Драгиња, Драгица Опачић Мандић
(1921-1998)
ЗОРАН М. МАНДИЋ
ПЕСМЕ ИЗ ДНЕВНИКА (1)
Писмо мајци (II)
Ево ме
таман када си
помислила да сам
превише заузет
Над твојом хумком
стојим
гледајући за данима
који …
одлазе
Ниједан да застане
на путу у повратку
кући
Спремио сам ти све
најновије вести
о ономе што си и
преко љубави волела
о нама
о Србији
Тешка су времена а
још тежа када се
урачуна
у оно мало што се
добије
Нека мизерија
завладала је планетом
и не одваја се у
кружењу око ње
Твој најстарији Д.
нешто се разболео
муче га прошла
времена с Тобом болном
он још увек верује да
си у његовој соби
као ненадмашна
чуварка књига
као Она Једина и
Једна за његов модел
идеалног…
М. те највише
посећује
он је јунак у једној
малој причи
о несхваћеном јунаку
много зна али и много
ћути
Под једним малим
кишобраном одлазили смо
заједно Твом Д. у
болницу
прескакали смо
ограду болничког карантина…
Када размишљам о Теби
не могу да не мислим
на фабрику у којој си
производила сјај
и годинама нас
бојила њиме
Једном си ме учинила
невидљивим
па сам тако могао да
посматрам
како људи припремају
преваре
Над Твојом
хумком стојим
док ветар нестрпљиво
чека да извадим
папире
да са њих подигне
моје речи високо…
Али ветар није знао
да ћу ти све речи
наизуст пренети
као онда када смо
преносили тешке ормане
из једног у други
угао собе до улице
Много људи је отишло
са овог света
Неких из Апатина се
сећам као кроз маглу
или се уопште не
сећам временских периода
у којима сам морао да
их познајем
Не памтим идеално више ни своје песме
ни текстове које сам
одвојио на страну
ни на десетине
латинских сентенци…
Добро смо сва тројица
у подношљивој
интелектуалној кондицији
Читамо и не
пропуштамо непрочитано
Онај најстарији има
конкретне примедбе
и на савремену
светску књижевност…
Онај најмлађи све зна
о крвним групама
и метаболизму пажње
Стрпљив је и не
срља само у једном правцу
верујем да му неће
измаћи замишљено
и да ће стићи тамо
где је наумио
Ветар је мајко мој
пријатељ
покрива пут дуге од
очију оних који хоће
да је разбојнички
савију у обруч око мене
Око мојих песама
које лете намазане
сјајем из Твоје фабрике
сјаја и језика
веровања да треба
путовати у свим правцима
без задржавања у
грађевинским објектима…
А сад када ме подигне
ветар махнућу ти и
сјајем пољубити Твоју
вечност
Мирно спавај не бој се
ми смо добро
Д. М. и З.
Нема коментара:
Постави коментар