7. новембар 2017.

НЕКОЛИКО СПОЈЕНИХ ПРИЛОГА ЗА ПОРТРЕТ ПРАЗНИНЕ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕКОЛИКО СПОЈЕНИХ ПРИЛОГА ЗА ПОРТРЕТ ПРАЗНИНЕ

(СЕЦИРАЊЕ ПРЕПОЗНАВАЊА)


                Представа, заокупљена својим дефиницијама, подавању (и откривању) свега што јесте, а може да измакне имену, и броју, и месту у чијем неименованом пејсажу столује неискуство, пружа радост препознавања, оног што је у звуку само за себе, закопано заједно са стварима, и заборављено својинским правима на њих, са оним другим што пружа радост препознавања непрепознатљивог (и неодгонетљивог), сваки пут у чулима, у мисији додира који служи као постеља за рађање сродства са сопственом сенком, са њеним уморним шетајућим месом од ухода, оно што је још мало остало од оног што се непрестано смањује, као дах под дубоком водом, сасвим при дну где се не признаје говор ваздуха, а земља сматра ћутањем затвореног круга, света који сања своје сећање, сећање које само себе разноси између плихова добијених од живе тесне коже, и престрашеног заборава, који једе себе кроз самопоједену утробу кроз коју пролази, као нема необојена слика са преживелим огледалом загледаним у себе, у свој опис који не могу обухватити ни једне речи, ни један спис, ни једна парола, ни један излог, ни једна уста, без обзир на на степен брбљивости, у којој се распадају речи, читаве реченице, романи са резама на вратима склепаним од годова и опиљака дрвета похараног из мртвачница, у којима преостале утрнуле речи чекају ред за смакнуће (кремирање), речи изобличених размера из којих базди рђа, а из ње зарђали језик, са погашеним последњим светлима, са тачкама и запетама, које над сопственим телом дахћу устима канибала и ричу испред шуме која се својом смрћу смеје њиховој, уплашеној (неопрезној) и смркнутој, без погледа за чију скицу је потребно свега неколико речи, неколико запамтљивих изчезнућа, која су се са самим собом споречкала, око сплеткарења, у вези начина исхране говора, одржавање везе са стварима којих одавно нема, нити обриса њихових ликова, и карактера, нити шупљине што одзвања из њиховог непостојања, из расутости кривих ногу даљине у коју је уткана празнина, као дикција привиђења за коју нас школују надути (сурови) учитељи, глас урушен у сопствени пепео.

6. новембар 2017.

ОНА


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОНА

Она постоји само у мислима
сићушна је
нема је у фигурама језика
Далеко је од маште да би је ова
употребљавала као своју протезу
Неизговрољива је
Неопипљива
Метафоре су немоћне пред њеним
невидљивим ликом
Траје изнутра
онако како ништа не траје иза
Не признаје воду
Не признаје земљу
Не узима ваздух
Не храни се
ни укусом промене
Она заиста постоји само у мислима
Није рођена
Нема посмртне остатке
једнодимензионална је и вишедимензионална
истовремено
бела обојена и необојена
Не личи на Мадону није Ева
има све што нема а нема је ни у једном
једином отиску


Из циклуса „КРАТКЕ ОСЕТЉИВЕ ПЕСМЕ“

5. новембар 2017.

PEVANJE ILI UZALUDNO MIŠLJENJE


ZORAN M. MANDIĆ

PEVANJE ILI UZALUDNO MIŠLJENJE

(Boško Tomašević: CELAN ETUDES I DRUGE PESME, Krovovi, Sremski Karlovci, 1991.) 

                Kako će se čitati pesme dr Boška Tomaševića (1947, Bečej) uz: Mihajla Pantića, Želidraga Nikčevića i Vase Pavkovića, najprisutnijeg savremenog književnog kritičara, u vremenu naraslog poetičkog višeglasja i sklonosti međusobnog razlikovanja po svaku cenu, bez obzira na uslove uspostavljanja mogućih konvencija i suzbijanja nekritičkih modela kroz ostvarenje suverenosti jedne, koliko-toliko, važeće narativne strategije – pitanje je čiji odgovor treba nalaziti naspram semioloških istraživanja znaka ili Deridine filozofije pisanja uz nužno povezivanje istog filozofskog korpusa tzv. razlike sa učenjem: Hajdegera, Helderlina ili Rene Šara, koje je poezija dr Boška Tomaševića pozvala u pomoć u njegovoj ranijoj zbirci pod naslovom Čuvar vremena (Sfairos, Beograd, 1990.). Sigurno da u odgonetanju odogovora na tako postavljeno pitanje iziskuje mnogo strpljenja i rvanja sa neophodnim filozofskim znanjima koja je pesnik dr Boško Tomašević inkorporirao u svoju „ontologiju pesništva“ izlažući se tako riziku da ostane poetički zamršen, ali i mogućnosti da svoja iskustva „bitka i pevanja“ situira u obliku filozofske pesme koja „odgađa biće“  i pretvara se u „slovo bestvarno do tamnog ogledala pisma“.
                U knjizi Celan estudes i druge pesme Tomašević je zaljubljenički uz pomoć rumunskog pesnika Paula Celana (1920-1970), nadrealističkog kolosa kolorita rumunske lirike, tj. služeći se njegovim lirskim etidama – pokušao osmisliti neprolaznost peva sa svim što u strelnoj praznini, kako on to zaključuje, nalazi prostor za gradnju i otvara put prema biću; od ožiljka do pesmopropusnog jezika. U poseti Celanu, na putu kroz Černovice „da bi opsenarski bacio rešetku jezika na kristal daha“ Tomašević ustanovljava da postoje odlomci tumačenja koji te smatraju nenastanjivim zato što si sa svim mislima izašao izvan sveta, jer se oko sklopilo i jezik se uputio stazom bića odakle je sve krenulo ka svakoj reči, ka svakom znanju. To njegovo naginjanje nad početak nalikuje kako spoljašnosti, tako i unutrašnjosti smisla življenja i pisanja zaodenutog u uobraženu auru nekakve egzaktne filozofičnosti.
                Sudrarajući se u tmini sa kajdankom Celanovih pesama u prozi, kazavši mu šta znaju, a ne da sanjaju, Tomašević je poput Kjeregora potegao i pitanje o Gospodu metafizički težeći za osećanjem njegovog privida i nevidljivosti „dorastao imenu koje se kreće s letom čist i tanan s drugim nebom gotovo živeći“. U ponorima i na visovima promišljanja pesničke i životne privremenosti, Tomašević je u model svog pisanja utisnuo i „raspravu“ o rečima koju izjednačava sa dušom i njenim nastojanjem da napuni rog stiha na oba pola, svoju dvojnost po naličju Boga i svoje čekanje. Začuđuju obrti kojima Tomašević pritiska ranjeno zadovoljstvo nepisanja ili svetlost protivbića. Preterivanja s mogućnostima da Bog ispeva Celana jesu i kraj pesničke priče dr Boška Tomaševića o Celanu i stilskom vežbanju na u krug izdanja nekog ko čita i misli o: Celanu, Deridi, Blanšu i Helderlinu. Knjiga se, inače, završava kontraverznim Šarovim pismom Heraklitu koje kontekstualizuje sasvim oprečnu filozofsku predstavu mišljenja u prilog tzv. nužnosti pisanja.
                Napredujući prema riziku dr Boško Tomašević je objavio i svoju prvu ovogodišnju knjigu pesama Video žiška problematizujući njome do kraja izvesnost sna i predmeta, logosa i tanatosa, a sve to za račun produbljivanja pesme o približavanju žiška njegovoj strelnoj svetlosti. U ovoj knjizi Derida je izvršio presudan uticaj na Tomaševićevo poimanje fonocentrizma, „preobraženja i milosrđa“ pojmova pisma, traga i teksta. Uz mnoštvo metaforičkih „trikova“ o suverenosti protokola čitanja na iskustvima: Trakla, Rusoa, Borhesa (Stižem k svom središtu, svojoj algebri i svojoj odgonetki, svom ogledalu), Paunda ili Notropa Fraja – Tomaševć je kroz recepciju njiovih umetničkih i filozofskih postulata, pristupio globalnoj izmeni pesničkog horizonta, ali uz dosadnu prisilu ponavljanja uzusa savremene filozofije kao najopštijih mesta postmodernističke književnosti.
                Da li je uspeo, i u čemu, takođe je pitanje koje valja postavljati uz poeziju dr Boška Tomaševića, koja je blokirana čitavim nizovima nepodobnim za obično razumevanje, pa traži kvalifikovanog čitaoca usredsređene percepcije filozofskog diskursa i semantičke strukturacije teksta. Uklapanje oprečnih filozofskih fragmenata daju Tomaševićevoj filozofskoj poeziji i komplikovanu težinu prepoznavanja, propitivanja i prisećanja.


Ovaj tekst je objavljen u dvobroju 397-398 /mart-april 1992. godine časopisa POLJA (Novi Sad).

4. новембар 2017.

ПРИСЛУШКИВАЧ


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРИСЛУШКИВАЧ

Тачно је сат
након нашег последњг разговора
телефоном
Шта све може да стане у један сат
помислих
И док је истицао тај сат о коме
говоримо
телефон је поново зазвонио
Ко ме то сад зове док ме прислушкују
упитах се
У бежични прислушкивач неко је утиснуо
моје име
запахнут запрепашћењем које у душу
уносе тајне и јавне радозналости
оставих слушалицу неподигнутом
Они који зову не морају бити прислушкивани
Прислушкивач је иначе био ружна израда
једног аматера
Свеједно рекох
Треба направити све својом руком или својом
сугестијом
Онај кога зову мора бити окружен

сопственом енергијом     

3. новембар 2017.

О НЕДОПУСТИВОЈ СЛУТЊИ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

О НЕДОПУСТИВОЈ СЛУТЊИ

Средином разваљене линије
Без тла да се на њега ослони
Ствара се једна недопустива слутња
Претворена у страх насилних погледа


(Из књиге песама Путник и његова невоља, 1976)

2. новембар 2017.

КЊИГА О МАЈАКОВСКОМ



                                КЊИГА О МАЈАКОВСКОМ

            У последњем двоброју КЊИЖЕВНИХ НОВИНА, 1265-66, листа за књижевност и друштвена питања Удружења књижевника Србије, Београд, септембар-октобар 2017, објављен је критички приказ ЗОРАНА М.МАНДИЋА под насловом Књига о Мајаковском. Реч јео приказу књиге „Мајаковски песник револуције“ Душана Опачића у издању Друштва за афирмацију културе – Пресинг, Младеновац 2016.

Душан Опачић, аутор ове занимљиве књиге, рођен 1977. године у Београду, по занимању је новинар и познат у тим професионалним круговима као сарадник редакција многих листова и гласила у земљи и расејању. Пише поезију и кратке приче. Објавио је три песмозбирке: Урлик из тетрапака (2014), Из апартмана 303 (2015) и Криви солитер (2016). Живи и ради у Београду.


1. новембар 2017.

МАНДИЋЕВО СВЛАЧЕЊЕ ЈЕЗИКА У НОВОЈ ЗОРИ




МАНДИЋЕВО СВЛАЧЕЊЕ ЈЕЗИКА У НОВОЈ ЗОРИ

                У последњем броју часописа за књижевност и културу НОВА ЗОРА, јесен, број 55/2017. који издаје Српско просветно и културно друштво ПРОСВЈЕТА, Одбори  у Билећи и Гацку, а који као главни и одговорни уредник потписује проф. др Милош Ковачевић, објављене су песме ЗОРАНА М. МАНДИЋА – Свлачење језика (1-6) и Рудо.


ЗОРАН М. МАНДИЋ

РУДО

Можда најмање место у
Дебелим књигама простора
Коме су наметнули историју
Повез преко очију
Сасвим доле као на дну дна
прати лимско зеленило реке
Постоји као сурова граница и
још суровија зима са пуно леда у
коју долазе лако обучени песници
да уче једну историју без
постројавања са
замрзлог окна хотелског прозора
види се бетонски споменик
сав поцрвенео на минус тридесет и
бео као бели хлеб
који сада месе од шпанског брашна
ако домаће не прошверцују из (при)боја
био сам у Руду
записујем на полеђини црно беле
разгледнице и
шаљем је из иностранства у Србију
Рукопис ми се следио на минус тридесет
иако ће у Руду отоплити

ако Бог да