05. август 2017.

ДОВИЂЕЊА ТУГО, ДОБАР ДАН НАДО


ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДОВИЂЕЊА ТУГО, ДОБАР ДАН НАДО

Др Добривоје Зечевић: „Диван је Нови Сад“, књига трећа „Довиђења“, Библиотека Диша Антић, Владимирци, 2003.


            Сада, када  је пред читаоцима трећи завршни том, или „књига трећа“ сатиричног романа „Диван је Нови Сад“, његов аутор др Добривоје Зечевић са лакоћом може да одахне и препусти се неким другим плановима у чијим књижевним пикантеријама намерава да и даље путује, чак енциклопедијском композицијом, са својим неодољивим јунаком – Новим Садом. Предах је у таквим пословима писања итекако, лековито препоручљив, колико, због сложеног и истоветно исцрпљујућег замора, толико и зарад оне свежине одмора са чијег ће имагинарног торња, или одморишне терасе, писац гледати у (ре)акције својих читалаца. А, можда и покадкад погледом са добро одмерене даљине, или растојања, у речима између „означитеља“ и „означеног“ , измерити пулс. Температуру  чула. Нарочито, оних, којима је, као и њему стало до Новог Сада. Његове историје напредовања и назадовања. Његовог и свог личног сећања постмодернистичким преметачинама, или боље речено – узбунама. На таласима политичког времена. Гибања у локализмима „управа“ и „самоуправа“. И оних трагикомичних аутоголова због којих градови, као и спортисти, губе добијене утакмице. А, који признају да су се с њим, Новим Садом, упознавали кроз сатирично-хумористичке томове Зечевићеве, горко и без попуста, адресиране прозе његовом невидљивом Духу. Побољшавали „квалитете и квантитете“ својих ранијих познанстава с њим. Више сазнавали и дознавали о његовим: лепотама, салонима књига, Егзиту и другим фестивалима, стазама за ауто-мото и бициклистичке трке на Мишелуку, Најлон и другим пијацама, бувљацима, цветним површинама, светлима која осветљавају грађевинске, архитектонске и историјске раскоши здања: тврђаве у Петроварадину, Бановине, Магистрата, Скупштине града, Поште, Српског народног позоришта, католичке Катедрале, или управне зграде НИС-а.


                Зечевић је заиста мајсторски из добро васпитаног у нези језика пародијског угла нарације, па чак и драматских заплета, опричао визуелне, чулне и друге недаће са Новим Садом, градом његови успеха, посвећења, афирмације, али и немирења са стањем и „здрављем“ његовог Духа. Са околностима у којима тај Дух по нужди обитава. Страда и мучи се. Са болном врстом метафоричког нестајања у расцепима цивилизацијских промена, које су Нови Сад, као и целу Србију, гурнули на маргину. Егзистенцијалне тескобе. Етичке ерозије. Естетске депресије. У гледалиште, које се храни телом свог немоћног погледа. Фотокопијама отправака текстова и нацрта исхода сопствене судбине из белосветских великосилних политичких бутика. Канцеларија, магистрата, савета и кабинета „правде“.
                Писац ове трилогије не одлази из урбане утробе свог јунака. Већ, трајно у име наде „водитељице живота“ остаје у њој да доприча и допише своју љубав, чији сатирички тонови и духовите интонације зборе о неистинама и лажима. Чије се прихватање неразумно одлаже. Избегава одговор насиљу тамности и наивности. Иако, на моменат са мале, готово невидљиве дистанце, Зечевић подешава прамац свог сатиричког perpetum mobila  у кретању оног лика „сатире која не сатире“ свој предмет, већ му из себе подарује снагу, за приметити је да то сатиричко возило личи на генератор те снаге. Снаге у алузијама и алузије у снази. За „осмех и здравље“  јунака његове сатирично-хумористичке прозе.   За све оне причице чијим виртуелним мирођијама је зачинио целину свог текста. Као особен вид саморефлектовања смисла живота и опажања истог у непријатним стегама притиска из разних поља неуспостављене аутономије истине. И игнорисања њеног гласа. А, зашто: довиђења? Зато, што је то збогом свему што хоће и не може без „срца“. Без свог срца у свом телу. Своје традиције. Културе. Историје. Етике. Естетике. Клиничких и других центара моћи природе. Свог језичког сопства и његове националне аутономије.

                Овај текст сам објавио у четвртак 22. априла 2004. године у додатку СВЕТ КЊИГЕ (уредник др Мићо Цвијетић) београдског дневног листа БОРБА.



БЕЛЕШКА О АУТОРУ:
            Проф. др ДОБРИВОЈЕ ЗЕЧЕВИЋ рођен је 29. маја 1935. године у селу Казановиће, Општина Рашка, од оца Радомира и мајке Ивке.
                Основну школу је завршио у Казановићу и Рашки са одличним успехом. Гимназију је завршио 1955. године у Новом Пазару такође са одличним успехом. Медицински факултет је уписао 1955. године у Београду који је завршио тачно у року 27. октобра 1961. године. Након дипломирања одлази на одслужење војног рока на Војној Медицинској Академији (ВМА) у Београду, где завршава и Школу санитетских резервних официра, а потом, опет у Београду, обавља обавезан лекарски стаж. Специјалистички испит из интерне медицине положио је 22. маја 1970. године са одличним успехом, а субспецијалистички испит из кардиолоије 20. фебруара 1971. године такође са одличним успехом, чиме је стекао и академско звање специјалисте кардиолога, а одбранио је писмени субспецијалистички рад на тему: „Утицај никотина (пушења) на електрокардиографски налаз“. Првог септембра 1971. године почиње да ради у Институту за туберколозу и плућне болести у Сремској Каменици, где на Интерном оделењу, као први кардиолог који је запослен на овом Институту, оснива први Кардиолошки одсек на овој локацији. Тек касније,1. јануара 1977. године у истом здању формиран је Институт за кардиоваскуларне болести у коме је наставио са радом где је био Начелник Оделења за срчане мане и болести миокарда и перикарда од оснивања Института до одласка у редовну старосну пензију (30.09.2000.). Докторску дисертацију под насловом „Процена плућне хипертензије мерењем и инвазивним методама – компаративна студија“ одбранио је 1. априла 1979. године на Медицинском факултету у Београду. Објавио је преко 200 стручних и научних радова у домаћим и страним медицинским публикацијама, као и поглавља у домаћим уџбеницима интерне медицине и кардиологије. Објавио је капитално дело „Плућна хипертензија“ (у три издања), које је прихваћено као уџбеник за дипломске и последипломске студије на Медицинском факултету у Новом Саду. Цитиран је 29 пута у страној литератури. На Медицинском факултету у Новом Саду у звање доцента изабран је 1980. године, у звање ванредног професора 1986. године и у звање редовног професора 1991. године.              
                Био је члан Друштва књижевника Војводине, Удружења књижевника Србије и Савеза југословенских књижевника у отаџбини и расејању. Написао је: две књиге афоризама, три драме, две трилогије (Ни она ни он и Диван је Нови Сад), једну тетралогију (Прпинци у рату, миру, у новом миленијуму и Хагеленду), једно двокњижје (Голобоси кроз трње I и II) и роман Човек са пехом.

                Добитник је награде Академије Иво Андрић за животно дело (2008. г.)