31. децембар 2017.

ДОЗЕР



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДОЗЕР


                Дозер, или чуваркућа за лекове је пластична кутија са кровним заштитним поклопцeм на коме су исписани називи седам дана у недељи. У њеном провидном трбуху је двадесет и једно спремиште или поље, исте запремине,  међусобно подељена, или одвојена непровидним преградама у која се стављају лекови, према прописаној терапији. Преписани лекови се углавном  пију три пута по једном дневно пре или после јела. Последњих година дозери за лекове су осваремењени дизајном и додацима у ликовима тајмера и секача за таблете. Дозери за лекове, као примери из породице практичних предмета, синонимски називи су и за предмете који се користе за справљање разних пића познатих као коктели. Овај увод, на почетку текста, а једног од мојих нових „малих наслова“, није у функцији исписивања портрета још једне од физичких и метафизичких појава, или приказа, с којима се деценијама бавио мој списатељски ум. Често у форми неуспелих покушаја, а понекад у лику апсурдног веровања да су моји „мали наслови“ есејморфне причице о анђелима заштитницима божијих поседа. У том апсурдном веровању и родила ми се идеја, да ли то беше у сну, да напишем „мали наслов“ о једном од најпрактичнијих предмета историје моје, али и неких других, болести на чијим корицама испод мог имена и презимена, у рубрици „дијагноза“ пише – инфаркт. То је онај исти предмет, који је и електронски заведен на Десетом одељењу Института за кардио-васкуларне болести Војводине у Сремској Каменици. Тамо где сам у извесном смислу схватио колико су људи, док су били здрави, истовремено били заробљенички и лакомислено распршени у глупим илузијама о вечности, беспомоћни да схвате колико су увек себи били најјефтинији; колико нису разумели да оно „што је од нечега више углавном је увек од потребне конкретности мање“. И управо размишљање о дозеру, илити дозатору за лекове, који ме чува од њиховог непијења, навело ме је да проверим коефицијенат сопствене емоционалне писмености, како бих дошао до података о томе да ли сам више живео или умирао без љубави. Без љубави оних, који нису стигли да ме воле. Без љубави оних који су на сцени мог песничког позоришта, уместо у Шекспировим и Јонесковим „комадима“, играли и глумили ликове из мојих „малих наслова“. Не знам, заиста не знам, како се у том позоришту уденуо и „дозер“ омиљена сигурна кућа анђела заштитника „божијих поседа“. И таблета које морам сваког дана да пијем, да не бих заборавио оно што ме чека да напишем, што ме отвореним очима, нетремице гледа да се сетим и њих ненаписаних редака. 

30. децембар 2017.

ГАЛЕРИЈА „СПИРАЛА“


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГАЛЕРИЈА „СПИРАЛА“ 


            Морам да признам да се, често у мислима, са осећањем  велике носталгије и присуства „даха“ предивних успомена, враћам у Прибој, граду, који много од своје историје, лепоте и културе, дугује зеленој трансверзали реке Лим. Граду у коме живи и ствара сликар ДРАГАН НЕШИЋ, члан УЛУС-а и професор физике који је годинама са својим, колегама просветарима изводио генерације прибојских гимназијалаца. И управо у згради гимназије некада, сада већ давно, а према календарском рачуну – пред више деценија, Драган Нешић је, уз благослов руководећих запосленика и надлежних инстанци, основао ЛИКОВНУ ГАЛЕРИЈУ „СПИРАЛА“. Захваљујући њему, у њеном магичном простору, организоване су бројне самосталне, колективне и међународне изложбе: цртежа, фотографија, графика и слика. Таквим радом галерија се прочула диљем бивше Југославије и садашње Србије. Кроз њу је са својим радовима продефиловао велики број значајних сликара. Сећам се да су на плакату за мото, једне од заједничких изложби, истакнуте  речи великог Леонарда да Винчија, аутора чувеног портрета Мона Лизе, са којим се он обраћа имагинарном сликару: „...Гледај да узмеш добре делове многих лепих лица, а ти лепи делови треба да буду складни више по општој оцени, него по твом суду; могао би да се превариш када би узео лица која су слична с твојим, јер, изгледа, да нам се такве сличности често свиђају, те ако си ружан, нећеш изабрати лепа лица и правићеш ружна лица као многи сликари код којих често фигуре личе на мајсторе. Због тога узми лепоте као што ти кажем, и њих запамти...“. Уз ово сећање, окићено Леонардоовим речима написаним у славу лепоте сликања, навео бих и податак, као неку врсту историјске чињенице, да сам некада давно изабран у Савет Галерије „Спирала“ у који су још поред мене и Александра Јеркова ушли и сликари чланови УЛУС-а: Никола Вукосављевић, Владета Живковић, Добрица Кампарелић и Драган Нешић, као уредник програма. 





29. децембар 2017.

МУЗИКА


ЗОРАН М. МАНДИЋ

МУЗИКА


                Музика живи и станује само у звуку. Као у изолацији неког непослушног робијаша. Као у карантину након избијања епидемија опасних болести. Као у атомском склоништу за заштиту од бомбардовања недаћама, невољама и разочарењима. Невидљива је и неухватљива. Не може се дотаћи, ни погледом, ни додиром, ни дахом...Најближа је духу апсолута тишине у којој свако јутро у шетњи поред Дунава, слушам како велики вокално- инструментални оркестар њгових таласа изводи неке од њених композиција. И, како у тој, или тим, изведбама, музика очарава сва човекова чула, од којих је увек физички далеко и недохватљиво. Како да јој се онда у неком од најближих подунавских кафића захвалим са шалицом црне кафе, чаја, или топле чоколаде са циметом. Све су то питања с којим човек стари и наставља, од мила до недрага, своја судбинска и мисаона путовања. Све је то, у извесном смислу, тајна, добро закључана изнутра и споља.  

28. децембар 2017.

СЕНКА




ЗОРАН М. МАНДИЋ

СЕНКА


                Сенка увек онако и онолико слободно пада са неког „узвишеног“ објекта, или субјекта на тле или под, у зависности од карактера и конфигурације простора у коме се затекне. Заједљивци и критизери је поредбено, па и метафорички, обично вежу за понашање љубави, по ком она – сенка, као и љубав, ако је у стопу прате неки од њених „објеката“ и „субјеката“ – све даља, а ако јој они окрену леђа, онда је она тик иза њих, као неодољиво неодвојиви пратилац. Математичари ће рећи да је то глупо поређење због чињенице што падање и „крстарења“ сенки, па и њихова поређења, припадају начелима и канонима Еуклидове геометрије, чак и оној нееуклидској коју је сликар Кирико позајмљивао у исцртавању ћошкова, бокова и страница града, које строго оивичавају улице и тргове на његовим сликама. Правници кривичари опет мисле да је кретање сенке, као и кретање врабаца у ритму цик-цак, последица казненог карактера, због њене (и њихове) бивше непослушности, илити радовања чину разапињања Исуса Христа на Голготи, а доушници је славе као „сестру заштитницу“:  ухода, шпијуна, агената и других љигаваца из каталога „фамилије“ гњида. На крају ваља поменути и мишљење по ком је сенка – цртеж, који се креће а који црта сунце под строгим створитељовим одобрењем и надзором.

27. децембар 2017.

ФИЛИП

                           Икона Светог Георгија, рад сликара Уроша Предића, 
                                                у капели дворца Фантаст у Бечеју.


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ФИЛИП

Ова песма је једна из
Мог циклуса наслова са
Именима и презименима
Мандић
Андреј
Зоја
Томашевић
Циклус у коме размишљам о
Суштини именовања и њихових
Значења која сам желео да претворим у
Причице о себи и другима иако свестан да
Песма не трпи препричавања нити да је  
Ни једна од њих класично препричвљива
Зато што је поезија рефлекс мисли и звука
Час на јави а час у сну чак и у оним
Причама с којима је мајка успављивала дете
А Филип
Филип је онај који по старогрчком предању
Воли коње а није коњокрадица
Филип је заштитник као и Свети Георгије који
Са узјаханог коња убија аждаху
Неман налику на змаја и крволочног
Гмизавца
У том имену оца Александра Македонског је
Ратник освајач који је наредио градњу
 Чувене Александријске библиотеке и
Мит у најужем кругу историје
Миљеник богова
Аристотелов ученик
А у овој нашој све бржој до невровања и
Колико научног толико и филозофског чуђења
Дигиталној епохи Филип већ
У пеленама смишља трикове и достигнућа с
Којима ће се прикључити Андреју и Зоји
Кога ето већ на почетку обожавају пчелице
Његовог деде и прадедове овчице
За веровање је да ће Филип као
Заштитник ове песме и њеног циклуса постати и
Несумњиви настављач алхемичарске магије у

Претварању туге и сете у радост

26. децембар 2017.

ПОЕЗИЈА У СЛАВУ ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ


ПОЕЗИЈА У СЛАВУ ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

                               У последњем овогодишњем броју крушевачког часописа за књижевност, уметност и културу БАГДАЛА, бр. 514, октобар-децембар 2017, објављен је приказ ЗОРАНА М. МАНДИЋА књиге ПОЕЗИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ (167 стр.), коју је приредио познати београдски песник и новинар ДУШАН ОПАЧИЋ (Београд, 1977). Реч је о антологијском издању, илити формату, у који су уврштене песме тридесет и једног у свету познатих песника рођени између 1823. И 1913. године: Петефи Шандор, Коста Абрашевић, Сезар Ваљехо, Владимир Владимирович Мајаковски, Николас Гиљен, Пјер Паоло Пазолини, Антонио Агостино Нето, Бертолт Брехт, Оскар Давичо, Пабло Неруда, Пол Елијар, Аугуст Цесарец, Љубица Ивошевић Димитров, Манолас Анагностакис, Александар Александрович Блок, Рафаел Алберти, Тасос Ливадитис, Луј Арагон, Назим Никмет, Стивен Спендер, Ери Фрид, Махмуд Дарвиш, Јозеф Хора, Леонид Николајевич Мартинов, Чедомир Миндеровић, Петар Безруч, Николај Вапцаров, Жак Превер, Тин Ујевић и Иван Горан Ковачић.
                               Посебно и наглашено треба истаћи да је ова антологија добродошла у свету у коме за „добробит“ појединачног капитала и богаства несумњиво опет влада мањина над већином, јер песме из њеног садржаја недвосмислено указују на неопходност борбе против насиља свеколиког једноумља. За ову антологију, уз све изречене похвале, може се још рећи да је врхунски прегледно уређена. Књига је објављена у издању Друштва за афирмацију културе – Пресинг, Младеновац, 2017.

                Из антологије

                АЛЕКСАНДАР АЛЕКСАНДРОВИЧ БЛОК (1880-1921)

                ФАБРИКА

                Суседни дом је са прозорима жутим.
                У вече свако – а у вече свако,
                Шрафови шкрипе, мукли, забринути,
                Прилазе људи капији полако.
                Али на зиду – а тамо на зиду,
                Неко црн, неко камен, белим прстом
                Броји те људе који ћутке иду.
                Слушан одозго шта се збива тамо:
                Бронзаним гласом тражи он са куполе
                Да измучена леђа погне само
                Тај народ што се сабрао ту доле.
                Људи су ушли и у ред су стали,
                Сваком су врећу у плећке зарили.
                Са прозора жутих су се насмејали
                Што су те гоље опет изиграли.


                Са руског превео Миодраг Сибиновић   

25. децембар 2017.

Љубомир Ћорилић - ЕМИНЕНТНО ЕСЕЈИСТИЧКА ПОЕЗИЈА*




Љубомир Ћорилић


ЕМИНЕНТНО ЕСЕЈИСТИЧКА ПОЕЗИЈА*   
                                        

                             О две књиге песама  Зорана М. Мандића



                                                        Миран песник                 
                                                        Никада неће ући у историју                                                               свог народа...                            
    

Зоран М. Мандић:  Миран песник


     Уместо ових стихова на почетку текста могли су да стоје и стихови: Страшна је то вест/Када те убију/Када самообешен клечиш крај неког /Ђубришта/У тамном делу града, у тамном оделу/Још страшније је/Када те неки још нерођени централни/комитет/оглашава невиним(живим)/када те преводе, цитирају, рекламирају/продају... - посвећени песнику Николају Гумиљову, припаднику „Беле гарде“ руске поезије, убијеном  у чисткама после Октобарске револуције(1921). Тим стиховима је Зоран М. Мандић 1988, посредно(поетички), подсетио и на плејаду других руских песника који су, попут Гумиљова,  доживели трагичну судбину: на Ану Ахматову, Осипа Мандељштама, Алексадра Блока, Марину Цветајеву... Нашавши се на белегу тог „тренута“(по Лази Костићу), овај сведок је прозорљиво наслутио и рекао: „То је он!“ Све друго се само „цртало“, као у каквом мандићевском запису о сликама.
     Тако је Мандић најавио свој искорак из неангажоване и бледе младе српске певаније која је губила дах у бескрвном океану тема и мотива и, нарочито, у стереотипима версистичких форми. Већ тада се знало да на српску песничку сцену не ступа песник опсењен истрошеним орфејским обрасцима песме, већ младар коме се указују други и дугачији путеви досезања висина Олимпа. Истина, имао је до тада пет објављених књига, али, његова благородна жупска природа(рођен у Владичином Хану, 1950) још није налазила пута да га примете, „преводе, цитирају, рекламирају, продају“. 
     У међувремену, до књига песама Србија у дубоким водама(2015) и Кварење кругова(2017), Мандић је стасао у врсног песника, књижевног и ликовног критичара, писца прича. Објавио је још седамнаест књига песама, два избора (на италијанском и македонском језику), два издања минималистички промишљених есеја Мали наслови, мноштво књижевних и ликовних критика у књижевним ревијама, и прича у најчитанијим новинама и часописима.
     О његовим књигама писало је четрдесетак критичара и песника и скоро сви су уочили неспорну способност да своје песме  и књиге песама доведе до највишег нивоа вредности.  Тако, нпр, Душан Стојковић с разлогом тврди да је Мандић један од најбољих песника које савремена  српска поезија има и да у њему имамо по много чему, већ и класичног песника(који се још увек не чита довољно, поготово не онолико и онако како заслужује.
    Вредност Мандићеве поезије је, понајвише, у иновативној  структури њеног поетичког верса, у асоцијацијама које се гранају и лајтмотивски круже (...) литерарним опусом, а одликује је суштинска промишљеност (о)певаног, иронијски поетски дискурс, метафоричност која се не бори него симбиотички сраста са метафизичношћу, аутоцитатност, цитатност, која није повлађивање и слеђење оствареног, већ непрестани сукоб са наведеним, које у новом контексту, не ретко измењеном(...), јесу основне саставнице његових песама(Д. Стојковић).
     Делимично цитирани критички пледоаје(одбрана и оцена) односи се подједнако на целокупну поезију и на последње две књиге (Србија у дубоким водама, Кварење кругова), јер скоро све песме окупља око истог стожера јединствена песникова парабола.
     Између Мандићевих раних, каснијих и данашњих песама није тешко уочити суштинску тематско-мотивску и версистичку поетичку везу  пошто је доследно реализовао идеју о човековој борби за хармонију живота коју квари стварност у свим временима и просторима,  а страсно је препознају и бране још само песници, филозофи и сликари, и пошто је све време примењивао исти поступак у грађењу песничког верса.
    Песници хармонију препознају имагинативним нервом као стварну и могућу; филозофи је формулишу логичком расправном праксом; а сликари слуте страсно оствареним  валерима светлости, сенке и компатибилних боја. Ликовност Мандићевих песама посебно ће доћи до изражаја у књизи Кварење кругова. У овом креативном споју нема места историји. Она, по песниковом уверењу, само констатује стање, повезује догађаје и личности, те зато није фактор креативног чина.
     Мандић је посве уобличио своју ауторску форму, сатворио јединствен поетички модел. Његова онеобичена песма јесте само његова и нико (...) не може ни да покуша да следи њен траг(Д. Стојковић). У томе је кључ оригиналности и његове поетичке зрелости. Сличне оцене изрекли су Саша Радојчић, Славко Гордић, Бошко Томашевић и др.
     Песме је онеобичавао својеврсном и темељном лектирском ерудицијом, транспоновањем интелектуалне спознаје о животу и уметности у специфичан лиризам. Његова поезија успоставља оригиналну параболичну везу између класичног и модерног песничког текста којег не придављује херметизам структуре, иако је ово еминентно есејска поезија*. Мандић уме да упоетизује идеје великих песника, своју есејску тезу, филозофске максиме кључних мислилаца, ликовно оживљен мотив бардова сликарства, тако да се, при свему томе, послужи призивом библијских мотива и сликама из живота, онаквим какве заиста јесу.
     У основи, може се слободно рећи да лектирска, филозофска, ликовна и друга знања Мандић и уноси есејски у поезију не би ли што верније, а онеобичено,  посведочио о животу, пролазности, свету, смрти: Слика света и човека у њему, са којим се поигравају човек, природа и више силе, једна је и за све иста. У таквом свету, песник смислено призива своја искуства, наслеђе уметности и филозофије: да би приказао живот у свој његовој енигматичној комплексности. Иронијска аура је ту само да исказно знатније подцрта важност опеваних животних ситуација.
     Мандићева песма је песма која тече полако, као крв у сопственом смеру(према његовом стиху), исто онако како речи излазе из његове главе и улазе у песму и душу читаоца.
    Стихови и песме Зорана М. Мандића  нису лирски мозаици који се међусобно придављују  у неоромантичарском караказану сопственог сентимента, већ су узбудљив калеидоскоп вешто случених слика света уведених у еминентну песничку радионицу, у клупе пожељне филозофске школе, у атељеа сликара који осећају и осликавају драматику живота. Захваљујући драгоценој асоцијативности, његове есејске песничке реминисценције формирају код нешто ученијег читаоца нову слику света, искуствено, ново филозофско мишљење и нов однос према сопственом животу. Његова песма није само за естетска уживања, већ има и утилитарну улогу.
    Мандић усмерава „крв своје поезије“ ка врху громобрана на коме се празни нагомилана енергија муње живота, са свим њеним животворним и смртним исходима. Тако је, на пример, мајсторски, громобрански, испразнио вековима гомилану животворну енергију Србије у  песми Србија у дубоким водама, по којој и књига носи име. Њоме је и критички и одбрамбено алузивно,- иронијски напоменуо(и елаборирао) истину да Дубине воде(оне из 2014, нити било које друге и симболички схваћене -  прим. а.) нису/Непријатељ Србији, већ незнања и други евидентни непријатељи. Али, непријатељи би требало да знају:
     Србија не може тек тако да издахне/Да се удави, јер, На њеним грудима светло се/Ордење претвара у бране од  челика/У  талпе од које се одбијају/Свотице светлуцавих подсмеха/Европских банкара; Србија има све што има, и што други немају. Има своје корене, народ, историју, јунаке, своје свеце, све: од академика до траљавих политичара. Има Победе над самом собом. Србија има себе онакву каква је; она је вечно своја национална/Народна...
     Песма Србија у дубоким водама једна је од најлепших песама о Србији написаних последњих неколико година...
     Као и неки други песници, и Мандић подгрева уверење да поезија може све да опева пражњењем језика. Зато језику и песми даје понекад божанску моћ, јер, по њему, са језиком је све повезано у свести/Знаног и незнаног/Смисленог и бесмисленог. Зато је песниково да Лепоту казаног мери и тежином ружних/Речи (...) у несагледивом океану/Језика(Дух песме). Колико значаја придаје језику, исповедно сведочи песма  Увек ћу волети свој матерњи језик, чије значење не можемо појмити ако је не сагледамо у целини:

Увек ћу волети свој матерњи  
 Језик
Чак и пред онима који га сматрају
Неприкладним за филозофске
Расправе
Порицање сопственог језика
Симетрично је порицању Бога   
Из сумње у матерњи језик     
Избија неподношљива језа      
Моја пригушена биографија                                                                                                    
Никада неће оскудевати у                                                                                                 
Матерњем језику                                                                                                                          
Па ни онда када ме буду                                                                                                    
Разапињале                                                                                                                        
Чељусти сурових страсти

    Певајући о свом „матерњем језику“(српском), Мандић се поетички изјаснио о круцијалном питању припадности своме роду, свестан да без језика нема  ни националног идентитета. Песмом Две хиљаде двадесета изразито критички указuje на предстојеће брзо отуђење људи, на замор од разних тумача/Предлагача и преговарача, на драматично губљење  језика(Две хиљаде двадесете људи ће се/Постројавати између две речи/ОК и ЋАО), па и на то да ће две хиљаде двадесете  бити отворена нова/Гробља  за сахрањивање неухрањених остатака наде... У ту групу указивања долази и указивање на ограниченост слобода у којима човек живи: Можда ћу на путу до Сомбора и Апатина/Завршити песму (...) о ухапшеном свету живота који казну/издржава у суровом казамату оквира.
    Песник одбацује све оквире, осим онај који је рођењем, нежношћу и бригом заокружила мајка која га враћа у живот из сурове стварности и чува својом пажњом од  зала избацивача из сопствене биографије.
    У песме књиге Кварење кругова, Мандић обилато уграђује, као и у раније,  и постмодернистичке поетичке фрагменте да би обеснажио потенцијалну поплаву сентимента у приликама кад из језика уђе у песму преемотивна реч, попут речи мајка, љубав, живот, смрт. Ти су фрагменти (и речи) његова поплавна брана од истрошених образаца песме, пут ка богаћењу садржаја међуредним значењима. При том се служи колосалном поетиком светских и наших песника, попут Дантеа, Рембоа, Бодлера, романописаца Достојевског, Кафке, Борхеса, сликара Ван Гога, Пикаса, Коњовића, или, наших песника: три Бранка – Радичевића, Ћопића, Миљковића, Чудеа, Бране Петровића, Попоског... И опет, то није њихов, већ мандићевски поступак служења смислу његове изражајности, његове асоцијативности и  сликовности, поступку који је  само његов. Са некима које посветно уводи у песму идентификовао се још за живота, проводећи с њима (и у њиховој поезији) део драгоценог времена које му сад враћа дуг богатом асоцијативношћу, утилитарном дарежљивошћу.
    Књигу Кварење кругова (наслов асоцира Архимедову мисао Не дирајте моје кругове,  недодирљивост  креативне идеје, угрожавање слободе, идентитета, али, у другачијем контексту, и затвореност у сопствене кругове, у љуштуру из које човек тешко излази!) Мандић отвара песмом Обраћања. Она је песников унутрашњи дијалог са Песмом. После многих година писања, песник установљава да су у њој мртве речи, туга, монотонија. Осећа налог да их оживи новом садржином, значењем и формом, не би ли и он оживео с њима: мада, извесно, живи с неверицом у такву могућност. 
     Хтео би макар да задржи форму кругова живота(не песме!), да јој он сам, живот, човек, виша сила, или ко други, не поремети равнотежу и поквари смисао. Да сачува кругове који су симбол какве-такве  макар стваралачке хармоније, без обзира што је  кварење хармоније живота евидентно на свакој земаљској тачки, у сваком „тренуту“ времена.
     Због нескривене еуфорије кварења свих кругова(од естетских, етичких до егзистенцијалних! земаљских и небеских!) и претеће извесности смрти, Мандић  поетолошку „расправу“ о кварењу кругова наставља пролегоменом о смрти(Када умрем). Разлог је што, у својим одмаклим годинама, осећа да је свака његова Песма/ У библиотеци смрти/Објављена.
      Стојковић утврђује да из многих Мандићевих стихова и буквално веје меланхолија, што јесте одлика и његове поезије и његове природе. Следи прави мали бревијар песама из којих веју  свакодневна колоквијална жицарења разноврсних синекура, труњe, муљ,  плићаци, притворства, преваре, лажи, сујете, глупости, вербално насиље, напасти,  доушници, неразумни злочини, јадни неписмени песници, поетокрадице...
      Немоћан да ишта измени у декомпонованом животу, а свестан моћи сваке од наведених и ненаведених деструктивних појава, Мандић књигу заокружује дисовски очајном песмом Кварење кругова, овим њеним стиховима: ... Неко је(...) кварио моје кругове/док сам растао у читању/ (...), док/улицама миле људи којима све мање/доликује да се надају/ (...), јер, нико не зна за њих нити се залаже за/ њихова права да (...) неважни, непознати и неозначени/припадају себи.
      Припадање себи је, по Мандићу, најсветије право које не би требало нико никоме да оспорава, без обзира на другачије мишљење и моћ, јер, како рече у раније углобљеној песми, Свет је један/једна запета/једна тачка/непрекројив ни од најсилнијих/добро наоружаних  множина (...) Свет је један у свему. И човек, свакако.
     И Зоран М. Мандић је један међу свима у савременом српском песништву. Књиге песама Србија у дубоким водама и Кварење кругова доказују његову пуну песничку зрелост.

                                                                                                                                         12 – 16. децембра 2017.

* По означењу Д. Стојковића



                         Зоран М. Мандић и Љубомир Ћорилић у Тршићу 2010.год.                                                                                            

23. децембар 2017.

PRIČE O ČINJENICAMA I MIRISIMA ŽIVOTA


ZORAN M. MANDIĆ

PRIČE O ČINJENICAMA I MIRISIMA ŽIVOTA

(Biljana Benić: OSTALO JE JOŠ MALO DUŠE, Književna omladina Srbije, Beograd, 2012)

                Teško je opisati iznenađenje koje me je osvojilo nizom nedoumica nakon što sam pročitao rukopis od dvadesetak kratkih priča Biljane Benić, prvog dobitnika književne nagrade „Miodrag Borisavljević“ Kulturnog centra Apatin, koje je ona, koliko smelo, toliko i hrabro podvela pod zajednički radni naslov – Ostalo je još malo duše.
                U sferi književnih tkiva takva iznenađenja najčešće pripadaju situaciji u kojoj čitalac biva zatečen na granici između tela teksta i skrivene piščeve namere da istu oslobodi od temperature zagonetnih predloga za promišljanje ispričanih poglavlja i celina, ali međusobno razdvojenih i razvejanih poput zapremina brojnih soba u lavirintu sadržaja neke velike kuće sačinjene od niza: spratova, hodnika, nameštaja, prozora i odraza njihovih asimetričnih detalja. Naravno da svako čitanje rađa problem u smislu odupiranja postavljenim „zamkama“ na koje pisac uvek računa, kao na neku vrstu ispomoći za prihvatanje, ili odricanje, uloge smisla u „džepovima“ etika i estetika preostalog životnog i stvaralačkog vremena, a u koje pisac nesebično, ravnopravno i rado ulazi zajedno sa svojim čitaocima. Pogotovo ako su obe strane, i piščeva i čitalačka, približno saglasne u tumačenju kompleksnog pojma i mitologije duše, i njenog sudbinskog „partnerstva“ sa telom, koje se uvek, u svakom čoveku, misteriozno uzbuđuje i plaši, plače i sumnja u postavke kretanja uzroka i posledica iracionalnih tokova i mandata trajanja, opstanka i smrti.
                Okosnicu ove zbirke, sa dvadesetak promišljeno ulogvanih, kratkih priča čini galerija aktera označenih samo imenima (Svetozar, Milena, Ljubica, Draga, Ana, Marija...), čije životne sudbine pokreću u njima proces promišljanja ponačanja čoveka naspram Boga i prirode, kao najuzvišenije senzacije njegove tvoračke magije... Reč je o slikovitim prikazima sudbine likova koje Biljana Benić snažno gradi, izlaže i psihološki profiliše propuštanjem kroz „rešetke“ opipljivih kanona i nazora hrišćanske ideologije, metaforički ih označavajući kao „ljude koji su za života bili svetlost koja još uvek traje u ljudima koje je njom dotakla“. I upravo na fonu isticanja dragocenosti čovekovog posedovanja te svetlosti ona, poput Tagore, poziva na obnavljanje beskonačnog jedinstva čoveka i prirode. A suština tog poziva zasniva se, pre svega, na afirmaciji potrebe za neodložnom samokritičkom revizijom vere u Boga, i verovanja u dobročinstva koja donose altruizam i ljubav bez kojih ni jedan čovek ne može da sanja, a kamo li da se probija i putuje kroz, kako o tome peva Vislava Šimborska, svoje i nesvoje nemire i ontološke „sobe“. Kolaži tragičnih sudbina aktera iz priča ove knjige nesumnjivo se nameću kao neobrisive tetovaže koje svaki čovek utisnute ima i nosi, kako u dobru, tako i u zlu. A, oni koji se odupiru ovladavanju tog poštovanja rizikuju da ugroze i samopoštovanje. I sopstvo. I nestanu u vihoru prizivanja božje kazne, pogotovo ako se ne sete da „prvi uslov ljudske dobrote jeste nekoga ili nešto voleti, a drugi nekoga ili nešto poštovati(Dž. Eliot).
                Ovaj album kratkih priča donosi zaokruženu celinu sugestivnih sećanja i uspomena na različite vremenske instance i prostore različitih toponima, i to sa scenografijom u kojoj dominira Dunav sa svojom biblijskom magijom. U narativnom serijalu tako organizovanog proznog albuma uloga glavne niti favoristički je iznedrena opredeljenjem za kolorit prigušenog autobiografskog tona. Međutim, karakter tog tona se ne može olako označiti, niti rubricirati, u žanrovskom polju ispovesti, jer ga je njen autor strateški kreirao kao unutrašnju međuvezu jedinstva ljudi i njihovih pojedinačnih svetova. Ono što nesumnjivo reprezentuje ovaj rukopis pripada jezičkom ogledalu njegove višeznačnosti, jer on nije realizovan samo kao „prosta“ knjiga sećanja i uspomena. Autor je energiju tih sećanja i uspomena koristio kao povod i kapislu za čitav niz drugih književnih operacija u čijem paralelizmu posebno mesto zauzima Dnevnik o mirisima, ili tekst „posebne knjige“ u organizaciji ovog proznog štiva. Polemički duh te „posebne knjige“ navodi na promišljanja o strahu, bolu i smrti, ali i o duši koja nas neprestano upozorava na „činjenice života“ i na onu Tolkinovu misao po kojoj „za krive oči istina može da ima iskrivljeno lice“.
                U osvrtu na fenomenologiju mirisa Biljana Benić u ovom rukopisu nije ugrozila poziciju realističkog kazivanja kroz čije odraze prolazi glavni tok njene naracije. Naprotiv, ona je mirisima, samo još više istakla odabrane primere koji sintetizuju sažetost sage o „naivnom optimizmu“. Mora se istaći da je reč o imaginiranju autentičnog poretka mirisa i njihove erotike koja metaforički podseća na Mendaljejev sistem elemenata, a po kome opojni miris vode razdražuje, dok miris belih širokih sokaka smiruje dušu u kontraverznoj nervnoj klopci bića, kao što to čini sladunjavost mirisa dudovih plodova.
                Posebnost ove knjige odražava se u mogućnosti „čitanja lave“ i „listanja pepela“ figura bola, straha i smrti. U toj posebnosti, opet, uočljivo je prisustvo pulsiranja vodene transverzale Dunava kao mesta u čijoj se tišini narator zaklanja od narušenih vrednosti, potrošenih nada i prohujalog vremena.
                Na kraju, dobro jezički umivene priče iz ove knjige u karakterološkom smislu koliko lične, toliko i opšte, i kao takve one svoju snagu ne crpe iz kristalnih izvora, već iz faktografije životnih sledova, grešaka i sumnji, a vrednost takvog stvaralačkog pristupa vodi ka uverenju da je njihov tvorac prethodno za svaku svoju priču u glavi imao gotovo preciznu skicu, pa čak i za one koje je smatrao nedovršenim, ili pak strepeo od prekoračenja njihove jezgrovite sažetosti.


(Ovaj tekst je u formatu pogovora objavljen u knjizi „Ostalo je još malo duše“ Biljane Benić (str.85-87) 


22. децембар 2017.

ПЕСНИК ЗОРАН М. МАНДИЋ У ЕМИСИЈИ СЕРИЈАЛА „ЖИВОТ ПРИЧА“







ПЕСНИК ЗОРАН М. МАНДИЋ У ЕМИСИЈИ СЕРИЈАЛА 

                            „ЖИВОТ ПРИЧА“


            Јуче је у просторијама апатинске Народне боблиотеке „Миодраг Борисављевић“ Телевизија Инфо 025 снимила за своју нову полусатну емисију из серијала „ЖИВОТ ПРИЧА“ разговор са познатим сомборским и апатинским песником ЗОРАНОМ М. МАНДИЋЕМ на тему „Сомбор као град моје младости“. Разговор је водила Јелена Косановић, уредница ТВ Инфо 025. Емисија ће бити емитована током јануара 2018. године.

21. децембар 2017.

ZIMA


                                              Zimska idila, 120x160, ulje na platnu, 2000.

                                                 slika IVANKE JOVANOVIĆ (Sombor)



ZORAN M. MANDIĆ

ZIMA 

Posvećeno utrorku, 06.02.2012. g.

Njena belina podiže ugled
Prirodi
Sunce se ne ljuti na njeno
Belo svetlo
Odmara
Da li je taj odmor
svođenje računa pred Bogom
naviklog na svakojake kritike
Ljudi
Osećam kako svest ušuškana u
toploj kutiji pogleda
nemarno piše esej o ledu i snegu
kritikuje i zamera
Bože kako i svest ume da se
ružno ponaša
Zapisujem sa utrnulim vrhovima
prstiju desne ruke a
onda izlazim i evo me pored
Dunava prezaposlenog u borbi sa
virusima koji su umarširali u
njegov zamrzli naduti trbuh
Na čaju sa Suncem smejemo se
naivnim virusima
Njihovoj ideji o bekstvu u slobodu
kroz Dunav
U povratku svratio sam na kiseli
kupus skuvan na lički način
Dole kraj mojih nogu jedan crni
mačak netremice je oblzujući se gledao
kako usred zime jedem zimski kiseli

kupus pet sati kuvan na lički način

20. децембар 2017.

ПЕСМА


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСМА

(О једињењима и сједињењима неопажености)

            Никада ми није било јасно шта је теже: смишљање или рађање песме. И, ко више пати: мој збуњени ум или језик по коме су с ормара попадали позамашни тврдо укоричени речници. Једном сам језик затекао са масницама на лицу и свог уплаканог, у дубоким сузама. Застидео се када ме је угледао, јер сам му вероватно личио на филозофа са прегршт припремљених питања у полуотвореним устима, која сам желео да му поставим. Питања, која су требала да обухвате све о животу песме, од њеног зачећа па до њене сахране. О њој као најомиљенијој језиковној бројаници од чијег се издавања у привремени закуп језик скромно издржавао. И, то без обзира на проценат финоће ћилибара од кога су је анђели штитоноше светлости израђивали.
                Убијале су ме у памет те нејасноће, нарочито када сам међу њиховим танушним прстима, с времена на време, на путу, од „празног“ до „пуног тренутка, откривао присуство музике, како се скрива у себи и међу инструментима око себе, који су је као телесна гарда окруживали. А, већ тада знао сам да у понорима нејасноће треба да почнем да пишем сасвим: другачије, новије и непокорније песме. Песме неталачке. Песме, које нису теорија, граматика и правопис. Песме, које ће одлазити, само, код запета на пиће, или по какву позајмицу, док из њих не проговоре звуци: другачијих, новијих и непокорнијих речи. И њихових другачијих мелодија и ритмова. И, када сам већ хипотетички истакао феномен те „непокорности“ сетио сам се да је неко од руских „октобарских“ песника написао да су песме „дуге цеви“, које смрт шаљу у смрт, док се из „уста“ музике чује звук: т-тт-ттт, који јој открива лице од свиле. У коју се умотава када се покрива и одлази да пије чај са уплаканом незачетом песмом.
                Мене на такве чајанке нико није позивао. Остајао сам као уклет у загрљају нејасноћа, незнајући колико и оне пате. Колико им је жао због мојих неоплаканих мука са песмом, која се с метафором развија у „дугу цев“, некатодну, руског „октобарског“ песника. Можда сам баш због тих изосталих позива журио да изађем из поетике своје збрканости, из свега што сам погрешно упамтио код Ничеа и Кјеркегора, или, пак код Умберта Ека и Барикових књижевних варвара. А, пре свега, да је неопходно имати одступницу од стварности, али и од маште; оголити реч, писати неречима, становати у фикцији, у улици без имена и броја на вратима собе у којој: спаваш, једеш, бријеш се и гледаш, као припрости занатлија, акционе и трилер филмове. Укојој не живиш са историјским насиљем, са љидима, који, као инсекти, беже од профаних „сапуница“ историје, која се догађа сваки дан, пре подне, после подне и увече. Зато сам, ваљда, и успео да запамтим оно с чим ћу, као са изјавом, али недефиницијском, започети наредни пасус у овом тексту.

                Песма се дешава сваки дан и то је необјашњиво дешавање са идентитетом без: алузија, асоцијација и прецењених метафора. Песма моли да се у њеном читању не повезују ствари са којима она није у никаквој вези. Песма жели да остане неопажена, да живи у ваздуху, као кисеоник, или азот. Једино што јој је потребно јесте сродан песник, који ће имати дар кога ће јавно избегавати  да би и он остао неопажен, јер само неопажености могу да се сједине, као кисеоник и азот у ваздуху, или водоник и кисеоник у води. Али, све ово, овако написано, нема, ама баш никакве, везе са Маркесовим „здравим разумом“, који по њему, вероватно у његовим романима, „суди“ стварима датим од других чула. И других опреза наслеђених од обичаја и правила понашања цивилизација које су готово „пукле“ у овој дигиталној епоси.

19. децембар 2017.

У ВРТЛОГУ НАДЕ


                                       У ВРТЛОГУ НАДЕ

            У низу наслова које је ЗОРАН М. МАНДИЋ, као уредник и рецензент, током своје досадашње књижевне каријере, приредио и потписао, године 2014. нашла се и књига У ВРТЛОГУ НАДЕ. Реч је о литерарном остварењу Апатинке МАРИЈЕ ВЕЈИН (1949) уз напомену да је књигу штампао Бирограф из Апатина, а да је промоција одржана у просторијама апатинске Народне библиотеке Миодраг Борисављевић.

                У поговору књиге под насловом Узбудљива прича о животној драми једне мајке, Зоран М. Мандић је написао: „Ово сећање извире из чистоте дубоке емоционалне равни и носи у себи све одлике узбудљивих, пажљиво издвојених и вешто компонованих делова једне снажно фокусиране животне драме, која је Марији Вејин послужила да сугестивно сачини „малу“ ефемерис историју своје породице. Централни лик те драме је њена мајка Радмила, чији портрет је скициран кроз вешто организовану наративну мрежу навода и ускличника драматичних дешавања и догађаја, којим је њен живот био осенчен, оивичен и трасиран, како у ратним, тако и у послератним „вртлозима“ времена. Ово казивање откривалачки сеже у немирне дубине узрока, разлога и одраза једне класичне интиме, а чија прича се наслања и веже са догађајима који су битно одредили судбину и ток живота главног јунака и њене породице. У извесном смислу та прича поседује енергију суптилне обраде сећања и успомена с којима се њен приповедачки карактер претаче у занимљиво романексно казивање. Посебну драж ове приче чини ауторкин напор да у селективном ослобађању од изношења тривијалних породичних тајни и њиховог пласирања у сложеном егзистенцијалном пољу за њихово читање, препричавање и коментарисање. У овом тексту доминира присуство вибрација страха од тонирања углова трагања за обједињавањем фрагмената успомена кроз наративно ткиво јединствене мозаичне целине промишљања и истицања феномена мајке, као незаобилазног мита сваке породице. Ово казивање је и пример кроз који њен аутор, попут врсног психолога, уочава реалност постојања више тачака гледишта, као чињеница с којима је сваки временски ток живота оивичен, како у вртлогу рата, тако и у лавиринту мира, као процес међусобног преплитања и слагања тих тачака и потрага за заједничким имениоцем надања и веровања. На том наративном фону Марија Вејин је показала карактер приповедачког талента, који јој је омогућио портретски улаз у лик који описује, чак и са употребом, илити, навођењем његових речи и погледа на свет. А, све то са сугестивним освртом на догађаје, ствари и околности, који су определили узроке и последице судбине тако извајаног лика. Део те способности је и умеће за уочавање начина на који се господари енергијом казивања и самопоуздања у проналажењу његове поруке. А, то је довољан знак да се овим казивањем Марија Вејин отиснула у магични свет књижевног сведочења.



     МАРИЈА ВЕЈИН рођена је 1949. године у Апатину, од оца Дмитра и мајке Радмиле –Милке. Основну школу „Моша Пијаде“ завршила је у Апатину,а Средњу трговачку школу у Сомбору. Књига “У вртлогу наде” је њено прво литерарно остварење.

18. децембар 2017.

МАЛА МЕСТА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

МАЛА МЕСТА


            Мала места су као ћораве кутије у којима живе слепци. Људи се у њима међусобно не препознају ни после упознавања, а пристајали су да се дневно и по неколико пута рукују, као стари добри кафански познаници. Таква места, која, попут каквих опаких бегунаца, чуче у запуштеном грмљу, поред својих река скоро да се и не виде од бројних: апотека, кладионица, адвокатских канцеларија, нелегалних уличних пијаца, познатих као ћошкаре, и самопослуга великих и надмених трговачких компанија, које у њима пласирају робу сумњивог, углавном лажног, квалитета.На њиховим улицама све је мање људи, осим данима када пензионери хрле да на шалтерима банака плате рачуне за струју и друге дажбине. Млади су давно напустили њихове тргове и своје домове отиснувши се у растрзани и добро „нагњечени“ бели европски свет. У потрази за било каквим, али сигурнијим, ухлебљењем, без бруталних понижавања „да раде читав дан, од јутра до мрака, за шаку долара“. Мала места, чак и када имају своју реку, не могу ништа велико да ураде. Углавном све се своди на, пред какве локалне или шире изборе, асвфалтирање по ког атарског пута, или поправке јавних чесми, које углавном служе као споменици давно прошлом здрављу и незагађености пијаће воде. Мала места не личе ни на „чистилишта“, а камоли да се географски рубрицирају по топонимима „раја“ или „пакла“. Са њихових времешних кућа одавно су, после обилнијих киша, почела обрушавања трошних фасада и пропалих кровова. Од свих радости данас су за мала места највеће оне када им неке филмаџије траже дозволе за снимање некаквог документарца у њиховом атару, јер после тих снимања њихову муку могу да виде велика места, која још увек успевају да се, како-тако, одбране од навала којекаквих пропасти. У ћириличном издању једног речника топонима записано је да мала места највише личе на тарабе и плотове њихове велике браће и сестара.   

17. децембар 2017.

АРХИВ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

АРХИВ

(Скица за портрет скупљача прашине)


            Архив није: музеј, збирка, галерија, спомен соба, или остава у формату депоа, а ипак је све то, чији се код значењских поседа може објединити, или подвући, под заједничку именицу – сећање. У архивима се могу пронаћи, или ископати невероватни подаци о деловима времена, рецимо у ком су живели истакнути „торбари“, илити „руксаши“, и они који су стално имали при себи некакву путну торбу,из времена када се на њене моделе, још нису стављали точкићи да би се лакше, вукући, преносили терети, који су у њу стављани. А, „торбарима“ су се, у ствари, називали песници, други писци и уметници, који су увек, попут каквих дежурних лица, били тамо где се нешто делило: привилегије, награде, намештења, унапређења, национални ордени и пензије, контакти, па чак и са ђаволом, ако је то одговарало подизању њиховог рејтинга. Архиви су, у извесном смислу, постојали и као „скровишта“, у која су се, поред спискова „торбара“ и „руксаша“, одлагали многи писани документи, као што је књига римског цара Светонија о првим римским царевима, а, по њему, у тој историјској групацији било их је дванаест, од Јулиа Цезара па све до Домицијана, или као што су записи о разним јавним и тајним друштвима и службама, за које су чланови царских породица у старом Риму били ослобођени сваке добне границе, интервала и редоследа. Трагови на архивским документима сежу из најразнијих праваца и смерова човековог постојања са рејтингом,или без њега. И, нема на земаљској лопти, освештаној светлом и кисеоником, ни једног јединог човека о ком не постоји неки документ, ситуациони досије, или пак фотографија на којој је забележено да је он у нечему непрописно ухваћен. У „океанима“ фасцикли, регистратора, „ћоравих“ и запечећених кутија и фиока похрањена су „мора“ бележака писаних различитим „отовореним“ и „затвореним“ (шифрованим) рукописима, видљивим и невидљивим мастилима. Многи од изучавалаца  алогоритама, улога и функција архива не знају да ни један податак из архива из ранијих времена није могао да нестане, побегне, или да у евентуалном немогућем бекству, умакне својим потерама.Та тврдња темељи се на историјским сведочењима архивара, који су попут Темплара, били организовани у добро обучене потере и казнене формације, који су својим одмаздама и бестијалним насиљем над похватаним бегунцима штитили интегритет, ауторитет и углед архива, пре свега, као божје меморије. За веровати је да је са архивима и данас, у готово нестварном узлету језика и енергије дигиталног времена, исто такво стање, односно да им је загарантована апсолутна сигурност егзистенције конспирације, те да су архиви безбедни, као најбоље чувани западњачки затвори и мучилишта. Чувари архива, по нагађањима неких историчара, личе на харуспекса, етрурског свештеника-гатара, који из необичних природних појава, а посебно из утроба животиња (срца, плућа, јетре) тумачи вољу божју. Катон Старији се о њима с презиром изражавао. „Чудим се, казао је он, „како се могу срести два харуспика да се не насмеју“? У тајним друштвима данас архиваре највише пореде са преторијанцима-гардистима са којима заповеда невидљиви преторијански префект. Да није архива, на једном месту Сократ каже, свет би утонуо у још веће безнађе необавештености, а што би битно угрозило суверентитет знања и сазнања о сваком божјем рабу понаособ. Чуди ме да мудри Сократ, па и Светноније, нису у феномену “архива“ препознали метафору за време, из ког још нико никада није побегао.

16. децембар 2017.

МАНДИЋЕВ ТЕСТАМЕНТ У ВРБАСКОМ ТРАГУ



 
МАНДИЋЕВ ТЕСТАМЕНТ У ВРБАСКОМ ТРАГУ


            У последњем броју часописа за књижевност, уметност и културу „Траг“, септембар 53/2017, који су потписали, недавно преминули песник Небојша Деветак, као главни и одговорни уредник и Бранислав Зубовић, као оперативни уредник, а који издаје Народна библиотека „Данило Киш“ из Врбаса, у блоку „Траг прозе“ објављена је прича Зорана М. Мандића - Тестамент за молера (стр. 49-51).