ЗОРАН М. МАНДИЋ
СТРАХ ОД РУЖНОЋЕ ПРИЧАЊА
Страх од ружноће причања једна
је од највећих бојазни, коју уплашени човек осећа и пореди са зазирањем од
Алцхајмера. Од судбоносног тренутка када ум започиње процес заборављања свeга
стеченог памћењем, када човек постаје тужни талац те обрнутости, немоћан да се
било како одупре тој пошасти. Најгоре је у свему томе што човек на крају
заборави себе.
Страх од
ружноће причања је уствари туга тог уплашеног човека над свим оним што га је
одвојило од лепоте, која је истовремено естетика: мелодије, ритма, нарације и
логике вербалног споразумевања.И васцеле комуникације.Страх што га је одвојило
од елеганиција и архитектуре реченица за којима је жудио док је смишљао:
смислове, конструкције, формате и унутрашње распореде синтагми.
Као писац, у неком прикрајку притајености, и
склоњености од сваколиких тренутака јавности, и сам сам у срцу те жудње сањарио
и смишљао такве конструкције. Чинио сам то маштајући за успостављањем разговора
са сопственим чулима. Учио сам њихове језике, а њих сам уводио у тајне како да
савладају језик мој матерњи на ком сам им се обраћао, с којим сам додиривао и
миловао интелект и мирисе њихових емоција. И све то у вилајету језичких страсти.
И боравцима у забранима њихових мисаоних библиотека.
Страх од ружноће причања страховито боли. Боли,
упозорава и буди. Буди и несаницама окупира. А, све то усред језика, на његовој
магичној територији. На оном фамозном почетку с ког смо кренули једне друге да:
препознајемо, ословљавамо и дозивамо. Зато и отуда, због ружноће причања,
присуство јава вибрација болног страха од губитка лепоте казивања. Без које би
сви изгубили: Бог, његови рабови и Поезија.
Нема коментара:
Постави коментар