ЗОРАН М. МАНДИЋ
ТИШИНА
Само звук тела и нечујности
окружене нечујностима других тела. И других душа. На упаљеном унутрашњем екрану
не промичу спољне слике, које одвлаче пажњу. Мир закопчан до грла као свечано
одело. Понеко сећање. И тајац. Тајац који је угушио побуну малих бука. Буке и
беса што се међусобно надмећу у улогама господара тишине. Доле на поду
нечујности стало је време. На његовом лицу предњачи израз опрезности претворене
у грч. Са његових тврђава мотри се на сваки покрет невремена. Ништа непроверено
и непрерачунато споља не сме унутра. Нити изнутра напоље. Испреплетани свет
разноликих форми нечујности стављен је под управу поретка. А, поредак је увек
контрола света за који се успотставља. Неконтролисани светови, као Хазари, као
Византија, нестају у другим световима. Губе своје име. Своју веру. Свој
капитал. Своје границе. Унутрашње и спољне послове. Захваљујући том сазнању
тишина је одбранила своје унутрашње послове. На њеним границама чувари спокоја
испијају напитке независности. Неподмитљиви су.
Нема коментара:
Постави коментар