ПРЕТИЦАЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРЕТИЦАЊЕ

Време је претекло

док сам најбрже трчао

без даха

Гледајући времену у леђа

готово да сам ослепео

схвативши да су из видика

нестали сви циљеви

које сам непотребно стигао или су ме

као слуге времена претекли

Шта ће човеку брзина када нема

своје слуге које ће га погурати

напред да види више од

непровидних леђа времена

Претечен дахом све краћим

слепилом све већим у

мору времена бауљам од једног до

другог његовог острва као

недомишљени морепловац коме су

украли карту и бусолу

У слатко сланој вреви нервозних таласа

као безначајна чињеница пуштен сам

низ клиску површину још

безначајнијег податка па докле

стигнем без наметнуте обавезе трајања

У том последњем узбудљивом кретању

Сетио сам се мајчиних речи о истини

као исходу намештања иза

дебеле завесе где се у полутамним одајама

одмарају смислови

након чега договарају своје нове

Ликове

Песма из књиге МАЛИ (П)ОГЛЕДИ (КОВ, Вршац, 2006)     

ЗАШТО РАШИРЕНИХ РУКУ?

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАШТО РАШИРЕНИХ РУКУ?

            Зашто раширених руку?  Да, па зар то није исто питање, као оно, које гласи: Зашто ширим руке? Можда зато да, суверено и слободно, покажем, да у оба најважнија правца – на исток и на запад што сежу у дубине њихових географских ширина, са оним магичним казивањима математичких величина, са страница теорије бројева о којима срце, од прапостанка васељене, сриче своје песме. И митове својих псалма – љубави и завета. У којима моје раширене руке помажу ширење алвеола у плућима меморија синапси с којима сарађујем, по уговору о делу, да не бих и даље остао глупо незапослен и трагично непотребан.

                Ширим руке, испред великог излога једног мега маркета, зато што с овим текстом, потписујем да бих с њима тако расклопљеним, илити, раскриљеним, живео, скроз на скроз, у вечности. И заједно се с њом, и са њеним екстремним ниским и високим температурама ваздуха, вртео око централног стуба сензације, као рингишпила, око кога се вечност окреће без заустављања, да би неко баш, као ја, случајним посматрачима, пролазницима, па и љубоморним комшијама, поделио поздраве: добро јутро, добар дан, добро вече!

                Са раширеним рукама, зато сам сад онај други, онај коме она трчи у загрљај и не да - да је неко престигне. Претекне. А, и како би када сам руке, попут птичијих крила, раширио због ње, завршавајући тако, и онај фамозни доказ компликованог математичког задатка о рачунању вечности. И то у овом свету пуном нервозе, који се као и црква ослања на идеје да се никад ништа не мења, поготово право њених дволичних службеника навиклих само на леп и сигуран, па макар и пролазан живот. 

(С)ЦЕНА ЧИСТИЛИШТА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

(С)ЦЕНА ЧИСТИЛИШТА

Разлике никада нису истиснуле

Сличност из својих послова

Ни у ратовима им није успело

да је поразе

придобију за службу у којој се

надмећу једна против друге

у свему што их раздваја у неравнинама

малаксалим језиком

ревидираном интерпункцијом

сличност је њихова мора тмурнија од

окаснелог окера на сликама натрпаним

другим бојама што као јаје

јајету личе и не мењају се

непроменљивије од израза царске

Белине

вечите слушкиње светлости

Разлике посрћу саме

исчезавајући се утапају у своје

Противнике

завршавајући као мастило под њиховим

несентименталним упијачима

обојене у флеку

претворене у мрљу

што бледећи

избледи у сушионицама портфеља

Сличности

која на оделима чистилишта

Пристиглима

мери крвни притисак

узима старе податке

заводи у нове матичне књиге

Једнаких

Песма из књиге МАЛИ (П)ОГЛЕДИ (КОВ, Вршац, 2006)     

МАНДИЋ У КЊИЖЕВНОМ ПРЕГЛЕДУ

                                     КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД број 15


Зоран М. Мандић 
МАЛИ ВЕЛИКИ ПОСЛОВИ 


ОБУКА АНАРХИСТА 

Шетња је пас
који се спрема да уједе
Након патње разлије се
течност типичне безосећајности
Питаш
с ногама у води
пливаш
час напред час назад
кажу да је увек тако када
обучавају почетнике
Дан се преломио
у огромном пожару горе север и југ
Уснио си како трчиш с транспарентом у
руци
пуштају те
неко је обрисао паролу
Триковима се избегавају смрти
Свет је полудео
виче продавац новина и затеже односе
са улицом
Ноћас ће киша говори мајка лежући
С ишијасом и надом у спасење

младог анархисте

МАЛИ ВЕЛИКИ ПОСЛОВИ 

Неко просипа велике снове 

а 

они падају у блато 

под ноге 

којим тонемо све дубље 

у лаж лишћа 

оковани жељама 

зарђали 

Неко јако важан 

мути обичним људима последњу 

наду 

претвара их у живе метафоре 

позориште лутака 

чистаче жутог лишћа 

чистаче рђе 

Неко сасвим тајан баца колаче на 

земљу 

док падају 

ваздух их размазује и прљавим 

кишама полива 

мали људи великим метлама одржавају 

чистоћу у граду 

истим послом баве се од свог рођења 

ИГРЕ НА СРЕЋУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИГРЕ НА СРЕЋУ

(Песма за моју баку Саву)

            Моја бака Сава, блаженопочивша мајка моје блаженопочивше мајке Драгиње Драгице Мандић, девојачки Опачић, иначе Сократ(ице) мог детињства волела је да каже: „Е, моја децо, како би људи измислили игре на срећу да у својим животима нису доживљавали мале или велике несреће, па се наш мили Бог смиловао да им кроз игре на срећу макар мало надокнади губитке на њиховим несрећама?“. Сећам се да у време када је изговорила ту реченицу, коју сам забележио у мом малом жутом блоку, по формату најмањем из чувене серије „скицен“, с осталим њеним просократовским сентенцама, илити, изрекама, од игара на срећу у некој тадашњој југословенској држави,а која је владала за време мог детињства, од игара на срећу била је само тзв. државна лутрија. Са лозовима који су се штампали као дводелни тикети од две истобројне и истобојне перфориране половине. Једне године, ако ме сећање не вара, то је било неке из календарског низа осамдесетих прошлог века, бака Сава ми је у сну, уз осмех, поручила да хитно купим један цео дводелни лоз те фамозне државне лутрије. И купих ја како ми то пророчански поручи моја мила старица, коју сам много волео и исто толико обожавао, али нажалост само половину лоза, док сам за разлику преосталог новца, колико је износила цена целог лоза, купио паклицу цигарета Дрина. И дан данас ми је жао што је не послушах, што купих само пола лоза, па уместо целог добих само половину значајног добитка, који је извукао магични број купљеног лоза. Али, и то је било довољно за битно увећање нашег ондашњег и веома скромног породичног буџета. Прво што сам купио од новца тог добитка био је велики женски кожни новчаник, или буђелар како га је бака називала и никада имала, светле беж боје, који сам, уз букет црвених ружа, са радошћу једне недеље однео на бакин гроб у њеном селу Днопоље. У новчанику, поред неколико новчаница у мањим износима, ставио сам и један истргнути лист из мог малог жутог „скицен“ блока на коме је била записана моја песма На крају земље. Песма је била посвећена њој мојој баки миљеници и највећем филозофу мог детињства, па, ето, и из сличности тог разлога зато јој посвећујем и ову причу. А, успут хрлећи у неку имагинарну јутарњу шетњу, са осећањем да ћу је на тренутак срести у њој, застаћу прво, крај локалног православног храма саграђеног на левој обали Дунава, да бих јој на платоу одређеном  испред њега, са великом љубављу и захвалношћу што је постојала у мом животу - запалио свећу.

мај 2018. 

КЛЕТВА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КЛЕТВА

Затворити се у себе

речи другима поделити

сумњати у податке чула

у историју корења

развалити своје име и свој

знак допустити да се читају

тумачи

Ниче и Шопенхауер

да се подвлаче рукописи песника

слике и томови на леђима да се

носе

памети да се сабирају

пустити да оцењују процењују

прецењују и оцрњују

учествовати у сабирању памети

спајати дан и ноћ испод очију

пливати по немим водама

слепе каменчиће од воде исушивати

води водом одговарати

ватру тајном не сматрати

Сенка бити којом се нико не користи

Имати и немати пријатеље

ни непријатеља у помоћи и немоћи

Умивати се на светлу

до миле воље на клозетној дасци

седети

(Из циклуса „Интимне песме“ сабране у књизи „РАДОВИ НА ПУТУ“ („Рад“, Београд, 1993, уредник Јовица Аћин)    

НЕДОХВАТ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕДОХВАТ

Ни свој поглед ухватити

Не можеш

ако си иза њега

ни додир бити

ако врхом прстију

руке језика

додирујеш тело

туђе

своје и

мислиш да си се у чудо

претворио

у неприкосновеног господара

који ће рећи

теби ово

њему ово

ни своју реч чути

не можеш

ако је на језику канапом

везана

у чвор претворена нерасецива

неближња

ако си метром срчаним

крај других стално

да их мериш

да их преводиш

у безнађу свом до дна да не потону