ИГРЕ НА СРЕЋУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИГРЕ НА СРЕЋУ

(Песма за моју баку Саву)

            Моја бака Сава, блаженопочивша мајка моје блаженопочивше мајке Драгиње Драгице Мандић, девојачки Опачић, иначе Сократ(ице) мог детињства волела је да каже: „Е, моја децо, како би људи измислили игре на срећу да у својим животима нису доживљавали мале или велике несреће, па се наш мили Бог смиловао да им кроз игре на срећу макар мало надокнади губитке на њиховим несрећама?“. Сећам се да у време када је изговорила ту реченицу, коју сам забележио у мом малом жутом блоку, по формату најмањем из чувене серије „скицен“, с осталим њеним просократовским сентенцама, илити, изрекама, од игара на срећу у некој тадашњој југословенској држави,а која је владала за време мог детињства, од игара на срећу била је само тзв. државна лутрија. Са лозовима који су се штампали као дводелни тикети од две истобројне и истобојне перфориране половине. Једне године, ако ме сећање не вара, то је било неке из календарског низа осамдесетих прошлог века, бака Сава ми је у сну, уз осмех, поручила да хитно купим један цео дводелни лоз те фамозне државне лутрије. И купих ја како ми то пророчански поручи моја мила старица, коју сам много волео и исто толико обожавао, али нажалост само половину лоза, док сам за разлику преосталог новца, колико је износила цена целог лоза, купио паклицу цигарета Дрина. И дан данас ми је жао што је не послушах, што купих само пола лоза, па уместо целог добих само половину значајног добитка, који је извукао магични број купљеног лоза. Али, и то је било довољно за битно увећање нашег ондашњег и веома скромног породичног буџета. Прво што сам купио од новца тог добитка био је велики женски кожни новчаник, или буђелар како га је бака називала и никада имала, светле беж боје, који сам, уз букет црвених ружа, са радошћу једне недеље однео на бакин гроб у њеном селу Днопоље. У новчанику, поред неколико новчаница у мањим износима, ставио сам и један истргнути лист из мог малог жутог „скицен“ блока на коме је била записана моја песма На крају земље. Песма је била посвећена њој мојој баки миљеници и највећем филозофу мог детињства, па, ето, и из сличности тог разлога зато јој посвећујем и ову причу. А, успут хрлећи у неку имагинарну јутарњу шетњу, са осећањем да ћу је на тренутак срести у њој, застаћу прво, крај локалног православног храма саграђеног на левој обали Дунава, да бих јој на платоу одређеном  испред њега, са великом љубављу и захвалношћу што је постојала у мом животу - запалио свећу.

мај 2018.