13. септембар 2017.

DRAGAN JEVDIĆ, SLIKE I SKULPTURE


ZORAN M.  MANDIĆ
DRAGAN JEVDIĆ,  SLIKE I SKULPTURE


              U likovnoj  galeriji  Meander u Apatinu   otvorena   je  samostalna izložba  slika i skulptura  dr Dragana Jevdića (1945) iz Vršca. Dr Jevdić, inače  neuropsihijatar,  po  obrazovanju i profesionalnom    usmerenju, i   član ULUS-a i SULUV-a, predstavio  se apatinskoj  kulturnoj javnosti slikama velikog formata  na kojima
 je, kako to, u kataloškim navodima  i citatima,  ističe Sava  Stepanov,  u jednom  kompaktnom i  celovitom  ciklusu, koloristički, izgradio  lazurni  odraz jedno- stavnog  i svedenog  motiva-znaka,  koji dominira  ukupnom konstitucijom slike. A, u strukturi tog znaka  najčešće su kolažirani elektroencelfalogramski zapisi i drugačiji snimci moždanih  funkcija, koji ovaj umetnik koristi, kao lekar i doktor neuropsihijatriskih nauka,  a  proširujući, tako,  preko  njihovih  vibracija, mogućnost  tog  sadržinsko-simboličkog dejstva slike.




               I njenog   rada   u  prosotoru   filozofske analize   postavljenih ontoloških  pitanja  - kako  slikara  slici, tako  i  slike slikaru. Baveći se emisijom simboličkog doživljaja  sveta u polju njegovih   nadrealnih   vizura  i  metafora,   dr   Jevdić  se ovom izložbom legitimisao kao slikar modernog  viševalentnog mišljenja. Jevdićeve  skulpture,  naročito  centralna,   koja  je geometrijski savijena  u  duhu  elipsoidnog  lavirinta,  na  ovoj izložbi deluju  više kao,fusnote   po-kazanih  slika,  nego  što su   spremne   da   nezavisno   istaknu   svoju  po-kazanost.  U svakom   slučaju,  kako   je  taj   verbalni  orginalizam   kritički izlazio iz usta  Miloša Crnjanskog,  Apatinu  je,  posle  dužeg niza izložbi, predočen  jedan,  zaista,  ozbiljan umetnički projekat.  Projekat  slika,  u  sedećem   položaju,   naslonjenih   na belu  nevinost zidova  njihove  galerjske  kvadrature.  U  izvesnom  smislu,  ova  izložba  je  i  metaforički  prilog gramatici ćiriličnog slova P i njegovom  dijalogu sa fenomenom kapije, kao  čeonoim    magijskim egzitom.  Koji  ovostrani  svet deli od  onostranog   i  njegovih  vančulnsenzacija.  U  prostoru, koji nikom ne pozajmljuje vreme, ma  koliko se nadali  da  će jednom  biti prevaziđen.

NAPOMENA

Ovaj tekst objavljen je u časopisu Likovni život broj 123-124/2007 (XX) koji je izdavala likovna galerija Stara kapetanija u Zemunu.