РАВАНГРАДСКИ „АРИСТОТЕЛ“

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РАВАНГРАДСКИ „АРИСТОТЕЛ“

            Дуго траје прича за коју сам се, после вишегодишњег устезања, одлучио да је испричам баш у овом тексту.И то што директније. У овом „малонасловном“ – кључу. И то што могу краће.

Прве муке с њом осетио сам приликом избора њеног имена. Да ли Аристотел, или Универзалац, с обзиром на све што је њен главни „јунак“ у поодмаклим годинама чинио у свом животу? Истурајући себе увек у некакве „прве редове“. И клупе. Без о чему се, и кад - радило.

                Чинио је он та истурања без и трунке гриже савести, а камо ли срама, кад год се стоврила нека прилика, па макар и у формату, што би спортисти рекли – полушансе. За време тих „пробоја“ у руци му је увек био барјак на коме је његовом руком, и то латиницом, било исписано његово презима са два имена. С једним крштеним и с оим другим, какво су својој мушкој деци неретко давали Јевреји. Тај барајак је пре неколико деценија, у време комуниста, био примећен и на неким зборовима грађана и бирача када се главни „јунак“ ове приче кандидовао за председника општине. Наравно да је та „Аристотелова“, илити, „универзалчева“ жеља нестала у пламену неспеха. Са прикупљеном тек шачицом гласића за његову кандидатуру.

                И све би то било још дубље потиснуто у хоризонту заборава да се „Аристотел“ неки дан, у осмој деценији живота, у свом раванградском окружју, није представио као „уредник“ културних програма једне „старачке куће“. Куће у којој је поново прорадио незајажљиви апетит његових полуписмених и кловновских интереса.

 У разговору, који је на улици, на ову тему, иницирао један пишчев познаник, док је писац ове „малонасловне“ прозе - шетао свог петогодишњег праунука. Педтогодишњи малиша, да ли Андреј, или Филип, је упитао прадеду: да ли ће тај „Аристотел“ једнога дана, наравно док он не одрасте,  уређивати културне, књижевне и ликовне програме и у његовом вртићу. Наравно, да су се, након оовг питања, прадеда и моја маленкост озбиљно погледали – очи у очи.

Иначе, куриозитет „пар екселанс“ које се веже за праксу универзалија овог бачког „Аристотела“ је његов роман „Критика за једног писца – ДујКа Била Мова из ДакоТе“. А, реч је о једној истоименој варошици из суседне Мађарске у којој је чика Дујк, на неком анонимном аматерском конкурсу – бачком „Аристотелу“ намештао неке међуградске књижеве награде, да би га за узврат његов славодобитник, промовисао у Југославији као вредно литерарно име из суседне Мађарске.

Бачки „Аристотел“ је захваљујући Богу још увек жив са добрано ремонтованим здравстеним стањем. И то усред раванградског климатског појаса у граничном простору између Југославије и Мађарске. Недавно је чак изабран за високог трећег саветника другог помоћника четвртог потпредседника северне мултиетничке асоцијације југословенских писаца. Који су у сукобу сами са собом и, након дужег боловања, на коме се налази њихов несмењиви вођа  ЗиКи, алијас, КиЗи.