ЗОРАН М. МАНДИЋ
МОГАО БИХ ПОНЕКАД
Могао бих понекад поправити
своје текстове. Али, ако бих то (у)чинио – признао бих да сам у џеповима
извесних временских размака - био у мраку. И, то не у оном космичком, него у
оном у глави. У можданом софтверу где ми – осећам: предстоји велико спремање.
Мање јурњаве за запетама у текстовима, које развлачим средњим цртама, као да
хонорарно радим у Заводу за извршење неких сложених инквизицијских казни.
Зато, не смем ништа да признам.
О себи. А, Бога ми ни у себи. Јер, онда ће се он, у свом творачком наступању:
наљутити на мене. И послати ме у легију странаца – да ме не гледа, док
лекторишем своје текстове. У оквиру поправке, коју вршим на њима.
Не смем да признам ни колико
Творац има стрпљења док ме снабдева: јабукама, црним луком и поврћем за чорбу,
коју кувам сваки други дан у недељи.
Радује ме што моји текстови, још
увек, нису изгубили апетит, или, нагон за јелом, па су стално код мене на:
доручку, ручку и вечери. А, Бога ми и на ужинама. Као да су у војсци, па морају да буду добро и
разноврсно храњени. Понекад одемо код љубичанствене Чаробнице на тулумбе. И,
високо: одозго са са терасе стана, на спрату на коме станује, играмо се с њом –
бацања погледа. Ко ће даље и дубље видети оно у шта се гледа.
Лепа је то и необична ретка
игра, која се понекад заврши у кревету, који нам се увек обрадује када легнемо
на њега. И испружимо се на његовој мекој пурпурној пучини. Ја – Аладин. И она -
Чаробна лампа.
Боже, колико је вољен и
привлачан свет. Светао усред потпуног мрака. Али, ако је то, само - светло
љубави, које га увек чини привлачним за игру – бацања погледа.
Средином
друге недеље децембра 2018.
