ZORAN M. MANDIĆ
DELIRIJUM
SMISLOVA
(Jovica Aćin: DUGE SENKE KRATKIH SENKI, Svjetlost, Sarajevo, 1991.)
Kada se čitalac oseti učesnikom
(adaptom, utamničbikom) dela koje bez svoje književne definicije, a pod
pritiskom svojevrsnog oklevanja, nije izmišljanje, teorijski problem, već,
nešto između „ni ovo ni ono“, bez pretenzija da bude kritičar, davalac
definicije, konverzor, proizvođač metafora ili su pisac koji se takmiči sa
svojim dugim ili kratkim senkama i bezumno iscrpljuje, koliko svoj retorički
kompleks, toliko i svoj registar persiflaža – POSTAĆE TALAC te iste „tvorevine
čiji užici oslobađaju naše skrivene istine i želje i podstiču na pustolovine u
graničnim prostorima između sna i jave“, jer će biti UVUČEN u intelektualni razgovor sa: vremenom ,istorijom
perseccutionum hermeneutičkim blefom, formom, oklevanjem i dokazivanjem
iluzija, a možda POSTANE i glumac velike predstave o interpretaciji lucidnosti.
Takvih mogućnosti u postmodernističkoj igri ima na pretek, pa otud ova rečenica
s početka razmišljanja o knjizi „DUGE SENKE KRATKIH SENKI“ ili mikrohaosu
JOVICE AĆINA, s pravom i u mnogom, najrelevantnijeg savremenog srpskog
esejiste, književnog mislioca i neponovljivog pustolova duha, velikog čitaoca
koji se nad ponorima beline papira, pretvara u anđela spasitelja tih ponora nad
kojima anđeo razvija igru pogađanja i imenovanja „bezimenu nauku koja nam u
ludilu kazuje da razmišljanja mogu biti tek priče, da je i priča ona koja
razmišlja o svom čitaocu, da i senke mogu imati svoje senke“. Dakle, u velikom
pitanju je čitaoc naspram Aćinovih svakodnevnih traganja, sna, buđenja, nesna,
iskušenja i otkrivanja naličja koje kao što to Jovica Aćin primećuje za Ežena
Joneskua „nosi sa sobom, svoje sumnje o: pisanju, slavi, prolaznosti, sujeti,
prijateljstvu ... otkrivajući nam svoje nemire i uzbuđenja i raskrivajući nam i
naša raspeća“, koji u celom tom mikrohaosu treba i sam da bude znamenovan ili
razapet spram nevidljive Aćinove biblioteke i novog književnog stila.
Prva u nizu čitalačkih nedoumica
situirana je u pitanju šta je u književnom smislu „mikrohaos“ Jovice Aćina i
koliko ponuđeni triptih dugih i kratkih senki „herojski“ brani „cepidlački i
užasno proganjanu nečitljivost – tu pagansku đavolijadu kojoj dugujemo opstanak
dela i ustoličenje i kršenje svih metafizičkih načela u njemu“. Naravno,
kritičarske i druge čitalačke nedoumice izazivaju osim muke i poređenja i
odgovornost ako se misli da kritika (i pamćenje) imaju gotove recepte i „mrežu
za svaku ribu“ kako bi to rekao H. Čulič, pa u tom nizu i „jamstvo za smislove
koje stvaramo i razaramo u nekoj priči, nadomak očiju, i ne mareći za sve
nužnosti i slučajnost koje su je rodile“. Rođenje Aćinovih „Dugih senki kratkih
senki“ upravo na takvoj relaciji zasnivaju i temelje svoju igru žanrovskog
oklevanja između priče i eseja pretresajući „krivotvoreći“ i zasnivajući u tom
dvojstvu: aktivno, pasivno i poslednje čitanje, upravljanje tekstom i
potčinjavanje njemu, pri čemu Aćin pomera odnose književne „opozicije“ u pravcu
„klijanja sveta koga nema“ uprkos brižnom susdržavanju i trudu da mu mastilo ne
kane s pera u papir, a sve to za račun kako on to kaže: „uzvraćanja zajmova
kada se reči potroše“.
I pre nego što se „iskopaju“ književni
izvori Aćinovih „senki“ valja analizirati njegovo poimanje pisanja, koje on
izjednačava sa „drugim životom“ i „svlačenjem“. Da li naizmeničnost čitanja i
pisanja, obučenosti i nagosti, proizvodi veštinu poništavanja teksta i buđenje
pisca, ili je to samo trik pomoću kog Jovica Aćin „sukobljava“ svoju veliku
čitalačku strast sa fantasmazgorijom slova u granicama borbe protiv svakog
Apsoluta i pristajanja, kao i Sioran, na ništa manje, ali ni na ništa veće od
Apsoluta? Uvođenje Apsoluta u pomenutu „analizu“ „Dugih senki kratkih senki“
proizvodi istinu o privatnom filozofu za intimnu upotrebu, kog opsesivna strast
(potreba) za negiranjem „navodi“ kao autora: fascinantne, šokantne,
izvanserijske, intimističke, dnevničke i melanholične proze, ali i kao
antifilozofa najsličnijeg Francu Kafki za kog važi stav: „drukčije nije bilo,
tako je pisano“,
Ipak „Duge senke kratkih senki“
mogu se označiti knjigom priča koje kao duhovite konverzije eseja iskorištavaju
Aćinove čitalačke prinose, fascinacije, njegove tajne odnose sa: Kafkom, Edgar
Alan Poom, Servantesom i njegovim Don Kihotom, ili sa svim onim zagonetkama od
kojih je spletena mreža Talmuda, Rembrantovo oko, psihoterična neprilagođenost Fridriha
Helderlina, ili paranoična „utajena knjiga“ jevrejskog pesnika Jehude Halvija i
njegove verzije o Hazarima. A, zanemarivši pitanje o konverziji, kao
instrumenta ili sprave za mučenje čitaoca, Aćin je kroz iluziju vlastite
književne „ustanove moći“ uspostavio red u samom „mikrohaosu“ podelivši ga
najpre na tri dela: „Nostalgični izvornici košmara“, „Lažni bibliotekar“ i
„Spojeni sudovi“. U toj deobi on je sa obe strane „plena košmara“ zagospodario
spravama za mučenje znatiželje raskriljujući vrata scene na kojoj se odvija
ples, najsličniji baletskom, iluzija i moći lažnog i fantasmagoričnog. Ostaće
upamćeno da se niko tako lako nije poigrao kao Aćin sa pričama iz života mrava
i poštanskih sandučeta, i da se niko tako lako nije odlučio „da celom svetu
iznese nepobitan dokaz o svom postojanju“, koliko sa slikama iz piščevog
seksualnog života, toliko i o pitanjima mogućnosti u vezi sa prestankom
razmišljanja o ličnim mogućnostima „padnuvši tako u beskrajnu petlju“ kroz koju
se „najposle izvrše haosi sveta i pretoče u kosmičku silu“. To je i pitanje
književnog račvanja, ali i delirijuma koji se simbiotički kao par: pisac i
čitalac zatvaraju u konstrukciju „spojenih sudova“ odbijajući da račvanje svedu
gde odsečak nikada ne može bez prethodnog odsečka za zaklinjane u vrtove koji
svojim iluzijama smisla teraju u delirijum svih smislova. A, takav delirijum,
zaključuje Jovica Aćin „nije nešto staro i minulo, nije naša predistorija: on
je uvek pred nama, jedna od naših budućih istorija“.
O citatima i „načinima
diktiranja“ i „glibu“ reči kojim u najboljem slučaju pisar može ostrugati
figurativan sloj, Jovica Aćin je ostavio velik zagonetni (haotični, rastrojeni)
trag, koliko u zbilji, toliko u snu igrajući se iluzijama u velikom magičnom
književnom cirkusu: dugih i kratkih knjiga, dugih knjiga kratkih knjiga. I
senki, onih na kojima je istorija razumevanja uštedela ili nije uštedela,
pošteđenih jedva da će, na kraju krajeva biti.
A, za kraj ove knjige priča
valja citirati i „Pouku“ univerzalnu za sve književne, pa i ovaj Aćinov
tekst/rukopis:
P
o u k a
„Narod se priči smeje tri puta.
Prvi put, kad mu je ispričaju. Drugi put, kad mu je objasne. Treći put, kad je
razume“.
Ovaj tekst objavljen ju u časopisu POLJA (Novi
Sad) u broju 394 / decembar 1991.
Нема коментара:
Постави коментар