18. децембар 2017.

МАЛА МЕСТА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

МАЛА МЕСТА


            Мала места су као ћораве кутије у којима живе слепци. Људи се у њима међусобно не препознају ни после упознавања, а пристајали су да се дневно и по неколико пута рукују, као стари добри кафански познаници. Таква места, која, попут каквих опаких бегунаца, чуче у запуштеном грмљу, поред својих река скоро да се и не виде од бројних: апотека, кладионица, адвокатских канцеларија, нелегалних уличних пијаца, познатих као ћошкаре, и самопослуга великих и надмених трговачких компанија, које у њима пласирају робу сумњивог, углавном лажног, квалитета.На њиховим улицама све је мање људи, осим данима када пензионери хрле да на шалтерима банака плате рачуне за струју и друге дажбине. Млади су давно напустили њихове тргове и своје домове отиснувши се у растрзани и добро „нагњечени“ бели европски свет. У потрази за било каквим, али сигурнијим, ухлебљењем, без бруталних понижавања „да раде читав дан, од јутра до мрака, за шаку долара“. Мала места, чак и када имају своју реку, не могу ништа велико да ураде. Углавном све се своди на, пред какве локалне или шире изборе, асвфалтирање по ког атарског пута, или поправке јавних чесми, које углавном служе као споменици давно прошлом здрављу и незагађености пијаће воде. Мала места не личе ни на „чистилишта“, а камоли да се географски рубрицирају по топонимима „раја“ или „пакла“. Са њихових времешних кућа одавно су, после обилнијих киша, почела обрушавања трошних фасада и пропалих кровова. Од свих радости данас су за мала места највеће оне када им неке филмаџије траже дозволе за снимање некаквог документарца у њиховом атару, јер после тих снимања њихову муку могу да виде велика места, која још увек успевају да се, како-тако, одбране од навала којекаквих пропасти. У ћириличном издању једног речника топонима записано је да мала места највише личе на тарабе и плотове њихове велике браће и сестара.   

17. децембар 2017.

АРХИВ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

АРХИВ

(Скица за портрет скупљача прашине)


            Архив није: музеј, збирка, галерија, спомен соба, или остава у формату депоа, а ипак је све то, чији се код значењских поседа може објединити, или подвући, под заједничку именицу – сећање. У архивима се могу пронаћи, или ископати невероватни подаци о деловима времена, рецимо у ком су живели истакнути „торбари“, илити „руксаши“, и они који су стално имали при себи некакву путну торбу,из времена када се на њене моделе, још нису стављали точкићи да би се лакше, вукући, преносили терети, који су у њу стављани. А, „торбарима“ су се, у ствари, називали песници, други писци и уметници, који су увек, попут каквих дежурних лица, били тамо где се нешто делило: привилегије, награде, намештења, унапређења, национални ордени и пензије, контакти, па чак и са ђаволом, ако је то одговарало подизању њиховог рејтинга. Архиви су, у извесном смислу, постојали и као „скровишта“, у која су се, поред спискова „торбара“ и „руксаша“, одлагали многи писани документи, као што је књига римског цара Светонија о првим римским царевима, а, по њему, у тој историјској групацији било их је дванаест, од Јулиа Цезара па све до Домицијана, или као што су записи о разним јавним и тајним друштвима и службама, за које су чланови царских породица у старом Риму били ослобођени сваке добне границе, интервала и редоследа. Трагови на архивским документима сежу из најразнијих праваца и смерова човековог постојања са рејтингом,или без њега. И, нема на земаљској лопти, освештаној светлом и кисеоником, ни једног јединог човека о ком не постоји неки документ, ситуациони досије, или пак фотографија на којој је забележено да је он у нечему непрописно ухваћен. У „океанима“ фасцикли, регистратора, „ћоравих“ и запечећених кутија и фиока похрањена су „мора“ бележака писаних различитим „отовореним“ и „затвореним“ (шифрованим) рукописима, видљивим и невидљивим мастилима. Многи од изучавалаца  алогоритама, улога и функција архива не знају да ни један податак из архива из ранијих времена није могао да нестане, побегне, или да у евентуалном немогућем бекству, умакне својим потерама.Та тврдња темељи се на историјским сведочењима архивара, који су попут Темплара, били организовани у добро обучене потере и казнене формације, који су својим одмаздама и бестијалним насиљем над похватаним бегунцима штитили интегритет, ауторитет и углед архива, пре свега, као божје меморије. За веровати је да је са архивима и данас, у готово нестварном узлету језика и енергије дигиталног времена, исто такво стање, односно да им је загарантована апсолутна сигурност егзистенције конспирације, те да су архиви безбедни, као најбоље чувани западњачки затвори и мучилишта. Чувари архива, по нагађањима неких историчара, личе на харуспекса, етрурског свештеника-гатара, који из необичних природних појава, а посебно из утроба животиња (срца, плућа, јетре) тумачи вољу божју. Катон Старији се о њима с презиром изражавао. „Чудим се, казао је он, „како се могу срести два харуспика да се не насмеју“? У тајним друштвима данас архиваре највише пореде са преторијанцима-гардистима са којима заповеда невидљиви преторијански префект. Да није архива, на једном месту Сократ каже, свет би утонуо у још веће безнађе необавештености, а што би битно угрозило суверентитет знања и сазнања о сваком божјем рабу понаособ. Чуди ме да мудри Сократ, па и Светноније, нису у феномену “архива“ препознали метафору за време, из ког још нико никада није побегао.

16. децембар 2017.

МАНДИЋЕВ ТЕСТАМЕНТ У ВРБАСКОМ ТРАГУ



 
МАНДИЋЕВ ТЕСТАМЕНТ У ВРБАСКОМ ТРАГУ


            У последњем броју часописа за књижевност, уметност и културу „Траг“, септембар 53/2017, који су потписали, недавно преминули песник Небојша Деветак, као главни и одговорни уредник и Бранислав Зубовић, као оперативни уредник, а који издаје Народна библиотека „Данило Киш“ из Врбаса, у блоку „Траг прозе“ објављена је прича Зорана М. Мандића - Тестамент за молера (стр. 49-51).

15. децембар 2017.

ДРОН


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДРОН

(О какофонијским камуфлажама намера злочиначких умова)


                Ево и дрон је ситигао да покуша да се „угура“ међу моје „мале наслове“, као да су у питању квалификације за неко европско, или светско првенство у ватерполу, кошарци, или фудбалу... Подстицај за то вероватно лежи у чињеници што је та „зујалица“ све популарнија у јавности, међу сензацијама: суперсоничних и невидљивих авиона, борбених хеликоптера са невероватним фантастичним перформансама, беспилотних летилица, цивилних и војних сателита и још увек актуелних „летећих тањира“, илити, НЛО објеката. А, за то колико дронови из дана у дан стичу све већу популарност говори и податак да су однедавно почели да се значајно користе у скоро свакој агротехничкој фази пољопривредне производње, и то као машине-саветнице. Људи са дроновима, који имају невероватно паметне софистициране очи са ХД камерама, бржим од рефлекса, какве се налазе и у најновијим ајфоновим мобителима, сасвим успешно управљају са земље уз помоћ софтера даљинских управљача опремљених најсавршенијим достигнућима технолошки високо унапређених могућности, све паметнијих и интелегентнијих компјутера.Речју, дрон су његови изумитељи смислили као малу „џепну“, илити, минјатурну летилицу, којом се, да поновимо пилотира помоћу даљинског управљача, као што то чине оперативци ЦИА у америчком трилеру Дрон, режија Jason Borque, глумци: Sean Bean, Patrick Dabongui i Mary McCormack, а у коме се Нил, један од протогониста филмске приче, као професионални пилот дрона, обучио, специјализовао и посветио вођењу тзв. смртоносних мисија, и то као породични човек, који тај посао обавља „удобно заваљен у фотељу“ из свог топлог дома. Дрон је тако постао изазовна занимљивост на небу, којим крстаре многобројне добро „закључане“ тајне и приче шаролико бајковитих садржаја, као она о Анђелу Љубнику, који је са неких дроноа успешно демонтирао нуклеарне главе постављене на ракетама које носе. Тежећи да се умешају у тајне дронова писци, лингвисти и лектори Оксфордског речника пожурили су да открију основно језичко значење њихове заједничке именице, као речце за  брујање, илити, зујање. Из тог извора је  и настало мишљење по коме се метафором развило значење пчелињег мужјака, који у племенима дронова, расејаних по научно-технолошким камповима и лабараторијама „истока“ и „запада“, врши само функцију оплодње матице, а што би се рекло да је у питању –трут. На енглеском се тако назива лице које не ради ништа корисно и живи на рачун других што би се рекло – паразит. Али, каква вајда од сазнања да су дронови „трутови“ и „паразити“ када се они, као опасни подстанари неба, налазе, изнад људских глава, које их доживљавају, као озбиљне претње: човековом миру, слободи сна, клими и чистоти ваздуха који се удише. А, то што дронови брује и зује у својим „мисијама“ личи на својеврсну какофонијску камуфлажу, којом се заклањају и скривају праве намере „злочиначких умова“.

14. децембар 2017.

НЕДОСТАЈАЊЕ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕДОСТАЈАЊЕ

Недостајање је као
Свраб
Не мирује
Не престаје
Свуда је по по телу
Под пазухом
У глави
Унутра
У срцу
Ни употребом
Најлуциднијих цитата
Немогуће је пронаћи

Пут до његовог описа

13. децембар 2017.

LIKOVNE TAUTOLOGIJE MILORADA BLANUŠE

'
       ZORAN M. MANDIĆ     
                         LIKOVNE TAUTOLOGIJE MILORADA BLANUŠE


                U Likovnoj galeriji “Meander” nastavlajeno je sa programskim postavljanjem niza izložbi, uglavnom apatinskih autora, posvećenih obeležavanju jubileja «Milenijum Apatina 1011-2011». U toj akciji u petak, 18. marta 2011. godine, otvorena je i samostalna izložba radova Milorada Blanuše (1949, Apatin)  rađenih u tehnici pastela. Blanuša je na svojim radovima pokušao da dosegne tajne koje vladaju u vodenim utrobama reke, pre svega Dunava, koji jednim delom svog harizmatičnog toka opasuje deo teritorije gradskog naselja Apatin. U tom pokušaju na Blanušnim radovima primetno je služenje metodom tautologije, koja u polju retorike  označava dva ista stanja stvari, a u likovnoj umetnosti se upotrebljava za vizuleno objašnjavanje identiteta, ili prividnog identiteta, stvari i pojava u procesu njihovog prirodnog aktivizma. Ovakva vrsta likovnog pristupa neretko vodi do apsurda u pokušaju iznedravanja «dodirne tačke» nasluta vidljivih i nevidljivih sadržaja i odraza prirode, a što se u likovnim nizovima često očitava kroz ponavljanja jedne iste slike. Pastel je, inače, materijal za crtanje, koji se u svojoj magičnoj strukturi sastoji od veštačke krede sačinjene od mešavine bele krede i  boje u prahu. Izvestan oblik pastela koristio se još u 15-tom, dok je u potpunosti razvijen u 18. veku. Francuski slikar i crtač Edgar Iler Žermen Dega (1837-1917) je iznova oživeo pastel kao slikarsko sredstvo i, a zna se da su njegovi radovi urađeni u toj tehnici izvršili uticaj na impresioniste... Dega je usavršio  umetnost pastela dodajući joj svoj talenat u afirmaciji  suptilnosti, šarmantnosti i sposobnosti pastela za lako oslikavanje, naročito prirode, koje po mišljenju Edgara Dega, pripada osećanju za viziju večne istine u promenljivoj i prolaznoj stvarnosti. U savremenom srpskom slikarstvu poznato je majstorstvo Janoša Mesaroša, koji u tehnici pastela volšebno imaginira nadrealne prizore iz kataloga svojih posmatračkih vizija i fokusa prirode, konja i njihove Panonije.


12. децембар 2017.

ПОМИРЕЊЕ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОМИРЕЊЕ

(Неиспричана прича о историји)

            Није непознато да су крајности саме по себи супротстављене. Некада до мистериозне тачке кључања бесмисла. Када се све суноврати у амбис пропасти: симбола, обичаја, мандата, статуса или форми. Рад супротстављености крајности је неописив. Не подноси језик, а камоли његове стилске фигуре.
                Иако, звучи парадоксално помирење као феномен често је лек којим се оболели смисао да излечити. И, то смисао као нека врста природне везе коју у своје парадоксалије увлачи склад, односно насиље склада. Склада, који нарцисиозно увек трага за собом. Опкорачује своју фигуру. Својом сенком. Мањкавошћу тесног простора у који је смештен непромисливом вољом. Највишом вољом, која је pater familius свих воља.
                Обичном људском оку некада није доступан смисао тих слика гестова воље. Али, то исто око усред те смислене недоступности до перфекције уочава призор и претвара га у слику. На једној од њих, коју брижно чува у свом албуму љубоморе је полица у продавници мешовите робе код попа, напитака и кућне хемије у маленом подунавском градићу. Градићу евроизоване акционарске моћи оних који су радили док су други испијали њихове производе.
                На истој полици две минералне воде: Вожд Карађорђе и Књаз Милош. Два непомирљива тренутка једне историје. Историје једног одважног народа, који се никада није плашио своје судбе супротстављања. Чак ни у тренуцима кад кум куму одсеца главу да би је потом испуњену сламом послао својим наручиоцима зла. У Стамбол. Међу остатке насилно угушене Византије. У тренутку када се потомцима Византије испира памћење. Пале домови. Руше гробови. Уништавају светиње и храмови.
                Помирење, помирење... Као да однекуд допире глас са том сићушном невином речцом међу горопадима свирепих парадоксија. Историје. Вере. Света. Кумства.

                И чак се филозофи не мире са дубином пошасти непомирљивог плебса, и то оног највиталнијег који на границама Трећег миленијума пије и опија се. Час вождом Карађорђем. А, час лукавим књазом Милошем. У оба случаја мехурићи газираног пића излећу као противавионска одбрана. Као молитва Свевишњем да поништи неке исходе. И ствар врати у пређашње стање. Помирљиво по себи свом складу.

11. децембар 2017.

ЗОРАН М. МАНДИЋ ДОБИТНИК НАГРАДЕ КАПЕТАН МИША АНАСТАСИЈЕВИЋ




                    ЗОРАН М. МАНДИЋ ДОБИТНИК НАГРАДЕ 

                     КАПЕТАН МИША АНАСТАСИЈЕВИЋ


            Жири  награде КАПЕТАН МИША АНАСТАСИЈЕВИЋ, коју је установила Компанија МЕДИА ИНВЕНТ Д.О.О. за трговину, маркетинг и пропаганду из Новог Сада, доделио је и уручио 2013. године  ово престижно признање, Повељу и златник са ликом Капетана Мише Анастасијевића, познатог српског ктитора. Ова награда је установљена као део пројекта Пут ка врху – Way to the top, који је Медиа Инвент Нови Сад осмислила и покренула као процес успостављања и афирмације капиталних друштвених вредности, онако како је о њима у своје време говорио наш истакнути научник светског гласа Михајло Пупин, речима: „Ништа човека не чини толико срећним као његово поштено уверење да је учинио све што је могао, улажући свој рад, своје најбоље идеје и способности,“. 



Мандић је ово високо признање, како је то написано на повељи, као део образложења жирија, добио за стваралаштво и допринос српској култури. Поводом добијања те награде у Монографији Пут ка врху 2013, на њеној 358. страни објављена је, под насловом  „Труд је песнички, чудо је божије“, опширна Мандићева биографија, на српском и енглеском језику. Иначе, Зоран М. Мандић се, заједно са писцима Милованом Витезовићем и Пером Зубцем, нашао у групи аутора ове монографије потписујући велики број ауторских текстова и фотографија о привредним, образовним и културним: стратегијама, акционим плановима, капацитетима, садржајима и институцијама Општине Апатин у чијој је Општинској управи радио као  шеф Службе за информисање, контакте и односе са јавношћу, илити, као PR (piar), a једно време и као в.д. директора и главног и одговорног уредника општинског Јавног предузећа за информисање „Глас комуне“. 



*Из Мандићевог архива текстова, докумената и фотографија

10. децембар 2017.

ЦРНА ЧОКОЛАДА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЦРНА ЧОКОЛАДА

(Осврт на једну од краљица империје слаткоће)

                Иако је чоколада, или чоколадно пиће,  један, ако не и највећи, бисер у посластичарској уметности, морам одмах с почетка овог текста да признам да нисам компетентан да теоретски о тој уметности „судим“, или, пак вреднујем на „семафору“ укуса неке од њених резултата. Али, оно што могу и што неоспорно припада слободи говора и писма мојих „малих наслова“ ситурано је у чињеницама мојих веровања и убеђења да су у редовима тог посластичарског бисера, и то са највишим „официрским“ чиновима, њихова величанства укуса слаткоће: мед, цимет, жути шећер,марципан, кокосово млеко... У тај фасцинантни „официрски“ клуб такође улази и какао из кога се чоколада рађа као свети гласник укуса са магичним одразима опчињавајуће слаткоће, па чаки и онда када се у њен идентитет меша какаова „слатка“ горкоћа.

Посебно поглавље у Историји чоколаде отвара се појавом њене црне верзије. И управо тај њен колористички „изотоп“, диригован другачијим хемијским саставом, навео је: песнике, есејисте, историчаре уметности, ликовне критичаре и филозофе примењене уметности да црну чоколаду сврстају међу метафоричка чудеса каква су: кип црне Богородице са црним Богомладенцем у њеном наручју, чија се једна од верних реплика налази у римокатоличкој цркви Узнесење Маријино у Апатину, Маљевичева слика „Црни квадрат“, бескрајна лепота црног бисера и магична тамност Црног мора у које се у близини румунске Констанце улива њен речни великан Дунав. У том „посебном поглављу“ дуговеке Историје чоколаде, на разним „живим“ и „мртвим“ језицима, постоје разне приче о њеној „црној ћерки“ са ризницом магнезијума, калијума и других вредносних састојака у себи, који употпуњавају квалитет и савршенство задовољства људског, умног и телесног, духа, културу његовог укуса и интезитета врхунског осећаја слаткоће, а која је чини још богатијом и супериорнијом. А, они, којима је, из здравствених разлога, „суђено“ да искључе из употребе у исхрани све слатке намирнице, с правом, када се поведе реч и о чоколади, цитирају изреку Франца Кафке – „Уходим је да је не бих срео“.  Илити, да се нашалимо – да не би, ако би се тај „сусрет“ догодио, имали посла са прикључењем на синтетички инсулин. 





09. децембар 2017.

СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ




ЗОРАН М. МАНДИЋ

СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ

Богови су подједнако волели
Доњи као и Горњи
Град
силазили су у подруме
посвећивали се нези вина
У ретким предасима свете
Службе са
радошћу су уочавали
како су Доњи и Горњи
Град
измилели између њихових прстију
како је нарасло време у њима
како се заоблио простор
Уз њихову помоћ у Град је
стигао
познати Песник
Птице су пронашле свој цвркут
Безимени добили презимена
Доњим и Горњим градом ширио се
мирис

Божјег вина    

08. децембар 2017.

БОЈИМ СЕ ДА ЋУ ПИСАТИ






ЗОРАН М. МАНДИЋ

БОЈИМ СЕ ДА ЋУ ПИСАТИ

Бојим се да ћу писати и
Кад престанем да пишем
Страхујем од тог усуда
Као што се он плаши мојих
Одрицања
И тако по ваздан
Стојимо један наспрам другог
Немајући куд него право
На двобој
А моји секунданти су моје песме
Како онда да не преварим моје
Секунданте
Како светла образа да погледам
Двобоју у очи и предам се миру
Писања и када престанем да пишем
И када престанем да се одричем
Одрицања
Када ме напусти страх мојих усуда
Без којих можда нисам ни могао да
Пишем без којих
Нисам могао ни да престајем да пишем
И одлазим са мојим секундантима
У мрак спокоја као у какву тамницу
У којој могу да преноћим да преспавам
Све моје животе од сада и од пре и од
Што би рекла моја брижна мати –
Настави  да набрајаш – од сутра
Ех како би она волела да ме стално
Живот буди
Да може стално да ме гледа и пита
Да ли сам јео
Да ли сам уморан
А ја се још увек бојим
Не смем да јој кажем
Чак и на крају ове песме
Да ћу писати и када престанем да пишем
Да ћу волети и када престанем да волим
Да ћу живети и када престанем да живим
Да ћу себе потражити у праху
А онда из њега побећи у светлост
Одакле сам и дошао
Одакле ћу се поново и вратити

Да пишем и када престанем да пишем

07. децембар 2017.

ЖАЛ ЗА ОПИСОМ МОГ ДОЖИВЉАЈА ДОН КИХОТА


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЖАЛ ЗА ОПИСОМ МОГ ДОЖИВЉАЈА ДОН КИХОТА

(Скица за портрет проширеног „малог наслова“)

                Још од гимназијских дана спремао сам се да напишем текст у ком бих на срдачан и непровокативан начин описао искључиво мој доживљај велеумног племића Дон Кихота од Манче. За ту акцију био ми је потребан мир од неколико година, а можда и више, у ком бих растерећен дневних баналних и досадних обавеза, натенане, с оловком у руци и подебљим блоком хартије при руци, поново прочитао оба дела романа Мигела де Сервантеса у чијем наслову стоји име једног о најпознатијих и најконтраверзнијих ликова светске књижевности. Наравно, да сам пре започињања те читалачке авантуристиче акције, направио прецизан, илити, акциони план, који је подразумевао да паралелно, прочитам и неке друге књиге, а међу њима, пре свега, ону у којој је Карл Густав Јунг изложио своје учење о типовима личности и њиховој класификацији. Наравно, да је то био преамбициозни читалачки захват близак онима у које када се једном уђе веома је тешко после изаћи из њих са обављеним послом. Знајући себе да сам у читању увек трагао за другачијим читањем пуним непрозирних паралених завиривања у друге књиге, одлучио сам се да текст о Дон Кихоту сведем на дужину једне новелице, каква је изгледала она, неког непознатог аутора, због које су Сервантеса његови савременици оптуживали да се добрано, чак плагијаторски, послужио идејом и текстом те новелице. И, одмах на почетку овог писања, да истакнем да сам ја у њему желео, пре свега, да пишем о лутајућем витезу Кихоту, а не о његовом биографу Сервантесу. У извесном смислу сам се одредио да из те причице искључим ликове: његове имагинарне љубави Дулчинеје од Торзе, његовог штитоноше Санча Пансе и његовог коња Росинанте на којем је јахао на „путу среће“ кроз узбудљиво читалачко поље светске књижевности. У том заносу одређивања према себи и наспрам велеумног витеза од Манче, као да сам желео да Дон Кихота очистим од подругљивог света, кога више, не само, да нема, него га нико и не памти, као што људи, писци и читаоци у протоцима времена историја библије, фикције и читања не памте јунаке можда и веће од Александра Македонског и Гаја Јулија Цезара. У том „(о)чишћењу“ схватио сам да сам у „жалу за описом мог доживљаја Дон Кихота“ више писао него ли читао. И да не претерам са дужином овог „малог наслова“ одаћу вама читаоцима тајну, да сам веома брзо напустио читање књига Карла Густава Јунга, али који ми је помогао, да у писању моје књиге, која је са Дон Кихотом, као окидачем, настајала под насловом „О мени, о Дон Кихоту и о алузији“, да у онтолошкој структури Дон Кихотове личности препознам укрштај свих доминантних ставова,  илити, оријентација помоћу којих је и настало његово, Јунгово, учење о психолошким типовима и њиховој класификацији. Речју, за мене, наравно за мене опчињеног Дон Кихотовом мисијом у светској књижевности – Дон Кихот је био психолошко и филозофско оличење синхразије, илити мешања,профила Јунгових психолошких типова у његовом карактеру, како према доминантном ставу либида, тако и према доминантној оријентацији психичких фукција, па је, ваљда зато, Дон Кихот у мојој свести постао истовремено, као екстравертни и интровертни: интуитивни, мисаони, осећајни и сензитивни (перцептивни) тип, који је дозволио да се његов живот претвори у живот алузије, а да он у том животу наступа као непревазиђени „шампион“ Пирових победа сатканих од метафора, асоцијација и митолошких алузија. Зато, о мојој донкихотовски  читању насталој књизи „О мени, о Дон Кихоту и о алузији“, највише „капитала“ је на рулету „малих наслова“ стављено на поље „пута среће“ и жеље да пишући увек напишем, углавном мале текстове, илити, „наслове“, који имају другу идеологију, као она новелица „непознатог аутора“ због које су оптуживали Сервантеса да се с њом противправно и књижевно неморално послужио.

МОЛБА МОЈИМ МОГУЋИМ ЧИТАОЦИМА

                Молим моје могуће читаоце да ми „опросте“ што сам овим „жалом“ пробио „звучни зид“ краткоће мојих малих наслова, па сада овај за који се извињавам, на кривудавом путу писања од непознатог аутора, преко Сервантеса, до Карла Густава Јунга, личи на велелепни Кинески зид кога због његове дужине ни један писац није прошао од почетка до краја. Због тога, ваљда и ваља писати, само другачије текстове, без узора, хипотека и других терета и мустри. Иначе, „непознати аутор“ је за матрицу лика у коме Сервантесов Дон Кихот јаше и јуриша на ветрењаче, узео једног врсног правника који је у недођији своје алијенације, илити, отуђења, живео на „поседима“ почетка стварања света књиге, бриге и лиге дела писаца апокрифа.


У среду, 6. децембра 2017. год. 


*Пост је илустрован фотографијама радова академског вајара Душана Рајшића из Лазаревца.

06. децембар 2017.

СЕЋАЊЕ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

СЕЋАЊЕ
(Мали есеј,илити, наслов о музици мајчиног срца)


            Сећање треба да се буди, као мало уплакано дете, које дозива мајку да га узме у наручје и привије на груди да би слушало музику њеног срца. Музику, коју је Створитељ лично компоновао за његову богодечију нејач, која као какав ветробран, или звучна баријера, стоји на почетку „аутопута“ сензације живота. Од туда и поређење детета са фигурама сећања одраслог човека, које често потону у његовим непромишљеним запостављањима слика из прошлости. И непревазиђене музике мајчиног срца. Сећања су одвајкада била жртве човекових бахатости и глупог веровања у некакав вечни живот без прошлости. Због таквог осионог понашања човек је ирационално изгубио представу о „грађи“ из које се, по нацрту Створитеља, развио његов лични онтолошки и емоционално-хемијски процес. Занимљиво је да је Створитељ неке од таквих бахатих људи пустио да доживе и стоту годину живота, али само да би их имао на оку, као примере његових чувених „нацртних“ и „статистичких“ грешака. И, то као примере за све његове долазеће рабове, које ће на пријему наградити сликама на којима се: Бах, Моцарт, Бетовен, Григ, Вивалди и наш Стеван Мокрањац клањају пред партитурама и нотама музике мајчиног срца.

05. децембар 2017.

НАРОДНИ ХЕРОЈ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

НАРОДНИ ХЕРОЈ

(Сећање заборављено у „маузолеју“  далеког детињства)

            Многе мисли, мислим, да сустижу све учеснике живота, па чак и оне, који су их се одавно одрекли, а које говоре и сведоче о њима и уместо њих, једнако о љубави и нељубави,и ове, које им наводно помажу да преживе сећања у овом дисфункционалном свету бројних и не ретко супртостављених профила заједница бивствовања. У свету у ком, мислим, да би боље прошли да не мисле, да се не сећају, да постоје,само, онако офрље и без строго дисциплинованих поштовања конвенција, правила понашања и поступања, и то у сваком интервалу, периоду и појави свакодневнице, као некаквог израза „врховног“ постојања, илити, егзистенције, са, између и без, на различите начине, конципираних, измаштаних и отелотоворених актера, илити, божијих рабова. Понављање, у формулисању овог изјашњавања, употребе помоћне речце „илити“, „везе“ у смислу потребе за њеном језичком вододелничком функцијом, само, потврђује сложеност објашњавања, често оног необјашњивог, које своју замршеност дугује, углавном, онима, који воле и практикују да се, без навођења разлога, одричу мисли, које их кадтад, у таквом статусу сустижу. И сустигну. Као кавог: дезертера, издајника, шпијуна, саучесника, бегунца из затвора, или јадне побегуље са полагања важног испита, рецимо за лиценцираног унапређивача уређених и заштићених еколошких сектора и резервата.

                А, сада се у овом наративу, као у сред дворишта те свакодневнице  сећам, и осећам, да сам као дете, вероватно у некој блискости са овако вербализованом мишљу мог одраслог мозга, о егзистенцији „објашњавања необјашњивог“, маштао да постанем народни херој или херој народа, како то филозофи језика одмах, по изреченом, воле да пресложе, ротирају као поставе у кошарци, не плашећи се степена и санкција заштите ауторских права и слобода. Сећам се да сам тада у детињству маштао да постанем народни херој, или како, већ рекох, у овом тексту – херој народа, те да у статусу тог звања имам: свечану униформу и свој маузолеј у ком ћу становати као споменик. У који ће, у дане обележавања важних државних или локалних празника, долазити бројне делегације, чак и из иностранства, да положе цвеће и венце. Нећу да одам тајну – зашто нисам постао народни херој, као што нисам постао ни: снајпериста, специјалац за разбијање терористичких акција, или, пак, стручњак за уклањање разорних мина у земљама у којима се никада нису водили ратови. Такав одлучан став настао је као последица након што је нешто превагнуло у мојој дечијој глави, нешто што је збунило њену машту и што ју је скренуло са пута жеље. Сада ми је по мало жао што се у времену мог детињства ништа није знало о компјутерима, друштвеним мрежама и других дигиталним сензацијама, па тако нисам ни могао, ономад да маштам да, у одраслом времену, будем, постанем, уважени програмер у неком војном или цивилном рачунском центру, или пак хакер у викиликсовој „униформи“ са лаптопом у торби пребаченој преко рамена и са ајфоновим мобилним телефоном у џепу. Али, бојим се, да би неко од мојих тобожњих читалаца, након ове причице, из породице мојих „малих наслова“, могао да каже да сам ја ипак био стидљиви херој маште мог детињства у коме сам живео у његовом маузолеју жеља. И, у извесном смислу, постао њихов споменик.  

04. децембар 2017.

ТАЈНА БОЖАНСКЕ КУТИЈЕ ДУНАВА


ТАЈНА БОЖАНСКЕ КУТИЈЕ ДУНАВА


                У културном додатку београдске ПОЛИТИКЕ у суботњем издању од 18. маја 2013. године, који је уредила Весна Рогановић, ЗОРАН М. МАНДИЋ је објавио запис у ком осветљава сећање на великог српског сликара и члана Српске академије наука и уметности (САНУ) - МИЛОРАДА БАТУ МИАИЛОВИЋА (1923-2011), сигурно једног од највећих и најзначајнијих срппских интелектуалаца 20. века, који је добар део свог стваралачког живота и рада провео у Паризу. Мандић је грађу за овај текст црпео из бележака које је у Београду  водио током неколико разговора у којима је наш велики сликар покушао да интегрише рекапитулативан поглед на своје укупно  дело и околности у којима је оно настајало.


03. децембар 2017.

ИЗЛОГ (2)


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗЛОГ (2)

            Увек сам се питао зашто људи толико воле излоге да им се у мислима чак и клањају. Као божанствима чији су кипови и иконе преживели векове, као да су сами себе сачували од вандалских похода, дивљачких хорди и њихових разорних похара. А, онда сам временом почео да схватам да су излози представе, као симулакруми, у којима, као на позоришним „даскама“, учествују заједно, они, који их, као декоратери, постављају, са онима који их гледају. И једни и други се претварају да верују једни другима, и да једни друге заступају и штите у размирицама са онима који не воле и зато прогањају излоге као субкултуру.
Обилазећи бројне излоге,отворенe у старим и новим грађевинским објектима у ликовима продавница, апотека, књижара, или пословница разних агенција, канцеларија и представништава, уочио сам да се њихови декоративни креатори, или постављачи и „лансери“ понашају као режисери америчких акционих филмова, на првом месту трилера, чије занимљивости су најчешће повезане са замршеним психолошким триковима и њиховим илузионистичким одразима. Од тог времена мог сасвим личног уочавања тече настанак закључка по коме су излози увек део неке игре, или чак комерцијоналног „брака“ са њом, а у коме статисти демонстрирају естетику глумаца које глуме, а који су заборавили да науче текстове својих улога. У излозима „статисти“ су увек лепо обучени и личе на добро нацифране и скоцкане, без зелених вијетнамке и класичних, од модро плавог џинса, фармерица, средњошколске матуранте, који једва чекају да се, после матуре, одвоје физички од својих родитеља, како би упловили у изабране животне и радне самосталности.

Па, шта је онда тај ваш излог – питао ме читалац, који је пажљиво прочитао прву верзију мог текста под тим насловом? Тако постављено питање читаоцима даје неоспорно право да такву упитност усмере и поставе према сваком књижевном тексту. У „страху“ од  неубедљивог одговора, ипак, одлучио сам да уместо одговора напишем нову, илити, трећу верзију промишљања урбане фигуре излога. А, и чему бити талац питања с којима се читаоци коцкају у кладионицама иза чијих излога све врви од вербалне борбе, „прса у прса“, једних против других одговора. А, правих одговора нигде, као ни правих питања, или, заслужних излога да се о њима потежу и троше толике речи. И клањања.

02. децембар 2017.

М. Б. ДУШАНИЋ ЛИРИК


ДЕЛОВИ ЗАГУБЉЕНИХ ЈЕВАНЂЕЉА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДЕЛОВИ ЗАГУБЉЕНИХ ЈЕВАНЂЕЉА

(Изостале библијске слике)

                Делови загубљених јеванђеља, разломљених и утврђених на поседима побуњених фрагмената, исчезлих дрхтећих слика живота – клизе кроз мирисну тамност песме. Кроз тело текста.

                Неповерљиви аутономни хор пева оду суштинама ствари над којима се у облику круга надкрилила прича о вечности. Иста она лаж, која узнемирава, пренагљује и пожурује добро замишљени спокој. Међу чињеницама вечности, које су узор саме себи. Образолике и независне од тога – да ли виде, или не виде. Да ли је њихова судбина потпуна и готова за привиде и илузије? Да ли је готова и довршена као старогрчки кип? Као мраморни потпорни стуб са ликом каријатиде? Као песма која никада неће преступити преко прага људске пролазности? Прећи у вечност. Надићи лаж да се може сагледати, а камоли испунити цео простор васељене. Све њено мирисно и пенушаво време. Оно што не може да се ослободи простора. Продре из њега у интактност мишљења, које се поклапа са сликама, које не знамо.

01. децембар 2017.

ПИСАЦ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПИСАЦ

            Небројано есеја, других књижевних жанрова, огледа, списа и форми посвећено је дешифровању тајне писца и дефинисању појма писца. Изношене су многе идеје о невидљивим знацима преко чијих релеја писац успоставља везу помоћу које остварује плодове своје имагинације. И неку врсту самосвести о лавиринтном простору који у лику метафизичког интервала раздваја феноменално од ноуменалног у тој истој имагинацији. Неки слободнији у третирању појмовног изједначавали су феномен писца, поготово песника, са божанским бићем дарованог светодуховским привилегијама емоционалне интелегенције. За њих он ствара помпом али, и насладом мученика. А, они други, строжији у просуђивању, и расуђивању, цивилизацијских тековина и њихових позитивних и негативних приноса, проглашавали су писца homo ludensom, жонглером, опсенаром, лукавим комбинатором и „генијем“ чија пуна фигура никада није дефиницијски чиста.
                Један од одговора могао би бити садржан у констатацији да писац неће никада због нечисте, а камоли, због погрешне дефиниције нестати из свог феномена и његових contradiktion in adjekto коментара. Зашто?  Зато што писац гестовима урнебесног синтетичара и гримасама комбинаторичког заводника суверено управља неутољивом жељом за популарношћу, за оном множином чујности које се једна другој пењу на рамена. Није неистина да је неким писцима та жеља важнија од упознавања друге стране врта, да не престано објављују.Уместо да пажљиво лекторски и логички окопавају своје текстуалне „биљке“.
                Заборав је пуно осећање казне за многе писце. Они је тешко подносе, она их убија ефикасније и од метастаза опаких болести, чак и ничим помућене њихове чисте и мудро вербализоване евокације. Логос њихових просветљења. Ова констатација нарочито је подигла своју видљивост у епоси наглашене издавачке продукције и њеног преобликованог ширења у електронским медијима са сасвим другим конфигурацијама адреса, пошиљки и пошта.

                Велики број књига, часописа, ревија и других књижевних гласила учинио је писца транспарентно грабежљивим у смислу да му никада није доста оглашавања и личне промоције. У тој захукталој алавости, коју у медицини називају и означавају галопирајућом, они све ређе, и све мање, одлажу вино својих текстова у подрумске мирове сазревања и стрпљења. Да одстоји. Да се, ако ништа, одмори од себе. Од свог укуса. Од тескоба унутрашњег и унутрашњих навира. Карте се бесциљно бацају на вруће тек исписане редове, на песме и друге текстове, престајући у њиховој непроређености и да дишу док их не угледају објављене. А, потом, већ су у трци да то исто искористе и понове на неком другом огласу. Изгледа да у тој трци не помажу, ни здрав разум, ни иронија, као традиционално водеће пишчеве илити песникове навике.

30. новембар 2017.

РОМАНЕКСНА КЊИГА ПРИЧА О НЕБЕСКОМ КРАЉУ ПТИЦА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

РОМАНЕКСНА КЊИГА ПРИЧА О НЕБЕСКОМ КРАЉУ ПТИЦА

(Рале Нишавић: ОРАО ЗМИЈАР, Бистрица, Нови Сад 2017)

            Књига прича ОРАО ЗМИЈАР познатог новосадског новинара, писца и издавача РАЛЕТА НИШАВИЋА (1946), доноси слике, готово филмски повезане, са имагинарног „путовања“ кроз детињство, као „опште и место и време“ сваког човека. Аутор је употребом та два, по антрополозима најзаначајнија и најважнија, одредишта људског живота, настојао да сугестивно метафорички имагинира слике, фајлове и фолдере процеса физичког, интелектуалног и моралног одрастања човека, пре свега детета, као базичне онтолошке основе за комплексни развој личности, оспособљене и спремне да се у будућности укључи у свеколики систем друштва, као, друштвене, етичке, социјалне и економске заједнице, без обзира на ком степену развоја се она нашла, и налази, у књижевном описивању, или историјским, антрополошким или социолошким истраживањима. Аутор је идеју књиге утемељио, чак и педагошки, на пластичном поређењу света људи са светом птица.
                Пет прича, утканих у ткиво ове књиге, заједно и ретроактивно постављених у том језички богатом и за најмлађе прилагођеном, писаном ткању, чине бајковито испричану басну на чији је наративни трон, као централна личност, васпостављен Орао Змијар, илити, „краљ“ штитоноша, контролор, коректор и надзорник „несамерљивих висина на небу на коме се он осећа као у свом дому, или, сопственом гнезду, на гранама крошњи огромног бора, или чемпреса, негде на неосвојивој планини...“, како то Бранко Ристић сликовито истиче у прилогу свог рецензентског штива.
Приповедачка динамика здања ове заједнице прича, есејморфног карактера, у многоме личи на дух и на ДНК класичног романа, односно на ону врсту прозне, фабуларне и реторичке, тензије, која текући кроз ткиво тих пет повезаних прича, подсећа на велеградску булеварску мрежу повезница, главне са бочним и осталим споредним улицама приповедања, обухватајући чак и наставке одређених спонтаних дигресија. А, све у оквиру правца приповедања о збивањима и догађајима, који чине и репрезентују живот фауне, у књизи фокусиран на обзоре и границе света птица, као територије једне од вешто профилисаних „саставница“колоплетних вибрација и дистонација басноликог амбијента и бајколике атмосфере животињског света.
Речју, ова, пре свега, читалачки занимљива књига, се може означити као покушај реафирмације феномена хармоније, која комуникацијски влада у узбудљивом свету птица: грабљивица, играчица и певачица, а из које, као ноте, са партитура из кајданке појединих Вивалдијевих композиција на тему радости доласка пролећа, одзвањају звуци „космичког весеља“ у „чаробној гори – Загори“.
Нишавић је портретски Орла Змијара конципирао, као веома поштовану „личност“ животињског „царства“ и то, не само, као „краља“ његових птица, већ и као јединку коју са великим уважавањем цене и подржавају и други припадници „разнотоне и разнобојне“ фауне (гмизавци, козе, лисице шакали, зечеви...), који живе у пишчевим (песниковим) „планинским стрминиама“, над којима је и сам, као дете, у сновима, летео и лебдео у „красотама небеских висина“, а, на крају, чак, како то аутор истиче са апострофираним пијететом, и радознала деца, тек стасала за укључивање у процесе обуке за стицање разноликих знања, техника мишљења и бројних радних навика и животних искустава.
На крају, овог текста, треба посебно истаћи да ову романексну књигу прича, са набојем мноштва педагошких натукница и примера из употребе културе језика, красе колористичке илустрације Данијеле Трзине, академске сликарке, које су урађене са много шарма сликарског, пре свега, цртачког умећа, како би ову књигу могли да читају и у својој машти досегну и почетници читања – они најмлађи, који су тек кренули путем слова и замршеним стазама разумевања написаног, насликаног и нацртаног.

                                                                 
БЕЛЕШКА О АУТОРУ:

РАЛЕ НИШАВИЋ (1946, Острељ, поизнад Бијелог Поља),познати новосадски новинар и писац, аутор је великог броја песничких и прозних књига, сликовница и књига за најмлађе. Књиге и појединачни новински и књижевни текстови превођени су му на више страних језика (руски, грчки, македонски, турски, словеначки, мађарски, словачки, русински, румунски, јерменски...). Приређивач је и уредник више антологија српског и светског песништва. Приредио је изборе из песништва: Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја... а аутор је избора „Чика Јова за најмлађе“ који је објављен у више издања. Дугогодишњи је новинар и уредник у угледном дечијем листу „Невен“ чија  редакција је била у систему Новинске куће Дневник у Новом Саду. Дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, на катедри за руски језик и књижевност и стекао звање професора.За изузетна новинарска остварења добитник је награде Јаша Томић, коју традиционално додељује Удружење новинара Србије са седиштем у Београду. Од 1993. године  власник је и оснивач Издавачке куће Бистрица у Новом Саду, која је до сада објавила преко 1200 наслова домаће и светске књижевности.                    

29. новембар 2017.

РАСПАД СЛИКЕ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

РАСПАД СЛИКЕ

Док сам читао
премештајући се са једног
на други крај беспућа мисли
они који не читају
сејали су и пресејавали жита и
шећерну репу
у жедним крајевима други су
преносили воду са далеких извора
Мајке су купале децу
старци у новине завијали дуван
Светски дим лебдео је попут
пламичка између огромних
облака
Међу редовима цвилела је тајна
о читаћу
                сејачу
                               водоноши
Облак је надзирао призоре живота
а онда се распао као што се

распадне свака слика    

28. новембар 2017.

NEŠTO ŠTO NIJE MISAO






















ZORAN M. MANDIĆ

NEŠTO ŠTO NIJE MISAO

Svaku noć pre konačnog sna
na ploču drvenog stola u kuhinji
istresam sve misli
i pokrijem ih krpom zbog muva
Onda me neki vrag iz kuhinje
baci u krevet
Pamtim da na početku sna stoje
velika vrata
pred kojima nekad satima čekam
Čim se vrata otvore od potmule škripe
sve zaboravim
šta je dalje bilo
Ne znam ni kako se iz kreveta
zatičem za stolom u kuhinji
ni kako postajem živ
Pamtim da u kuhinji osetim prvo
nešto kao ubod
da se stresem
ustanem od stola sa sendvičem
koji se nalazio ispod krpe
Treba mi onda dugo da prvi put zagrizem
pipkajući prstima
po nečemu što nije misao
a hleb mi u ruci
i ne sanjam više

27. новембар 2017.

СУМОРНИ ПАУКОВ КВАДРАТ
























ЗОРАН М. МАНДИЋ

СУМОРНИ ПАУКОВ КВАДРАТ

Видим тај круг
у коме тишина раскива
своју мрежу
Немоћан да претворим у плетиво
у суморни пауков квадрат
окрећем се траговима светлости
да бих у размацима између
неприсвојених честица
нашао стазу
на којој нећу исклијати у речи
Тишина у расулу сопствене мреже
згрануто јеца
над препеваним чулима
и напушта стазу на којој се
све више уочава
суморни пауков квадрат


(Из књиге песама Путник и његова невоља, 1976) 

26. новембар 2017.

УПОТПУЊАВАЊЕ СЛИКЕ


                                Зоран М. Мандић поред слике Душана Ћурковића


ЗОРАН М. МАНДИЋ

УПОТПУЊАВАЊЕ СЛИКЕ

(Мали есеј о сунцу)

                Тужан сам. Онолико колико јутрос нисам почео да се радујем. Свему што је устало из постеље, што је преживело ноћ. Време без сунца.
                Али, моја туга употпуњава слику, поред могућности да негде између постеље и ноћи, неба и сунца, стоји стабљика бесмртне песме. И њише се на светлости. Потпора васељени. Апогеј. Уз чије литице ужарено теме додирује сунце.
                Тужан сам што ми туга изједа сву ведрину. Што не смем да се обазирем на осећања, због којих се душе неповратно селе у безмерну милост сунца. У недокученост чудесног мишљења. У истину да то све ваистину чини сунце. Разложном осветом нашој непажњи. Неспособности за бољи избор вокације. Прескупе усамљености и мизерног лудила. У које одлазимо сугласничким и самогласничким интонацијама. Поробљеним интерпретацијама света. Универзума.  Упркос добрим околностима да одустанемо. Да се помиримо са сунцем које нас трпи стрпљивије од безразложне веселости. Авети на слободи мисаоним временом само са иреалним светом.

                А, грејемо се на сунцу у тој мисаоности.