Љубомир Ћорилић
ЕМИНЕНТНО
ЕСЕЈИСТИЧКА ПОЕЗИЈА*
О две књиге песама Зорана М. Мандића
Миран песник
Никада
неће ући у историју свог народа...
Зоран М. Мандић: Миран
песник
Уместо ових стихова на почетку текста
могли су да стоје и стихови: Страшна је
то вест/Када те убију/Када самообешен клечиш крај неког /Ђубришта/У тамном делу
града, у тамном оделу/Још страшније је/Када те неки још нерођени
централни/комитет/оглашава невиним(живим)/када те преводе, цитирају,
рекламирају/продају... - посвећени песнику Николају Гумиљову, припаднику „Беле гарде“ руске поезије,
убијеном у чисткама после Октобарске
револуције(1921). Тим стиховима је Зоран
М. Мандић 1988, посредно(поетички), подсетио и на плејаду других руских
песника који су, попут Гумиљова, доживели трагичну судбину: на Ану Ахматову, Осипа Мандељштама, Алексадра
Блока, Марину Цветајеву... Нашавши се на белегу тог „тренута“(по Лази
Костићу), овај сведок је прозорљиво наслутио и рекао: „То је он!“ Све друго се
само „цртало“, као у каквом мандићевском запису о сликама.
Тако је Мандић најавио свој искорак из
неангажоване и бледе младе српске певаније која је губила дах у бескрвном
океану тема и мотива и, нарочито, у стереотипима версистичких форми. Већ тада
се знало да на српску песничку сцену не ступа песник опсењен истрошеним
орфејским обрасцима песме, већ младар коме се указују други и дугачији путеви
досезања висина Олимпа. Истина, имао је до тада пет објављених књига, али, његова
благородна жупска природа(рођен у Владичином Хану, 1950) још није налазила пута
да га примете, „преводе, цитирају, рекламирају, продају“.
У међувремену, до књига песама Србија у дубоким водама(2015) и Кварење кругова(2017), Мандић је стасао
у врсног песника, књижевног и ликовног критичара, писца прича. Објавио је још
седамнаест књига песама, два избора (на италијанском и македонском језику), два
издања минималистички промишљених есеја Мали
наслови, мноштво књижевних и ликовних критика у књижевним ревијама, и прича
у најчитанијим новинама и часописима.
О његовим књигама писало је четрдесетак
критичара и песника и скоро сви су уочили неспорну способност да своје
песме и књиге песама доведе до највишег
нивоа вредности. Тако, нпр, Душан
Стојковић с разлогом тврди да је Мандић један
од најбољих песника које савремена
српска поезија има и да у њему имамо по много чему, већ и класичног песника(који се још увек не чита
довољно, поготово не онолико и онако како заслужује.
Вредност Мандићеве поезије је, понајвише, у
иновативној структури њеног поетичког верса,
у асоцијацијама које се гранају и
лајтмотивски круже (...) литерарним опусом, а одликује је суштинска промишљеност (о)певаног, иронијски
поетски дискурс, метафоричност која се не бори него симбиотички сраста са
метафизичношћу, аутоцитатност, цитатност, која није повлађивање и слеђење
оствареног, већ непрестани сукоб са наведеним, које у новом контексту, не ретко
измењеном(...), јесу основне саставнице његових песама(Д. Стојковић).
Делимично цитирани критички пледоаје(одбрана и
оцена) односи се подједнако на целокупну поезију и на последње две књиге (Србија у дубоким водама, Кварење кругова),
јер скоро све песме окупља око истог стожера јединствена песникова парабола.
Између Мандићевих раних, каснијих и
данашњих песама није тешко уочити суштинску тематско-мотивску и версистичку
поетичку везу пошто је доследно
реализовао идеју о човековој борби за хармонију живота коју квари стварност у
свим временима и просторима, а страсно је
препознају и бране још само песници, филозофи и сликари, и пошто је све време
примењивао исти поступак у грађењу песничког верса.
Песници хармонију препознају имагинативним
нервом као стварну и могућу; филозофи је формулишу логичком расправном праксом;
а сликари слуте страсно оствареним
валерима светлости, сенке и компатибилних боја. Ликовност Мандићевих
песама посебно ће доћи до изражаја у књизи Кварење
кругова. У овом креативном споју нема места историји. Она, по песниковом
уверењу, само констатује стање, повезује догађаје и личности, те зато није
фактор креативног чина.
Мандић је посве уобличио своју ауторску
форму, сатворио јединствен поетички модел. Његова онеобичена песма јесте само
његова и нико (...) не може ни да покуша да следи њен траг(Д. Стојковић). У
томе је кључ оригиналности и његове поетичке зрелости. Сличне оцене изрекли су Саша
Радојчић, Славко Гордић, Бошко Томашевић и др.
Песме је онеобичавао својеврсном и
темељном лектирском ерудицијом, транспоновањем интелектуалне спознаје о животу
и уметности у специфичан лиризам. Његова поезија успоставља оригиналну
параболичну везу између класичног и модерног песничког текста којег не придављује
херметизам структуре, иако је ово еминентно
есејска поезија*. Мандић уме да упоетизује идеје великих песника, своју есејску
тезу, филозофске максиме кључних мислилаца, ликовно оживљен мотив бардова
сликарства, тако да се, при свему томе, послужи призивом библијских мотива и
сликама из живота, онаквим какве заиста јесу.
У основи, може се слободно рећи да лектирска,
филозофска, ликовна и друга знања Мандић и уноси есејски у поезију не би ли што
верније, а онеобичено, посведочио о
животу, пролазности, свету, смрти: Слика света и човека у њему, са којим се
поигравају човек, природа и више силе, једна је и за све иста. У таквом свету,
песник смислено призива своја искуства, наслеђе уметности и филозофије: да би
приказао живот у свој његовој енигматичној комплексности. Иронијска аура је ту
само да исказно знатније подцрта важност опеваних животних ситуација.
Мандићева песма је песма која тече полако, као крв у сопственом смеру(према његовом стиху),
исто онако како речи излазе из његове главе и улазе у песму и душу читаоца.
Стихови и песме Зорана М. Мандића нису лирски мозаици који се међусобно
придављују у неоромантичарском
караказану сопственог сентимента, већ су узбудљив калеидоскоп вешто случених
слика света уведених у еминентну песничку радионицу, у клупе пожељне филозофске
школе, у атељеа сликара који осећају и осликавају драматику живота. Захваљујући
драгоценој асоцијативности, његове есејске песничке реминисценције формирају
код нешто ученијег читаоца нову слику света, искуствено, ново филозофско
мишљење и нов однос према сопственом животу. Његова песма није само за естетска
уживања, већ има и утилитарну улогу.
Мандић усмерава „крв своје поезије“ ка врху
громобрана на коме се празни нагомилана енергија муње живота, са свим њеним
животворним и смртним исходима. Тако је, на пример, мајсторски, громобрански,
испразнио вековима гомилану животворну енергију Србије у песми Србија
у дубоким водама, по којој и књига носи име. Њоме је и критички и
одбрамбено алузивно,- иронијски напоменуо(и
елаборирао) истину да Дубине воде(оне
из 2014, нити било које друге и симболички схваћене - прим.
а.) нису/Непријатељ Србији, већ незнања и други евидентни непријатељи. Али, непријатељи би требало да знају:
Србија не може тек тако да издахне/Да се удави, јер, На њеним грудима светло се/Ордење претвара у бране од челика/У
талпе од које се одбијају/Свотице светлуцавих подсмеха/Европских банкара; Србија има све што има, и што други немају. Има своје корене, народ, историју, јунаке, своје свеце, све:
од академика до траљавих политичара.
Има Победе над самом собом. Србија има
себе онакву каква је; она је вечно своја национална/Народна...
Песма Србија
у дубоким водама једна је од најлепших песама о Србији написаних последњих
неколико година...
Као и неки други песници, и Мандић подгрева
уверење да поезија може све да опева пражњењем
језика. Зато језику и песми даје понекад божанску моћ, јер, по
њему, са језиком је све повезано у свести/Знаног и незнаног/Смисленог
и бесмисленог. Зато је песниково да Лепоту
казаног мери и тежином ружних/Речи (...)
у несагледивом океану/Језика(Дух
песме). Колико значаја придаје језику,
исповедно сведочи песма Увек ћу волети свој матерњи језик, чије
значење не можемо појмити ако је не сагледамо у целини:
Увек ћу волети свој матерњи
Језик
Чак
и пред онима који га сматрају
Неприкладним
за филозофске
Расправе
Порицање
сопственог језика
Симетрично је порицању Бога
Из сумње у матерњи језик
Избија неподношљива језа
Моја пригушена
биографија
Никада неће оскудевати
у
Матерњем језику
Па ни онда када ме
буду
Разапињале
Чељусти сурових страсти
Певајући о свом „матерњем језику“(српском), Мандић се поетички изјаснио о
круцијалном питању припадности своме роду, свестан да без језика нема ни националног идентитета. Песмом Две хиљаде двадесета изразито критички указuje
на предстојеће брзо отуђење људи, на
замор од разних тумача/Предлагача и
преговарача, на драматично губљење језика(Две хиљаде двадесете људи ће се/Постројавати
између две речи/ОК и ЋАО), па и на то да ће две хиљаде двадесете бити отворена
нова/Гробља за сахрањивање неухрањених
остатака наде... У ту групу указивања долази и указивање на ограниченост слобода у којима човек
живи: Можда ћу на путу до Сомбора и Апатина/Завршити
песму (...) о ухапшеном свету живота који казну/издржава у суровом казамату
оквира.
Песник одбацује све оквире, осим онај који
је рођењем, нежношћу и бригом заокружила мајка која га враћа у живот из сурове
стварности и чува својом пажњом од зала избацивача из сопствене биографије.
У
песме књиге Кварење кругова, Мандић обилато
уграђује, као и у раније, и постмодернистичке
поетичке фрагменте да би обеснажио потенцијалну поплаву сентимента у приликама
кад из језика уђе у песму преемотивна реч, попут речи мајка, љубав, живот,
смрт. Ти су фрагменти (и речи) његова поплавна брана од истрошених образаца
песме, пут ка богаћењу садржаја међуредним значењима. При том се служи
колосалном поетиком светских и наших песника, попут Дантеа, Рембоа, Бодлера, романописаца
Достојевског, Кафке, Борхеса, сликара Ван Гога, Пикаса, Коњовића, или, наших
песника: три Бранка – Радичевића, Ћопића, Миљковића, Чудеа, Бране Петровића,
Попоског... И опет, то није њихов, већ мандићевски поступак служења смислу
његове изражајности, његове асоцијативности и сликовности, поступку који је само његов. Са некима које посветно уводи у
песму идентификовао се још за живота, проводећи с њима (и у њиховој поезији)
део драгоценог времена које му сад враћа дуг богатом асоцијативношћу, утилитарном
дарежљивошћу.
Књигу
Кварење кругова (наслов асоцира
Архимедову мисао Не дирајте моје кругове, недодирљивост креативне идеје, угрожавање слободе,
идентитета, али, у другачијем контексту, и затвореност у сопствене кругове, у љуштуру
из које човек тешко излази!) Мандић отвара песмом Обраћања. Она је песников унутрашњи дијалог са Песмом. После многих година писања, песник установљава да су у њој
мртве речи, туга, монотонија. Осећа налог да их оживи новом садржином, значењем
и формом, не би ли и он оживео с њима: мада, извесно, живи с неверицом у такву
могућност.
Хтео би макар да задржи форму кругова живота(не песме!), да јој
он сам, живот, човек, виша сила, или ко други, не поремети равнотежу и поквари смисао.
Да сачува кругове који су симбол какве-такве макар стваралачке хармоније, без обзира што
је кварење хармоније живота евидентно на
свакој земаљској тачки, у сваком „тренуту“ времена.
Због нескривене еуфорије кварења свих
кругова(од естетских, етичких до егзистенцијалних! земаљских и небеских!) и
претеће извесности смрти, Мандић поетолошку „расправу“ о кварењу кругова наставља пролегоменом о смрти(Када умрем). Разлог је што, у својим одмаклим годинама, осећа да је
свака његова Песма/ У библиотеци
смрти/Објављена.
Стојковић утврђује
да из многих Мандићевих стихова и
буквално веје меланхолија, што јесте одлика и његове поезије и његове
природе. Следи прави мали бревијар песама из којих веју свакодневна
колоквијална жицарења разноврсних синекура,
труњe, муљ, плићаци, притворства, преваре,
лажи, сујете, глупости, вербално насиље, напасти, доушници, неразумни злочини, јадни неписмени
песници, поетокрадице...
Немоћан да ишта
измени у декомпонованом животу, а свестан моћи сваке од наведених и ненаведених
деструктивних појава, Мандић књигу заокружује дисовски очајном песмом Кварење кругова, овим њеним стиховима: ...
Неко је(...) кварио моје кругове/док сам
растао у читању/ (...), док/улицама миле људи којима све мање/доликује да се
надају/ (...), јер, нико не зна за
њих нити се залаже за/ њихова права
да (...) неважни, непознати и неозначени/припадају себи.
Припадање
себи је, по Мандићу, најсветије право
које не би требало нико никоме да оспорава, без обзира на другачије мишљење и
моћ, јер, како рече у раније углобљеној песми, Свет је један/једна запета/једна тачка/непрекројив ни од
најсилнијих/добро наоружаних множина
(...) Свет је један у свему. И човек,
свакако.
И Зоран
М. Мандић је један међу свима у савременом српском песништву. Књиге песама Србија у дубоким водама и Кварење кругова доказују његову пуну
песничку зрелост.
12 – 16. децембра 2017.
* По означењу Д.
Стојковића
Зоран М. Мандић и Љубомир Ћорилић у Тршићу 2010.год.
Нема коментара:
Постави коментар