СВРАБ УНУТРАШЊИ И СПОЉАШЊИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СВРАБ УНУТРАШЊИ И СПОЉАШЊИ

(Мали наслов о мишљењу и сврабу)

            Сећам се да сам одувек желео да, у неком од мојих текстова, „насликам“ – СВРАБ. Онако и онолико верно, колико је то изводљиво са оловкама и бојама из магичних кутија језика. А, те кутије су ми увек биле – ПРЕД ОЧИМА. Као на полицама књиге: Достојевског, Мајаковског, Кафке, Бекета, Џојса и Рембоа. Од којих се нисам одвајао. И раздвајао.

                И да будем, дословно до краја, искрен – признаћу и на овом месту,  да сам о СВРАБУ - много више читао него размишљао. И трагао у својим искуствима. Чак, сам у неким од раванградских кафана, умео добрано да потрошим део свог драгоценог антрополошког времена – слушајући на ту тему – неке од надри, или ликовно неописмењених, сликара, који су као стравично упорни наивци, мислили да су се, уз лестве својих жврљотина испели до – БОЖИЈЕ БРАДЕ. И, да будем мало, што би се рекло „дегутантно непријатан“, рећи ћу да сам из њихових неповезаних прича о сврабу схватио – да су га они највише осећали, илити, осетили, због чињенице што су се – најмање купали. И посвећивали личној и менталној хигијени својих „физикуса“. Како је тим закључком, с врха своје српске и европске ликовне громаде, волео да им се подсмева Милорад Бата Михаиловић.

                О сврабу ништа нисам нашао у рукописима својих покрадених – дневника и путописа. Можда и због оног памфлетића у ком сам изјавио: „Да не треба писати дневнике и путописе да се писац не би – ЗАГЛАВИО У БЕСМИСЛУ.“ И, тако остадох без важних трагова размишљања, можда баш добро забележених, на страницама свог искуства. А, сврбело ме је често до раскрвљења на местима на којима сам се лудачки чешао. Можда и у превеликој жељи да у будућности имам где да копкам по крастама.

                Иначе, моја искуства са сврабовима, унутрашњим и спољашњим, углавном потичу из мојих филозофских промишљања појма -  БЕСМИСЛА. Вероватнода сам једног тренутка, због мисаоног свраба написао да постоји мишљење, не истичући да је оно моје, по коме је ПРАШУМА БЕСМИСЛА увек – БЕСМИСАО. Коме ни најстравичнији ПОЖАРИ баш – НЕ МОГУ НИШТА. На полеђини листа на коме сам ово ово написао – стајао је дописан само НАСЛОВ – Мали наслов о мишљењу и сврабу. Само то и толико. А, на месту „ограђеном“ за фусноту – НИШТА.

                6. марта господње 2019.