ЗОРАН М. МАНДИЋ
АМАТЕР
У
фудбалу за надобудне незналице кажу „лева сметала“. У уметности, нарочито у
сликарству и хаику поезији, тај уљез оснива своје љубитељске академије.
Временом према непажљивим и богобојажљиво толерантним ствараоцима његов шапат
добија какофонијске димензије рике дивљих животиња. Звери. Уједа све око себе.
Пише правилнике. Натура протоколе. Самопрокламује се измишљеним мандатом,
филозофи би рекли квазимандатом, каквог важног субјекта. Магле.
На
његовим шкработинама води се прави „грађански рат“ између незнања и неморала.
Његовог и оних који га трпе. Који стрепе да га смакну.
Ниједна
држава није имала слуха, смисла и смелости да законом забрани појаву таквих
креатура. Да их клонира, или пак преклонира у чуваре стада. Или, бераче дувана.
Да их упише на „академије“ мрава или ситних животиња. Да их научи да знају да
не знају. Да не сметају себи и другима. Нарочито, онима који их богобојажљиво
трпе да не би својим отпором угрозили еуфонију милозвучног цвркута птица. Ваљда
чекају дивље звери да слисте та створења, која се шегаче њиховом риком.
Бог
их једино кажњава кад претерају. Неком откине прст, а неком реп.
Нема коментара:
Постави коментар