17. октобар 2017.

САМОСТАЛНА ПЕСМА


ЗОРАН М. МАНДИЋ

САМОСТАЛНА ПЕСМА


1. (прва самостална песма)

Онај који прелази пут
кроз сопствено срце
угледаће на његовом крају
свој лик
како заједно с путом нестаје
видеће толико
колико нико никада неће
знати
да су се два краја стопила у
један
О крају
О крају замисли се читаоче поезије
часни
О крају

2. (друга самостална песма)

Путниче никада не заборави
почетак
с ког си се упутио
на пут што води кроз
твоје срце
у које си из торбе преместио
чешаљ
                пасош
                               бусолу
комадић сира
пожутелу очеву фотографију
неколико новчаница за путарину
тисов крст и књигу свету

3. (трећа самостална песма)

На путу ћеш бити сам
једини као што је једини
живот који живиш
Гледаћеш како сунце излази и
како се његово светло гаси
У невиду склонићеш очи
грејаћеш се у сопственом сну
оштрицом сопствене речи резаћеш
ћутњу око себе
О прочитаним књигама нећеш имати коме
да говориш

4. (четврта самостална песма)

Сви песници су мртви
вечно време је сведок
да нема привилегованих или преосталих
срећника
Живот траје колико путовање
кроз време
кроз цитате
кроз памћење
кроз ову самосталну песму у којој
птице певају своје најбоље деонице
И све птице су мртве
Вечно време је сведок
Да нема привилегованих и преосталих
Летача
И шетачи су мртви
Мртво је и море

НАПОМЕНА

                Ова песма је објављена у мојојој књизи стихова „НИСАМ НИКАД НАПИСАО ПЕСМУ КОЈУ САМ МОГАО ДА НАПИШЕМ“ коју је Издавачко предузеће „ПРОСВЕТА“ из Београда објавило 1997. године, за време када је на челу тог предузећа био Чедомир Мирковић, као директор и главни и одговорни уредник.       

16. октобар 2017.

РЕЧИ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

РЕЧИ

Речи покваре
Опис
                мисао
                               смисао
Повлачење из речи је највиши
задатак
коме треба тежити
Против речи треба одлучно
Одлучно растурити њихова легла
песму
                причу
                               драму
Изговор уништава дисање
Од речи оболевају плућа и грло и
очима прете болести од речи
Казивања поништавају додире и мирисе
Важни људски органи због робовања речима
нису остварили своје могућности
Због речи
Не ради ни друга половина мозга
Језик није кућа бића
ни речи нису та кућа
Зато не знамо шта се све може
без речи
О правим моћима (знањима) скоро

ни речи      

15. октобар 2017.

ОТВАРАЊЕ РЕКЕ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОТВАРАЊЕ РЕКЕ

Између нас
Жита
Ватре
и
Ветра
Људи и речи
А ипак људи
А ипак речи
Под реком се дозивају
Боје се ватре
До жита не могу
Ветар ће их однети
Припадају само речима
И сами говор
Тишином се прекривају светолике површине
Основе у празне просторе смештене
Нигде магле
Ветар и ватра и жито
(се не разумеју)
Ни ратничке одоре на њима
Сан их под прстима притиска
Под реком речи
Под реком људи
Спавају
Једни другима у лице окренути
Река се полако повлачи
Огромном снагом се отвара
Површине се помичу њеним ходом
Под реком

Људи и речи

14. октобар 2017.

POHVALA NEPROMENLJIVOM BOŽIJEM CARSTVU



ZORAN M. MANDIĆ

POHVALA NEPROMENLJIVOM BOŽIJEM CARSTVU

                Odmah na početku ovog teksta, zagonetno ili ne, želeo sam da istaknem napor koji čeka i sa kojim se neumitno sučeljava, pa čak i sudara, svako ko se prihvati posla priređivanja izbora iz ukupnog, ili dela opusa, određenog pisca. Priroda tih poteškoća posebno je kompleksna kada je u pitanju sačinjavanje izbora iz kruga dela afirmisanih pesnika kome pripada Momir Lazić. U okviru te kompleksnosti najteže je „nagoditi se“ sa građom neophodnom za organizaciju selekcije, a da pri tom ne bude okrznuta ideja nijednog prethodnog  naslova iz kojih se ona crpi, izlučuje, povezuje i stavlja u sumarni okvir konteksta nove predstave. U tom poslu nema mesta za improvizacije, pogotovo kod uočavanja ponavljanja „uglova“ pevanja i mišljenja, koja neretko postoje u poeziji mnogih pesnika.
U ovom izboru zastupljene su pesme iz sedam Lazićevih stihozbirki (Govor pjene, Dan u kamenu, Predaja istine, Ne dam se ljubavi, Mom narodu da ne zaboravi, Hristoiskrice i Slava Bogu) napisane u vremenskom rasponu od 1991. do 2013. godine. Izbor obuhvata sedmdeset i sedam pesama okupljenih na način da je iz tkiva pojedinačnosti svakog od navedenih naslova izdvojeno po jedanaest zasebnih celina. Izbor od sedamdeset i sedam pesama biranih iz sedam matičnih izdanja komponovan je u znaku broja sedam čija se mistična simbolika može pronaći u istoriji književnh i religijskih kultura gotovo u svim velikim civilizacijama. I to ne samo iz razloga što su u njegovom mitu sabrani pojmovi: sedam sfera, sedam dana u nedelji, ili sedam stepena u sticanju formalnog obrazovanja i usvaršavanja, već i zbog niza refleksija o broju sedam kao simbolu večnog života, potpuno zaokruženog ciklusa i savršenstva.
                Misteriozno-mitološki autoritet broja sedam oglašava se i u osnovama Srpske pravoslavne kulture hramonizovan u njoj  sa duhovnim i umetničkim vrednostima vezanim za hrišćanski kult, odnosno hram. Saznanje o povesti tih veza nalazi se u čitalačkim osećanjima ideja skoro svake Lazićeve pesme zamišljene i ospoljene kao pohvale u slavu Boga, ispevanih u duhu reke istorijskog vremena kroz koje je dramatično prolazio njihov tvorac sa autentičnim autobiografskim: ulogama (ratnim i mirnodopskim), nemirima, dilemama, snovima, razdiranjima i tajnstvima. Rečju u ovom izboru tragao sam za govorom o šapatu istine koji povezuju vibracije kadence nad slikama uzleta, ushita i iskliznuća sveta kakvim ga je u svom delu, filozofskim bojama, naslikao veliki Emil Sioran. A, to je svet u kome bezbožnici neumorno sa trona smisla uklanjaju tekovine vere i ljubavi.


                O značenju Lazićeve poezije posebno afirmativne analitičke tekstove napisali su: Vesna Parun, Zlatko Krasni, Predrag R. Dragić Kijuk i Žarko Dimić. Zajednički imenioc tih tekstova ukršta se u njihovim izrečenim ocenama po kojima se  duhovni i stvaralački posed Lazićeve poezije razvija i seže na osetljivom putu od duhovne do ljubavne i rodoljubive poezije. A, u tom polju posebno su zanimljive poetske minjature u kojima  Lazić sa malo reči prodire u ontološke i sociološke dubine velikih misli o sebi u Hristosu, veri i ljubavi prema bližnjima. Objave tih kratkih pesničkih zapisa sugestivno upozoravaju na tragičnu vladavinu besmisla, hipokrizije i jeretičkog nemorala.
                Ovaj izbor otvara nova Lazićeva pesma „Između deset prstiju“ i to, ne samo, kao programska pesma „uvodnica“, već i kao ogledalo sa mozaikom umreženih slika za sagledavanje sopstvenog života „zamršenog između svojih prstiju“. Na tom ogledalu Lazić u izvesnom smislu promišlja i svakoliki život autonomije svoje poezije, a posebno magični splet motiva u kojima je plasirana spoznaja o sličnosti u nesličnim stvarima i odnosima. A, takav pesnički „gest“  može se označiti istraživanjem analogije u najširem smislu u kome je poezija za vreme ono što su geometrija i arhiktetura za prostor. Uz sve to Lazićeva poezija se čita kao analiza „gramatike“ nepromenljivog Božjeg carstva, onako kako su o tome maestralno pisali Dostojevski, Njekrasova i Nikola Cincar Poposki.


NAPOMENA

            Ovaj tekst sam napisao u formatu predgovora za knjigu izabranih pesama IZMEĐU DESET PRSTIJU Momira Lazića, koju je objavio beogradski RAD 2015. godine. 




BELEŠKA O PISCU 

            Književnik MOMIR LAZIĆ rođen je 1947. Godine u Sarajevu u Bosni i Hercegovini. Autor je više pesničkih knjiga objavljenih u peridu od 1967. godine kada mu se pojavio prvenac Žega, zatim Rađanje (1970), Jutro na usnama (1979), Pjesme ljubavi (1983), Govor pjene (1991), Predaja istine (1991), Dan u kamenu (1993), Ne dam se ljubavi (1994), Mom narodu da ne zaboravi (1996), Hristoiskrice (2007), Slava Bogu (2013). Knjiga priča i pesama za decu Čigrice grlice iz Skladišne ulice objavljena mu je 1986. godine u tiražu od 9000 primeraka što je bio te godine najveći ostvareni tiraž u zemlji. Autor je romana Šabac (1987) i knjiga ogleda i rasprava: Trideset jedan portret (1998), Krst zavičaja (2000), Ispiranje mozga (2003), Put u kataklizmu (2004) i Obraz i otadžbina (2005). Priredio je Antologiju Srpske zbilje na araapskom jeziku (2006). Prevođen je na: nemački, ruski, beloruski, švedski, rusinski, albanski, makedonski, slovenački, italijanski, poljski mađarski, jermenski, bugarski, rumunski i engleski jezik. Dobitnik je književnih više nagrada u zemlji i inostranstvu. Zatupljen je u više antologija srpske duhovne, ljubavne i rodoljubive poezije. Glavni i odgovorni urednik je lista Zbilja koji izlazi u Beogradu i glavni i odgovorni urednik je Izdavačke kuće Rivel Ko u Beogradu.    


MOMIR LAZIĆ

IZMEĐU DESET PRSTIJU 

Sav sam život
zamrsio između svojih
deset prstiju.
I sva jutra
i klecanja
i sve kletve razdiranja.
Usnule jagode
koje nikad nisu zaspale
na mojim usnama.
Dječicu čednu
koju sam oduvijek volio
nemire svoje kojima put
nikad znao nisam.
Ludovanja,pijanstva
koja su mi nježnu snagu
oduzimala
ljepotice koje su svoje podle
igre igrale,
i lažne grudi
ikonama prinosile.
Sav sam stješnjen
uz oganj, uz vatru,
uz miris modrina
koje mi dolaze
kao priviđenje
uz stijenu s kojom me ista smrt nagriza.
Sav sam život zamrsio
između svojih deset
prstiju
a čini mi se
kao da još uvijek
deset prstiju imam.
                                     



13. октобар 2017.

ЧОВЕК ГЕОМЕТРИЈА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЧОВЕК ГЕОМЕТРИЈА

Тражио сам молио да нађем
комад  спуштеног неба у човеку
тражио сам молио да изађем
пре него што ме из тог комада исеку

Вапај у осушеној кори речи
испрекидан вапајима што за њим следе
не могавши сам да их спречи
успео је да ме на комад геометрије сведе

Дуж или права једнако почиње у мени
на грудима осушених линија постоји
комад геометрије који може да смени
раван човека што се дужи не боји


(Из књиге песама Путник и његова невоља, 1976)  

12. октобар 2017.

POSLE RASTANKA U KRALJEVSKOM VRTU





ZORAN M. MANDIĆ

POSLE RASTANKA U KRALJEVSKOM VRTU

Danas me na rastanku u
Kraljevskom vrtu
Zaustavio F. M. Dostojevski
Ličio je na samrtno ljubomornog
čoveka
Odmah je počeo sa kritikama na
račun mog druženja
Gledao sam ga sa mučninom koju
krivi moj pogled
 Reči su mu ličile na restlove odbačenih
pesama
uredno složenih u rafovima
internet samoposluga
Ko ti je NN
pitao me je unezvereno
čekajući da mu odam tajnu
klopke preobraženja svetlosti
Morao sam da ćutim da bih izbegao
odgovornost za njegova
avanturistička putovanja u sadašnjost
Nakon skrnaviteljske pauze dijaloga
izgovorio sam
Dragi moj Fjodore
vi ste pobegli sa radnog mesta čuvara
čistilišta
Opustili ste se do mere kada ljudi sa
lakoćom mogu na ulici da uoče
glas vaše radoznalosti
Čudno je da mi se obraćate na srpskom
jeziku i to u veri da mogu razumeti
poreklo bekstva iz mrtvog doma
Ne bi me čudilo da sam Vas za stolom u
omegi slatke tajne zatekao sa Lavom N. Tolstojem
i da Vam obećam
utoliću žeđ Vaše radoznalosti i reći Vam
NN je jedan od Karamazovih koji sada u
Evropskoj uniji rade kao bankarski eksperti
Zanimljiv je on pisac s kojim je u svađi oko
ishitrenih žaoba na bol u desnoj ruci
Kažu da su levičari po nekoj višoj kazni
morali da trpe takve bolove
A takvi bolovi dragi moj Fjodore
Ometaju u sećanju njegovu malenkost NN
Pa je eto prepustio zaboravu i moj jučerašnji
rođendan
 Priznaćete dragi Fjodore da je
nepristojno zameriti ljudima na nepažnji
pogotovo ako je ona genetski dospela u njihove
moždane centre zadužene za poslove izbora
Ako mi ne verujete pogledajte niz ulicu da bi se
uverili da NN u ovom trenutku sedi za stolom sa
L. N. Tolstojem
Gledajte
Gledajte dragi moj Fjodore sa koliko sreće i
zadovoljstva Tolstoj otvara selecst silver verziju
bele paklice Philip Morisa i
kako njih dvojica  umešno uživaju u Zoksovoj priči u
kojoj njen junak uz pomoć Deda Mraza
dobija sedmičnog Nobela u 65. kolu Loto Srbije
Ali dragi moj Fjodore
zar Vi niste pisali o idiotluku kockara na temu o
ljigavoj sreći dobitnika bez obzira na
učešće Deda Mraza u njoj
Žao mi je što ne mogu da sačekam Vaš odgovor
pogotovo što i vi čujete zvonjavu mog mobilnog  
 telefona
A i  o čemu bi se mi danas ubeđivali kada
Vaši junaci ne trpe jamare i pacove koji nam se
motaju oko nogu
Zbog razvoja Vašeg sećanja
pokloniću Vam mobilni telefon
A onda nazovite NN
možda će Vas odvesti u bunjevačku Malu Peštu
u kojoj mesecima boravi debeli Ovidije i
verujte da je i on odlično savladao srpski
Jezik


U podne, 21. avgusta 2012. god.         

10. октобар 2017.

МАНДИЋЕВЕ ПЕСМЕ У САВРЕМЕНИКУ


                                 
                        МАНДИЋЕВЕ ПЕСМЕ У САВРЕМЕНИКУ


                У троброју 258-259-260/2017, београдског књижевног часописа САВРЕМЕНИК, који се недавно појавио из штампе, а који уређује Срба Игњатовић, обајвљено је пет песама (Крајње лична прича, М.Б. ДУшанић лирик, Оболели од награда, Франц Кафка и Писање приче) ЗОРАНА М. МАНДИЋА. Мандић је, иначе, вишедеценијски сарадник овог угледног часописа, чији је први број изашао 1955. године, док серију Савременик плус објављује Издавачка кућа Апостроф од новемба 1992. године. У библиотеци Плус Савременика досада је изашао четрдесет и један наслов истакнутих аутора какви су:  Мерешковски, Шестов, Јосиф Бродски, Николај Берђајев, Хајнрих Бел, Тобијас Бургхарт, Срба Игњатовић, Никола Цинцар Попоски, Милош Јанковић и др.






ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОБОЛЕЛИ ОД НАГРАДА

Да
постоје они
оболели од награда и
патолошки гладни привилегија
Они који су неуморно на црвеним теписима
важних и неважних догађаја
академици у годинама
када мозак престаје да слуша
када се без активних синапси
баве Дарвином и Фројдом не знајући да они нису
рецепционери у хостелима неке бање на
северу или југу Србије
Они у
стањима такве оболелости трагају за
причама о својим лутањима у младости
од партије до партије
од библиотеке до библиотеке или рецимо
од Коларчеве до Вукове задужбине
Добро се знају њихова имена
њихове недовршености и варања на картама са
ликовима оних о којима баш они
говоре на њиховим сахранама
И гле они се не плаше испијања јутарњих кафа за
столовима летњих башти београдских ресторана у
друштву Паркинсона и Алцхајмера
А и зашто би се плашили кад
Држава увек пристигне да (од)брани њихов
Нестрах
њихову потребу да увек буду тамо где
одавно нису
момчине из одељења природних и друштвених

наука   

09. октобар 2017.

ИСПОВЕСТ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИСПОВЕСТ

Волео бих да се уверим
Да ли је заиста могуће
Написати исповест
У ма каквој форми
Контексту или жанру и
Коме све то адресирати
Са каквом поруком
Отуд и овај текст именован
Речју исповест
По мало теоријски а
По много несигуран
У себи и међу другим текстовима
Од пре без обзира како су и
Колико су разврстани
Подељени по угловима
Књижевности  и других
Нетрадиционалних писања
Питам се
Шта то треба истрести из себе
Пред другима или за друге
Шта више или мање од оног и
Свега што је већ спремљено у
Датотекама и арихвама личних
Података
Коме требају датуми рођења и
Умирања када свакодневно
Када свакотрено једни долазе а други
Одлазе када су романописци до те
Мере замрсили и замаглили
Односе биографија и аутобиографија
Да је постало готово немогуће стати
На једну од страна тих односа
Дубоко супротстављених преписивача и
Господара превазиђених тема
Жанрова и опустошених прича које више
Нико не наручује и не чита


У понедељак  2. октобра 2017. год. 

08. октобар 2017.

ВЕСТ О ИЗЛАСКУ МАНДИЋЕВЕ КЊИГЕ ПЕСАМА БОГ У ПРОДАВНИЦИ ОГЛЕДАЛА

                              


      ВЕСТ О ИЗЛАСКУ МАНДИЋЕВЕ КЊИГЕ ПЕСАМА

                       БОГ У ПРОДАВНИЦИ ОГЛЕДАЛА

            У додатку Култура београдских Вечерњих новости од суботе 29. јануара 2011. године објављена је вест о изласку из штампе књиге песама Зорана М. Мандића БОГ У ПРОДАВНИЦИ ОГЛЕДАЛА (Интелекта, Ваљево, 2010). Вест је објављена у рубрици Седам књига за седам дана коју уређује новинар културне рубрике Драган Богутовић. Уз вест је објављена и Мандићева песма Писмо.



ЗОРАН М. МАНДИЋ                                        

ПИСМО

Ево ме за узврат
Себи
Завист
Дана поломљених ребара
Претња је
Емоционалној култури
Таме
Шта са сном
На граници размене
Обука војника
Личи на
Безлични отпад из уста
Космоса
Свет је грешка
Сензације назване
Нашим именом и
Презименом
Заудара на пијанство
Метафора

Обуке преименилаца

07. октобар 2017.

МАНДИЋЕВА ЛЕНКА У ПОЛИТИЦИ

                                            



                            МАНДИЋЕВА ЛЕНКА У ПОЛИТИЦИ


            У недељном изадању београдске новине ПОЛИТИКА од 12. септембра 2010. године објављена је прича ЛЕНКА Зорана М. Мандића.  

05. октобар 2017.

МАНДИЋЕВ ДУНАВ У ПОЛИТИЦИ


Из архиве Зорана М. Мандића

                                МАНДИЋЕВ ДУНАВ У ПОЛИТИЦИ

            У суботњем додатку Култура, уметност, наука београдске дневне новине ПОЛИТИКА, од 25. августа 2012. године објављена је песма ЗОРАНА М. МАНДИЋА под насловом ДУНАВ.




ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДУНАВ                                             

У нередигованом речнику имена
Дунав је на платном списку одабраних
Фуснота
Старог и Новог завета
Ноћу понире да би сакупио снагу за
Освит
када почињу његова маштовита лутања
Океани љубоморно посматрају како му се
моћно тело самоуверено
провлачи кроз земаљске густише историје и
њених сулудих преправки
На том путу служи се језицима музике
боја и катарзи из руских и српских салона
Поезије
Не застајкује и не заноси се снагом док
плива кроз пејзаже себичних уређења
Времена и Простора
Биографију је одавно препустио другима
Другим писцима
Другим аласима
Другим похвалама глупости
Храбре пливаче помаже да не
потону у себе у
страх даљином претворених мемоара у
лажне снове
Не удвара се Светском фонду за потпору
великог еропског угледа
Не верује букачима и оверивачима привилегија
Не воли језички нацифране говоре
У моћном еху гласних жица
не даје место за сваку реч
нити повода именима океана
Сликама црних
црвених и мртвих мора
На једном успутном запису пише
Дунавов мозак унапред чита кривуљу
кретања
Зато се песма пита
Да ли су те речи
дозвола  велике реке
лепоти несташлука
Давно
можда још давније од те прошлости
Посматрао сам Дунав ноћу из
прикрајка
Чинио сам то са детињом радозналошћу
Интересовало ме како се храни
Да ли вечера
Ко га у Апатину, Земуну и Констанци
посећује осим Одисеја
Колумба, Марка Пола и Трајана
Његов осмех усред ове песме

личио је на поздрав пријатеља 

04. октобар 2017.

ПЕСНИЧКИ ПОСЛОВИ БЕЗИМЕНОГ КАЛЕМАРА



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСНИЧКИ ПОСЛОВИ БЕЗИМЕНОГ КАЛЕМАРА

1.

Пишем песму која имитира њено
пренасловљено прапочело
Калемар
опонаша протејску парадигму у лику
Армиде
на свој рачун
додирује обрисе најраније верзије
у њој димензију варијанте
евоцира праоблик
Лудило се не може поједноставити
закључује стешњен између главних
носача ритмова
Калемар
Не мисли да песник може више у својој двојности
двоједности
нити учинити праведнијом равнотежу на
граници
пролазних узрока и непролазних последица

2.

Пророчка предострожност
Калемару
једнако дарива описе и отиске
раја и пакла
У чистилишту калемаров палимпсет
прилази кроз кобну трауму чула
кроз: воду, ватру и детерџент
и не бива у његовој зачудној причи
дискредитована густо постављена слика
комбинаторичког правремена
преобиља ликова
аркана сакралног предумишљаја
Приповедачима је одзвонило одјекује
волуменом хаоса
Калемаров узбуђени глас
ни сликарима неће бити опроштено
довршава хор чистилишта
Калемареву реченицу

3.

Параноични призори затварају
Калемаров видик
Он
неповерљиво гледа ствари покретне и
непокретне око себе
не бави се њиховим именима
бројевима и азбукама
у страху започиње размишљање о
онтологији
Игра параноичних призора подстиче његову
жудњу за открићем тајне облика
Ум му је окупиран потребом да усред
хаоса
започне разумевање суштине процеса
наслуте
Нема лаке читкости
записује Калемар на маргини детерџентом
у чистилишту опраног пергамента

4.

Калемар
прилази Армиди
дозива њен лик
љуби је
она му шапуће претворљиве речи о
претворљивости
рецитује неколико аутопоетичких строфа о
парусији
и она њега забезекнутог љуби
подстиче његову арехтипску жудњу за
телом текста
за телом жене
ожењен сам поручује Калемар и
пушта свој глас у васиону

5.

У ходницима хаоса Калемарове песме
У белим венчаницама маслиновим мастилом
исписују на слободним тек детерџентом
опраним пергаментима у чистилишту читке
тужбе против Армиде
Траже Калемаров развод од подметнуте жудње
са замкама претворљивог и читљивог
Калемар не одговара гласом који му је
Армида одузела
Параноични призори помажу Армиди да
Калемар
не види своје тужитељке
У другом стању свести Калемар започиње
Трактат о онтологији и браку

6.

Заборављеног Калемара на светој реци
Армида је у клепсидру затворила да би
за свој рачун вечности
одржавао равнотежу правилног исцеђивања
из једне посуде у другу
воде или песка у
воденом или пешчаном сату
Калемарове тужитељке су се и тако поудавале
за његове приповедаче и сликаре
Армида их је учинила срећним усред
параноичних призора
Калемара и онтологију оставила је историји
протеској као и свако огрешење

7.

У репрезентативним павиљонима хаоса
млади доценти књижевности рецитују
 Калемарове песме преписане са детерџентом
опраних пергамената у чистилишту
усред амфитеатра са престола камени калемар
гледа у све нас
његова проскрипција недовољан је разлог да би га
дискредитовали
узвикује млади доцент књижевности
чак и про темпоре

8.

Захваљујући Армиди и младом доценту
књижевности
Калемарове песме закрчиле су књижарске излоге
малих и великих градова света
Свет чита Калемара на свој начин
Калемар му опет узвраћа калемарски
сваки пут је то друга песма
нема два иста читања
нити прочитаног
У наслову књиге пранаслов је пренасловљен у
Параноичне призоре
Неки примерци су потписани Калемаровим
онтолошким криком
На свакој књизи уместо Калемаревог је Армидин
лик
неподношљив чаробни лик лепоте
вечни круг чула

9.

Калемарови портрети труну у атељеима
многих одбачених сликара
Они пијанство чула деле са њим и његово
неповерење према њима
Узимају га опрезно у осетљивим пропорцијама
белог и црног
Окер-жути Калемар је као сателитски снимак
чистилишта
а бели мирише као детерџент за прање пергамента

10.

Ноћу се Калемар искрада из параноичних призора
вођен лудилом сенке
он претвара људе у њихове жеље
дарује им онтолошке: визије, верзије и варијанте
и одлази Армиди да је љуби
да га љуби његове тужитељке и тако љубе страсно
његови приповедачи и сликари

НАПОМЕНА

                Ова песма је објављена у мојој књизи стихова „НИСАМ НИКАД НАПИСАО ПЕСМУ КОЈУ САМ МОГАО ДА НАПИШЕМ“ у издању београдског Издавачког предузећа „Просвета“, 1997. године, уредник Чедомир Мирковић.    

03. октобар 2017.

ОСЕТЉИВЕ ПЕСМЕ





















ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОСЕТЉИВЕ ПЕСМЕ

Оне су
осетљиве
њихова осетљивост наликује
осетљивости
капљице увек у друштву са другим
капљицама
Има у тој осетљивости и осетљивости
мрака
који у цик зоре помаже дану да не побаци
своју светлост
Мрак није осетљивији од зоре
од њеног разумевања за режим видела
кад сунце силази у сан а
месец јаше међу звездама
Рука над правом линијом вуче заједно
правац линије и осетљивост руке
И око кад нишани
осетљиво је сваки пут кад промаши

Осетљивост је живо стање поезије 

02. октобар 2017.

ТАЈНА


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ТАЈНА

Тишином само промиче дуга
изнад глава
И велика паучина попут опасача
Вијуга око њеног тела


(Из књиге песама Путник ми његова невоља, 1976)

01. октобар 2017.

РАЗГОВОРИ ИЗ ПАРКА






















ЗОРАН М. МАНДИЋ

РАЗГОВОРИ ИЗ ПАРКА

1.

Разговарали смо о свему
Годинама тако свраћамо у парк и
седамо увек на исту клупу
Са узвишења на коме је посађена клупа
наши погледи се мешају са спуштеним
сенкама звезда послушница
Нико као оне не слуша пажљиво говорнике
Нити ико као пажљиви говорници осећа
њихово присуство
Свеж вечерњи ваздух чини још угледнијом
вечност парка
сваки уздах с њим прија много више од
претходног
Исти кисеоник увлачи спуштене звезде у плућа
Својих звезда
Усред августовског вечерњег кисеоника
разговарамо о лирској структури песме
о њеним спојеним судовима
где све једно из другог извире и једно у
друго увире
Распричани дотичемо се хармоније меланхоличног
расположења
и
ослушкујемо како из њега допире мелодија метафоре
о самоћи
Разговарамо усред августа
разговарамо као после великог ћутања
Тако је и после великог питања
саговорник изговара за себе и започиње реченицу
о писању
Не пише се ни у једно име да би написани
вербални хук подсећао на композицију грчева

2.

Ноћ је увек приближно на оној страни
на којој жртве силних осећања
не знају шта ће са сопственим језиком
са његовом формом
са његовим месом
Има доста разлога размишљам (слушајући
саговорника) да се сумња у сваки језик
(у сваког песника)
(у сваког саговорника)
Ноћ је велика чинија усред парка у коју
Кроз сита наших разговора (про)падају
зачини
со и песак из наших уста
Не да ми се да говорим пре њега
Његово недање годинама у мени осваја своје
неупотребљиво место
Чак смо и клупу одлили у бронзи да би личила
на трон с којег ће он казивати
своје метричко лудило
одлучност да у двадесет и првом веку буде
максимално прецизан
у мењању света
како га не би предухитрио сардонски ум и ритам
који ће да исмеје и њега и његове заносе
Усред парка постајем напорно присан са светом
који желим да мењам
Цитирам на брзину дефиницију Бродског
књижевности као негације колоне цифара
и видим како црне колоне опкољавају свет
како су у истом заробљеништву свет и несвет
Мрак је усред парка
звезде као да се одричу својих сенки
Треба бити апсолутно немилосрдан поручујем
кукавицама и додајем
сви смо ми потпуно сами
у парку

3.

Усред парка важне књиге разговарају
Уместо нас
Неуморне док се говорници одмарају
За неверовање је колико скршених књига у
њима
колико елитних речи додирује обична чула
Из потпалубља отима се глас фотографа
поредак његове приче сасвим је другачији
он жели из приче
у планину у двориште
он не жели из приче на начин на који је
ушао у њу
са великим блицом и последњим издањем принтера
као да ме јури у говорењу
закида ми понављањем приче коју ми је причао
и сањао
заплићемо језике у ружном соцу кафе
Пар мирише на млада обнажена парфемисана тела
Неће они у звезде ни када би звезде хтеле у
њих
Разговарали смо не силазећи са бронзаног трона
клупе у парку
Поредак кисеоника удворички је служио све поретке
приче
Тако никада није било
Увек је лакше било сањати кисеоник него са
њим постати присан
говорим окренут сенкама звезда

4.

Где ће нам душе
разговарамо о: улизицама, удворицама
Збрајамо и разбрајамо неуспеле песнике
оне који никада нису постали оно што су на
брзину одсањали
Бели разговор усред августовске ноћи у парку
бели се од своје седоће
Старио је са истим темпом са нама
на истим местима белио
(седео и седио)
Ипак
на растанку узимам своју душу
рукујем се са сенкама звезда
и као са књижевне вечери одлазим да сањам
своју непрекорачиву
своју незамењиву
Тишину
(Мој покојни брат Душан би додао и
Суштину, дописано у загради 8. августа 2017.)

НАПОМЕНА

                Ова песма је у циклусу „Дуге осетљиве песме“ пбјављена у мојој песмозбирци „НИСАМ НИКАД НАПИСАО ПЕСМУ КОЈУ САМ МОГАО ДА НАПИШЕМ“ (ИП „Просвета“, Београд, 1997, уредник Чедомир Мирковић).