ПОРОДИЧНИ АЛБУМ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОРОДИЧНИ АЛБУМ

Њих

више нема

Нису више ни текстови

ни отворени прозори

Празнина се населила

у све њихово

Гледа те језивим неписменим

погледом

АНТОЛОГИЈА

                    Слика академског сликара Бојана Шимуновића из Апатина

ЗОРАН М. МАНДИЋ

АНТОЛОГИЈА

Јутром

отварам приспела писма

шаљу књиге

на свакој слика јунака

шта је

ко је

Уписујем њихова имена

име и презиме и

ништа више

Градска чистоћа односи

папир и

ништа више

писма и даље стижу и

ништа више

(Песма из књиге РАДОВИ НА ПУТУ (Рад, Београд, 1993, уредник Јовица Аћин)   

СТРЕПЊЕ И НЕДОУМИЦЕ ЗОРАНА М. МАНДИЋА

СТРЕПЊЕ И НЕДОУМИЦЕ ЗОРАНА М. МАНДИЋА

                      На архивским страницама песничког времeплова ЗОРАНА М. МАНДИЋА налазе се „Антологијске“ и „Интимне“ песме сабране у његовој песмозбирци „РАДОВИ НА ПУТУ“, коју су копродукцијски објавиле издавачке куће београдски „РАД“ (главни и одговорни уредник Јовица Аћин), као извршни издавач и сомборска „ПРОСВЕТА – ТРГОВИНА“. Рецензију за ову књигу, коју чине тридесет две песме написао је Јовица Аћин:

                „...Најновије песме Зорана М. Мандића ношене су осећањем за језик кад језик ишчезава. Ироничне над таштинама света, самокритичне над песниковим задацима, израз су извесне немоћи коју данас сви делимо. Стрепње и недоумице проговарају у нашој немоћи коју грчевито пропитујемо да ли је тријумф или пораз. Ове песме су дневник, фрагменти, тог неопходног испитивања.“.

ПЕДЕСЕТА МИ ЈЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕДЕСЕТА МИ ЈЕ


Педесета ми је
па шта
звона стално звоне за неким
шумови који се стварају прелиставањем
књиге унатраг
не обогаћују музику пролазности
Време непристрасно не стаје ни на једној станици
у поезији а камоли у граду
ни семафори на раскрсницама не могу да га
зауставе
Оно стално некуд напред хода
Педесета је као слика на зиду
у будућем сећању урезана као ожиљак
а у прошлом као траг залечене ране
Понекад као и све остале личи на затворени сеф
Неке добростојеће иностране банке
у коме се чувају најдрагоценије ствари
и добри дух фабрике камата
Педесета зна све о иронији
носталгична је (....)
усамљена је као врхови Хималаја
на дубок океан подсећа (...)
Не воли сувопарне приче о знању
ни билтене не симпатише (....)
Педесета ми је
ускрсле су с њом многе разлике
снови су много сажетији (...)
Молитве су другачије (...)
магична крпа времена упија исцурело
На столу есеј о чистоти започет
на чистом столу есеј о чистоти незавршен
Кроз прозор допиру
Педесете (........)

МАНДИЋ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МАНДИЋ

Ево ме у дуго сањаној песми

Да ли и у њеном досањаном уму

С којим се усудио противуречити

Емоцијама

Чулима и оној

Финој до нежности лирској пређи

Која се обмотава око срца

Када онемоћа

Када избушено месо постане од

Срчаних удара и превелике љубави у

Коју је упадало као у дубоки снег

Ево ме с обе стране

Хармоније и дисхармоније

Мандић наспрам Мандића с оним

Средњим словом М

Као са кавим орденом  из кутије

Очевих одликовања за ратовање

Храброст и поштење

Ево ме у трагу без трага

Траговит у филозофском злочину

Кварења кругова

Са Србијом у дубоким водама

Као са каквим фантастичним добитком и

У малим насловима у

Наративима душица малих прича

Које као безимене

Безимене и бестелесне

Творевине расту брже и светлије од трулих

Писања у које књижевни кастрати у

Самице њихових јунака затварају Теслу и

Андрића

Мандић против Мандића

Никада да је тако било

У њима Једном М увек је горела

Ватра која греје

Која не односи градове

Шуме и

Људе и њихове куће

Ватра која не убија

Али

Пламен који ће спалити

Посмртне остатке књижевности

Заражене саме собом

Као куга са кугом

Колера са колером

Као као са као са

Шумовима на избушеном срцу језика

Те матерње иконе постања

Да ли српског или руског или у

Љубави свијеног као завет

Као сенка која крије сузе јунака и

Не да да га плач представља да

Цвили пред оним што може

Од чега су јачи

Мандић наспрам Мандића

У овој досањаној песми уочи

Светог Николе

Док се њих оба спремају да напишу сећање

На свог оца

Боже колико ли то правде има у

Поезији као мом једином дому у

Мојој страсти и мом завету да је никада

Никада ни у сну не напустим

Уочи Светог Николе 2017. 

ПЕСМЕ ИЗ ДНЕВНИКА (1)

                                          Драгиња, Драгица Опачић Мандић

                                                                 (1921-1998)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСМЕ ИЗ ДНЕВНИКА (1)

Писмо мајци (II)

Ево ме

таман када си помислила да сам

превише заузет

Над твојом хумком стојим

гледајући за данима који …

одлазе

Ниједан да застане

на путу у повратку кући

Спремио сам ти све најновије вести

о ономе што си и преко љубави волела

о нама

о Србији

Тешка су времена а још тежа када се

урачуна

у оно мало што се добије

Нека мизерија завладала је  планетом

и не одваја се у кружењу око ње

Твој најстарији Д. нешто се разболео

муче га прошла времена с Тобом болном

он још увек верује да си у његовој соби

као ненадмашна чуварка књига

као Она Једина и Једна за његов модел

идеалног…

М. те највише посећује

он је јунак у једној малој причи

о несхваћеном јунаку

много зна али и много ћути

Под једним малим кишобраном одлазили смо

заједно Твом Д. у болницу

прескакали смо ограду  болничког карантина…

Када размишљам о Теби не могу да не мислим

на фабрику у којој си производила сјај

и годинама нас  бојила њиме

Једном си ме учинила невидљивим

па сам тако могао да посматрам

како људи припремају преваре

Над Твојом  хумком стојим

док ветар нестрпљиво чека да извадим

папире

да са њих подигне моје речи високо…

Али ветар није знао да ћу ти све речи

наизуст пренети

као онда када смо преносили тешке ормане

из једног у други угао собе до улице

Много људи је отишло са овог света

Неких из Апатина се сећам као кроз маглу

или се уопште не сећам временских периода

у којима сам морао да их познајем

Не памтим идеално више ни своје песме

ни текстове које сам одвојио на страну

ни на десетине латинских сентенци…

Добро смо сва тројица

у подношљивој  интелектуалној кондицији

Читамо и не пропуштамо непрочитано

Онај најстарији има конкретне примедбе

и на савремену светску књижевност…

Онај најмлађи све зна о крвним групама

и метаболизму пажње

Стрпљив  је и не срља само у једном правцу

верујем да му неће измаћи замишљено

и да ће стићи тамо где је наумио

Ветар је мајко мој пријатељ

покрива пут дуге од очију оних који хоће

да је разбојнички савију у обруч око мене

Око мојих песама

које лете намазане сјајем из Твоје фабрике

сјаја и језика

веровања да треба путовати у свим правцима

без задржавања у грађевинским објектима…

А сад када ме подигне ветар махнућу ти и

сјајем пољубити Твоју вечност

Мирно спавај не бој се ми смо добро

Д. М. и З.

ИЗЛОГ (5)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗЛОГ (5)

(Скица за портрет излога са статистима и улазницама за гледање)

                Излог је сцена на којој се као на „позоришним даскама“ тискају драматике догађаја из: љубавних, меланхоличних и модних презентација. Сцене добро, илити, маштовито, „урађених“ излога су као слике које блистају од равнотежа ликовних елемената, поставки и углова за гледање. На таквим сценама лутке су „актери“, који статирају добро обучене људе са „залеђеним“ гестовима, које су аранжери смислили да би отворили,или, само провокативно одшкринули поклопац, декоратерске „шкриње“ асоцијација, најсличније Пандориној кутији. Коначно, излог, као изазов и мета посматрања, и те како мотивише поједине писце да га „сликају“ речима и „боје“ метафорама. У излозима комисиона, којих је све мање, па чак и у престоничким понудама све велелепнијег Београда на копну и на води, налазе се бројни предмети и вишенаменски реквизити, које поједина позоришта позајмљују за своје представе, илити, комаде у којима се садашњост сусреће са прошлошћу и хипотетичким алузијама на будућност. Због великих изазова и „ратничких поклича“ на Балкану готово да су сви излози стављени под видео надзор са јасним и са, чак, јасно штампаним упозорењима о неисплативости покушаја њихових обијања. У једној од сцена таквих излога имагиниран је судар њихових чувара са лакомисленим обијачима. А, опет, у једној од балканских земаља постоји излог који се зове „Перформанс лагуна“. Духовни покретач тог излога је смислио цаку да се знатижељницима наплаћује његово гледање, а они који пристану на такав услов, за време гледања, бивају, у оквиру те цене, послужени шалицом црне кафе, или, благотворне цикорије, уз обавезан додатак у лику парчета рахатлука са орасима. За будућност таквих излога побринуле су се и архиктете, које их у цртежима својих нацрта нових великих и екстра модерних стамбено-пословних објеката, планирају као магична места са позорницама велике квадратуре, које се покрећу са необичним ротацијама сеена, светла и музике, наравно, све то уз наплаћивање улазнице за гледање.