ЈЕДИНО МИ ПРЕОСТАЈЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЈЕДИНО МИ ПРЕОСТАЈЕ

                Једино ми преостаје да се ослањам на речи. Али, како да их распоредим? Повежем? Да не висе. Да не одлете небу под облаке. Превисоко. Како бих могао да их дохватим. Када ветар утихне. А, глад се у души смири за њима.

                Убеђен сам да је у речима све потребно. Ваздух. Вода. Наравно пречишћени. Као и мириси избављења из неприлика са разумевањем реалног света. Које је Бог подметнуо себи. Да би створио и поделио места за светлост и таму. За Адама и Еву. Да их гледа док Еденском врту незабринуто отварају Пандорину кутију страсти. А, не знају шта су у њој и њима нашли.

                Зато ми једино преостаје да се ослањам на речи. Али, где да оставим доступном тако велику њихову књигу (са)знања? Зато је за веровање да се читав живот претвара у чин одлажења у ништа. У оно што је, макар мало, било сачувано у речима. И њиховим описима док сам се ослањао на њих. И њихова посланства. У сваком мом тексту. И у сваком мом погледу непреведеном на њих и њихов језик.

На Благовести господње 2019.

СВИ ПРЕПИСУЈУ ОД БОГА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СВИ ПРЕПИСУЈУ ОД БОГА

Сви преписују од

Бога

Његов магични

Потпис је

Испод сваке

Објављене странице

Националних и

Светске

Књижевности

Зато се може рећи

Да се све преписује

Од њега

И у свим другим

Пољима

Стеченог људског

Знања

Али и његово

Божанско

Величанство

Има своје

Љубимце

С којима оно дели

Своја недокучива

Ауторства

То су они који не крију

И на калкулишу да то

Врхунско Божанство

Воле

Поштују и

Чувају у

Златним кутијама

Посебности

Својих бића

И њиховог разумевања

Љубави

Без које би се овај

Свет

И сви други и остали

Светови

Сурвао у пакао

Неверничке провалије

На мој други рођендан, 10. априла господње 2019.

ЗОРАН М. МАНДИЋ У КЊИЖЕВНОМ ЧАСОПИСУ “САВРЕМЕНИК“

                                    ЗОРАН М. МАНДИЋ 

            У КЊИЖЕВНОМ ЧАСОПИСУ “САВРЕМЕНИК“

            У троброју 276-277-278/2019 београдског књижевног часописа „Савременик“, који објављује ИК „Апостроф“, а  уређује Срба Игњатовић, један од најзначајнији савремених српских песника и књижвених критичара, који се више године, као председник, налазио на челу Удружења књижевника Србије – објављен је сет „малих наслова“, илити, микро есеја Зорана М. Мандића. Реч је о блоку, под чијим заједничким именом „Отварам врата речима“, на чијим странама (42-44) читаоци Савременика могу да прочитају есеје: „Неоткривене мисли“, „Оно што те не веже“, „Успех“ и „Споредне улоге“, које је њихов аутор написао током 2018. године, а који су окупљени око Мандићеве песме – „Отварам врата речима“.

             ОТВАРАМ ВРАТА РЕЧИМА

          Отварам врата

Речима

Свим речима

Лепим и ружним

Боже

Колико је та

Подела

Учињена

Пре мене

Пре

Кинеског и Берлинског

Зида

Била

Непромишљена

Непотребна и

Глупа

КОМЕНТАР

               Предуго у контакту са: непромишљеним, непотребним и глупим поделама – човек је постао жртва својих уста: натрпаним, претрпаним и затрпаним са ружним речима. Па је зато, углавном – ГОВОРИО КАКО МОРА. Због лепих речи које је неко у његовој глави, и у његовим устима гурнуо: У ДРУГИ – НИЖИ ПЛАН. Тамо где су те „ЛЕПОТИЦЕ“ морале да раде: НАЈТЕЖЕ ФИЗИЧКЕ ПОСЛОВЕ. Да чисте своје двориште од: ПРАВОПИСНИХ И ГРАМАТИЧКИХ ГРЕШАКА. Које су: ЉУДИ ИЗ КОМШИЛУКА, безобзирно, осорно и несхватљиво пребацивали преко зида. Из свог: У ЊЕГОВО ДВОРИШТЕ. Ето, како су, између осталог, настале: ПОДЕЛЕ – СВЕ ПОДЕЛЕ. У ИСТОРИЈИ ВАСЦЕЛОГ СВЕТА. И то бацањем смећа: ПРЕКО ЗИДА. У туђе двориште. И туђу муку.

               На крају да – УПОЗОРИМ читаоце: овај текст: НИЈЕ ПРИЧА О КИНЕСКОМ И БЕРЛИНСКОМ ЗИДУ.

УНЕСКОВА ЛИСТА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

УНЕСКОВА ЛИСТА

Мислим

Да ће се наћи они

Који ће ме подржати

Ако кажем

Да треба

Васцелу

Републику Србију

Са њеном природом

Географијом

Историјом

Косовом и Метохијом

Републиком Српском

Николом Теслом

Војводама и јунацима из

Великог рата

Ћирилицом ...

Ставити на

Унескову  листу

Заштићене светске

Баштине

КОМЕНТАР

Можда сам брзопллето, али свакако, неправедно, оставио недовршеном ову песму. И у тој недовршености сакрио жал за свим неименованим неправдама, које као важне ставке треба да да буду унете и да се нађу на Унесковој листи  заштићених светских вредости. Али, учиних то бежећи од могућности да ме неко од читалаца не „оптужи“ за претварање матриице овог текста у МАЛИ ПОЛИТИЧКИ НАСЛОВ, илити, микро есеј.  

8. априла господње 2019. 

ЗОРАН М. МАНДИЋ - ЛЕГЕНДА (Сени мог брата Душана)

      ЗОРАН М. МАНДИЋ - Легенда (Сени мог брата Душана)

ЗАБОРАВ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАБОРАВ

Много пута

Много тога

Многе ствари сам

Заборавио

Као да их је неко

Као старе ципеле

Замењену батерију

Над умиваоником

Избацио из мојих

Времешних сећања

Ипак

Неке и нешто

Да не кажем све

Не смем да заборавим

Нити могу

Јер ја сасвим

Озбиљно сарађујем с

Мојим сећањем

Па чак и онда када

Прешироко отварам врата

За поверавање у

Мојим песмама

Које су непрестано

У читалачкој опсади оних

Који не перу руке и

Редовно доручкују за столом

Заједно са још увек

Нерегистрованим мутантима

Бројних вируса и

Бактерија

Заборав је зло коме никада нисам

Пљескао

Првог дана фебруара господње 2019.

ОКУПАЦИЈА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ОКУПАЦИЈА

Од свих јада и безнађа окупација за Србе је најгора и најдужа била она - турска. Која се 350 година огледала у драматичностима од: гушења колективног памћења, пореза, посебно оног познатог као „данак у крви“, промена историјских чињеница, права на сваку српску „прву брачну ноћ“ до наметања и својих других државних и „приватних“ закона и обичаја. И: духовних, верских, језичких, и националних асимилација. Стапања, претапања и утапања туђих поробљених достигнућа и домета. У збирке својих крвавих освајачких похода.

То зло које је скоро четристо година ропски трпела Србија, попут рака и његових непреболних и незаустављивих метастаза, увукло се у сваку: пору, грудву и грудвицу српске земље. Али, уз Божију помоћ, дало јој се да све: издржи, не клоне, не падне на колена и сачека свога вожда – великог Карађорђа. А, онда је почела сеча Османлија. И њихових ага и бегова. Као и жестоког прогона оних који су умакли "заслуженој и зарађеној" казни.

И, као што то увек бива у турбуленцијама поређења и метафора – настала је невиђена паника оних који су до јуче злочиначки: тлачили, наметали, узимали, отимали, секли, пекли, силовали, набијали на колац и убијали непокорне Србе. Онако, како се то и данас, али, много подмуклије, странци би рекли перфидније, – планира, припрема, ради и одрађује.У НАТО канцеларијама и штабовима њених малих и великих поданика. Онако, како би злочинци, чак наумили, да покупе сва Нобелова и друга одличја за мир, иако су баш они постали највећи произвођачи и извозници немира. Ђавоља војска која се нашла на дневним редовима у свим осветничким агендама: земљотреса, олуја, поплава, пожара и свих других облика невремена и природних катастрофа. Где као у чувеним биткама за Стаљинград и Београд, заједно са авионима - падају људске главе ниткова и џелата.

                Изгледа да је пробуђени Бог решио да ствари, исходе и судбине доведе у ред. И огласи ништавним све самопроглашене вредности, значења и звања. Поилитичка, географска, "компромисна"... И укине све облике окупационих интересних зона. Као што су: Јасеновац, Пребиловци, Аушвиц и њима слична места на великој карти свих учињених злочина.

                Речју – ОКУПАЦИЈА би требало да у свим речницима света буде – РЕЧ, или именица, за ЗЛОЧИН. Ваљда је тако коначно и без права на жалбу одлучио – ПРОБУЂЕНИ БОГ.

Марта, господње 2019.