ПЕДЕСЕТА МИ ЈЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕДЕСЕТА МИ ЈЕ


Педесета ми је
па шта
звона стално звоне за неким
шумови који се стварају прелиставањем
књиге унатраг
не обогаћују музику пролазности
Време непристрасно не стаје ни на једној станици
у поезији а камоли у граду
ни семафори на раскрсницама не могу да га
зауставе
Оно стално некуд напред хода
Педесета је као слика на зиду
у будућем сећању урезана као ожиљак
а у прошлом као траг залечене ране
Понекад као и све остале личи на затворени сеф
Неке добростојеће иностране банке
у коме се чувају најдрагоценије ствари
и добри дух фабрике камата
Педесета зна све о иронији
носталгична је (....)
усамљена је као врхови Хималаја
на дубок океан подсећа (...)
Не воли сувопарне приче о знању
ни билтене не симпатише (....)
Педесета ми је
ускрсле су с њом многе разлике
снови су много сажетији (...)
Молитве су другачије (...)
магична крпа времена упија исцурело
На столу есеј о чистоти започет
на чистом столу есеј о чистоти незавршен
Кроз прозор допиру
Педесете (........)