ПЕСМЕ ЗОРАНА М. МАНДИЋА У ВУКОВОЈ ДАНИЦИ 2018

                 ПЕСМЕ ЗОРАНА М. МАНДИЋА 

                     У ВУКОВОЈ ДАНИЦИ 2018

            У српском народном илустрованом календару ДАНИЦА за 2018. годину, који се, као јубиларно издање, управо појавио из штампе, а који већ двадесет пет година издаје Вукова задужбина у Београду, на челу са др МИОДРАГОМ МАТИЦИКИМ, као уредником тог диљем света језика и књиге познатог годишњака, објављене су две песме ЗОРАНА М. МАНДИЋА – Између речи и Дозивање тачке.

                    ЗОРАН М. МАНДИЋ

                    ИЗМЕЂУ РЕЧИ

            Шта је проходан текст

               постављам питање песми

               док је зачињем у

               време безочних читања

               Да ли по сваку цену треба бити модеран

               без обзира на величину и дубину ува

               без обира на пропаст читања и

               пропасти писања

               Имам ли право кренути путем којим ме

               воде речи

               које се не одазивају свакој наредби

               срца

                               мисли

                                               идеје

               Значи ли то да ћу моћи стићи тамо где стижу

               најважнији и најодабранији и да ћу успети

               упознати те пресвете мераче људских речи што

               једне за песме одвајају а друге у сталну

               употребу стављају

                 ДОЗИВАЊЕ ТАЧКЕ

            Не подешавају се ствари да би

            тек тако постале трава

            поцинковани лим за опшивање

А у свакој песми о том

Привремености има највише

Реч у речи е као црв у зубу

Боли па једно мораш извадити

Између свега што траву чини травом ил

песми припада

најтеже је одретити страну на којој си

тамнијом од лика

за којим поправљаш реченицу и

дозиваш тачку

(Ове две песме објављене су у ДАНИЦИ 2018 на странама 365. И 366.)       

ПЕСНИК ЗОРАН М. МАНДИЋ У ЕМИСИЈИ СЕРИЈАЛА „ЖИВОТ ПРИЧА“

РАЗВИЈАЊЕ ОДРЖИВЕ ЗАВИСНОСТИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

 РАЗВИЈАЊЕ ОДРЖИВЕ ЗАВИСНОСТИ

            Мислим да је време и тренутак да се каже, или упери прст, на „истину“, која за рађање зависности од тзв. негативних страсти и порока,  највише„оптужује“ хемијске супстанце познате под заједничким именом, илити имениоцем – дрога. И, то без обзира, како се она, овако или онако, директно, или, индиректно: орално узима, венозно убризгава, или ушмркава у организам да би се нахранила „животиња пожуде“. Која с њим потом господари и гура је све дубље у амбис: болести, пропасти, криминала и готово неизлечиве зависности. Фигуративно речено у свету се већ деценијама води „Трећи светски рат“ против такве пошасти, рат за истребљење, пре свега, актера у ликовима: произвођача, узгајивача и дилера дроге и њихових комерционалних и логистичких „уредника“, „режисера“. Помагача и јатака. У том опасном рату у коме се масовно гине као некада у: Вијетнаму, Кореји, Хирошими, Нагасакију и где све не, као 1999. године у Србији, сурово и нељудски бомбардованој и ракетираној из суперсоничних и „невидљивих“ авиона удружене казнено-експедицијске алијансе - Европске уније са перјаницом налогодавне америчке господе из Пентагона – неискорењива дрога се наводно још увек искорењује. Стотине и хиљаде људи дневно умире на свим меридијанима, на све четири стране света, као од последица некакве цунами пандемије. Међу жртвама највише је младих, а међу њима има несхватљиво много малолетника и малолетница. Паркови, кампови и друга састајалишта препуна су бачених искоришћених шприцева за убризгавање зла које олако узима животе. Наравно, да сте се ви, евентуални читаоци овог текста, сведoци и корисници интернета и друштвених мрежа, већ упознали са природом садржаја ових навода. И да то није, никакво епохално, или спектакуларно откриће.

Повод за изношење оваквог мишљења узрокован је сумњом у постојање „чисте намере“ када је у питању претварање роба у новац, а затим издвајање профита из њега, као количине из које се намирују, како видљиви (легални) тако и невидљиви (нелегални) актери компликоване тржишне сцене. Зашто, ово сумња – питање је, које „пада“ нарочито у тренуцима избијања „западних“ и „источних“ гејзира неубедљивих истина и лажи. У тренуцима, када без већих друштвених отпора тече и развија се добро организована тзв. одржива зависност. Та добра организованост замишљена је и акционо спроведена, како споља тако и изнутра. Зато су све оправданије сумње да се „фантомски“, од стране непознатих произвођача у: храну, светски брендоване напитке и лекове, стављају разни адитиви, као опасни деривати дрога – који деценијама опстојавају на свом мистериозном  „путу развијања одрживе зависности“. А, реч је о путу нечувене пљачке и тако већ осиромашеног „дрогираног“ народа, како на „истоку“, тако и на „западу“ све: сивље, ружније, болесније, зараженије и запуштеније „зелене“ планете – ЗЕМЉЕ.

СТРАХ ОД РУЖНОЋЕ ПРИЧАЊА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СТРАХ ОД РУЖНОЋЕ ПРИЧАЊА

            Страх од ружноће причања једна је од највећих бојазни, коју уплашени човек осећа и пореди са зазирањем од Алцхајмера. Од судбоносног тренутка када ум започиње процес заборављања свeга стеченог памћењем, када човек постаје тужни талац те обрнутости, немоћан да се било како одупре тој пошасти. Најгоре је у свему томе што човек на крају заборави себе.

Страх  од ружноће причања је уствари туга тог уплашеног човека над свим оним што га је одвојило од лепоте, која је истовремено естетика: мелодије, ритма, нарације и логике вербалног споразумевања.И васцеле комуникације.Страх што га је одвојило од елеганиција и архитектуре реченица за којима је жудио док је смишљао: смислове, конструкције, формате и унутрашње распореде синтагми.

Као писац, у неком прикрајку притајености, и склоњености од сваколиких тренутака јавности, и сам сам у срцу те жудње сањарио и смишљао такве конструкције. Чинио сам то маштајући за успостављањем разговора са сопственим чулима. Учио сам њихове језике, а њих сам уводио у тајне како да савладају језик мој матерњи на ком сам им се обраћао, с којим сам додиривао и миловао интелект и мирисе њихових емоција. И све то у вилајету језичких страсти. И боравцима у забранима њихових мисаоних библиотека.

Страх од ружноће причања страховито боли. Боли, упозорава и буди. Буди и несаницама окупира. А, све то усред језика, на његовој магичној територији. На оном фамозном почетку с ког смо кренули једне друге да: препознајемо, ословљавамо и дозивамо. Зато и отуда, због ружноће причања, присуство јава вибрација болног страха од губитка лепоте казивања. Без које би сви изгубили: Бог, његови рабови и Поезија.          

ДОСИТЕЈ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДОСИТЕЈ

            Овај текст није стриктна есејморфна „прича“, па ни један од делова мог прозно-есејистичког и феноменолошког серијала, познатог као „мали наслови“, о великом српском просветитељу Доситеју Обрадовићу. Но, и поред те нестриктности она се, попут негативних наслага на зидовима крвних судова, веже за његово име, које на сцени традиционалних српских имена улази у ред оних, која су у 19. и 20. веку српски домаћини радо додељивали својој мушкој деци, а, потом из њих изводили женска имена за њихове сестрице. У нисци тих имена су, углавном, она која су носили Срби у историји свог народа  познати по вансеријским доприносима и остварењима у (из)градњи: националног и државног идентитета, културе и стваралаштва, као и других релевантних сегмената и ознака у развоју националне осевешћености и просветитељства с којим се СРПСТВО сврстало у сам врх европске баштине на „нервозним“ меридијанима светске културе. Међу тим апсолутно равноправним  именима ваља, ипак, ради илустрације тог магичног именика, поменути нека, као: Душан (цар Силни), Марко (Краљевић), Милутин (краљ), Богдан (отац девет Југовића), Вук (Караџић), Милош (Обилић), Милан (Топлица), Немања (родоначелник династије Немањића), затим и сви други Немањићи на челу са Светим Савом – Стефан, Вукан... И, ево, након тог набрајалачког помињања, како се у њему, готово побуњенички,сама, у овом текту, оглашава ова прича, сва у заносу нестрпљења да исприча зашто је баш име Доситеј, као на болном Христовом распећу, уписано/утиснуто на „дасци“ наслова, изнад њене главе. Изнад главе необичног казивања.

                И, као по навици, тај „врући кромпир“ опет је из главе идеје њеног књижевног забрана бачен у руке, и уста, наратора. Овог, који Вам се обраћа и не штеди Вас у трошењу Ваше концентрације, пажње и тако неопходне умне енергије да се ситуациони примери и досијеа и – построје, да буду видљиви, као помрачено сунце, и блистави као савест, када је она само то и „ништа више“.

                Прича се „родила“ на пешачкој стази, изграђеној између воденог „огледала“ несташног Дунава и православног храма Сабор светих Апостола, којом сваког дана наратор прави десет до двадесет хиљада корака, прелазећи раздаљину од седам до двадесет километра. И, гле, на тој стази, бехатоном поплочаној, као главни пут „који је водио у стари Рим“, а, највише налик атлетској, од једном се створио дечачић, који је несигурно правио кораке са високо подигнутим рукицама. Онако, како су их на фудбалским стадионима уздизали навијачи Партизана када су: Бобек, Галић, Манце, Вукотић или Митровић „забијали“ голове у противничке мреже. Али, оно најчудесније, у тим малим тетуравим корацима, десило се када је дечачићева бака изговорила његове име. У славу тог имена наратор, ево понавља целовиту реченицу, коју је изустила дечачићева бака: “Доситеје, срећицо бакина, па ти си проходао, а тек сутра ти је први рођендан.“ Мали Доситеје је заиста, не само проходао, већ ходао поред Дунава, тетураво, али као монах, са корацима с којима је трагове у српском просветитељству оставио његов имењак.    

ZORAN M. MANDIĆ U PRIČI O SOMBORSKOJ KAFANI "LONČIĆ"

                

НЕИСКУСТВО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕИСКУСТВО

Нико неће дотаћи

оно што је испод воде

што је испод сваког

сећања

што на темељу држи

стубове мрака

Нико

ко је једном уснио немоћ

неће претрчати простор

између речи

који дели сурови амбис

нетакнутог једнобојног

неискуства

(Из књиге песама „РАДОВИ НА ПУТУ“, Едиција „Знакови поред пута“ („Рад“, Београд, 1993, уредник Јовица Аћин)