СЕЋАЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СЕЋАЊЕ

(Мали есеј,илити, наслов о музици мајчиног срца)

            Сећање треба да се буди, као мало уплакано дете, које дозива мајку да га узме у наручје и привије на груди да би слушало музику њеног срца. Музику, коју је Створитељ лично компоновао за његову богодечију нејач, која као какав ветробран, или звучна баријера, стоји на почетку „аутопута“ сензације живота. Од туда и поређење детета са фигурама сећања одраслог човека, које често потону у његовим непромишљеним запостављањима слика из прошлости. И непревазиђене музике мајчиног срца. Сећања су одвајкада била жртве човекових бахатости и глупог веровања у некакав вечни живот без прошлости. Због таквог осионог понашања човек је ирационално изгубио представу о „грађи“ из које се, по нацрту Створитеља, развио његов лични онтолошки и емоционално-хемијски процес. Занимљиво је да је Створитељ неке од таквих бахатих људи пустио да доживе и стоту годину живота, али само да би их имао на оку, као примере његових чувених „нацртних“ и „статистичких“ грешака. И, то као примере за све његове долазеће рабове, које ће на пријему наградити сликама на којима се: Бах, Моцарт, Бетовен, Григ, Вивалди и наш Стеван Мокрањац клањају пред партитурама и нотама музике мајчиног срца.