МОГАО БИХ ПОНЕКАД

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МОГАО БИХ ПОНЕКАД

            Могао бих понекад поправити своје текстове. Али, ако бих то (у)чинио – признао бих да сам у џеповима извесних временских размака - био у мраку. И, то не у оном космичком, него у оном у глави. У можданом софтверу где ми – осећам: предстоји велико спремање. Мање јурњаве за запетама у текстовима, које развлачим средњим цртама, као да хонорарно радим у Заводу за извршење неких сложених инквизицијских казни.

                Зато, не смем ништа да признам. О себи. А, Бога ми ни у себи. Јер, онда ће се он, у свом творачком наступању: наљутити на мене. И послати ме у легију странаца – да ме не гледа, док лекторишем своје текстове. У оквиру поправке, коју вршим на њима.

                Не смем да признам ни колико Творац има стрпљења док ме снабдева: јабукама, црним луком и поврћем за чорбу, коју кувам сваки други дан у недељи.

                Радује ме што моји текстови, још увек, нису изгубили апетит, или, нагон за јелом, па су стално код мене на: доручку, ручку и вечери. А, Бога ми и на ужинама. Као да  су у војсци, па морају да буду добро и разноврсно храњени. Понекад одемо код љубичанствене Чаробнице на тулумбе. И, високо: одозго са са терасе стана, на спрату на коме станује, играмо се с њом – бацања погледа. Ко ће даље и дубље видети оно у шта се гледа.

                Лепа је то и необична ретка игра, која се понекад заврши у кревету, који нам се увек обрадује када легнемо на њега. И испружимо се на његовој мекој пурпурној пучини. Ја – Аладин. И она - Чаробна лампа.

                Боже, колико је вољен и привлачан свет. Светао усред потпуног мрака. Али, ако је то, само - светло љубави, које га увек чини привлачним за игру – бацања погледа.

Средином друге недеље децембра 2018.