НЕКОЛИКО СПОЈЕНИХ ПРИЛОГА ЗА ПОРТРЕТ ПРАЗНИНЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕКОЛИКО СПОЈЕНИХ ПРИЛОГА ЗА ПОРТРЕТ ПРАЗНИНЕ

(СЕЦИРАЊЕ ПРЕПОЗНАВАЊА)

                Представа, заокупљена својим дефиницијама, подавању (и откривању) свега што јесте, а може да измакне имену, и броју, и месту у чијем неименованом пејсажу столује неискуство, пружа радост препознавања, оног што је у звуку само за себе, закопано заједно са стварима, и заборављено својинским правима на њих, са оним другим што пружа радост препознавања непрепознатљивог (и неодгонетљивог), сваки пут у чулима, у мисији додира који служи као постеља за рађање сродства са сопственом сенком, са њеним уморним шетајућим месом од ухода, оно што је још мало остало од оног што се непрестано смањује, као дах под дубоком водом, сасвим при дну где се не признаје говор ваздуха, а земља сматра ћутањем затвореног круга, света који сања своје сећање, сећање које само себе разноси између плихова добијених од живе тесне коже, и престрашеног заборава, који једе себе кроз самопоједену утробу кроз коју пролази, као нема необојена слика са преживелим огледалом загледаним у себе, у свој опис који не могу обухватити ни једне речи, ни један спис, ни једна парола, ни један излог, ни једна уста, без обзир на на степен брбљивости, у којој се распадају речи, читаве реченице, романи са резама на вратима склепаним од годова и опиљака дрвета похараног из мртвачница, у којима преостале утрнуле речи чекају ред за смакнуће (кремирање), речи изобличених размера из којих базди рђа, а из ње зарђали језик, са погашеним последњим светлима, са тачкама и запетама, које над сопственим телом дахћу устима канибала и ричу испред шуме која се својом смрћу смеје њиховој, уплашеној (неопрезној) и смркнутој, без погледа за чију скицу је потребно свега неколико речи, неколико запамтљивих изчезнућа, која су се са самим собом споречкала, око сплеткарења, у вези начина исхране говора, одржавање везе са стварима којих одавно нема, нити обриса њихових ликова, и карактера, нити шупљине што одзвања из њиховог непостојања, из расутости кривих ногу даљине у коју је уткана празнина, као дикција привиђења за коју нас школују надути (сурови) учитељи, глас урушен у сопствени пепео.