ЗОРАН М. МАНДИЋ
РАВАНГРАДСКИ „АРИСТОТЕЛ“
Дуго
траје прича за коју сам се, после вишегодишњег
устезања, одлучио да
је испричам баш у овом тексту.И то што директније. У овом „малонасловном“ –
кључу. И то што могу краће.
Прве муке с њом осетио
сам приликом избора
њеног имена. Да ли Аристотел, или Универзалац, с обзиром на све што је њен
главни „јунак“ у поодмаклим годинама чинио у свом животу? Истурајући себе увек
у некакве „прве редове“. И клупе. Без о чему се, и кад - радило.
Чинио је он та истурања без и трунке
гриже савести, а камо ли срама, кад год се стоврила нека прилика, па макар и у
формату, што би спортисти рекли – полушансе. За време тих „пробоја“ у руци му
је увек био барјак на коме је његовом руком, и то латиницом, било исписано
његово презима са два имена. С једним крштеним и с оим другим, какво су својој
мушкој деци неретко давали Јевреји. Тај барајак је пре неколико деценија, у
време комуниста, био примећен и на неким зборовима грађана и бирача када се
главни „јунак“ ове приче кандидовао за председника општине. Наравно да је та
„Аристотелова“, илити, „универзалчева“ жеља нестала у пламену неспеха. Са
прикупљеном тек шачицом гласића за његову кандидатуру.
И све би то било још дубље
потиснуто у хоризонту заборава да се „Аристотел“ неки дан, у осмој деценији
живота, у свом раванградском окружју, није представио као „уредник“ културних програма
једне „старачке куће“. Куће у којој је поново прорадио незајажљиви апетит
његових полуписмених и кловновских интереса.
У
разговору, који је на улици, на ову тему, иницирао један пишчев познаник, док
је писац ове „малонасловне“ прозе - шетао свог петогодишњег праунука. Педтогодишњи
малиша, да ли Андреј, или Филип, је упитао прадеду: да ли ће тај „Аристотел“
једнога дана, наравно док он не одрасте, уређивати културне, књижевне и ликовне
програме и у његовом вртићу. Наравно, да су се, након оовг питања, прадеда и
моја маленкост озбиљно погледали – очи у очи.
Иначе, куриозитет „пар екселанс“ које се веже за праксу универзалија овог
бачког „Аристотела“ је његов роман „Критика за једног писца – ДујКа Била Мова
из ДакоТе“. А, реч је о једној истоименој варошици из суседне Мађарске у којој
је чика Дујк, на неком анонимном аматерском конкурсу – бачком „Аристотелу“
намештао неке међуградске књижеве награде, да би га за узврат његов
славодобитник, промовисао у Југославији као вредно литерарно име из суседне
Мађарске.
Бачки „Аристотел“ је захваљујући Богу још увек жив са добрано
ремонтованим здравстеним стањем. И то усред раванградског климатског појаса у
граничном простору између Југославије и Мађарске. Недавно је чак изабран за
високог трећег саветника другог помоћника четвртог потпредседника северне
мултиетничке асоцијације југословенских писаца. Који су у сукобу сами са собом
и, након дужег боловања, на коме се налази њихов несмењиви вођа ЗиКи, алијас, КиЗи.
