, 15.  10  - 15.  11.  2005.


                  Šesnaest  crteža  nastalih  prigodom  u  raznim umetničkim kolonijama
(Palić, Ečka, Zobnatica,  Bečej, Bačka Topola) u društvu deset  grafika  iz ciklusa “Građanski dragulji”, predstavljaju  sažetak  izbora  iz obimnog  opusa njihovih autora,  akademskog   vajara  i  akademskog   grafičara  Hadzi Dušana  Mašića, kojom on  na  sugestivan način    
obeležava tri svoja  jubileja:  Sedamdeset   godina   života,  Četrdeset  godina umetničkog  stvaralaštva  i  Deset   godina   Legata,  kojem   je darovao,   ili, preciznije rečeno,  obogatio   svojim: uljanicama, crtežima,  grafikama  i delima  iz korpusa  primenjene  umetnosti i  vajarstva,  fundus Gradskog  muzeja u Somboru.
                U  izvesnom  smislu,  kako  je  voleo  da   se  potštampa   Alber Kami, pri čemu je svaka  dvosmislenost suvišna u  kritičkom i recepcijskom promišljanju Mašićeve umetnosti, isti izbor, odnosno,  pomenuti  savez crteža  i grafika  stilski profiliše onaj lik strasti s kojim je njihov autor,  planski i dosledno,  odgovao osoben  vid populzivnosti. Kao nepodmitljivi "podstanar" u sop- stvenom  delu,  stvaralac,  koji je,  bez  dilemičnosti i kompleksiodnosti, “živeo za umetnost,  a ne od  umetnosti”. Podređujući takvom  kritičkom opredeljenju  ukupnost  svoga  dara  i akademskog  znanja.  I  mišljenja. U implicitnoj, dovoljno jasno i pažljivo opredmećenoj  projekciji svoje vajarsko-grafičko- slikarske poetike.  Sa estetički uspostavljenom  vladavinom nad impulsima njenog ritma, njenih formi i figura. I usvojenog jezika jedne neposredne: stvaralačke, intelektualne, poetički i tehnički temeljno uspostavljene,  lične aksiologije. Neopterećene  udarima  i nasiljem opšte prihvaćenih implikacija u oblasti “kombinovanog  žanra”  i tzv. Postmodernog  stanja umetnosti.  Na  svojim crtežima  i  grafikama   Mašić opisuje  i tumači Svet oko sebe  i drugih.  Kroz talase  i meandre  vremena i prostora. Duha istorije i Duha Biblije. I tou mnogoznačju prokazanih  i neprokazanih  tema.  Mitoloških, sakralnih i egzistencijalnih.  Iz   kojih  se,  poput,   stratonauta   neretko  uzvisuje među: simbole, signale, metafore  i lekseme njihovih sakramenata.  Promičući svojim autoportretom  provokacijom  kroz "bifore" i "ogledala" njihovih: galerija,  kapela,  tornjeva i releja.  Preko imaginarnih  krovova sa  čijih nevidljivih platformi je hteo  da  sazna  sve o plemenitosti i boanskim  principima svetlosti. U kojoj je svaka zraka celina, Autonomija, koju nije lako razumeti u njenoj jednostrukosti.
               Otuda  na  ovim Mašićevim radovima,  iz draguljarnice  njegovih crteža  i grafika,  tako  i toliko široko polje  reminiscencije  i meditacije. Hodočasnička kompozicija: razvejanih, rasutih i sabranih  boja:  neprikosnoveno  zlatne, mistično tirkizne, ili kardinalski  crvene.  Sa  ultra  marinom   ukomponovane  jedne   u drugu,  poput,  tajne  u paušalnom  prostoru  oka.  Sa prihvatom samotnjačkog  bola  i samoljubive ambicije:  da  se Svet kombinovano  prikaže:  grafitom,  tušom, ili presovanom  kredom.  Na kartografiji  neba.    U  magičnom   sazvežđu  Euklidovih  linija. Među Empedoklovim elementima (voda, vazduh, zemlja, vatra). Na  prozoru  ili strandu,  gde  spavaju  svitanja.  Zagonetno   se osmehujući   obmanutim    zaljubljenicima   vekovima.   Naročito onima  koji žive od  umetnosti,  ne  shvatajući šta ih čeka kada krenu putem  prosvetljenja.

               Ovim  rukopisima  Mašić hodočasnički stiže  na  sva  mesta  na kojima se božansko  ime umetnika šapuće u srce. I  prepoznaje iz daljine.



Hadži Dušan Mašić (rođen u Somboru 9. Marta 1935.- †Sombor 2008.) je bio srpski akademski vajar, grafičar I slikar.
Rođen je u Somboru, osnovnu i učiteljsku školu završio u Somboru, Višu pedagošku školu u Novom Sadu gde je i diplomirao na Akademiji umetnosti. Izlagao na 52 samostalne i više grupnih izložbi, učestvovao u radu 13 umetničkih kolonija na prostoru SFRJ, član je ULUS-a AIAP, donator legata Muzeju grada Sombora.  Svoj ekspresionistički doživljaj izrazio kroz ciklis "Ranjene ptica", "Grožnjanski dragulji","Meditacije" i "Identifikacije". Upokojen je 2008.godine.
Njegovi radovi sa svojim metaforičkim grafikama i arhitektonskim crtežima obišli su svet od Sombora, Ečke diljem Evrope do dalekog Japana.

NAOOMENA

Ovaj tekst je objavqen u katalogu Mašićeve izkožbe i u časopisu LIKOVNI ŽIVOT broj 115/116 koji je izdavala Likovna galerija Stara kapetanija u Zemunu.



ПУТНИК И ЊЕГОВА НЕВОЉА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПУТНИК И ЊЕГОВА НЕВОЉА

Нађоше га
под леденом ауром
раскомаданог
Три дана и три ноћи
састављаше га комад по комад
уз помоћ велике лепљиве траке
На главу му не ставише ништа
очи му изврнуше према небу и
чуваше га тако сву ноћ
Заспавши дубоким сном
док су га састављали
није могао да преброји
нити да препозна те непознате
састављаче
Састављали су га разапетог на
храстовом раму
немо
(не разменивши ниједну
Непознату реч у току посла)
Када је коначно налепљен
напустио сан залеђеног и раскомаданог
напуштен оставши сам
није смео да упали светлост у мрачном ходнику
због опасности да се истопи
заједно са лепљивом траком
на тек састављеним деловима

НАПОМЕНА


                Ова песма је позајмила своје име збирци песама Путник и његова невоља (Књижевни клуб Апатин, Едиција Дунавске искре, књига 1. Апатин, 1976, штампано латиницом) за коју је Зоран М. Мандић 1976. године добио престижну књижевну награду Печат вароши сремскокарловачке, заједно са Новицом Тадићем и Милетом Стојићем.    

20. септембар 2017.

НИКОЛА СТРАЈНИЋ - СРЦЕ ПЧЕЛЕ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

НИКОЛА СТРАЈНИЋ - СРЦЕ ПЧЕЛЕ

            Пчела је Страјнићево хотонско божанство у чију кошницу је он претворио своје срце да би симболички потражио метафизички пут до дискурзивне, али, пре свега, поступне спознаје оног литургијског клатна песме, и његове невидљиве месечеве музике, у којем све улоге других краљевстава бивају разобличене у својим калкулабилним пословима и рачунима.
                Пчела по Страјнићу није симбол само општег ускрснућа него и васкрсни сигнал песме, поезије с којом њени „врели кругови“ сна и нестварности обезбеђују имагинантно краљевство њеног сопства ослобађајући заводљиве импулс који долазе из главе без стања очију и срца, који у „врелом кругу гњече гроздове сна и нестварности“. И када се притаји пчела у Страјнићевим песмама не губи ни трунку коронарне и менталне самосвести где мора без ичије помоћи, интуиције и посредовања извирати, тећи и понирати, па чак и у своју невидљивост. Песма је песма кад репрезнтује своју, а не песникову, душу, када се реинкарнира у дух пчелињи и његово биће „слатке ватре“, у културу предања високо узвишеног симбола из изгубљени књига постања.
                Ови Страјнићеви стихови су надмоћно интелектуално и вешто самерени на превлаци песме из њеног парадигматског извора, односно иницијације у знак и цртеж слова. То је у извесном смислу и језичка промоција слике писма чија је поетичка комуникација подвргнута једној врсти интелектуалне самоодбране филозофије песме како би се прва секунда њеног бића, а потом и њен исконски артефакт у целини, одбранио од поетичких манипулација, смишљања, намештања, царина и контрола. Страјнићеве песме „претражују празнине настале рођењем“ објективног сзнања. Оне „са својим шареним товарима“ беже од њега као од мртвог људског сећања истрајавајући у заједничкој изреци да је песми најважнија песма, јер све остало је што долази и остаје иза – варка. И нестанак вечности.
Такви начини песама деле светла невидљивости у себи, али и по себи на „зрења“ и „незаситости заспалих окрилаћењс“ времена које нећемо никада препознати. Они одазнају путеве пратећи њима прелазак анђела некуд и некад у тишини, у кристалу самоће кроз коју се у одежди хлорофила Бог појављује сваког трена. Такве песме личе на аутохтоне ларве из којих је настала њихова свила.


           БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА О НИКОЛИ СТРАЈНИЋУ

Песник Никола Страјнић је рођен 1945. године у Поповцу (Барања у Хрватској). До недавно је био професор Компаративне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Објавио је: Поезија или оптимизам (студија о Бранку Миљковићу), 1972; Звјездани сати (песме), 1975; Јасике беле (студија о Момчилу Настасијевићу), 1978; Очи земне (песме), 1981; Пепео свој раздајем (песме), 1982; Вожња у круг (песме),1990; Хаире (есеји), 1991; Замах и мировање (есеји о песништву Јована Зивлака), 1993; Преко (студија о Новалисовим Химнама ноћи), 1993; Карловачке песме, 1994; Анђеоски песник Рајнер Марија Рилке (о Девинским елегијама Р.М. Рилкеа), 1995; Стари грчки лиричари (есеји), 1999; Карловачки есеји, 1999.
Живи у Сремским Карловцима.

НАПОМЕНА

Овај текст написан је у формату рецензије и објављен је у књизи песама „СРЦЕ ПЧЕЛЕ“ проф др НИКОЛЕ СТРАЈНИЋА, која је објављена 2000. године у издању Издавачке куће „БИСТРИЦА“ из Новог Сада, уредник Рале Нишавић.   

19. септембар 2017.

ОБЕЛЕЖЕН ДВАДЕСЕТ СЕДМИ РОЂЕНДАН ИЗДАВАЧКЕ КУЋЕ „БИСТРИЦА“ РАЛЕТА НИШАВИЋА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОБЕЛЕЖЕН ДВАДЕСЕТ СЕДМИ РОЂЕНДАН

ИЗДАВАЧКЕ КУЋЕ „БИСТРИЦА“ РАЛЕТА НИШАВИЋА

            Ових дана у простору Градске библиотеке „Ђуро Даничић“ у Дунавској улици у Новом Саду уприличена је свечаност обележавања 27. година од оснивања и континуираног активног рада Издавачке куће „БИСТРИЦА“ из Новог Сада, чији је оснивач, власник и главни и одговорни уредник РАЛЕ НИШАВИЋ (1946, Острељ поизнад Бијелог Поља), познати савремени српски писац, састављач и уредник више антологија српског и светског песништва и дугогодишњи новинар и уредник новосадског листа за младе „Невен“ у новинској кући "Дневник" у Новом Саду. Приредио је и објавио изборе из песништва: Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја.., а изборе Чика Јова за најмлађе урадио је у више издања. Урадио је више сликовница за децу и више песничких и прозних књига за децу и младе...Прву песму објавио је у југословенском листу "Младост". За новинарски рад добитник је престижне награде "Јаша Томић" Удружења новинара Србије у Новом Саду. Био је дугогодишњи сарадник бројних српских и југословенских: часописа, новина, радија, телевизије и других медија и гласила. По образовању је професор руског језика и књижевности. То звање је стекао на Филозофском факултету у у Новом Саду. Током тих 27 година, у те скоро три деценије трајања и посвећивању књизи као „инструменту културе“, илити „инструменту“, како је то у једном свом размишљању нагласио Х.Л. Борхес, који још увек није надмашен, настала је историја, која у статистичком фокусу обухвата библиотеку од 1157 наслова: песничких, прозних, драмских и других текстова, заједно са бројним: интродукцијама, плакатима, каталозима, промоцијама, приказима и поновљеним издањима. На том путу представљачка сала Градске библиотеке „Ђуро Даничић“ са педесетак и више столица често је била домаћин издања „Бистрице“ Ралета Нишавића. На тим свечаностима књиге наступили су многи музички солисти.
                Када сам, већ, цитирао Борхеса морам да поменем да њему припада и мисао изречена пре рађања дигиталне епохе, а у којој се није сагласио са „говорима“ и „говоркањима“ о томе како ће једнога дана књига нестати. Чувени је део те његове мисли - реченица, коју је тада изговорио: „Може се рећи да постоји разлика између књиге, новина и плоче. Разлика је у томе што се новине читају да би се заборавиле, плоча се слуша да би се такође заборавила јер је то нешто механичко и фриволно, док се књига чита да би се памтила“. Наравно, да ова Борхесова мисао, изречена 1979. године, или пре скоро пола века, данас,  у времену електронске и дигиталне експанзије, најезде и „опсаде“ света, делује наивно и непророчки.Речју, једино се можемо сложити с уверењем да ће књига опстати, али у другом визуелном, технолошком и реализаторском формату. Отуда и велики пљесак људима, поготово по вокацији писцима, који су имали храбрости да се упусте у авантуру објављивања и издавања књига, поготову у економски несигурном времену са евидентним падом ауторитета књиге и културе читања, те најава појаве: компјутера, лаптопова, таблета, паметних телефона, интернета, друштвених мрежа и сваколиких других технолошких иновација. Сведоци смо да је реализација књиге, као, већ, поменти у овом тексту  „инструмент културе“, једноставно променила језик и „гардеробу“ уз добрано уздрмане позиције традиционалних статуса: библиотека, сајмова, салона и других изложби књига. И свих оних патетичних парада са надметањима у производњи лепоте књиге кроз вредновање њених графичких, фото и других решења.


                Неoспорна чињеница је да  Рале Нишавић са својом „Бистрицом“ скоро три деценије газио том трновитом стазом и да је у том времену у ту авантуру несебично, поред сопственог новца, уложио енергију свог: ума, тела и душе. Дакле васцело биће: ум – да би правилно извршио селекцију за објављивање добрих и неузалудних књига; тело- да би направио на десетине и стотине хиљаде корака у поступцима физичких реализација одабраних пројеката; душу – да би све то повезао у онај лик троједности, каква је рецимо Библија, препуштајући се суду, оценама и променама времена и људи. У сваком случају, када се макар мало и за тренутак, измакнемо испод ауре плиминих таласа тих огромних високо технолошких: бујица, промена, вибрација, турбуленција и њихових налога, морамо одати и изразити завалност људима, који су попут песника Ралета Нишавића, живели толико година у књизи, око књиге и за књигу. И то заједно са Софоклеовом „Антигоном“  „Срцем пчеле“ Николе Страјнића, или његовом есејморфном басном „Орао змијар“. И са свим оним мање талентованим људима, са често повишеним, углавном, нескромним  „апетитима“, којима је Рале Нишавић помогао да се искажу, како би свом имену и презимену, додали, или пак дописали, варљивог значења именицу - „књижевник“, или „књижевница“ за чије исходовање је још увек велики ред пред уредничком канцеларијом Нишавићеве „Бистрице. Такви „књижевници“ понекад, после угледања корица својих књига изашлих из „бистричине“ лабараторије, бездушно опседају свет навалом својих информација на друштвеним мрежама.

                И за крај да кажемо: време, ере и епохе долазе и пролазе, а књиге као сведоци у овим или оним технолошким форматима, остају. Рале Нишавић је многима помогао да се погледају у огледало његове „Бистрице“, која своју незаобилазност дугује највише њему и његовом рафинираном чулу за књиге којима је припала част да буду објављене и упамћене.


18. септембар 2017.

ZORAN M. MANDIĆ U AGON-U

                                   ZORAN M. MANDIĆ - PLOČA OD NEMATERIJE

NOVI LAVUNDIJEV PREVOD MANDIĆEVE POEZIJE



ZORAN M. MANDIĆ 

NA SRPSKOM I NEMAČKOM

POD SENKOM

(Iz zbirke pesama „Putnik i njegova nevolja“ iz 1976. godine, za koju je Zoran iste godine dobio nagradu „Pečat varoši sremskokarlovačke“ za zbirku godine u Vojvodini)

Kad slobodu senkom zagrli podne
nastaće prve strane mog romana
jedna do druge biće reči neophodne
pod jasnom skicom samoubilačkog plana
Reči bez vlasti nasrnuće snažno
jedna protiv druge sred ljutoga boja
a ja ću po strani ko biće nevažno
umirati neprivlačno u oblaku gnoja
U otpore reči tako neznan i ja padam
uzavrela tmina po meni se širi
kad ohladim telo počeću da se nadam
da i iz mrtvog mene po koja reč viri


UNTERM SCHATTEN

Wenn Mittage die Freiheit mit Schatten umfassen
entsteht der Anfang von meinem Roman
und nebeneinander Worte die notwendig passen
unter den klaren selbstmörderischen Plan
Worte ohne Führung werden sich indessen
gegeneinander im harten Kampf verschwenden
und ich werde beiseite als unwichtiges Wesen
in einer Wolke aus Eiter ohne Reiz verenden
Ich bin unbekannt in den Wortkampf eingetroffen
das brausende Dunkel sich auf mir verbreitet
kühle ich ab den Körper beginne ich zu hoffen
dass auch aus totem mir manches Wort ausschreitet



Prevod (Übersetzung): Johann Lavundi



Johann Lavundi


Johann Lavundi, pesnik, književnik, dramatičar, recenzent i prevodilac je rođen kao podunavski Nemac 5. aprila 1956. godine u Apatinu. Tu se uspešno bavio književnošću, pozorištem, novinarstvom i radiom. Kao predsednik omladinske komunalne komisije za kulturu i infomatiku stvara bazu za uvođenje omladinske radioemisije „Omladinski studio“, kao i za osnivanje jedne novinarske škole za mlade. Za zasluge u kulturnom i informativnom radu dobija više puta priznanja od vlasti. Dobitinik je i više literarnih nagrada; među njima i nekolicine prvih. Početkom 1986. godine se kao takozvani „kasnoiseljenik“ („Spätaussiedler“) preseljava u Nemačku, u Ulm, gde će se literaturom početi ozbiljnije baviti tek krajem prošlog veka, da bi već 1999. g. bio uvršten u milenijumsku antologiju savremene nemačke poezije „Das Gedicht lebt!“ („Pesma živi!“). U Ulmu je više godina bio aktivan u svetski čuvenom pozorištu theater in der westentasche (pozorište u prslukovom džepu) kao dramatičar, režiser, glumac i upravnik njegovog internacionalno delujućeg Internet-pozorišta, inače prvog te vrste na svetu. Šta lirike, šta proze, šta pozorišnih komada, Lavundi na nemačkom piše 14 knjiga, od kojih je do sada objavljen samo roman „Eine deutsche Liebesgeschichte“ („Nemačka ljubavna priča“). Na objavljivanju ostalih se radi intenzivno. Lavundi, koji je i inače državno certifikovani, kao i sudski i policijski ovlašćeni prevodilac, se bavi i literarnim prevođenjem. Do sada mu je objavljeno dvadesetak prevoda sa srpskog na nemački i obrnuto, koji su predstavljeni na sajmovima knjiga u Srbiji i Nemačkoj. Najvažniji prevod mu je do sada svakako dvojezično izdanje kompletnog dela Branka Miljkovića (sve zbirke plus četrdesetak pesama izvan zbirki) „Vergeblich ich sie wecke/Uzalud je budim“, 2011. g. u izdanju Banatskog kulturnog centra. Za sajam knjiga u Frankfurtu 2015. godine je planiran jedan sledeći Lavundijev prevodilački projekt: antologija 800 godina srpske lirike sa 150 pesnikinja i pesnika na nemačkom. Član je jednog evropskog PEN.kluba za nemačko govoreće područje, kao i Udruženja autora Ulma.


Johann Lavundi, Schriftsteller, Lyriker, Dramatiker, Rezensent und Übersetzer, wurde als Donauschwabe am 5. April 1956 in Apatin geboren. Dort konnte er Erfolge in der Literatur, beim Theater, in der Journalistik und beim Radio feiern. Als Vorsitzender der kommunalen Kommission für Kultur und Informatik im Jugendbereich schaffte er die Grundlage für den Aufbau der Radiosendung „Jugendstudio“ so wie der Gründung einer Journalistenschule. Für seine Verdienste im kulturellen und informativen Bereich wurde er von den Behörden mehrfach ausgezeichnet. Er gewann mehrere literarische Preise, darunter auch einige 1. Plätze. Anfang 1986 zog er als Spätaussiedler nach Deutschland, nach Ulm um, wo er erst Ende des letzten Jahrhunderts begann, sich mit Literatur ernsthafter zu beschäftigen. Schon 1999 erschien er in der Millenniumsanthologie der zeitgenössischen deutschen Lyrik „Das Gedicht lebt!“. In Ulm war er beim weltbekannten theater in der westentasche mehrere Jahre als Dramatiker, Regisseur, Darsteller und Leiter dessen Internettheaters – des ersten dieser Art auf der Welt – tätig. Ob Lyrik, Prosa oder Theaterstücke, Lavundi verfasste in Deutsch bisher 14 Bücher, von denen nur eins, der Roman „Eine deutsche Liebesgeschichte“, veröffentlicht wurde. An der Veröffentlichung der restlichen wird nun intensiv gearbeitet. Lavundi, auch sonst staatlich geprüfter so wie gerichtlich und polizeilich beeidigte Übersetzer, ist auch als literarischer Übersetzter tätig. Bisher wurden etwa 20 seiner Übersetzungen aus dem Serbischen ins Deutsche und umgekehrt veröffentlicht, die bei Buchmessen in Serbien und Deutschland vorgestellt wurden.Seine wichtigste Übersetzung ist bisher zweifellos die zweisprachige Ausgabe des kompletten Werkes von Branko Miljković (alle Bände plus etwa vierzig Gedichte außerhalb der Bände), „Vergeblich ich sie wecke/Uzalud je budim“, 2011, herausgegeben vom Banater Kulturzentrum. Für die Buchmesse in Frankfurt 2015 ist eine weitere kapitale Übersetzung Lavundis geplant: Eine Anthologie serbischer Lyrik aus den letzten 800 Jahren, mit 150 Dichter/innen, in Deutsch. Er ist Mitglied beim Europäischen P.E.N. Zentrum der Schriftsteller im Exil deutschsprachiger Länder so wie bei Ulmer Autoren e. 


17. септембар 2017.

НА ПОСЛЕДЊЕМ УЛАЗУ У СРЕМСКЕ КАРЛОВЦЕ






ЗОРАН М. МАНДИЋ

НА ПОСЛЕДЊЕМ УЛАЗУ У СРЕМСКЕ КАРЛОВЦЕ

Зар ти није доста песама сада када си
међу десет најважнији којима је то успело
говори ми у вожњи
уредник мале златне издавачке куће
Али зар су у малим прозама бољи
животни услови за
мањине и већине песмине
одговарам уреднику
пре него што ћемо се растати на
последњем улазу у Сремске Карловце



Ова песма припада циклусу „КРАТКЕ И ОСЕТЉИВЕ ПЕСМЕ“ објављеном у мојој песмозбирци „НИСАМ НИКАД НАПИСАО ПЕСМУ КОЈУ САМ МОГАО ДА НАПИШЕМ“ (Просвета, Београд, 1987, уредник Чедомир Мирковић).

16. септембар 2017.

МАНДИЋЕВА ПЕСМА „ГОВОРИ САМО ЗА СЕБЕ“ У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ БЕОГРАДСКЕ „ПОЛИТИКЕ“



         МАНДИЋЕВА ПЕСМА „ГОВОРИ САМО ЗА СЕБЕ“ 

    У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ БЕОГРАДСКЕ „ПОЛИТИКЕ“
  

             Београдска „ПОЛИТИКА“ је у данашњем издању свог традиционалног додатка „КУЛТУРА,УМЕТНОСТ,НАУКА“, субота 16. септембар 2017. године, објавила песму „Говори само за себе“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА. Ова песма је објављена у Мандићевој књизи „Кварење кругова“ („Каирос“, Сремски Карловци, 2017.).


ЗОРАН М. МАНДИЋ                                          

ГОВОРИ САМО ЗА СЕБЕ

Говори само за себе
и кад када ћутиш
Други имају сумњиве доказе
Разигране звезде
не кампују у рекету само једне
идеје
Безгрешне је немогуће
прислушкивати
Приче из прошлости су њихове
Вербалне слабости
Зато их немају
Не желе да открију крађе у
књижарама древних верских
криптограма
Мрзе их кад схвате да
не могу бити бољи од њих

Они друге употпуњују 

СЛИКА МЛАДОГ МАЈСТОРА НА ЗИДУ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

СЛИКА МЛАДОГ МАЈСТОРА НА ЗИДУ

Узимам оловку
лампа и текст су при
руци
на сточићу
касно прочитана књига
и
слика младог мајстора на зиду
Кроз отворен прозор
видик улази у собу
започиње дисање текста
помислих
усплахирен због сенке
преко које сам пао у празнину

приспелог видика  

15. септембар 2017.

ДУНАВ


DUNAVSKI OPUS MILOŠA PEJOVIĆA



ZORAN M. MANDIĆ

DUNAVSKI OPUS MILOŠA PEJOVIĆA

Likovna galerija Meander, Аpatin, avgust 2007.

              U Likovnoj gleriji MEANDER u Apatinu otvorena je samostalna izložba MILOŠA PEJOVIĆA, slikara iz Sombora.Reč je o kolekciji dvadeset i šest slika, rađenih tehnikom ulja na platnu, na kojima je njihov autor sugestivno imaginirao prizore pejsažne arhikteture reke Dunav i njene bogate prirode, koja ga okružuje, naročito, pored Apatina.
             Pejović, kao i impresionisti, slika Dunav i njegove apatinske šume, po raskošnosti vizuelno bliske onima u Fontenblou, ali ne u njegovoj prostoj rečnoj telesnosti, nego u raščlanjavanju, čak i njegovog magijskog titanskog krika, na boje i njihove tetovaže, koje na njegovom biblijskom i evropskom licu izazivaju: sunce, svetlost, vetar i vazduh kosmosa i vasione. Veliki broj akvarelskih tonova upečatljivo gradi perspektivu u ravni tih Pejovićovih lazurnih uljanica, čemu najviše doprinosi njegovo znalačko i majstorsko zahvatanje atmosferskog stanja prirode Dunava i reprodukovanje autentičnog subjektivnog utiska, kao duševnog, i ontološkog diferenciranja, odnosno autorskog distanciranja, od profane konkretističke razglednice, I njenog suvog i bezosećajnog hiperrealizma. Svemu tome pečat najviše daje odnegovano slikarovo razumevanje jezika, zvuka i uloge boje, naročito zelene i plave, iz čijih je osobina i karaktera majstorski izvukao, i ospoljio, njihovo kompoziciono dejstvo. Onako, kao su to činili majstori color paintiga, ili slikarstva boje, čak i onda, kada se ta dejstva oglašavaju svojim tautologijama, kada se ime i integritet objekta predmeta, stapaju u jedan identitet, odnosno sebstvo. I njegovu, kako bi to filozofski identitet, odnosno sebstvo. I njegovu, kako bi to filozofski primetio Žan Bodrijar, prozirnu providnost nemetaforičkog prizora.

           Pejovićovi lazurni pejzaži Dunava su pitki,čas sa atraktivno harmonizovanom geometrijom ritmova, čas na partiturama u polju muzičke opsesije prirodom, i njenom glamuroznom operom u kome je Štraus komponovao svoje valcere sa Istera i na Dunavu, a čas na pokretnoj sceni emocionalnog rasprsnuća zanesenošću sfumato etidama, koje su u slikarstvu oznake za slikanje sa Leonardovim blagim senkama. I bio bi, zaista, greh ako, nakon, svoje uspele premijere u Apatinu ova izložba, koju je Zoran M. Mandić, kao autor njenog kataloškog predgovora, naslovio - DUNAVSKI OPUS Miloša Pejovića, ne bi bila pokazana i poklonicima likovne umetnosti u drugim mestima i gradovima Vojvodine i Srbije, a pre svega u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Laza Kostić u Somboru, u gradu u kome Miloš Pejović, živi i stvara više od trideset godina. I to u senci onih, koji nažalost često iz državnih fotelja upravljaju likovnim neukusom grada sa jednom od najbogatijih baština u istoriji srpske kulture.

NAPOMENA

Ovaj tekst objavljen je u časopisu Likovni život broj 123-124/2007 (XX) koji je izdavala likovna galerija Stara kapetanija u Zemunu.

13. септембар 2017.

DRAGAN JEVDIĆ, SLIKE I SKULPTURE


ZORAN M.  MANDIĆ
DRAGAN JEVDIĆ,  SLIKE I SKULPTURE


              U likovnoj  galeriji  Meander u Apatinu   otvorena   je  samostalna izložba  slika i skulptura  dr Dragana Jevdića (1945) iz Vršca. Dr Jevdić, inače  neuropsihijatar,  po  obrazovanju i profesionalnom    usmerenju, i   član ULUS-a i SULUV-a, predstavio  se apatinskoj  kulturnoj javnosti slikama velikog formata  na kojima
 je, kako to, u kataloškim navodima  i citatima,  ističe Sava  Stepanov,  u jednom  kompaktnom i  celovitom  ciklusu, koloristički, izgradio  lazurni  odraz jedno- stavnog  i svedenog  motiva-znaka,  koji dominira  ukupnom konstitucijom slike. A, u strukturi tog znaka  najčešće su kolažirani elektroencelfalogramski zapisi i drugačiji snimci moždanih  funkcija, koji ovaj umetnik koristi, kao lekar i doktor neuropsihijatriskih nauka,  a  proširujući, tako,  preko  njihovih  vibracija, mogućnost  tog  sadržinsko-simboličkog dejstva slike.




               I njenog   rada   u  prosotoru   filozofske analize   postavljenih ontoloških  pitanja  - kako  slikara  slici, tako  i  slike slikaru. Baveći se emisijom simboličkog doživljaja  sveta u polju njegovih   nadrealnih   vizura  i  metafora,   dr   Jevdić  se ovom izložbom legitimisao kao slikar modernog  viševalentnog mišljenja. Jevdićeve  skulpture,  naročito  centralna,   koja  je geometrijski savijena  u  duhu  elipsoidnog  lavirinta,  na  ovoj izložbi deluju  više kao,fusnote   po-kazanih  slika,  nego  što su   spremne   da   nezavisno   istaknu   svoju  po-kazanost.  U svakom   slučaju,  kako   je  taj   verbalni  orginalizam   kritički izlazio iz usta  Miloša Crnjanskog,  Apatinu  je,  posle  dužeg niza izložbi, predočen  jedan,  zaista,  ozbiljan umetnički projekat.  Projekat  slika,  u  sedećem   položaju,   naslonjenih   na belu  nevinost zidova  njihove  galerjske  kvadrature.  U  izvesnom  smislu,  ova  izložba  je  i  metaforički  prilog gramatici ćiriličnog slova P i njegovom  dijalogu sa fenomenom kapije, kao  čeonoim    magijskim egzitom.  Koji  ovostrani  svet deli od  onostranog   i  njegovih  vančulnsenzacija.  U  prostoru, koji nikom ne pozajmljuje vreme, ma  koliko se nadali  da  će jednom  biti prevaziđen.

NAPOMENA

Ovaj tekst objavljen je u časopisu Likovni život broj 123-124/2007 (XX) koji je izdavala likovna galerija Stara kapetanija u Zemunu. 


12. септембар 2017.

ШТА СУ МОГЛИ ВЕЛИКИ ПЕСНИЦИ У МЛАДОСТИ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ШТА СУ МОГЛИ ВЕЛИКИ ПЕСНИЦИ У МЛАДОСТИ

Шта су могли велики песници у младости
када су ложили огромне ватре у њој
у њеним малим и великим песмама
гутали су пожари речи ватросталне и
неватросталне
и
оне које нису хтеле у игру огња и пламеног
олтара
Не постоје једноставни одговори
као што не постоје једноставне величине
једноставни угледи
једноставне саботаже угледа
Зар се ништа не зна о можима и неможима
великих песника у младости
Да ли су то исти они мали песници
који су са својим наслутама расли у прав и
туп угао свог угледа
Да ли су то исти они саботери који напустише

мале песнике    

11. септембар 2017.

МАНДИЋ У ПАНЧЕВАЧКОМ УМЕТНИЧКОМ МАГАЗИНУ „КВАРТАЛ“



                              МАНДИЋ У ПАНЧЕВАЧКОМ 
                      УМЕТНИЧКОМ МАГАЗИНУ „КВАРТАЛ“


                У Магазину за књижевност и уметност „КВАРТАЛ“, у броју 11/ пролеће, 2009,који издаје Удружење књижевника и књижевних преводилаца Панчева, а уређује га као главни и одговорни уредник Васа Павковић, ЗОРАНУ М. МАНДИЋУ је у рубрици књижевне критике објављен, на страни 102. текст, под насловом „Новела о кваки и Богу који воли крофне“. У истом тексту Мандић је приказао књигу песама „Њутнова поморанџа“ (Књижевна општина Вршац (КОВ), 2008), у преводу Бисерке Рајчић, пољске песникиње ЕВЕ ЛИПСКЕ (1945, Краков, Пољска), ауторке бројних песничких и драмских остварења. 

10. септембар 2017.

РАСПРАВА О ТВОРИТЕЉСКОЈ СВЕТЛОСТИ И СЕМЕНУ СМИСЛА


ЗОРАН М. МАНДИЋ

РАСПРАВА О ТВОРИТЕЉСКОЈ СВЕТЛОСТИ И СЕМЕНУ СМИСЛА

(Драгомир Шошкић: ПОГЛЕД НА САТ, Прометеј, Нови Сад, 2012. год.)

Одмах на почетку овог мишљења треба истаћи да средиште  књиге изабраних и нових песма ПОГЛЕД НА САТ Драгомира Шошкића треба читалачки тражити и препознати у песми Пепео прах поезије. Кроз њу је конципирана и реализована основна поставка идеје песниковог самоизбора, као промишљеног монолита: језичке, наративне, версификацијске, метричке, лирске, ироничке и поетичке заједнице. Овај комплексни њижевни пројекат, са новим и песмама од пре, умногоме је симболички сличан лику рељефа са врата цркве Свете Сабине, којим се у свом филозофском тексту под насловом Наратив бави  Волфганг Кепм (Wolfgang Kemp),а који означава мозаик серије панела појединачно релизованих у скоро индентичном визуелном формату. Волфганг Кемп је призор истог рељефа фавористички одабрао, као компаративни пример истицања у пољу своје тезе за илустровање, тумачење и самеравање лика полазишне тачке суштине и улоге феномена наратива. Из интерпретативног угла овај Кемпов пример може се користити и у контексту тумачења избора из Шошкићеве поезије, која својим песмотворним “панелима” наводи на разматрања тема о Господу и блаженом ускипу аксиома са његове трпезе мудрости наднесене над рубом невидљивог и оностраног. А, песник, који као Драгомир Шошкић, тој трпези прилази уресним корацима, да би сео за њу, морао је жељени склад тих корака да поетички подупре и оснажи приношењем поезије на њен олтар. Као жртве принете тајнама невидљивих: брава, печата, писмена и огледала из “рубрика” постања, језика и смисла из којих, као што је то, у извесном смислу, програмски назначено у песми Паклени сонет. Из чијих стихова палацају лажни језици векова” изјавама o пореклу извора и карактера смисла, кроз чије скале се легитимише генеза историје човека и његове судбине.
Ставови наведене песме наликују на метаформну парафразу говора умне светлости библијског Творитеља чудеса. На слику недодирљиве неприкосовености Демијурга, који нас, по Шошкићу, учи како се баца и чита “поглед на сат” у свепроцесу освајања и усвајања са-знања о еволуцији примера и њиховог понашања у заједником пејсажу људског света. Пад тог погледа, због једниства жељене итине, шири се у Шошкићевој поезији и на потесе мељиве труле воде Духа”, на стање распореног слуха бурне крви у распадању”.На прах трулежи расапне материје сопства”. На дијалектику и алхемију” недремног и свевидог врховног ока и на његово свеопште ухо, које све чује, чак и музику из “дистиха бола” са партитура октава из пламних хипербола метафоричких поседа поетских фигура  “станце” и “асонанце”. Тако устројено певање поступно тече кроз експресионистиче описе и наративе пробраних пантеистичких доживљаја сваколиког опазивог земаљског света. Те наративе, који су у овој књизи тематски  окупљени у збирку разноврсних и разнотоних погледа и њихових диспаратних отисака, Шошкић, са ризиком држања Дамокловог мача у руци,  дистрибуира из песме у песму. И повезује низом “извештаја”, “пресуђења и упутставао: страсти, срећи, илузијама, призорима, хоризонту...Он те “повезе” на моменте свесно препушта ослушкивању вибрација онтолошког рада унутрашњег блистања”, како би што сугестивније ступио у дослух са речником капиталних васељенских вредности. И, на тај начин, свог читаоца увео у амфитеатар више наративне целине за расправе и дискусије о “разумевању ствари” суштинe: битисања и есенциja тела, страсти, љубави и гозбе у “чистом ваздуху” живота, веровања и смрти... У његовим песмама те расправе се конкретизују кроз исходе осврта на “подношљиво раскошне” и “неподношљиво сиромашне, па чак и скрхане” пределе бајковитих снова и “свођења рачуна” у њима. И то највише и најсугестивније кроз континуално понављање гестова бацања рационалог погледа на фамозни ирационални сат.А, при чему тај поглед мора бити искрен и скрушен.Ситуиран, чак и, у форми селетковане неверице  у постављеном питању - “Шта ће од свег тог исклобучити на површину и како ће Бог одлучити каква ће се потом врећа заметнути и дрешити”. Део те песничке неверице може се тумачити и присуством “страха” од исхода суђења “врлих критичара”, који се ”клацкањем на дичној естетској ваги задовољавају до бесвести” причама о смрти поезије, не схватајући да “поезија није (и не може никада бити) мртва” и да она, попут тајне живота, “лебди у ваздуху, мирише и воња, као антикварница, из мудрих књига”. Зато се с правом може устврдити “да не постоји мудро перо критичара”, које на тему повратка језику првобитног духа поезије у динамичком склопу Шошкићевог филозовичног “погледа на сат” неће уочити стање духа селектиране песничке перцепције у којој дистонира енергија успостављања дијалога са: Хомером, Сервантесом, Достојевским и Е. А. Поом. А, која зацело, ни у Шошкићевом књижевном случају, није “мртва” чак ни после двадесет прохујалих година. После његовог песничког првенца - Казимирско путовање (1993), а потом и после наредних песничких наслова: Студ и целац (1996) и Предео подношљив раскошно (2003) и придодате “кутије” са анексом нових песмама. Зато је и за веровати да ће се након овог избора из Шошкићеве поезије огласити критичари, који неће пропустити прилику да истакну енергију њене естетске аутономије и снажно одвијање моторике њене “скитије” кроз несаницу. Обузете вечном тајном јава одговора на питања о Створитељу и семену смисла, веровања и живљења. У свету никлом над завичајном шумом (чисте душе и света лица), изнад које песник лети као завичајна птица. Птица, која за градњу и сачувење његовог мирног коначишта, симболички уређује вечну лепоту нашег заједничког антрополошког врта. А, у чијем линеатурном кругу закона о чуђењу и волумену врлог пева о метрици ума коегзистирају присуства “лажних апотеоза за сувишне речи о светлости” и гласови сувишних речи о светлосном дрвету усред космичке шуме”.И управо фигуре на сцени чинова такве коегзистенције у Шошкићевој поезији надмоћно заступају њена путовања кроз “сеобе” мисија муза, опомена туга и прекора доба. И то не само словенских и донкихотовских епоха, него и оних које припадају појави књижевног Вука К, који је, итекако, допринео да се “мртва српска речца футуристички окрили сред мастила светског”. Упркос злонаравним реакцијама грешних филолога и лингвиста и њихове немудре менталне игре  са привидима из историје болести и здравља језика. И из хазардерског лицитирања  празних постоља обновитеља улаза подземних галерија”. На чијим тротоарима страха језди галванска језа материје, са демонима који желе до краја да оскрнаве кристалну ружу светлости”. И вртове откровења Светог Јована и Николе Тесле.




            Зато Шошкићеви погледи на сат муза и вибрација сваколиког смисла, упрти у трагичне социјалне, моралне и егзистенцијалне статусе неверника, упућују на позив за сарадњу са “дијалектиком муње” Господара живота, страха, крика и смрти, што се у њихова неверничка телеса заривају у облику Гордијевог чвора. И то на  Хароновој равни расправе о аргументима за и противсечива језика и опасних таласа празнине. Са чијих палуба трепери доброта милозвучја полазишних тачака срицања молитви расејаним светилницима Духа вере, означеног кроз сигнале вртложења “клица мисаоног семена Прах Девице и Светог Битка Прослова”, онако како песма Светлост полијелеја укрепљује у себи идеју o слави Светројице и спасоносности са сјајем јелеја од искона, из хармоније Христосовог света. Суспрегнутост песничке нутрине, форматворног процеса и језичке чистоте кандидују овај избор за једану од најубедљивијих рукописних песничких појава, која се посдледњих деценија појавила на српском језику. И, то, најпре, језички битно другачије, легитимишући се узвишеним мисаоним гласом њеног аутора, песника модерног мишљења, сензибилитета, перцепције и евокације.
Комплексност метричке фактуре његове поезије обогаћена је низом сјајних решења у формализацији мелодијских, версификацијских, гномичних и ритамских исхода, како оних који сежу од поседа слободног стиха тако и примера из каталога у коме доминирају избори песничких фигура различитих облика, интензитeта и редоследа риме и стрoфичних структура.  Речју ради се о књизи песама озбиљне и високе поетичке, рефлексивне и композиционе вредности.


БЕЛЕШКА О АУТОРУ    
  
                Песник Драгомир Шошкић је рођен 1949. године у Улотини у Црној Гори. Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду – Одсек за југословенеске књижевности. Објавио је збирке песама: Казимирско путовање, Кровови, Сремски карловци, 1993; Студ и целац, Светови, Нови Сад, 1996. И Предео подношљиво раскошан, Светови, Нови Сад, 2003. Добитник више награда за поезију (први добитник награде Ристо Ратковић, 1971.). Заступљен у многобројним антологијама и зборницима поезије. Објављивао је у скоро свим релевантним књижевним часописима и листовима. Превођен је на више страних језика. Члан је Удружења књижевника Србије и Друштва књижевника Војводине. Живи у Новом Саду.




НАПОМЕНА
               

Овај текст под насловом О вечној тајни и семену смисла објављен је као поговор у књизи изабраних и нових песама(1993-2012  Драгомира Шошкића коју је на 305 страна под насловом ПОГЛЕД НА САТ објавио новосадски Прометеј 2012. године.У истој књизиписац поговора Зоран М. Мандић потписан је и као рецензент.