3. фебруар 2018.

ДОСИТЕЈ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДОСИТЕЈ

            Овај текст није стриктна есејморфна „прича“, па ни један од делова мог прозно-есејистичког и феноменолошког серијала, познатог као „мали наслови“, о великом српском просветитељу Доситеју Обрадовићу. Но, и поред те нестриктности она се, попут негативних наслага на зидовима крвних судова, веже за његово име, које на сцени традиционалних српских имена улази у ред оних, која су у 19. и 20. веку српски домаћини радо додељивали својој мушкој деци, а, потом из њих изводили женска имена за њихове сестрице. У нисци тих имена су, углавном, она која су носили Срби у историји свог народа  познати по вансеријским доприносима и остварењима у (из)градњи: националног и државног идентитета, културе и стваралаштва, као и других релевантних сегмената и ознака у развоју националне осевешћености и просветитељства с којим се СРПСТВО сврстало у сам врх европске баштине на „нервозним“ меридијанима светске културе. Међу тим апсолутно равноправним  именима ваља, ипак, ради илустрације тог магичног именика, поменути нека, као: Душан (цар Силни), Марко (Краљевић), Милутин (краљ), Богдан (отац девет Југовића), Вук (Караџић), Милош (Обилић), Милан (Топлица), Немања (родоначелник династије Немањића), затим и сви други Немањићи на челу са Светим Савом – Стефан, Вукан... И, ево, након тог набрајалачког помињања, како се у њему, готово побуњенички,сама, у овом текту, оглашава ова прича, сва у заносу нестрпљења да исприча зашто је баш име Доситеј, као на болном Христовом распећу, уписано/утиснуто на „дасци“ наслова, изнад њене главе. Изнад главе необичног казивања.
                И, као по навици, тај „врући кромпир“ опет је из главе идеје њеног књижевног забрана бачен у руке, и уста, наратора. Овог, који Вам се обраћа и не штеди Вас у трошењу Ваше концентрације, пажње и тако неопходне умне енергије да се ситуациони примери и досијеа и – построје, да буду видљиви, као помрачено сунце, и блистави као савест, када је она само то и „ништа више“.

                Прича се „родила“ на пешачкој стази, изграђеној између воденог „огледала“ несташног Дунава и православног храма Сабор светих Апостола, којом сваког дана наратор прави десет до двадесет хиљада корака, прелазећи раздаљину од седам до двадесет километра. И, гле, на тој стази, бехатоном поплочаној, као главни пут „који је водио у стари Рим“, а, највише налик атлетској, од једном се створио дечачић, који је несигурно правио кораке са високо подигнутим рукицама. Онако, како су их на фудбалским стадионима уздизали навијачи Партизана када су: Бобек, Галић, Манце, Вукотић или Митровић „забијали“ голове у противничке мреже. Али, оно најчудесније, у тим малим тетуравим корацима, десило се када је дечачићева бака изговорила његове име. У славу тог имена наратор, ево понавља целовиту реченицу, коју је изустила дечачићева бака: “Доситеје, срећицо бакина, па ти си проходао, а тек сутра ти је први рођендан.“ Мали Доситеје је заиста, не само проходао, већ ходао поред Дунава, тетураво, али као монах, са корацима с којима је трагове у српском просветитељству оставио његов имењак.    

Нема коментара:

Постави коментар