31. мај 2017.

ПЕСМЕ О СТВАРНОМ















ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСМЕ О СТВАРНОМ

Немогуће је објаснити додир
Чињенице које ти не иду у прилог а
Које те одређују пред другима
Јеси ли то ти
просијава основно питање и провоцира и
тебе и смисао и суштину опстанка
И на коју год страну се окренеш
осећаш да зависиш од оног што други не виде
што си приземио у властитом дну
верујући да си тако целовитији
оргиналнији
И каква вајда од певања
Усхићености пред реком
каква вајда од силне библиографије
прерачунавања славе
текст без правописних и граматички пропуста
Има ли уопште смисла волети
клицати вођама

поносити се 

ОМАЖ ПЕСНИКУ НИКОЛИ ЦИНЦАРУ ПОПОСКОМ


ЗОРАН М. МАНДИЋ
               ОМАЖ ПЕСНИКУ 
НИКОЛИ ЦИНЦАРУ ПОПОСКОМ

                У понедељак 29. маја у великој сали Удружења књижевника Србије у Београду  одржан је трогодишњи помен НИКОЛИ ЦИНЦАРУ ПОПОСКОМ, познатом српском песнику из Земуна. На скупу комеморативног карактера, који је модераторски водио песник Миљурко Вукадиновић, говорили су: Душан Стојковић, Зоран М. Мандић, Радмило Петровић, Миодраг Д.Игњатовић, Момир Лазић и Милица Јефтимијевић Лилић. Скупу се обратила и председница Српско-цинцарског друшта Луњина. Скупу је, поред великог броја пријатеља писаца, присуствовала покојникова супруга Јелица са кћерком Маријом и сином Сашом и члановима њихових породица.У оквиру овог поста, поред песме Одлазак песника, објављујем и обраћањe Душана Стојковића  у коме oн у духу својеврсног омажа као дугогодишњи пријатељ и сарадник осветљава лик и песништво Николе Цинцара Попоског.


                               НИКОЛА ЦИНЦАР ПОПОСКИ

                               ОДЛАЗАК ПЕСНИКА

                               О, Нумен уз мена.Чиста Си
                               Божија промена судбине.
                               Кад ум кине усудкраста си
                               Опомена човеку с бине.

                                Светлост ретко са смрти сине
                               Зато ватра мртвилом коси,
                               Док с пепела ничу висине
        јавља се гласник што пркоси.

                               Стратишту страдања нирване
                               Тоцилу које мрви предност,
                               Сваком злу рушећи вредност.

                               Боже зашто се гложе глобе,
                               Свуда иста су правила злобе

                               Глупост у сред комуне сване.






 ДУШАН СТОЈКОВИЋ

      КАД БИТАК ЗАТРЕПЕРИ или О ПОЕЗИЈИ
              НИКОЛЕ ЦИНЦАРА ПОПОСКОГ


            Три године је прошло од смрти класика српског песништва Николе Цинцара Попоског. После смрти сваки писац мора кроз својеврсно чистилиште да прође и оно је то које одлучује да ли његово дело остаје да траје. Не треба се исувише заносити раније популарним причама како ће будућност бити праведнија и како ће она омогућити да се неоткривени књижевни таленти напокон открију а заборављени писци наново од заборава отму. Николи Цинцару Попоском, када је  нашу поезију, посебно почев од Струшког пројекта, даривао незаобилазним остварењима, нису у књижевној критици увек цветале руже. Поприличан број наших књижевних критичара с муком је прошао крај његова дела, понеки су писали о понекој књизи, уочавајући у њој понекад и оно што за њу нипошто није било битно, а највећи број је, не желећи то јавно да призна, био немоћан да са оним што његова поезија нуди изађе на крај. Ова поезија, као и сва велика поезија, превазилазила је битно оне чији је задатак требало да буде да о њој свој критички суд изнесу. То да је писац далеко изнад својих (потенцијалних) критичара није се тако често дешавало у нашој књижевности у којој је иначе било трагичних неспоразума (праћених одбацивањем и негирањем других) великих критичара са великим песницима. На ум нам пада цигло једно име: Момчило Настасијевић. Николу Цинцара Попоског са једним од најзначајнијих (ако не и најзначајнијим) српским песником уопште повезује особена херметичност њихових дела која онемогућава било ког песника да се њиховим трагом упути. Они који то покушају одмах с песничког бицикла падну и постану, и остану, смешни. Проблем који критика са песницима типа Настасијевића или Попоског има није само херметичност њиховог песниковања. Проузрочи га и језик, односно начин на који се споменути песници с језиком п(р)оигравају не подређујући се њему већ подређујући њега себи, али и, једнако, ако не и више, то што њихове песме нису песме на које смо навикли ни песме које су онакве какве готово по свима морају да буду. Више но у ширину, оне се сјурују у дубину. Песме ових песника се увек „преливају“ преко тобожњих граница песме, не допуштајући ничему да их омеђи, једнако су и лирске, и пиктуралне, и музичке, и драмске, и метафоричке, и симболичке и метафизичке... У њима се, истовремено, оглашавају и реч и дух, и тело и душа. Обојица нам нуде, попут Јована Стерије Поповића, Милана Ракића или Милоша Црњанског, такође, потпуно заокружено, завршено песничко дело. На нама је да га ишчитавамо пажљиво, проучавамо ваљано и тумачимо трудећи се да у њега не учитавамо оно што оно не садржи, али и да не „прескачемо“ ништа од онога што се у њему песнички угнездило. Сиромашна је песничка мелодија нашег језика ако се она не чита тако што се дужна пажња не указује онима који су били њени творци и носиоци. 
            Као и Настасијевићева, и поезија Попоског особена је духовна поезија. Њоме је до максимума одуховљена стварност у којоj јесмо, она је поетски говор саме душе. Притом је, код млађег песника, духовно / религиозно доведено у стваралачки дослух са актуалним / политичким, а све амалгамски срасло (постоје неколики "планови" саме поезије, те следствено томе и неколики нивои читања, и када је о истом читаоцу реч) смештено на критичку, делимице и полемичку, раван. Онај са киме он, апострофирајући га, непрестано дијалог покушава да успостави сам је Бог. Пишући о поезији Душана Матића, Јован Христић је одредио простор у којем се она збива као висораван где горе само звезде. Када се пише о поезији Николе Цинцара Попоског, њен простор би се, једнако, можда чак и са више права, могао одредити управо тако. Она је поезија висина, олимпска, она која је довољно узлетела да соколовим оком сагледа, и ожали не ретко, оно што са тих висина може да осмотри, не мирећи се са оним што је уочила и желећи свим срцем, нудећи своја – песничка – решења, да се виђено учини бољим и лепшим. За њега је арт једнако акту. То захтева не малу жестину. Увијено у лирски омотач, под звучним небесјем, критичко активира мач онтолошког. Долази до правог чеоног судара са оним што нас је (бар је покушало то учинити) озлило. Притом просијава небеска роднина, а песник (п)остаје на–родни певач.  Поезија Никола Цинцара Попоског не задовољава се да буде поетичка. Она неће да буде само естетичка. Она хоће, и јесте и етичка.
            Струшки пројекат није нимало случајно тако насловљен. Читаво дело Попоског промишљено је осмишљен и мајсторски обликован пројекат. Њему је у песмама често било тесно, те је посезао за поемама. Поеме се, и иначе, барем оне значајне, појављују када поезија досегне зрелост, постане прегустом и не може се задовољити песмама, и лабавије од поема компонованим, збиркама. Поема је и једно и мноштво, јединствена целина, уцелињена јединственост – целовита песма. Младен Шукало је, пишући о Граматици апокалипсе,  прозборио коју о поемама које су обележиле почетак прошлог века – Пустој земљи Томаса Стернс Елиота, Морском гробљу Пола Валерија и Дванаесторици Александра Блока – , доводећи их у везу с песништвом аутора о којем пишемо. Граматици апокалипсе морали бисмо придодати и оне поеме које су за њом следиле, које све заједно, творе јединствено дело-песму, ризомску песничку целину у коју се може улазити кроз различита врата да би се увек пристигло до самог срца остварења које обједињене творе.
            Ако је, а јесте, Цинцару песма понекад тесна, а поема – стога што поему која за њом следи – призива, отворена, њему се ни реч на саму реч не своди већ она, попут живе, непрестано трчи из себе, једнако и у себе, несмирајно: не зауставља се на својим крајевима, веома често урања и у наредну, разлаже се на неколике или асоцијативно дозива друге и звуковно сличне у истом или наредном стиху, у истој или некој другој песми, те имамо и фонетске лајтмотиве који учестало вибрирају. Но, реч се, такође, креће и уназад, огледа у некој другој. Уз Ракићеву, реченица Николе Цинцара Попоског је "најтечнија", најхармоничнија песничка "реченица" свеколиког српског стиховања, оживотворени плес језика (присетимо се и Силуановог средњовековног стихоплетенија, прозних меандрирања Исидоре Секулић, родне језичне мелодије Момчила Настасијевића, језичких вратоломија Милоша Црњанског).
            Збирке нашег песника, као и читаво његово песничко дело, бодлеровски су компонована архитектонска поетска грађевина. Њена густина збира, симбиотички, реч, звук, певност, вајарско, готово тактилно, уобличавање, (менталне и метафоричке) слике. Пред нама је давно заборављено јединство, синкретично, готово свих познатих уметности. Све је у дослуху са свим. Оживела је бодлеровска теорија веза, универзалне аналогије. У светској поезији постоји и наша очица и не може је нико уклонити из ткања свеукупног текста а да се ово не подере. Аутентични смо (као спој византијског и западноевропског, усменог и писаног), самобитни  у свеопштој другости (и нико нам то не може – осим нас самих – отети). И то – "густина" певаног, вртложна дубина казаног која омогућава да се и буквално "упадне" у мисао, напипа њено дно, кретање ритмом мишљења, уз поштовање и наглашавање риме ритма, чак и онда када никакве риме нема, урањање у традицију песништва до самих њених прапочетака у којима се братиме епско и лирско, касније усмено и учено, емотивно и рефлексивно – твори остварења која еманирају сушту нит бити. Пред нама трепти, као на длану, сажижен оком суштински лирског, сам битак.
            На језичкој равни Попоскијеве поезије откривамо алхемијско и езотеријско. Но, језичка игра којом се служио Никола Цинцар Попоски, poeta ludens који је – истовремено – био и један од најзначајнијих наших poeta doctus-a (његова игра учена је игра, мудрост која медно врца из његових стихова итекако је игрива), озбиљна и опасна је игра. Никола Цинцар Попоски, чија се целокупна поезија може узети као есенцијално отелотворење песничких слобода, litentia poetica сама, језик једначи с мишљу и мисао с језиком.
Код Попоског основни принцип је не грањање (иако је и оно присутно) већ увирање, урањање, утемељење, убитњење, али на подлози која – метафизички језно – трепери. Притом се он служио принципима (и када је о песмама, и када је о гласовима у речима говор) мутације и кружења. Активира да би језиковао (нимало случајно као резервни корен те речи откривамо језу) оно што Јуриј Лотман назива "енергијом стиха" а под чим подразумева судар, конфликт, борбу различитих конструктивних принципа. Песник има намеру да опесми све што поезију поезијом чини, не заборављајући притом како она јесте друга стварност која је, борхесовски, једнако присутна као и она у којој јествујемо. Оно што је намерио, Цинцар Попоски је и остварио. То полази за руком само песницима који су класици, а класицима време ништа не може. Они сами време јесу.






30. мај 2017.

СКУЛПТУРЕ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

СКУЛПТУРЕ

                У мом малом граду нараслом на левој обали историје једне међународне реке бројне скулптуре, које расуте у парку, по травњацима и другим јавним површинама, некада личе на анаколут или недостатак како су ту мањкавост на свом језику означавали стари Грци. На ту сличност у отвореном простору, попут интератива у свакодневном језику, салећу или насрћу бројне асоцијације о свему што ликове скулптура пореди са направом за оштрење ножева, или масатом како ту исту направу језичари и језикословци означавају. Именују. Украшавају.
                Праве, или творачки истинске, скулптуре не знају да су скулптуре и да су њихове слободе у загрљајима сенки важне само док су њихове, док им је у тој љубавној игри омогућен разговор са зрацима сунца и њиховим справама за мерење времена и сваколиких других протицања у простору, или у пољу јечма са освртом на мирис пива и „Јелена“, који му је позајмио име из каталога импресивне естетике своје врсте.
                У мом малом граду скулптуре несебично допуштају визуелна надметања њихових правих, кружних и изломљених линија. Некада та надметања, али само површно, подсећају на турнире изложби у којима коло највише воде слике најчешће скривене у својим неразумљивостима и преобилним умашћеностима акрилним или уљаним бојама.
                У мом малом граду сваког јутра људи у походу ка својим стазама за шетање могу да застану пред скулптурама и да се рукују с њима као са суседима који их гледају са тераса, балкона и лођа околних кућа и других стамбених зграда.

                Скулптуре које су завладале мојим малим градом шапатом својих лирских  прича не кваре цвркуте ничијих кругова. Оне једноставно постоје као руб на рубу, као оков на окову, као реч која с другим речима, анаколутима и интеративима, путује кроз мисао посматрача. И остаје у њему попут отиска песме.

29. мај 2017.

ШКРИЊА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ШКРИЊА


На дну мамине шкриње
нашао сам сонет некад
великог песника
Оба смо од стида поцрвенели
Онда је наишла мајка и

Заклопила шкрињу

27. мај 2017.

МАНДИЋ НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД


                                         

                                               КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД бр.13/2017.




                      МАНДИЋ НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА
                                      КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД


           У последњом броју 13/2017. београдског књижевног часописа КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД, који издаје Издавачка кућа АЛМА објављене су две кратке прозе илити „мала наслова“ ВРТ и ЖИВОТ Зорана М. Мандића . У истом броју објављен је и текст СРБИЈА, УВЕК СВОЈА у коме је Мирољуб Милановић, познати писц из Петровца на Млави приказао књигу песама СРБИЈА У ДУБОКИМ ВОДАМА Зорана М. Мандић. Мандић је иначе дугогодишњи сарадник Књижевног прегледа.

МЕТАМОРФОЗА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

МЕТАМОРФОЗА

Више не постоји неиспитан случај у
Поезији
Пронађен је последњи узрочник
опаке болести
Формиран је одбор за сахрану
Нова проза
побринуће се да сахрана успе
Лично ће говорити Ф. М. Достојевски
За неколико минута његовог говора
Уложене су огромне паре
У акцији оживљавања Ф. М. Д.
укључени су међународни фондови и
неколико приватних банака
Ненаметљиви нарциси певаће молитву у
тихом ритму неко ће запалити ватру
на сред неба
заједно ће изгорети сви песници
понесени дискретним нестајањем
Ф. М. Д.
Тако ће настати раскрст с Поезијом
Нестаће све даљне злоупотребе
Љубави и смисла
Женског тела и
Пожуде
Страсти
Уживања
Нерони се више неће рађати
Јесењин се више неће вешати
Свет ће се окретати око малих људи
навиклих на питку здраву реч
на једноставније комуницирање с Богом
на ближа познаства с природом
умираће се по апсолутном реду
Кад се све заврши биће сахрањена и
нова проза

Сан ће постати господар дана и ноћи  

26. мај 2017.

ТРОГОДИШЊИ ПОМЕН ПЕСНИКУ НИКОЛИ ЦИНЦАРУ ПОПОСКОМ



У просторијама УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ у понедељак 29. маја 2017. године

         ТРОГОДИШЊИ ПОМЕН ПЕСНИКУ 

           НИКОЛИ ЦИНЦАРУ ПОПОСКОМ


У понедељак 29. маја 2017. године са почетком у 18,00 часова у великој сали Удружења књижевника Србије у Београду, Француска 7, биће одржан трогодишњи помен песнику НИКОЛИ ЦИНЦАРУ ПОПОСКОМ, који је преминуо 5. јуна 2014. године. На скупу ће по позиву о песниковом животу и делу говорити: Душан Стојковић, Зоран М. Мандић, Момир Лазић, Радмило Петровић, Миодраг Д. Игњатовић, Миљурко Вукадиновић и Милица Лилић Јефтимијевић.
Песник НКОЛА ЦИНЦАР ПОПОСКИ (Струга, Македонија, 1944. – Земун, Србија, 2014.) за живота спадао је у ред истакнутих песника са простора Србије и бивших у различитим форматима југословенских простора. Објавио је песничке књиге: Нерођени (1972), Карма (1976), Раскорак (1978), Струшки пројекат (1980), Спасавање смрти (1986), Нумен ум мена (1990), Граматика апокалипсе (1997, 1998), Nume gugen avatar (на румунском, 1998), Васкрсло слово (2002), Видивид (2004), Истинити (2005), Доћи ћу чудовит ((2007), Насип (избор, прво и друго допуњено издање, 2009), Једна Једита (2010), Топот ата (прво и друго допуњено издање, 2011) и Багаж за баташа (2012).
Добитник је међународних награда: Балканска за поезију Академије Исток Запад (Kurtea de Arđeš, Румунија), Арка (Смедерево) и Збиља (Београд), као и домаћих: Милан Ракић Удружења књижевника Србије, Повеља Карађорђе (за животно дело, Шумадијске метафоре, Младеновац), Сретењска повеља (за животно дело), Раваничанин и Јован Скерлић (за поезију).
Песме су му превођене на: арапски, албански, румунски, бугарски, чешки, руски, словачки, македонски, француски, енглески, немачки, кинески, пољски, италијански...
Заступљен је у многим антологијама код нас и у свету, као и енциклопедији Светска литература данас, САД, 2005.
О њему су писали многи: Душан Стојковић, Јовица Аћин, Чедомир Мирковић, Момир Лазић, Предраг Драгић Кијук, Бошко Томашевић, Зоран М. Мандић, Радмило Петровић...
Живео је и стварао у Земуну у коме је умро 5. јуна 2014. године.

Текст приредио Зоран М. Мандић

              

ЗИДОВИ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗИДОВИ

Само зидови
Само немило и невољно
Као прегрејало сунце
Натрула метафора
Подижем омањи камен
Под којим дрхтим
Гледам како се сан претвара у зид
Како не могу да се ослободим лика
Сопственог зида
Сећам се претурања по могућностима
Малолетних детаља
Недовршених снова
Инфинитезималног рачуна
Прича са далеког Истока
Када сам у бунилу под дозом тајанственог
(пре)носио свој зид на леђима
из једног у други угао главе
Претрчавао преко страница познатих писаца
Завиривао у њихове главе
Чудио се простоти таме
Стављао на кантар празнину
И све називао: infatando
Само зидови
Кад смишљаш
Можда баш онда кад и други смишљају
Вештије
Без страха од стилске грознице и општег

Интуитуса 

25. мај 2017.

ЗОРАН М. МАНДИЋ У АНТОЛОГИЈИ „СТО“



                Из Мандићеве архиве: рукописа, докумената, фотографија, објава, антологија, књига и доказа.

                   ЗОРАН М. МАНДИЋ У АНТОЛОГИЈИ „СТО“

            У антологији „СТО“, коју је поводом двадесетогодишњег трајања Фестивала „Шумадијске метафоре“ из Младеновца приредио Душан Стојковић, објављена је песма Оквири (19) ЗОРАНА М. МАНДИЋА. Ова књига антологијског карактера у извесном смислу објављена је и као омаж податку да су „Шумадијске метафоре“ за двадесет година свог трајања објавиле сто књига различитих жанровских определења. Књига „СТО“ објављена је 2010. године, а Мандићева песма је сврстана у уводни блок под називом „Темељници“ у ком су са по једном песмом заступљени и песници: Мирослав Срдојевић, Милан Павловић, Радован Благојевић, Мома Димић, Радомир Андрић, Бранислав Бојић, Радослав Војводић, Адам Пуслојић, Братислав Милановић, Зоран Милисављевић, Душан Стојковић, Душан Чоловић, Никола Цинцар Попоски и Миљурко Вукадиновић.


                                ЗОРАН М. МАНДИЋ

                                ОКВИРИ (19)

                         И дипломирани апостоли припадају сензацијама
       Оквира
       њихови пуних и празних скупова који се
       комбинаторички деле један од других
       онако како се светло одвојило од таме
       копно од мора
       гравитација од безваздушног простора
       У бездушностима деоба
       Апостоли су се најчвршће држали за
       скуте
       сопствене идеологије и њених
       Јеванђеља
       како на обронцима света у настајању
       тако и пролазности коју су вирусно селили из
       једног у друго време
       Зато је и пролазност оквир  без ког би свет
       изгубио смисао у
       сваком од својих па и најмистериознијих

       Окупа

ОПЕТ МУЦАВЦИ














          

           Апатинска библиотека



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОПЕТ МУЦАВЦИ

Опет муцавци
прекуцавају јеванђеља
Грешке исправљају
Ни убрзано кретање Земље не мења
угао под којим сагнути над
Хартијом
Упорно пишу песме
И нове жанрове измишљају
За добре паре из једне игре у другу
прелазе

Опет муцавци  

24. мај 2017.

СТО ЗА ПИСАЊЕ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

СТО ЗА ПИСАЊЕ

На столу за
Писање
Плоча од
Нематерије
Полица без
Књига
Бела слика
Белог
Зида
У рукама
Писца
Писац са руком
Без
Оловке
Треба се сетити
Разлога

МАНДИЋЕВА ПЕСМА У ЧАСОПИСУ СРПСКА ВИЛА




            МАНДИЋЕВА ПЕСМА У ЧАСОПИСУ

                                СРПСКА ВИЛА


            У часопису за књижевност, науку и културу СРПСКА ВИЛА, број 41, мај 2015, који издаје Градски одбор Српског просвјетног и културног друштва (СПКД) ПРОСВЈЕТА из Бијељине под уредничким надзором др Цвијетина Ристановића објављена је песма Две хиљаде двадесета ЗОРАНА М. МАНДИЋА.

23. мај 2017.

NIŠAN



ZORAN M. MANDIĆ

NIŠAN

1.
Posmatraju me
odroni ljudskog neiskustva
(verovatno I promatraju)
Znam samo toliko
da to postoji
da ima svoju spoljnu i unutarnju
marginalnost
da je svetski present podeljen
da priroda isto umuje i vrti
glavom
I sam promatram činjenice
koje ne shvatam
koje ne mogu da izazovu izliv
u (mojoj) glavi
koje mogu I da ne budu
da se dodiruju s onim što
(moja)
glava može da raščisti

2.
Između mog I tuđeg
promatranja
(posmatranja)
krugovi nejednakih
površina
ocrtavaju obilje i
jad praznine i
krajputaški ukazuju na
smerove
koji se odvijaju između
uzvišica I bezdana ljudske
Duše

3.
Ja ne znam više o ljubavi
Ja ne znam više o smrti
Ja ne znam više o smislu

4.
Ja mogu samo da znam o
svemu što potiče iz neznanja
iz nemoći da preplivam i
izmišljene
dubine

5.
O nejednakostima
znamo svi

6.
Nad kotlovima ohlađenih sila
vodena para nikom ne preti
Ona će se u bajkama neba
prerušiti u kišu i
pomoći nam da iščupamo
iz zemlje
ono što smo nabili u nju
(sebe)

7.
Da li to znači
prevazilaženje svega
što smeta normalama disanja
što kukavice drži u krletkama
od stiropora a
pesnike u željeznim pretnjama
tame
Što svoj znak ni čarobnom letvom
ne može da dokuči
s onog mesta
s kog sunovrati počinju

8.
Ima mnogo množina na koje smo
prinuđeni

9.
Ima mnogo množina na koje smo
prinuđeni
Ima mnogo nesretnih množina
koje će istrunuti u nama kao
žalosne jedinke

10.
Krivce je nemoguće optužiti
za sve ono što sanjamo I što nam se pričinjava
(događa)
iz razloga
što ih prvo moramo isterati iz
sebe
na čistinu u glavi
pa tek onda upotrebiti nišan
reči
                objektiva
                                revolvera
                                                vodene pare


Iz knjige pesama NIŠAN (Bratstvo Jedinstvo, Novi Sad, 1990. godine, koje je kasnije preraslo u Izdavačko preduzeće SVETOVI)    

22. мај 2017.

ДРУГИ





ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДРУГИ

И онај други који ме прати
на кога се навикавам
јер ми додаје предмете
и с велике удаљености ме осваја
Ето и ја њему односим дарове

пратим га и поздрављам  

21. мај 2017.

УЗАЛУДНОСТ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

УЗАЛУДНОСТ

Узалудна су и она читања
без којих не можеш ни једну ноћ
без којих ти је ноћ саката и неверна
Узалудни су јунаци књига које говоре
О правдама и неправдама
који проливају крв у име својих доказа
Узалудне су и све промашене и непромашене
љубави
у којима писци и песници претражују своја срца
враћају се Богу или се једноставно моле
у подножју каменог кипа разапетог о своју ћутњу
Узалудна су слова без обзира на порекло писма
                                                                              из којег су и
онај део озбиљног живота који почиње с њима
Узалудно је све што наводи на помисао да постоји
мање или више образована срећа, неписмена срећа
А, узалудно је и то кад мораш с другима
кад без себе изричеш суд, кад немилосрдно ловиш

сарађујеш са не - ја

20. мај 2017.

ПРОМЕНА ВРЕМЕНА


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРОМЕНА ВРЕМЕНА

У високе циљеве душе
спада
говорење пред другима
неједнаким
некад и сувише уплашеним да
разумеју сваку реч а камо ли
жељу говорника да их
упућује на њихов пут
док полуотворених уста зуре у слике
које промичу њиховом душом
незнајући да је то историја
савршено прецизно понављана
Промена времена не утиче на историју
Суштина је у укусу с којим се историја
навикава на промене
мирно одржавајући привид
у коме човек баца семенке у земљу
да би се успентрао на врх стабала које ће

израсти

19. мај 2017.

ИЗМЕЂУ РЕЧИ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗМЕЂУ РЕЧИ

Шта је проходан текст
постављам питање песми
док је зачињем у
време безочних читања
Да ли по сваку цену треба бити модеран
без обзира на величину и дубину ува
без обзира на пропаст читања и
пропасти писања
Имам ли право кренути путем којим ме
воде речи
које се не одазивају свакој наредби
срца
                мисли
                               идеје
Значи ли то да ћу моћи стићи тамо где стижу
најважнији и најодабранији и да ћу успети
упознати те пресвете мераче људских речи што
једне за песме одвајају а друге у сталну

употребу стваљају  

МАНДИЋЕВЕ ПЕСМЕ У ЧАСОПИСУ КЊИЖЕВНОСТ


             

       МАНДИЋЕВЕ ПЕСМЕ У ЧАСОПИСУ КЊИЖЕВНОСТ

            У часопису КЊИЖЕВНОСТ, година LXVIII, broj 1/2013. који издаје беградска Издавачка кућа ПРОСВЕТА, објављена је поезија ЗОРАНА М. МАНДИЋА.  Мандићу је под заједничким насловом МАЛЕ УХОДЕ (стр. 181-191) објављен циклус од девет песама: Самоћа, О (са)вршеном, Јамари, Пусто острво, Мале уходе, Мислиш да не могу, Виши план, Она и Поуке.Овај број часописа Књижевност која излази од 1946. године уредио је ЂОРЂЕ Д. СИБИНОВИЋ, познати београдски песник, есејиста, романописац, доктор правних наука, адвокат и нотар.




18. мај 2017.

ПОРТРЕТ НЕСЕНТИМЕНТАЛНОГ СЛИКАРА





ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОРТРЕТ НЕСЕНТИМЕНТАЛНОГ СЛИКАРА

Многима
недостају прави разлози
да постану немирни
да се изједначе с ветровима
несентименталним
да зарију ноктима у земљу
у дубину њеног трбуха
где је све што је било
збирка тренова
доказ
Коме требају песме на тачне
 слогове
                               Десетерци и риме
                               Ритмови
                               Словарице и слагачнице
Казана мисао је таква каква је а
њен цртеж илузија
да постоје лепоте и крајности
Ето
                               постоји један једини сликар који је
                               најбољи и нико ама баш нико не може
                               да му то отме
Све је код њега најбоље
Он је изнад свега што није као он
Њему не недостају прави разлози
Немиран је
                               Несентименталан
И стално дува кроз све боје
змајевску ватру и сибирску слеђеност

Нема средине ни у трбуху земље 

МАНДИЋЕВЕ ПЕСМЕ У БЕОГРАДСКОМ КЊИЖЕВНОМ ЧАСОПИСУ






                                    МАНДИЋЕВЕ ПЕСМЕ

              У БЕОГРАДСКОМ КЊИЖЕВНОМ ЧАСОПИСУ



            У књижевном часопису БЕОГРАДСКИ КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС, број 38, пролеће 2015. који уређује Милован  Марчетић, а издаје Књижевно друштво Хипербореја (Палмотићева 9, Београд), објављене су три песме ЗОРАНА М. МАНДИЋА: Речи, Брисање биографије и Очи кише (стр. 41-44). Песме су објављене под заједничким насловом БРИСАЊЕ БИОГРАФИЈЕ. 

17. мај 2017.

МАНДИЋЕВЕ ПЕСМЕ У ЧАСОПИСУ ТЕНСО


            Из Мадићеве архиве: рукописа, докумената, фотографија, објава, антологија, књига и доказа.

 МАНДИЋЕВЕ ПЕСМЕ У ЧАСОПИСУ ТЕНСО

У часопису за поезију и поетско ТЕНСО, година I, broj 1, jун 2013. објављене су песме ЗОРАНА М. МАНДИЋА: Путовање, Сањао сам море, Брат и сестра Вики и Ликс и Пушкин ( стр. 41-44).
Часопис ТЕНСО основан је крајем новембра 2012. године у Робајама, селу крај Ваљева, у Мионичкој општини и замишљен је да објављује само поезију истакнутих аутора из Србије и афирмисаних песника из света, али и поетске текстове и поетска реаговања на књижевну стварност. У првом броју објављени су преводи песничких остварења песника из: Русије, Бугарске, Македоније, Летоније и Словеније и то: Владимира Бурича, Ивана Добника, Барбаре Погачник, Искре Пенев, Цонке Христов, Христе Петрески и Леониса Бриедиса, које су  потписали: Владислава Војновић,Срба Игњатовић и Душан Стојковић. Назив часописа означава ону врсту поезије коју су некада давно писали трубадури без канона  жанровско-поетске омеђености. Редакцију часописа, поред Дејана Богојевића са позиције главног уредника, чине: Иван Добник (Словенија), Душан Стојковић (Србија), Humberto Ortega Villasenor (Мексико) и Žaneta Nalewajk (Пољска).
У часопису је објављена песма ЗОРАНА М. МАНДИЋА под насловом:

САЊАО САМ МОРЕ

Сањао сам море
Нисам се окупао у њему
Сећање ме је заболело на обали
Слушао сам певушење таласа о мом
Првок купању у плићаку
На дну мајчиног страха да се не
Утопим пре матуре
За осамнести рођендан добио сам
Белог крилатог коња на ком јашем и
Сањам море
Матуру страха моје брижне мајке
Бол који сећање буди у дављенику

Снова